IN < - Srpske Stranputice - >LO
(1/8) > >> :: Odgovori!
14.08.2002
Piše: Risto Grđić
Kako je moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
DANI po dolasku srpske vojske u Hercegovinu 1918. prošli su u mamurluku i otrežnjavanju. Kad smo se otreznili, videli smo da se stari austrijski režim raspada, a ništa novo ne stvara. Narodni odbori nisu bili nikakva vlast i mi, naviknuti na izvestan red kakav je postojao u Austriji, koji je trajao sve do njenog rasula, osetismo se nemalo razočarani.
Zaista, Austrija nije imala nikakvu ideju na kojoj bi kao država počivala: ni nacionalnu, ni socijalnu, ni versku, ali je imala nešto drugo što joj je to nadomeštavalo. Imala je odličan birokratski aparat, savršenu birokratiju, na kojoj se održavala stotinama godinama. Činovništvo je bilo na visini. Kotarski predstojnici (sreski načelnici) i njihovi pomoćnici (ađunti, kako ih je narod zvao) i sudije bili su pravnici. Dobro plaćeni činovnici nisu imali potrebe da se korumpiraju. Većina tog činovništva stranog porekla (Nemci, Česi, Poljaci) ode iz zemlje, a poče pridolaziti novo manje kvalifikovano i manje sposobno, ali gladno i željno da se obogati i dobro poživi.
DAN PROPASTI
NA nas omladince odmah se apelovalo, a i sami smo osetili želju za tim da nastavimo školovanje i popunimo praznine u našem državnom aparatu.
Dana 1. decembra 1918. godine bi proglašeno i formalno ujedinjenje i bi stvorena Država Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve što više živim, sve više uviđam koliko je ljudski intelekt nesavršen i nesposoban da shvati događaje onakve kakvi su oni u suštini, a ne onakve kakve ih mi želimo. Kako je moguće da čitav jedan narod upadne u kobnu zabludu? Kako je moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije, najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
U stvari, 1. decembar 1918. je najnesrećniji dan u istoriji srpskog naroda! On nam je doneo punu demoralizaciju, moralnu i ekonomsku propast, pocepanost i neslogu i, najzad, 6. april 1941. godine, kad su svi neprijatelji srpskog naroda ustali na noge da ga unište i dokusure. Velike sile, a u prvom redu Englezi, koji su se uvek bojali ruskog prodiranja na Balkan i stvaranja jake slovenske i pravoslavne snage na Balkanu, stvoriše baš onakvu, verski i nacionalno izmešanu Jugoslaviju koja nikad ne može postati jaka, snažna i konsolidovana, da bi se mogla suprotstaviti interesima velikih sila ili voditi samostalnu politiku.
VREME SLOGE
KAD se samo setim moralne čvrstine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u borbi protiv Austrije! Podizali smo srpske škole, stvarali "Prosvjetu" i sami školovali svoje đake, politički se organizovali i u svemu prednjačili. Rečju, bili smo država u državi! Sličan proces vidimo i u Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori i svim krajevima gde Srbi žive. Period od 1903. do 1918. je period najvećeg uspona jedne nacije koja je razjedinjena imala mnogo jače jedinstvo nego kad se ujedinila.
Do istog zaključka - o nesavršenosti našeg intelekta - dolazim i kad mislim na 27. mart 1941. Svi najbolji naši ljudi, počev od patrijarha Gavrila pa dalje, verovali su da je to dan pobede, dan časti, dan kad smo našli svoju dušu i pravi izlaz, kao što nam je laskao lukavi Čerčil, kome su preči interesi engleskog naroda za jedan dan nego interesi srpskog naroda za sto godina. Međutim, taj dan bio je dan katastrofe ravne kosovskoj, početak klanja i ubijanja srpskog naroda u celini, početak bratoubilačkog rata i svih ostalih nedoglednih nesreća koje su mu sledile.
BESPLATNO NAJSKUPLJE
OSNOVNA škola u koju sam u Gacku išao nije bila državna nego srpska konfesionalna. U otporu prema Austriji, koja je radila na denacionalizovanju i pokatoličavanju Srba, Srbi su podigli svoje škole koje su sami izdržavali, plaćajući učitelje i podižući zgrade uz ogromne materijalne napore.
Srpska crkva i srpska škola bile su bedemi protiv austrijanštine i tuđinštine. Ovakve "srpske škole" nisu imali samo gradovi već i mnoga sela. Kakav je napor bio sazidati školu, održavati je i plaćati učitelje i poslugu danas je teško i zamisliti. Srpski narod u Bosni i Hercegovini bio je tada siromašan. Kapitalizam je bio u povoju. Tek se izašlo iz naturalne privrede. Austrija je nudila besplatno školovanje, učila, pa čak i knjige za đake. Srbi ipak to nisu prihvatili nego su održavali svoje škole. Širom Bosne i Hercegovine nalazi se više stotina zgrada, bivših srpskih škola, podignutih pre 60 i više godina trudom i žrtvama siromašnog srpskog naroda. Te zgrade i danas predstavljaju najlepše objekte u pojedinim mestima.
