Дош'о је и тај дан...навијам за БСК

Дош'о је и тај дан, умро је Партизан
Јади једног Гробара, који је одлучио да то више не буде.

Пише: Славиша Караћ

Наравно, није умро, чак је бољи него што је икада био, али је мртав за мене.

Сјећам се кад сам био клинац и кад је фудбал почео да ме занима, пратио сам све утакмице. У родном Мостару сам ишао на утакмице са пријатељима који навијају за Вележ, али сам крио емоције док се утакмица не заврши, и док не дођем кући. Партизан је углавном добијао те мечеве, па је било тешко сакрити осмјех са лица. Касније сам провео неколико година у Београду и пропуштао школу на дан дербија. Мислио сам да ми за то и не треба правдање. На југу сам био као код куће, ускакао у терен, враћао се кући без гласа.

Тих истих година, био сам фасциниран технологијом. Без да трепнем оком, гледао сам серију под називом "После 2000-те". "Обећавали" су нам разна чуда, само да та 2000-та прође. Неки су мислили да ћемо да имамо лебдеће аутомобиле, супер рачунаре, мир на земљи, рај у срцима. Ништа од тога не би. Нисам љут. Бавим се технологијом и видим колико је још рано за све то. Тих истих година, ишли смо у кревет као Југословени, а будили се као Срби. Сваку ноћ по неко је проналазио свој национални понос. Са тим је дошло и до сањања о неком новом поретку. Магазин "Тифоз" је имао и такмичења гдје су Гробари (и остали, свак за свој клуб) могли да пошаљу своје предлоге за нове грбове, јер они стари, комунистички су постајали некако зарђали. Сањали смо о новом Партизану.

Моје национално буђење, живот на западу, нови почетак са 19 година, и многи други догађаји којима је обиљежен мој живот, су ме довели да моје национално буђење од прије 23 године еволуира у анти-комунизам. Помирио сам се са чињеницом да немамо летеће аутомобиле, да нема мира на свијету, и да смо гори него што смо икада били (нације, једна према другој). Помирио сам се и са чињеницом да је све речено у тој емисији била само фина представа и шарена лажа. Помирио сам се са много чиме, али не могу да се помирим да мој клуб, који пратим од како ме сјећање служи, још има петокраку у свом грбу. Чекао сам и чекао. Маштао и надао се. Мрка капа. Јуче сам тражио неке невезане ствари и налетио сам на историју БСК-а. Пажљиво сам је читао. Цитирам: "БСК је после Другог светског рата забрањен наставак рада, јер је тада неко из врха нове комунистичке власти проценио да тај клуб у себи носи предратни грађански дух и да је буржоаског карактера. Стадион су нове власти дале Југословенској народној армији, која потом оснива Партизан и на истом месту пар година касније гради Стадион ЈНА.". Прешао сам и преко Туђмана као оснивача, и преко свега осталога, али моја антикомунистичка глава не може да пређе преко те петокраке и идеје да је све засновано на крађи. Било је доста, бацам пешкир у ринг и не гледам уназад.

Збогом мом омиљеном тиму, али ово је крај. Ја настављам да пратим кораке које еволуција оставља испред мене, а ти настави да се градиш на најнечаснијем дијелу наше историје. Од сада навијам за клуб који не постоји, а коме си ти узео живот. Зове се Београдски Спорт Клуб (БСК), и много је већи него што ћеш ти икада бити. Није ме стид да навијам за тим који не постоји, јер изгледа да ништа што је поштено у Србији више и не може да се види, пипне или чује. Можда ће у Новој Србији БСК да се обнови, а можда ће (сада поново маштам, као и пре 20 година када сам цртао нове грбове) Партизан да постане БСК. Можда. До тада, навијам за БСК.

Као последњи чин одлазећег Гробара, сахрањујем Партизан.

Збогом

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=9&idnovost=17986