Srpski film: od 18, samo dva bila duže od 7 dana u bioskopima
Poneka nagrada - nikakva uteha
Autor: Milan Vlajčić | 06.11.2007 - 06:00


U prvoj polovini jula, na našem Prvom nacionalnom filmskom festivalu (izgleda i poslednjem, jer su svi od njega oprali ruke, a neko i lovu), prikazano je 18 filmova nastalih između dva letnja termina. Uprkos očajnim prikazivačkim uslovima, što je poremetilo ozbiljnu percepciju godišnje proizvodnje, bila je to jedna od boljih sezona srpskog filma.

Ali, kad je početkom jeseni komisija za izbor našeg kandidata za nagradu Američke filmske akademije („Oskar“) pogledala propozicije, ustanovila je da su u proteklih dvanaest meseci samo dva dela zadovoljila zahtev koji važi i za sve ostale: da budu sedam dana u zvaničnom bioskopskom repertoaru.
Više nije važno koga je ova komisija (o čijem sastavu nema javnih obaveštenja) odabrala. Kako je krenulo urušavanje naše distributerske mreže (samo u jednom danu je zimus prodato 14 beogradskih bioskopa u bescenje), pitanje je da li će sledeće jeseni biti nešto za izbor, osim nekoliko sapunica i populističkih slikovnica.
Urušavanje naše filmske proizvodnje i prikazivačke politike traje blizu dve decenije. A evo kako izgleda sumorna slika prelomljena kroz faze pripreme filma, postprodukcije i distribucije.
Pošto više nema ozbiljnih producentskih kuća (davno su nestale), kad se neko dočepa scenarija (najčešće reditelji sami pišu za sebe), napravi se producentska kuća i počinje lov na sponzore. Potom se pred komisijama za podršku novih filmskih projekata pri republičkom ministarstvu kulture ili sekretarijatu za kulturu Beograda pojavljuju prve radne verzije. Pošto sam bio član ovih komisija, znam da se, silom prilika, pravi redosled najboljih scenarija, od kojih će mnogi ostati pri takozvanoj prvoj ruci. Više nema mogućnosti da se prva verzija doradi (Skorseze je svoj najnoviji film nagrađen „Oskarom“ snimio nakon dvanaeste verzije scenarija).
Počinje se sa snimanjem bez zatvorene finansijske konstrukcije, što će reći da se tokom snimanja jure novi sponzori, ponovo mole komisije da pomognu započeti projekat. I sada dolazi novi prelomni trenutak: kad se završi snimanje, filmska traka se razvija u obližnjim metropolama koje se zovu Budimpešta, Sofija, Zagreb, Lisabon, jer srpski film još nema svoju laboratoriju, niti uslove za modernu filmsku postprodukciju.
Na jednom ozbiljnom skupu sam predložio da se sva godišnja ulaganja u filmove sliju u nabavku moderne filmske laboratorije i studio za ozbiljnu postprodukciju. Gledali su me kao da sam pao sa Marsa. Ogromna sredstva odlaze u pomenute filmske centre koji su se obogatili na nama. Takvi smo mi Srbi, što reče Bata Živojinović filmskoj Štefici Cvek.
I kad film konačno valja prikazati domaćoj bioskopskoj publici, otkriva se ono što znamo od početka: izgubili smo bioskopsku mrežu, Beograd ima dva multipleks bioskopa, sa obavezama prema američkim distributerima, i još nekoliko dvorana bez dolbija i dostojne projekcije pa se onda čudimo ko je otvorio široka vrata za nabujalu uličnu i internet pirateriju. Potom, u svetskoj mreži filmskih festivala, kojih ima više od hiljadu, neki od naših boljih filmova nađu mesto u programu, ponekad padne i neka zvučna nagrada, kao slaba uteha.
I šta sad? Pouka je jasna. Valja učiniti ono što su uradili naši susedi, koji su do nedavna gledali u našu kinematografiju kao da je holivudska. A mi smo sve pozaboravljali što smo imali.

Premijerno prikazani filmovi u 2007. godini
„Četvrti čovek“ (Dejan Zečević)
„Promeni me“ (Milan Karadžić)
„Princ od papira“ (Marko Kostić)
„Hadersfild“ (Ivan Živković)
„Belle Epoque“ (Nikola Stojanović)
„Peščanik“ (Szabolcs Tolnai)
„Agi i Ema“ (Milutin Petrović)
„Kenedi se ženi“ (Želimir Žilnik)
„Odbačen“ (Miša Radivojević)
„S.O.S. - Spasite naše duše“ (Slobodan Šijan)
„Crna zora“ (Bojan Todorović, Bojan Ranđelović)
„Made in Yugoslavia“ (Miko Lazić)
„Kako postati heroj“ (Mladen Matičević)
„Film Noire“ (Srđa Penezić, Risto Topaloski)
„Zavet“ (Emir Kusturica)
„Konji vrani“ (Ljubiša Samardžić)
„Klopka“ (Srdan Golubović)
„Crni Gruja i Kamen mudrosti“ (Marko Marinković)
„Hamlet, ciganski princ“ (Aleksandar Rajković)

Izvor: Blic