(Nastavlja se)
O autoru:
IZUZETNO SVEDOČENJE
AUTOR ovog feljtona Risto Grđić jedan je od najvažnijih svedoka srpskog crkvenog, javnog i političkog života 20. veka. Više od tri decenije upravljao je imovinom Srpske pravoslavne crkve, bio njen vodeći ekonomski i pravni stručnjak i desna ruka trojice srpskih patrijarha pre i posle Drugog svetskog rata. Uz to, bio je ugledni bankar, marljivi prosvetitelj i narodni poslanik, a povrh svega, sa svojim kumom dr Perom Slijepčevićem bio je idejni tvorac i glavni pisac jednog od najznačajnijih dokumenata naše novije istorije. Radi se o Memorandumu Srpske pravoslavne crkve o ustaškim zločinima nad Srbima do avgusta 1941. godine, koji već šest decenija predstavlja veliku enigmu za našu istoriografiju.
Risto Grđić, koga su u Drugom svetskom ratu hapsili i nacisti i komunisti, potiče iz jedne od najuglednijih hercegovačkih porodica. NJegovi su poreklom iz Mostara, a živeli su u Gacku. Ristovi stričevi Šćepan i Vasilj završili su velike škole u Beču i bili poslanici u Bosanskom saboru i osnivači znamenitog srpskog kulturnog društva "Prosvjeta". Treći stric Luka bio je prosvetitelj i predsednik opštine u Gackom koji je skupio i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti predao 5.000 reči kojih nije bilo u Vukovom "Rječniku". Ristov otac Vojislav bio je poznati gatački trgovac, a brat Gojko završio je škole u Nemačkoj i bio profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Pročelnik Upravnog odbora i direktor Kancelarije Srpske patrijaršije, kako su se zvanično zvale Ristove dužnosti u crkvi, ostavio je iza sebe izuzetno vredne "Uspomene" u kojima je, kako je zabeležio, verno pisao "o svemu što sam pouzdano saznao ili neposredno doživeo". Obimna knjiga njegovih "Uspomena" upravo ovih dana izlazi iz štampe, a "Novosti" će u dogovoru sa izdavačima ovog vrednog dela objaviti najzanimljivije delove ovog dragocenog svedočenja. Tako će našoj javnosti prvi put biti predočen niz potpuno nepoznatih detalja o izradi Memoranduma SPC iz 1941. Autentični zapisi o borbi SPC protiv komunističke vlasti i o dva crkvena raskola, a upoznaće se i sa ekskluzivnim prilozima o životu i radu trojice srpskih patrijarha Gavrila, Vikentija i Germana. Našoj javnosti biće prvi put stavljena na uvid i Grđićeva istorijska analiza o odnosima između Srba i Muslimana koja, po svemu sudeći, predstavlja jedan od najvrednijih dokumenata ove vrste koji je kod nas ikad objavljen. Izdavači "Uspomena" Rista Grđića su valjevski "Glas crkve" i beogradska "Sabornost", priređivač i pisac predgovora je Miloš Spajić, a recenzenti prof. dr Dragan Nedeljković i prof. dr Radoš LJušić.
Toplo preporučujući čitaocima ovo vrlo uzbudljivo štivo valja reći da Grđića više nema ni u Mostaru, ni u Gackom, ni u Hercegovini. Potekli iz zemlje Hercegovine, za koju se kaže da "čitav svet naseli, a sebe ne raseli", Grđići danas žive u desetak zemalja sveta.
P. SIMIĆ
15.08.2002
Piše: Risto Grđić
ZA sve ono što se dogodilo od 1918. do 1941. godine poneo je odgovornost srpski narod. Taj narod, koji je zajednici nesebično darovao ogromni moralni kapital koji je Srbija imala u celom svetu, pa i svoje ime, svoju ratnu odštetu i svoju spaljenu i opustošenu zemlju; koji se odrekao svih onih prednosti koje je Srbija iznela iz Prvog svetskog rata, a u prvom redu proširenje Srbije prema Londonskom ugovoru; taj narod je proglašen za šovinistu, ugnjetača, pljačkaša i eksploatatora!
Ta se priča čuje i danas, iako je svakom jasno da je Srbija ekonomski najzaostalija, i od zajednice najmanje koristila. Istina je da je Jugoslavija rastrojila i demoralisala Srbe, dok su njenu propast 1941. godine sve ostale etničke grupe dočekale, uglavnom, kompaktne i ujedinjene, a ekonomski osnažene. Samo je još trebalo da prigrabe i raznesu za vreme rata, dok su Srbi bili stavljeni van zakona (Hrvatska, Bosna), srpsku imovinu i da slika bude potpuna.
ŠVERCERI I ŠPEKULANTI
PRVOG decembra 1918. godine je sprovedeno ujedinjenje protiv volje najvećeg dela Hrvata, a možda i Slovenaca. Ceo period do 1941. prošao je u borbi centripetalnih snaga koje su uglavnom predstavljali Srbi, i centrifugalnih snaga, koje su uglavnom predstavljali Hrvati, da bi im, ranije njihov protivnik, u odsudnom momentu prišao i sam Svetozar Pribićević. Uloga ovog fatalnog čoveka, koji je i mene bio zaneo, te sam bio njegov pristaša i fanatični borac, bila je za Jugoslaviju kobna, a za srpski narod od nedogledno štetnih posledica.
Sjajni kapetani i majori iz balkanskih ratova su u Jugoslaviji, postavši generali, počeli da se bave korupcijom i da zidaju palate po Beogradu. Isto tako od onih sjajnih političara koji su vodili Srbiju od 1903. do 1918. izrodila se jedna klika politikanata koja je, zadovoljna tim što je ostvarena velika država, počela da gleda svoje partijske i lične poslove. Danas se čovek s čuđenjem pita: kako je to odjednom sve podbacilo?
