Srpski barjak dodirnuo nebo
- Iso Planić je 29. maja u 8.10 časova sa najviše tačke na planeti uzviknuo: "VRH za sina, VRH za suprugu, VRH za sve koji su verovali u nas"
- U poslednjem baznom kampu na 6.400 metara nadmorske visine čekalo se punih 46 dana da "satelit najavi" bolje vreme za pohod

Iso Planić je 29. maja u 8.10 časova sa najviše tačke na planeti uzviknuo: "VRH za sina, VRH za suprugu, VRH za sve koji su verovali u nas"
U poslednjem baznom kampuna na 6.400 metara nadmorske visine čekalo se punih 46 dana da "satelit najavi" bolje vreme za pohod

Tačno 52 godine pošto su Novozelanđanin Edmund Hilari i Nepalac Tensing Norgaj (29. maja 1953. godine), kao prvi ljudi na planeti, "pokorili" Mont Everest, najveći vrh na svetu (8.848 metara nadmorske visine), sa te najviše tačke zemljine kugle nebo je, 29. maja 2005. godine, dodirnuo Subotičanin Iso Planić, član šestočlane alpinističke ekspedicije iz Vojvodine, kojoj je, prvoj u istoriji srpskog alpinizma, pošlo za rukom da osvoji krov sveta.

Osim Ise Planića, ovu ekspediciju iz Panonske nizije koja je uspešno položila "đavolski ispit", činili su Miodrag Jovović (vođa ekspedicije) iz Vrbasa, Andor Luhović i Hoselito Bite iz Subotice, Goran Ferlan iz Rume i Milivoj Erdeljan iz Novog Sada.

Dosanjani san
   
      

Šerpas ostao bez prsta

Jedan od dvojice nepalskih šerpasa, koji je sa Isom Planićem došao da vrha Everesta, zauvek će zapamtiti ovaj pohod na najveći vrh na zemlji i to, nažalost, ne po dobrom. Naime, njemu se na samom vrhu, iako je imao debele rukavice, smrzla ruka, a lekari su rekli da će morati da mu amputiraju jedan prst. Ovo je teško palo svim članovima ekspedicije jer su sa svom trojicom šerpasa veliki prijatelji, a to prijateljstvo je građeno godinama, pošto su ovi šerpasi bili njihovi vodiči i prilikom pohoda na Baruncu u Šiša Pangmu.
      
      
      
   

Pune četiri godine ova šestorica odvažnih ljudi sanjali su san o šetnji po krovu sveta, jer se tačno pre četiri godine na mitskoj planini Ararat rodila ideja o pohodu na Mont Everest i odmah se krenulo u njeno ostvarenje.
- Da bi ekspedicija na Everest bila uspešna, neophodno je proći pripreme od najmanje dve-tri godine. U sklopu priprema, 2002. godine osvojili smo Kilimadžaro, a naredne dve godine dva himalajska vrha, Barunce (2003. godine) i Šiša Pangma (8.012 metara), čime smo postali prva srpska ekspedicija koja je osvojila neki vrh na Himalajima i prva koja se popela preko osam hiljada metara - kaže Milivoj Erdeljan, dodajući da su im te ekspedicije pomogle da shvate kakva ih iskušenja očekuju na Mont Everestu.

Na put pun nade i neizvesnosti vojvođanski alpinisti su krenuli 28. marta. Prvo odredište na putu kojim su ušli u anale srpskog alpinizma, bio im je Katmandu. Tu su proveli nekoliko dana obezbeđujući opremu, a onda su 2. aprila krenuli za Tibet, gde su desetak dana, na nadmorskoj visini od 4.000 metara, iskoristili za aklimatizaciju. Sledeća stanica bio je Kineski bazni kamp (5.174 metra), gde uzimaju 32 jaka (himalajsko goveče) kako bi pet tona opreme preneli do mesta gde su napravili svoj bazni kamp (6.400 metara), koji će im narednih 46 dana biti jedini dom.

- Sa nama su bili i kuvar, pomoćnik kuvara i tri nepalska šerpasa (vodiči-pratioci). Posle nekoliko dana privikavanja na vremenske uslove i smanjenu količinu kiseonika u vazduhu, krenuli smo u kamp "Veliko sedlo", ili kako ga alpinisti zovu kamp C1, na visini od 7.042 metra. Tu iznosimo užad, šatore i hranu, to je neka vrsta magacina, zatim na visini od 7.800 metara pravimo drugi visinski kamp (C2), a na 8.300 metara treći (C3). U ovim visinskim kampovima se zadržavamo što je kraće moguće, jer "koktel" sačinjen od nedostatka kiseonika i neverovatno hladnog i jakog vetra izuzetno brzo iscrpljuje organizam.

Čekajući dobar vetar
   
      

Vatrom "razbijao" san

Najmlađi član vojvođanske ekspedicije, Andor Luhović, videvši da neće izdržati do vrha, odlučio je da se vrati. Međutim, trebalo je preživeti noć, jer ukoliko se kojim slučajem zaspi, povratka nema. Svestan da je iscrpljen i da će ga san sigurno prevariti, Andor je došao na ideju da zapali primus, a iznad plamena je stavio ruke i to ne da bi ih ugrejao već da bi one, ako slučajno zaspi, pale na plamen. Originalna, ali i delotvorna ideja.
      
