NAJTUŽNIJA SRPSKA LJUBAVNA PRIČA
Srpski Romeo i Julija

Autentična priča Janka Veselinovića „Ašikov grob" o zabranjenoj ljubavi Đule i Pavla po mnogo čemu je tragičnija od Šekspirove drame



Zahvaljujući Vilijamu Šekspiru, drama italijanskih porodica iz Verone, Montekija i Kapuletija, ostaće upamćena kao jedna od najvećih ljubavnih tragedija u istoriji sveta. Romeo i Julija su postali simbol večite ljubavi, ali ujedno i simbol stradanja, žrtve nerazumnog prkosa, mržnje i svega drugog što čovek nosi duboko u sebi. Tek kada se zločin dogodio, kada je mladi par životom platio ljubav, njihovi roditelji su spoznali težinu počinjenog greha. Nad njihovim grobom su se izmirili, jedni drugima oprostili i time ponovo potvrdili da je put do pakla, po pravilu, popločan „dobrim" namerama.

Šekspir je jedan od retkih koji je događaj zabeležio i od zaborava sačuvao. Ali nije jedini. Slično je učinio i Janko Veselinović krajem 19. veka, kada je napisao pripovetku „Ašikov grob" ili, bolje rečeno, kada je samo na papir preneo kolektivno sećanje Mačvana, Tamnavaca i meštana Pocerine na jedan tragičan događaj iz njihove prošlosti.



Ašikov grob je, zapravo, poveći kameni beleg sa urezanim krstom i šakom desne ruke, bez slova i brojeva. Smešten je na bregu koji deli Tamnavu od Pocerine, na tromeđi atara Mrovske, Metlića i Goločela, pored puta koji povezuje Osečinu sa Šapcem. Ali, nije oduvek tako bilo. Nekada nije bilo druma, niti staza i bogaza. Dragoljub Đurđević, vlasnik imanja na kojem je i podignut i neobičan spomen-kompleks, pričao nam je o negdašnjim ljudima, precima koji su svedočili o nepreglednom moru cerovih šuma. U njima su, kažu sećanja, živeli samo zveri, hajduci i oni čija bi nevolja bila jača od samrtnoga straha. A tragične junake ove priče život je nagnao da se baš u šumi sastaju, naposletku da u njoj i stradaju. Predanje o ljubavi Đule i Pavla, njihovoj sudbini i tragičnom svršetku, u ovom kraju se prenosi s kolena na koleno. Vreme je štošta oduzelo priči, ali je Jankovom beleškom sačuvana suština.

„U selu Mrovska nekada živeše gazda Filip", započeo je knjigu Janko. „U susednom selu Golo-čelo živeo je drugi gazda, po imenu Jovan. Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikad takmičiti, ali Boga mi, gazde hoće! Svaki hoće da je bolji, da je bešnji i silniji... Ako je imanje, on hoće da je njegovo bolje grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše bešnjeg hata, i hoće da svi kažu - jeste, i ono i onaj je gazda, al' ovo je bolji. E takvi takmaci behu Filip i Jovan... Bog im dao svega dosta, a taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog bolji budu... Domovi njini bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća čitave varoši..."

Najbolji poznavalac srpskog sela

Uz Milovana Glišića, Janko Veselinović se smatra našim najboljim hroničarem sela i seljana. Rođen je u Mačvi, u Salašu Crnobarskom, 13. maja 1862. godine, a umro 43 godine kasnije u susednom Glogovcu (26. juna 1905). Godinama je radio kao seoski učitelj, a bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta, pokretač i urednik brojnih listova i časopisa. Najpoznatije delo mu je „Hajduk Stanko", napisao je romane „Seljanka", „Borci" i „Junak našeg doba", ali su najdublji trag ostavile njegove priče u kojima je na najlepši način opisao život sela i njegovih seljaka, narodne običaje, verovanja i bajke, ali i život probuđene i tek oslobođene Srbije u drugoj polovini 19. veka. „Ašikov grob" je samo jedna od stotinak pripovedaka koje je napisao tokom kratkog života.

Filip i Jovan behu slični i još po nečem: oba domaćina od poroda imadoše samo jedno dete - Filip ćerku Đulku, koju od milošte zvaše Đula, a Jovan sina Pavla. I oba se utrkivaše ko će naslednicima omogućiti lepši i raskošniji život. Međutim, deca njihova živela su poput druge ondašnje mladeži, provodeći radni dan na njivi ili u kući, a praznike kraj crkve i u kolu. Đula i Pavle se tamo nisu upoznali. Sreli su se slučajno, u šumi iznad sela, jednog svečanika kada su oboje besciljno tumarali planinom. Devojka je odmah prepoznala momka. Momak je pomislio da je reč o šumskoj vili. Dugo su razgovarali. Reč po reč, detalj po detalj, i ljubav je planula...
Duže od dve godine zaljubljeni par se krio i plašio sopstvene senke. Za njihovu ljubav su znale samo ptice, zečevi, šuma i bistri potoci. Nadali se da će ih Bog sačuvati, da će se čudo dogoditi, da će njihovu ljubav odobriti. Ali se nade izjaloviše. Kako je njihova ljubav jačala, tako se i mržnja njihovih roditelja povećavala. Teška, zloslutna i jarosna mržnja, za koju niko ne znade ni početak ni uzrok... A onda, poput groma iz vedra neba, saznalo se i za ovu zabranjenu vezu. Filip, otac Đulin, poludi od jeda i iste večeri poruči jednom gazdi sa Cera da već sutradan požuri sa proscima. Pre bi je, kaže, i mrtvu držao nego u kući njegovog zlotvora video. Ništa manje besan ne beše ni njegov takmac u susednom selu. I Ciganku crnu da si doveo, govorio je Jovan, ako bi ti na srcu bila, ne bih reč rekao. Al' šćer onoga u svom domu da trpim neću, pa makar ni sina nemao!