Prva biljka koja je počela posle oslobođenja da cveta bila je korupcija. Ona se i u našem Gacku odmah pojavila. Vlada u Sarajevu, obrazovana po raspadu Austrije, htela je da pomogne ratne stradalnike - internirce na taj način, što im je davala neke "izvoznice" na sodu i druge artikle. Tim su "izvoznicima" oni mogli da izvezu iz zemlje izvesnu količinu određenih artikala, i pri tom nešto zarade. Ali oni nisu znali da s tim barataju, nego se odmah formirala grupa švercera i špekulanata koja je od njih otkupljivala izvoznice, dajući im neku naknadu, a sama zarađujući lavovski deo. Ali čim se čulo da ima leba bez motike, krenuše iz Gacka čitave povorke stradalnika i nestradalnika da u Sarajevu traže izvoznice.
Sva trgovina s izvoznicama niti je bila velika korupcija, niti veliki ćar, te se više razminula na vicevima na račun Hercegovaca, naročito Gačana, ali tek s njom je otpočelo polagano demoralisanje naših Srba i otvaranje nezadovoljstva kod nesrpskih elemenata. Mesto da se zakonski obezbedi odšteta onima koji su za vreme rata izgubili imovinu i stradali, prišlo se jednoj improvizaciji, od koje skoro niko nije imao koristi (sve se potrošilo u vozne karte Sarajevo-Gacko), a moralna šteta bila je ogromna.
RADIKALSKI PRVACI
JOŠ se nismo dobro ni snašli u novom stanju, kad počeše politički agitatori da se muvaju kroz narod. Svetozar Pribićević, neosporni vođ Srba u Hrvatskoj a po oslobođenju i dobrog dela Srba u Bosni, stvori sa srbijanskim strankama, koje su bile u opoziciji radikalima, Demokratsku stranku. U tu stranku uđe i najelitnija srpska politička stranka u Bosni, tzv. "narodovci": Tako se oko ove grupacije okupiše i Šćepan i Vasilj Grđić, i dr Nikola Stojanović, i dr Uroš Krulj, i Atanasije Šola, te i neki napredni muslimani i Hrvati iz Bosne. NJihov glavni rival bila je Radikalna stranka sa velikim srpskim državnikom Nikolom Pašićem na čelu.
LJubomiru Davidoviću, LJubomiru Stojanoviću, braći Marinkovićima, dr Ivanu Ribaru i ostalim vođama tadašnje Demokratske stranke ne može se poreći čestitost i dobronamernost, ali politička borba, koju su oni poveli s radikalnom strankom, toliko je zatrovala politički život Srba, da je sve to moralo dovesti do katastrofe koja je kasnije nastupila. I radikalna stranka nosi veliki deo odgovornosti za nastalo stanje. Metode glavnih radikalskih eksponenata u Hercegovini: dr Lazara Markovića i Petra Ivaniševića, kojima po demagogiji nije bilo ravnih, toliko su bile korupcionaške i prljave, da je naš narod zgranut stao da gleda čudo. Ali kad je Lazica počeo da deli pare i daje koncesije ("Sekvestar"), borba je povezana sa ličnim interesima i postala divlja. Ona je dovela do čestih krvoprolića i pravog bratoubilačkog rata, a sve s parolom da je Radikalna stranka jedina prava srpska stranka, i kogod je protiv nje taj je izdajnik.
Sva ova nakazna borba nagrizala je moralnu čvrstoću našeg naroda i srozavala naš ugled pred nesrpskim elementima. Oni koji su 1918. plakali za Austrijom i skrili se u mišje rupe, sada izađoše na svetlo dana, da ruše sve tekovine oslobođenja.
LJAGA NA SRBE
POKUŠAO sam da opišem osećanja moje generacije prema srpstvu i njegovim idealima. Čini mi se da takvog idealizma nikad nije bilo, niti će ga ikad biti. Svaki Srbin kada misli na taj sjajni period naše istorije mora da uzdahne. E, sad je moguće sebi predstaviti kakav je poremećaj u našim dušama nastao, kad smo videli sve ono što se događa.
U to počeše iz Srbije da pristižu novi činovnici. Greška, koja je učinjena 1912. godine u Makedoniji, a posle rata se ponovila, učinjena je i u ostalim novooslobođenim krajevima, naročito u Bosni i Hercegovini. Najgori kadar, politički zatrovan, poslan je u te krajeve da zameni jedan savršen birokratski aparat koji je bila stvorila Austrija. Ovi su činovnici naneli grdne štete državnom autoritetu i srpskom imenu. Srbi se pokunjiše, a ostali se zlurado smejahu. Besomučna separatistička propaganda: frankovačka, klerikalna i radićevska, dobi krila, bacajući na Srbe krivicu za sve što ne valja.
I ono što nisu učinili Srbi, i ono što je naopako učinjeno onde gde uopšte nije bila Srbija, sve je išlo na račun Srba. Kakvu je pometnju sve to stvorilo kod nas Srba omladinaca, nije teško pretpostaviti. Većina ode u levičare, da tamo upadne u haos borbi i obračunavanja, gde mnogi potonuše u mrak. Sudbina moga kolege Sime Miljuša, koji izgubi glavu u jednoj od Staljinovih čistki, a koga danas niko ne spominje, karakteristična je po sudbinu cele moje generacije. Haos, lutanje i nesnalaženje! Ja, sa mnogima, ostadoh na liniji jugoslovenskog nacionalizma, da svi zajedno preživimo brodolom 1941. godine i da se vratimo na srpsku nacionalnu liniju, s koje smo i pošli u život u najranijoj svojoj mladosti.