      
      
   
   
      

Bela smrt

Prošle godine na Himalajima su zauvek ostala trojica korejskih alpinista. Bez većih problema popeli su se na Mont Everest i ništa nije slutilo da će doći do tragedije. No, kako to u alpinizmu često biva, mala nesmotrenost glavom se plaća. Naime, jedan od njih trojice je skinuo naočare jer nije video kroz njih. Istog trenutka snežno belilo mu je spržilo vid. Osim slepila, ovaj način gubitka vida je izuzetno bolan. Njegove kolege su pokušale da ga spasu, ali sva trojica su nastradala pri povratku. Ove godine Korejanci su organizovali potragu za njihovim telima. Uspeli su da pronađu jednog, ali se pokazalo da je izuzetno komplikovano sneti telo sa tako nepristupačnog terena. "Nije mi jasno zašto žele da ih snesu sa Everesta. Pa ljudi su umrli tamo gde su želeli da umru", komentar je jednog francuskog alpiniste na ovu akciju Korejanaca
      
      
      
   

Kada smo postavili visinske kampove, vratili smo se u našu "kuću' (bazni kamp). Usledili su dugi dani iščekivanja da sa "satelita jave" da će vremenski uslovi biti takvi da je moguće ići na vrh - "premotava film" najveće avanture koju je do sada imao Milivoj Erdeljan.

- Iz dana u dan vreme je sve sporije prolazilo, a vetar koji je bukvalno svakog dana duvao, i to jačinom i do 77 kilometara na čas, samo je pojačavao nervozu. Na razne načine smo se dovijali kako da prekratimo vreme, pa smo čak jednom u potočić, koji je dubok svega tri-četiri centimetra ubacili improvizovane štapove za pecanje na čije krajeve smo zakačili konzerve od ribe. To je, naravno, izazvalo buru smeha među alpinistima iz drugih zemalja (bilo ih je oko 170), uz komentar: "Ovi Srbi su stvarno ludi".

Alpinisti dobijaju izveštaj da će se vremenske prilike popraviti 20. maja, ali da će relativno podnošljivo vreme potrajati svega dva dana.
- Procenili smo da je to isuviše kratak period. Za to vreme mogli smo da se popnemo, ali ne i da se vratimo, tako da smo odlučili da sačekamo novu priliku. Nažalost, nisu svi mislili kao mi. Dvojica alpinista iz Slovenije, sa kojima smo se svakodnevno družili, nisu imali strpljenja i odlučili su da krenu. Popeli su se na vrh, ali jedan od njih je pedesetak metara od vrha, pri povratku, nastradao i zauvek ostao na Himalajima.

Naravno da nas je vest o njegovoj smrti sve pogodila, ali nesreće na Mont Everestu su gotovo uobičajena stvar. To zvuči surovo, ali je stvarnost još surovija, do 2000. godine gotovo svaka ekspedicija je gubila bar po jednog člana, a posle 2000, odnosno od kada se podaci o vremenu uzimaju sa satelita, broj nesreća je znatno smanjen, mada i sada svaki deseti alpinista tokom pohoda na Everest pogine.

Najzad, javljeno je da će krajem maja biti nešto duži period (četiri-pet dana) lepšeg vremena, što je značilo da su "šestorica veličanstvenih" dobili priliku da ostvare ono zbog čega su otišli na drugi kraj sveta.
Očekivala se velika gužvu jer su svi želeli da iskoriste ovaj vremenski "prozor", pa smo odlučili da ujutru, 25. maja, krenemo prvi.

Vetar odneo šator

Pošli smo zajedno sa Norvežanima, 26. maja bili smo na prvom visinskom kampu (C1), 27. maja na C2, a 28. maja oko 8.30 časova krećemo ka C3 (8.300 metara). Tu stižemo oko 16 časova. Vetar je toliko jak (preko 100 kilometara na čas) da nam je iz ruku istrgao jedan šator i bacio ga sa druge strane grebena. U toj situaciji spas je komšijski šator, a narednih osam sati provodimo u topljenju leda - za litar vode led se topi ceo sat. Na visini od 8.000 metara treba da se popije osam litara vode, a ako se zna da je u vazduhu na toj visini svega 17 odsto kiseonika, onda je jasno kakav napor za organizam predstavlja osmosatno klečanje pored plinske boce. Nešto posle ponoći, Goran, Iso i Hoselito kreću u osvajanje vrha. Goran i Hoselito posle izvesnog vremena zbog povreda i iscrpljenosti odustaju, dok Iso u pratnji dva šerpasa nastavlja.

Na putu prema krovu sveta bukvalno je morao da zaobiđe četiri leša koja su ostala iza nekih prethodnih ekspedicija. Pedesetak metara pre vrha smrzavaju mu se naočare i maska sa kiseonikom, tako da je trebalo da uloži nadljudske napore kako bi savladao tih preostalih 50 metara. Tog 29. maja, tačno u 8.10 časova, na "motoroli" se čuo Isov glas: "VRH, za sina, VRH za suprugu, VRH za sve one koji su verovali u nas". U tom trnutku sam osetio nešto što se rečima ne može opisati, suze su mi same krenule - zaključuje svoju priču Milivoj Erdeljan, čovek koji je zajedno sa svojih pet drugara zaslužan što se srpski barjak vije na krovu sveta.
Nenad Ćaćić

Nije lako,mada ima tako lepih tropskih ostrva za osvajanje