Kada je čula šta otac namerava, Đula se pred ikonom zarekla da će se ubiti. Ipak, požele da još jedared vidi svoga Pavla. Po jednom devojčetu poruči da je te noći sačeka na mestu na kom su se najpre videli i upoznali. A šta će posle toga biti, mislila je Đula, Bog će znati. I Pavle krete... Beše to ona noć kad belina sve pomrači. Mećava je šibala planinom, mraz je lomio kamenje i granje, zloslutni fijuk vetra se zarivao u srce nesrećnog putnika. Pavle je stajao i osluškivao. Đula je kasnila. U jednom trenutku, učini se da je nešto čuo. Krete u tom pravcu i povika je imenom. Pucanje učesta. A onda se krv u njemu zaledi! Umesto voljene devojke, pred njim se pojaviše vuci. Najpre jedan, za njim i ostali.

„Pomozi Bože", povika Pavle, pogleda ka nebu, prekrsti se i odlomi poveću granu. Ubrzo poče i neravnopravna borba. Kurjaci su nasrtali, nesrećnik se očajnički branio. Jedan za drugim, vukovi padaše oko njega. Naposletku, ostade samo jedan. Okuraženi Pavle tada povika: „Hvala ti Bože, više mi ne trebaš. Sa ovim ću i sam raskrstiti". I poteže toljagu koja se prelomi na leđima zveri. Seti se i noža, povuče ga iz cagrija i zari ga u srce životinje. Taman se uspravi, kad se pred njim stvori novi čopor izgladnelih zveri...

A kroz noć je trčala devojka. Hitala je Đula na sastanak s Pavlom, žurila da poslednji put vidi svog dragana, jer te večeri bi isprošena. Kad priđe ceru, ona se užasnu... Krvavo poprište joj stvori sliku jezivog događaja. A kad u snegu pronađe i Pavlovu desnu ruku, srce joj se slomi. Pomilova ukočene prste, stavi hladnu šaku na svoja nedra. Jeziva stvarnost, bol, strah i nestvarna zima, sve se to poče mešati i polako nestajati. Đulku obuze neka topla obamrlost i ona se polako otisnu u dubok san iz koga se neće vratiti.
Dugo su nesrećni roditelji tražili svoju decu. I nađoše ih. Ispod cera najpre ugledaše smrznutu Đulu, a na njenim grudima i Pavlovu ruku. Na mestu na kom ih nađoše oboje sahraniše. I kameni beleg udariše. Narod reče da su se tu i izmirili.

I ućuta naš domaćin priču iz davnina. Ućutaše se i sede vlasi što mu na vetru do maločas igraše. Dragomir nam reče da su oduvek mladi ovde dolazili. Nekada tajno, po hladu, nekada buntovno i otvoreno. Nad grobom nesrećnih stradalnika bi se prekrstili, poljubili i za večnu ljubav pomolili. Narod veruje da njihovu ljubav čuvaju Đula i Pavle. I doista, malo se ko raziđe sa Ašikovog groba da vezu ne učvrsti, da ljubav u crkvi ne kruniše.
Naš domaćin priča da je inicijativa za podizanje novog spomenika u obliku prepolovljenog srca, koji je pre dves godine postavljen pored starog kamenog belega, potekla od meštana ovdašnjih sela, mesne zajednice Donje Crniljevo, i da je realizovana uz pomoć opštine i Turističke organizacije Šapca. Planirano je, kaže, da se uskoro dovede i voda, da se izgradi bunar, možda da se podigne i neki smeštajni objekat. Vremešna starina pozdravlja ovu ideju, ali zamera što se niko nije potrudio da prolaznicima objasni šta se doista ovde dogodilo. Naime, sem otvorene kamene knjige i nekoliko urezanih reči o ljubavi mladog para, nema ničeg što bi ceo događaj dočarao i na pravi način opisao.

Dragoje Lazić, direktor Turističke organizacije Šapca, kaže da projekat nije u celosti završen. Treba osmisliti i urediti još najmanje desetak ari placa, pa će se verovatno pronaći i način da se turisti bolje upoznaju sa celom pričom. Do tada će, po svemu sudeći, Dragoljub Đurđević biti jedini svedok vremena nekadašnjeg, dobrovoljni kustos muzeja na otvorenom i čovek koji će vazda iz kuće istrčati kada se putnik želi zadržati. A i greota je, kaže, da ljudi dođu, vide, naposletku i odu, a da pri tom ništa ne shvate i o ljubavnoj drami ne saznaju.
V.A.

  Kako tuzna prica

Ova prica je bila cini mi se da li bese Kvadratura kruga... ali je bila na RTS-u

 

Ko može neka poseti Ašikov Grob , nije daleko od Šapca , možda nekih 20-30km....