SRBI MUSLIMANI
KAO već prekaljeni borci, mi smo 1913. godine o ferijama, uoči carevog rođendana, poskidali austrijske i mađarske zastavice izvešane na kapiji "Stočne stanice" u Gacku i spalili ih. Glavne kolovođe u toj akciji bili su Srbi muslimani: Ismet Sarić i Husnija Kurtović, malo stariji od nas, koje smo mi slušali s najvećim poštovanjem i poverenjem. Saradnja Srba i pravoslavnih i muslimana, sve je više jačala sve do izbijanja prvog svetskog rata. Braća Aziz i Ismet Sarić, Šukrija i Husnija Kurtović, a za njima i mlađi, bili su nam ne samo stariji drugovi nego i učitelji. Kamo sreće da je ta atmosfera ostala nepomućena do danas.
16.08.2002
ČESTO se pitam: otkud se pojavila korupcija u bivšoj Jugoslaviji i zašto se zbog nje baca odgovornost samo na Srbe, mada su svi podjednako krivi? Pa onda se pitam, otkud ovolika korupcija danas? Ako je onda bio kriv kapitalistički poredkak, ko je danas kriv?
Kao što sam ranije naveo, naš narod je pod Austrijom imao ogroman politički i nacionalni moral. Ideja oslobođenja i opšti poslovi svakom su bili preči od ličnih interesa. U periodu od 1903. do 1918. ceo srpski narod i u Srbiji i u prečanskim krajevima - bio je prožet visokim moralom i neviđenim idealizmom. Nije prošlo ni par godina a svi povikaše: Srbi su lopovi, Srbi su nosioci korupcije, oni pljačkaju sve ostale. A Srbi se izgubiše u trci za položajima, u partijskoj borbi i preganjanju, u rešavanju "hrvatskog pitanja" i ostalim problemima kojima nisu bili dorasli.
Srpski političari su mnogo krivi za ono što je srpski narod snašlo. Možda su krivi i ostali narodi sa kojima nisu umeli da se sporazumeju. Ali svega toga ne bi bilo da je posle Prvog svetskog rata stvorena najpre Srbija koja bi ujedinila srpske zemlje: Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu, a tek potom da je Hrvatima i Slovencima prepušteno da se sami, po svojoj slobodno izraženoj volji, priključe ili ne priključe novoj državi.
PROTIV SVOJIH INTERESA
NAJVEĆI naše teškoće na mirovnoj konferenciji dolazile su otuda što su saveznici bili vezani Londonskim paktom s Italijom, koji nije predviđao Jugoslaviju nego Srbiju sa svim gore navedenim pokrajinama, pa i Dalmacijom, sve do Šibenika. Naši političari, umesto da prihvate ono što nam je najviše konveniralo, oni su se borili na nož protiv Londonskog pakta, dakle protiv svojih interesa, a za Jugoslaviju i hrvatsko-slovenačke interese. Što je najžalosnije, i protiv njihove volje.
Jer, nije prošlo ni tri meseca od ujedinjenja, a Radić predaje 150.000 potpisa italijanskom konzulu u Rijeci za otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije (1. mart 1919), a malo posle toga (u februaru 1922.) Hrvati upućuju sličan manifest Međunarodnoj konferenciji u Đenovi. U julu 1932. Radić daje čuvenu izjavu italijanskom listu "Đornale di Roma" u kojoj traži neko pokroviteljstvo Italije za Hrvatsku.
Prvog decembra 1918. godine, bilo je ujedinjenje, a već 5. decembra buknuše vojnički nemiri u Zagrebu, da bi se u avgustu 1920. pobunile hrvatske regimente u Varaždinu i Križevcima.
Stalne bune, špijunske afere, politički haos!
Sve je to zbunilo Srbe i dovelo ih u rastrojstvo. Shvatajući naivno problem jedinstva, a nesposobni da se snađu u novoj situaciji, razočarani u mnogo štošta, oni izgubiše moralnu čvrstinu i podlegoše porocima presađenim iz novih krajeva koji zatrovaše srpsko društvo. Zato smatram 1. decembar 1918. godine kobnim danom u istoriji srpskog naroda. Ređali su se izbori: 1920, 1923, 1925, 1927. Svi ti izbori značili su novo rastrojstvo Srba, novi haos u Jugoslaviji, dok sve to nije dovelo do katastrofe u Skupštini 20. juna 1928. godine, kada je Puniša Račić pucao na hrvatske poslanike i pobio ih nekolicinu, i to možda najboljih i napomirljivijih između njih. Pavla Radića i Stjepana Basričeka, a samog Stjepana Radića smrtno ranio, što je prouzrokovalo i njegovu skoru smrt.
UBISTVO U MARSELJU
POSLE smrti kralja Aleksandra koji je 9. oktobra 1934. godine poginuo u Marselju, Jugoslavija se našla u veoma teškoj situaciji. I unutarnjepolitički i spoljnopolitički problemi bili su mnogobrojni i ogromni. Od "hrvatskog pitanja" koje je dominiralo iznad svega, privredne krize, seljačkih dugova, pa do spora s Mađarskom u kojoj je pripremljen atentat, Italijom sa kojom smo uvek bili u sukobu, neugodnog držanja francuske vlade prilikom suđenja atentatorima, itd. na dnevnom redu su bila i mnoga druga pitanja, što je sve iziskivalo jaku vladu. Možda je i nepotrebno dodati da je to bio period naglog podizanja Hitlera i njegovih pretnji svetskom miru.
Bogoljub Jevtić, predsednik vlade koja je sprovela izbore, bio je dobar čovek, možda i dobar diplomata, ali nije bio državnik velikog formata. Nije bilo jasno je li on došao da likvidira šestojanuarski režim, ili da sačuva njegove tekovine. NJegova vlada smatrala se prelaznom vladom, ali u šta prelaznom nikom nije bilo jasno.
Među nama poslanicima, izabranim na njegovoj listi, bilo ih je svakakve fele. Najmanje je bilo nas, nevezanih za partije, koji smo želeli dobru i poštenu upravu koja će zemlju izvesti iz ćorskoka. Najveći broj poslanika želeo je da napravi karijeru.
Na izborima je Jevtić dobio 301 mandat, a opozicija 67. Dakle Jevtić je izvojevao pobedu, i po broju mandata i po broju glasova (1.700.000 : 1.000.000), ali to je bila Pirova pobeda. Sakupio je šarenu vojsku, bez određenog programa, bez ideologije, vojsku spremnu da dezertira čim se ukaže opasnost.
Kada smo se 3. juna 1934. sastali u skupštinskoj dvorani, bez opozicije koja je apstinirala, izabrali smo jednoglasno i burno Boboljuba Jevtića za predsednika našeg kluba. Govornici su se menjali i sve jedan iza drugog veličali ličnost našeg vođe, preuznosili vernost i odanost ideji koja nas je okupila i obećavali vođi vernost do kraja. Niti sam u Jevtiću mogao da vidim nekog vođu, niti sam mogao da razaberem u čem je ideja o kojoj se govori, pa sam ćutao. Ali, avaj, nije prošlo ni 17 dana, a vlada Bogoljuba Jevtića pada. Novu vladu sastavio je dr Milan Stojadinović sa Antonom Korošecom i Mehmedom Spahom, ljudima iz udružene opozicije. Ako se moglo nazirati da je ideologija Bogoljuba Jevtića u čuvanju amaneta kralja Aleksandra, bilo je jasno po sastavu nove vlade, da je ona došla da taj amanet likvidira.
ZNAO SAM PRINCIPA
USKORO dođe i kobni Vidovdan 1914. U čitavoj Bosni i Hercegovini, pa i u Gacku, bile su velike pripreme da se taj dan što svečanije proslavi. Trebalo je proslaviti balkanske pobede i manifestovati srpsku nacionalnu svest, u crkvama su održani pomeni svim izginulim Srbima od Kosova, a "Prosveta" je organizovala akademije i zabave, sa skupljanjem priloga za Srbe đake. Svaka srpska kuća bila je okićena srpskom zastavom, sve što je srpsko, toga dana je ustalo na noge!
Iza podne pronese se glas da je u Sarajevu poginuo prestolonaslednik Ferdinand sa ženom i da ga je ubio srpski đak Gavrilo Princip. Bio sam u dućanu i posluživao goste, kad neko donese taj glas. Meni se bez razmišljanja ote uzvik: "Pa ja znam Gavrila Principa, s njim sam se hranio u Kolu srpskih sestara u Sarajevu. U dućanu su bili neki činovnici i predveče dođoše žandari da me ispitaju. Sreća je moja što sam izgledao detinjasto i neozbiljno, jer inače bih sigurno stradao. Prošlo je bez posledica. Odmah nastadoše demonstarcije protiv Srba i rušenje srpskih radnji u celoj Bosni i Hercegovini, ali u Gacku toga nije bilo, pošto su Srbi bili u ogromnoj većini, a crnogorska granica blizu, pa niko nije smeo na njih udariti.
Sledeći dani bili su puni nervoze. Represalije protiv Srba počeše odmah. Započelo je s cenzurom, zabranom novina, premetačinama kuća i hapšenjem sumnjivih pojedinaca. U Gacku uhapsiše, odmah po atentatu popa Špira Starovića iz Avtovca, ali ga kroz par dana pustiše. No uskoro opet ga uhapsiše, a za njim jednog po jednog, mnoge uglednije ljude u Gacku: kuma Spasoja Bukvića, Uroša i Šćepana Kovačevića, Ćamila Sarića, Lazu i Savu Jeftanovića, Đorđa Govedaricu, Jovana Govedaricu Relovca, protu Vidaka Višnjevca iz Nadinića, Pantu Rundovića iz Avtovca i mnoge druge trgovce, zanatlije i uglednije seljake. Kasnije su svi odvedeni u Arad i druge lagere.
17.08.2002
PIŠE: Risto Grđić
KULMINACIJU svoje političke aktivnosti razvio sam prilikom borbe o konkordatu sa Vatikanom. Neću izložiti tok ove borbe. O tom će pisati naši istoričari koji imaju na raspolaganju sve potebne podatke. Ograničiću se na to da ukratko izložim svoj udeo u toj borbi koji nije bio mali. U jednom momentu kad je "krvava litija" pošla beogradskim ulicama, i kad je bio ustao na noge sav Beograd, Ministarstvo unutrašnjih dela dalo je preko radija i štampe jedan izveštaj, u kome je izričito mene i još nekolicinu poslanika optužilo da smo bili glavni raspirivači mase i harangeri subverzivnih i komunstičkih elemenata. To je bila mala revolucija, koja je potresla vladu do temelja, a uzbunila celu zemlju.
U to doba bio sam činovnik Patrijaršije i narodni poslanik, dakle kao poručen da budem spona izemđu Crkve i Skupštine, iz koja dva centra je vođena čitava akcija. Kao narodni poslanik, zaštićen imunitetom, mogao sam prenositi materijal iz Patrijaršije u skupštinu i tamo ga deliti poslanicima. Agenti su me pratili u stopu, jednom su pratili moj automobil krcat knjigama, brošurama i lecima, ali kad su videli da auto staje pred skupštinom, nisu mi smeli pristupiti. Ostajalo im je jedino da po noći provaljuju u klubove i odnose materijal koji bi pronašli jer još nije bio podeljen.
POD PASKOM AGENATA
POHAPŠENI su mnogi ugledni ljudi, među njima i prof. Mihailo Vukčević, i njegov sin Rajko, advokat. Otišao sam u Upravu grada i tražio od Dragog Jovanovića da mi omogući razgovor sa svim zatvorenicima u vezi sa konkordatskom borbom. Najpredusretljivije su mi to dozvolili i u njihovoj pratnji išao sam od ćelije do ćelije i svakog zatvorenika pitao: kako mu je, jesu li ga zlostavljali i šta mu treba? Sve sam ih ohrabrio, rekavši da će uskoro na slobodu, jer o njima vodi brigu srpski narod. Agenti su to slušali bez reči, valjda i u strahu pred tolikom mojom drskošću...
Prilike su u stanju da od čoveka sve učine. Tako sam i ja, u suštini slab i nepoverljiv u sve, upao u centar događaja i postao snaga u koju su svi poverovali, pa i ja sam.
Ali, kako rekoh, to je bila kulminacija. Uskoro je došao kraj mojoj političkoj karijeri. Nimalo mi nije žao zbog toga, verujem da nisam rođen za političara i sasvim sam zadovoljan što su me prilike eliminisale iz politike.
U borbi protiv konkordata nismo bili samo mi opozicioni poslanici nego i Srpska pravoslavna crkva i ceo srpski narod. Glavna borba vođena je iz Crkve. U Patrijaršiji su se štampale knjige i brošure i pisali leci, i sve to se preko crkvene organizacije rasturalo u narod. Literatura je rasla iz dana u dan, pisali su mnogi, ali glavni pisci su bili episkop žički Nikolaj Velimirović, čuveni besednik, episkop dalmatinski Irinej Đorđević i episkop vikar Platon. Od mlađih se naročito istakao dr Vasilije Kostić, kasnije episkop žički.
Istog dana kad sam održao govor u Skupštini, došlo je do glasanja o konkordatu. Napetost je bila na vrhuncu. Pritisak opozicije, pritisak Crkve i pritisak naroda, koji je sav bio ustao na noge, bili su ogromni. Pitalo se: hoće li i jedan Srbin smeti da glasa za konkordat. Pa ipak, glasali su mnogi. Za konkordat je glaslao 166 poslanika, a protiv 128. Vlada Stojadinovića izvojevala je pobedu, ali nedovoljno ubedljivu.
Reakcija je bila strašna. Sve ministre i poslanike koji su glasali za konkordat Crkva je isključila iz redova vernih i uskratila im sva prava u Crkvi. Ogorčenje naroda dostiglo je vrhunac. Poslanici koji su glasali za, nisu smeli ni na ulicu, a kamoli u narod. Narod je tražio još žešću borbu od one koju je vodio episkopat, mada je i ona bila veoma oštra. U Beogradu je osnovan "Pravoslavni narodni odbor" u celoj zemlji njegovi ogranci. Ovaj odbor je sad preuzeo borbu u svoje ruke, bez rezervi kojima su bili vezani episkopi. Na čelu odbora je bio episkop dalmatinski Irinej, kao najborbeniji u episkopatu, a glavni čovek iz naroda bio je vojvoda Ilija Birčanin, jedan do neuračunljivosti žestoki borac. Tu su bili predstavnici Narodne odbrane, Udruženja boraca, rezervnih oficira i raznih drugih viteških i kulturnih ustanova i društava, svega dvadesetak članova, a među njima i ja.
IZBOR NOVOG PATRIJARHA
MADA mi je imponovalo članstvo u ovakvom telu, koje je u tom trenutku predstavljalo najveću snagu u državi, brzo sam uvideo da to društvo preterano gazi u ekstreme. NJima nije bilo stalo samo do rušenja konkordata, nego do rušenja Vlade i preuzimanja vlasti. Većina članova gledala je sebe na ministarskim stolicama i svojim bolesnim ambicijama davala maha. Pojedini ljudi, a naročito bivši ministar Voja Janić, išli su za svojom računicom. Drugi su bili zaslepljeni i sve im verovali. Mislim da sam bio najmlađi u Odboru, ali sam sve odmah prozreo. Nisam hteo da se povlačim iz odbora i ostao sam u njemu sve do kraja i dok se sam nije likvidirao, ali sam u duši bio razočaran onim što sam video. Ostao sam povučen, ali nikom ništa nisam pričao,niti prenosio svoje razočaranje. Posle je ovaj Odbor došao u sukob sa eiskopatom.
Konkordatska borba završena je uspešno. Mada je u skupštini konkordat izglasan, odlučan stav Srpske crkve, rezultat "krvave litije" od 19. jula 1937. godine, kad su se beogradskim ulicama valjale vladičanske mitre, smrt Patrijarha Varnave u jeku borbe 23. jula 1937. i njegova veličanstvena sahrana na kojoj je sudelovao kraljevski namesnik Stanković, svi arhijereji, diplomatski kor i preko hiljadu sveštenika, pri čemu je pogrebnu povorku kroz beogradske ulice ogromna masa sveta dočekivala klečeći, zatim borbena poslanica Svetog arhijerejskog sinoda od 12. septembra 1937, sve je to imalo za posledicu da Vlada ustukne. Konkordat pred Senat nije ni iznesen, a ministar Korošec (katolički sveštenik) izjavio je u decembru 1937. u Finansijskom odboru Skupštine da Vlada donošenje konkordata više ne smatra aktuelnim.
Sveti arhijerejski sabor sazvan je 22. januara 1938. godine. Usledila je deklaracija Svetog arhijerejskog sabora od 7. febraura 1938. godine o skidanju konkordata s dnevnog reda i zvanično saopštenje o likvidiranju posledica "krvave litije". Država je dala amnestiju i pustila na slobodu sva lica zatvorena u konkordatskoj borbi, a svim oštećenm u "litji" obećala dati naknadu. Crkva je ukinula svoje sankcije prema ministrima i poslanicima. Za novog patrijarha 22. februara izabran je dr Gavrilo Dožić, mitropolit crnogorsko primorski i tim je konkordatska borba stvarno završena.
HAPŠENJE MUSLIMANA
JEDNOG dana, krajem oktobra, ili početkom novembra 1918. stiže u Gacko iz Sarajeva sreski načelnik Zvonimir Turina i donese vest da je Austrija propala, a vlast da je preuzelo Narodno vijeće u Sarajevu. On reče da u veću Gačani Grđići igraju veliku ulogu i da su oni preporučili da se u narodu sačuva mir.
Bio je već sumrak kad stiže Turina s tom vešću i odmah započeše manifestacije kroz Gacko. Pošto su za vreme rata hapšeni od Austrijanaca, kao srbofili, i neki muslimani kao Hodža Sarić, Hodža Zametica, Nuhan Hadžić, a odmah na početku rata su u internaciju odvedeni sa Srbima pravoslavnim i mnogi Srbi muslimani, spontano je nastala želja da se na prvom koraku u oslobođenju manifestuje sloga i ljubav pravoslavnih i muslimana.
Zato je manifestaciona povorka najpre krenula kući hodže Arifa efendfije Sarića, koji je ležao bolestan u postelji, pa tek pošto je njega oduševljeno aklamirala, krenula je dalje kroz varoš. Pred Bilića kućom održan je miting na kome je govorio najpre Turina, pa Hamid Kurtović, pa onda jedan vojnik koji se raspasa i baci oružje. Nastalo je neopisivo veselje.
18.08.2002
Piše: Risto Grđić
PREMA opisu Gacka mog strica Luke Grđića Bjelokosića, u 17. veku, kad se poturčio, Đuro Zvizdić je sazidao svojoj ženi hram sv. Nikole u Gračanici, a istovremeno je sagradio u Gacku džamiju i mejtef. Od Đure Zvizdića potiču svi gatački Zvizdići, Kurtovići i Tanovići. Među njima je u Prvom svetskom ratu bilo "šuckora", a u drugom ustaša, dakle najvećih neprijatelja srpskog naroda. Mnogi od njih smatrali su se, pa i danas se smatraju, Hrvatima.
Nasuprot tome, iz ove porodice naročito iz ogranka Kurtovića, potekli su mnogi Srbi muslimani sa visokom srpskom naconalnom svešću i velikim zaslugama za srpstvo. Jedan od njih Husnija Kurtović poginuo je na Krupnju, kao srpski vojnik-dobrovoljac u borbi sa Austrijancima, i zadnje su mu reči bile: "Ne žalim što mrem, kad vidim veliku Srbiju!" Drugi od njih Šukrija Kurtović, kao mlad student, napisao je knjigu "O nacionalizovanju muslimana" o kojoj se Jovan Skerlić najlaskavije izrazio. Kao srpski oficiri-dobrovoljci vratili su se iz Prvog svetskog rata: Šukrija Kurtović, Alija Kurtović, Aziz Sarić i Avdo Hasanbegović, svi iz Gacka. Porodice Kurtović, Sarić i Hasanbegović dale su srpstvu više nego mnoge srpske pravoslavne porodice.
PROMENLJIVO OPREDELJENJE
OVAKO neodređen odnos naših muslimana prema nacionalnom pitanju nije se javio samo u Gacku. NJihovo večito kolebanje vidljivo je u čitavoj Bosni i Hercegovini. Zanimljivo je da se za njihovu orijentaciju ne može postaviti nikakvo pravilo. U krajevima gde su pomešani isključivo sa Srbima, duž srpske i crnogorske granice (Bileća, Trebinje, Gacko, Nevesinje, Zvornik) oni su najbolji Srbi (Alibeg Firdus). Oni za koje se zna njihovo srpsko pravoslavno poreklo, vele da su Hrvati, a oni za koje se zna njihovo tursko poreklo (Kemure, Čengići) vele da su Srbi. Nisu retki slučajevi da jedno isto lice u toku svoga života menja svoje nacionalno opredeljenje čak i više puta.
Ovakav nesretan odnos među jednokrvnom braćom pokazao je svoje zle posledice odmah posle oslobođenja, a te posledice se osećaju i do dana današnjeg. Mnoge nevolje u razvoju političkih prilika između dva rata vuku svoj koren iz ove podvojenosti i što više vreme odmiče, i što se više gomilaju dokazi da je to na štetu i jednima i drugima, problem se više zapliće, i ja mu ni danas ne vidim ni kraja ni rešenja. Pokušaji u predratnoj Jugoslaviji da se to pitanje reši putem jugoslovenstva i pokušaji u posleratnoj Jugoslaviji da se ovo reši putem politike "bratstva i jedinstva" i slobodnog opredeljivanja, čini mi se da su imali jednak rezultat. Jer još uvek postoji podvojenost. Obostrana podozrivost je još uvek jaka. U mom Gacku su, kako čujem, stalno na dnevnom redu sukobi između srpske i muslimanske omladine. Ako smo mi političari u staroj Jugoslaviji bili krivi za mržnju i podvojenost, jer smo bili zadojeni šovinizmom, pitam se: "Ko je sad kriv?"
Ovaj problem od prvog mog nastupa u javnom životu, dakle od oslobođenja 1918. godine, stalno me je interesovao, i stlano sam aktivno radio na njegovom pozitivnom rešavanju. Politički sam sarađivao s muslimanima. Kad sam u svojoj 28. godini na složnoj listi pravoslavnih Muslimana izabran kao nosilac liste u gatačkoj opštini, svoj predsednički položaj sam ustupio Ćamilu Sariću, jednom čestitom Muslimanu. Osnivao sam sokolske čete u muslimanskim selima i odlazio u muslimanska sa istom ljubavu kao i u srpska. Na čelo čete u Kuli Fazlagića postavio sam DŽema Tanovića, kasnijeg ustašu, a za sekretara Sokolskog društva u Gacku postavio sam, mesto sebe, Hasana Čustovića, takođe kasnijeg ustašu. Možda sam ja u svom političkom radu grešio, možda sam svojom borbom protiv Mehmeda Spahe mnoge Muslimane oturio od sebe, ali ipak, moje su namere uvek bile čiste: da se u međusobnom poštovanju ravnopravnosti i ljubavi nađe najbolje rešenje za međusobne odnose. Izgleda, da u tom nisam ni najmanje uspeo. Da sam se 1941. godine zatekao u Gacku, verujem da bi me moji najbliži saradnici DŽemo Tanović i Hasan Čustović sasekli na komade.
ŠPIJUN IZ AVTOVCA
I U prvim danima posle oslobođenja, 1918. godine, sreo sam se sa ovim problemom u Gacku. Mnogi Muslimani bili su "šuckori", dakle najgora vojska koju je formirala Austrija da se sveti Srbima. Glavni špijun na vojnom sudu u Avtovcu gde se sudilo pohvatanim Srbima posle kapitulacije Crne Gore, bio je Arif Tanović (Ibanović), koji je čak bio pustio bradu i oblačio se kao pravoslavni sveštenik da bi došao do više detalja kojima je kasnije teretio pohapšene nesrećnike. Preko 30 ljudi je tada obešeno i "zasluga" za sve ovo pala je na Arifa (oca pomentuog DŽema). Sličnim delima zamerili su se tada još i mnogi drugi gatački Muslimani ali delovanjem mudrijih ljudi, najviše Spasoja Bukvića, svaka pomisao na osvetu je suzbijena.
Kao poslanik u Narodnoj skupštini mnogo sam napadao Mehmeda Spahu, vođu bosanskih muslimana, ali zbog njegove dvolične politike. Prolazeći kroz Sarajevo uvek sam navraćao kod mitropolita Petra Zimonjića, jedne svetle i čestite figure, koji je ceo svoj život proveo u propovedanju bratstva svih vera, a specijalno bratstvo među pravoslavcima i muslimanima. Ali i njega su ubile krvožedne ustaše!
Kad sam tako jednom navratio, mitropolit mi u razgovoru, po svom običaju uvijajući i nagovarajući misli napola, reče: "Ma dobar si, Risto, dobar, nemam šta da ti rečem, ali što mi onoliko napadaš Spahu? Ne boj se ti Spaha, ni Muslimana, oni će uvek sa nama, jer im je to interes, jer moraju, i jer ne mogu drukčije. Mi Srbi smo Istok, a oni su Istok, nas vuče Istok, a njih vuče Istok, i oni nemaju kud, već sa nama!"
Siromah, mitropolit pao je kao žrtva svoje naivne vere. Učio je da je "brat mio ma koje vere bio", ali njegove reči nagnale su me da o problemu odnosa između pravoslavnih i muslimana često mislim i da dođem do izvesnih zaključaka. Danas nisam u drugoj mogućnosti, osim da ih poverim ovom dnevniku.
SRBI - UGNJETAČI
ZABRINJAVA što u poslednje vreme neki tzv. levičari među Muslimanima zastranjuju u krajnji separatizam i mržnju. Tako neki Šehović u zagrebačkom "Vjesniku" prikazuje sve defetiste bivše Jugoslavije kao borce protiv ugnjetača (a ti ugnjetači su Srbi), a neki Atif Purivatra se buni što među ugnjetene narode u bivšoj Jugoslaviji (pored Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca), nisu uvršteni Muslimani (opet su, dakle, ugnjetači samo Srbi, pa čak i kad su ih klali ko god je stigao). Sličan otrov može se uočiti u članku visokog intelektualca profesora Midhada Begića kad piše o Jovanu Dučiću.
Kad sam ove retke dao Jovi Jakšiću, nekadašnjem vođi bosanskih socijalista, da pročita on mi reče sledeće:
"Ako Bosna jedanput bude podeljena između Srbije i Hrvatske (slično podeli koju su izvršili knez Pavle i Maček), onda je bosansko muslimansko pitanje rešeno, bez obzira na to da li bi posle te podele ostala zajednička država ili ne bi. Deo Muslimana koji bi u tom slučaju pripao Hrvatskoj bio bi beznačajan (njihova glavna masa je na istočnoj strani i pomešana sa Srbima), tako da oni tamo ne bi mogli da igraju nikakvu ulogu, dok bi deo na drugoj strani bio smrtno osakaćen.