Sedamdesete godine dvadesetog veka donose na ove prostore navijačku modu sa zapada. Ipak, još 1967, u duelu splitskog Hajduka i Partizana, na starom stadionu Hajduka – Plinari, došlo je do, tada, nezapamćenog incidenta, kada je utakmica prekinuta zbog upada navijača u teren. Sedamdesetih se javljaju prva masovna gostovanja, prve navijačke zastave i prvi incidenti vezani za klupsku pripadnost. Najzanimljivija gostovanja navijačima srpskih klubova bili su Vinkovci i Split. Mentalitet tamošnjih ljudi, a pogotovu Dalmatinaca, bio je takav da se često dešavalo da celo mesto izađe na ulice i pokušava da napadne “goste”. Potom dolaze osamdesete i dolazi do bukvalnog cvetanja naše scene. Jako bitan faktor u tome je i prvi navijački časopis na ovim prostorima “Ćao Tifo” u kome je postojala rubrika, gde je svako mogao da predstavi svoju grupu. Mnogo grupa je nastajalo i nestajalo od broja do broja. Svako je želeo da se njegova grupa pojavi u novinama i da je vidi preko 30000 ljudi, koliki je bio tiraž ovih novina. Naravno, malo njih je opstajalo.
Sigurno najjača i najveća grupa na ovim prostorima bili su navijači beogradskog Partizana. Ime su dobili od svojih najvećih rivala, navijača Crvene zvezde, a ono je glasilo – “GROBARI”. Na ime je uticalo to što je boja dresova Partizana crna i bela, i to što se nedaleko od stadiona FK Partizana nalazi groblje. Ova grupa je obeležila period sedamdesetih i osamdesetih. Među prvima su odlazili na sva gostovanja svog kluba, prvi su 1990. godine, u meču protiv milanskog Intera, upalili baklje u krug, oko celog stadiona, prvi su napravili incident nacionalističke prirode još 1984. u Šidu, mnogo pre čuvenog Maksimira 1990. o kom će kasnije biti reči. Incident je vešto prikriven u štampi jer bi pogubno bilo po državu raspirivati nacionalizam. Kuriozitet je da su “Grobari” prva grupa sa ovih prostora koja je, posle raspada SFRJ, otišla na gostovanje u Hrvatsku. Desilo se to 28. januara 2004. na košarkaškoj utakmici Cibone i Partizana, kada je tridesetak najhrabrijih “Grobara” stiglo, na iznenađenje svih, u memorijalni centar “Dražen Petrović” u Zagrebu.
Partizan je osnovan 1945. kao vojna sportska sekcija. Kako je vojske posle Drugog svetskog rata bilo puno u SFRJ, Partizan je u startu imao veliki broj navijača, ali i potporu u režimu što je omogućilo brzi razvitak kluba. Na popularnost je itekako uticalo i to što je Partizan još 1966. učestvovao u finalu “Kupa šampiona”, što je dugo bio najveći uspeh srpskih klubova. Najvatreniji navijači “crno-belih” tradicionalno su se okupljali na južnoj tribini stadiona Partizana, što je uticalo da se, za matično mesto kasnije navijačke grupe, uzme južna tribina. Kao i sve navijačke grupe, i “Grobari” su tek osamdesetih počeli da liče na organizovane navijače. Okosnicu “ekipe” su činili uglavnom momci iz Beograda, ali je veliki broj ljudi dolazio i iz drugih gradova. Tada počinje prava erupcija navijačkih grupa na jugu. “Rangers Belgrade”, “CTPAX”, “Commando”, “Front”, “Challengers”, “Untouchables”, “Sextons Lions” samo su neke od mnogih koje su postojale. Grupa koja se najviše istakla, bila je “Commando” a nastala je po uzoru na navijače Rome, “Commando Ultra Curva Sud”. Brzo su dobili nadimak “kaznena ekspedicija” i bukvalno su sejali strah i trepet gde god su se pojavili. Jedna od navijačkih legendi se vezuje upravo za jednog člana ove grupe. Navodno, kada je Partizan igrao u Rijeci, on je pre utakmice, sekirom odsekao celu ruku jednom navijaču Rijeke. Predvođeni članovima ove grupe, “Grobari” su se popeli na pijedestal naše scene i to su bile zlatne godine za navijače Partizana. Oduvek su se ugledali na engleski stil navijanja, pa su im koreografije dosta strana pojava. Organizovanje koreografija na jugu je pokušano par puta ali nikada nije ostalo previše zapaženo. Karakteristika “partizanovaca” uvek je bila velika odanost klubu, snažno pevanje melodičnih pesama, uglavnom sa engleskih stadiona, i obilato korišćenje pirotehnike.
Devedesete donose krizu na svim poljima u našoj zemlji pa i u sportu i navijanju. Za “Grobare” su bile pogubne, jer se krajem decenije dele na dve zaraćene grupe – “Južni Front” i “Agenciju Grobari” (kasnije promenjen naziv u “Grobari 1970”). U nekoliko navrata, dolazilo je do pomirenja između dve zaraćene strane, ali je sukob svaki put ponovo izbijao. Seme razdora su bile pare. “Agencija Grobari” je dobijala pare od uprave kluba za organizovanje navijanja, gostovanja, koreografija itd. ali je nekolicina članova to zloupotrebila i počela te pare da prisvaja u svoju ličnu korist. Podela je zvanično trajalo do 7. maja 2005. kada su se sve Partizanove navijačke grupe, predvođene “Južnim Frontom” i “Grobarima 1970”, u utakmici protiv Zemuna, ujedinile. Posle toga, nekoliko utakmica i gostovanja je fantastično organizovano i činilo se da će “Grobari” uspeti da se vrate na staze stare slave. Ali, posle poraza Partizana od Artmedije u kvalifikacijama za “Ligu šampiona” a zatim i ispadanja iz “Kupa UEFA” od Makabija Petah Tikve, “Grobari” stupaju u bojkot svih utakmica fudbalskog kluba koji još uvek traje. Uslov za prekid bojkota je ostavka svih članova uprave. Od tada, “Grobari” su nastavili da tonu sve dublje i, od nekada najjače grupe na Balkanu, ostalo je samo na hiljade slika, stotine i stotine priča i mnogo svedoka koji sve to mogu potvrditi.
Najveći rival Partizana, Crvena zvezda, takođe je osnovana 1945. Dueli ova dva protivnika oduvek su važila za najatraktivnije, pa su u narodu dobili nadimak “večiti derbi”. Ova dva tima najpopularniji su bili i u bivšoj SFRJ pa su, logično, ove utakmice bile i najposećenije. Čak su se i navijači klubova, zbog rivalstva, skupljali na različitim tribinama. “Grobari” na jugu, “Delije” na severu. Rivalstvo je vremenom preraslo u pravo neprijateljstvo, pa je sve češće dolazilo i do incidenata pa čak i nereda po ulicama Beograda na dan meča. Zvezda je 1991. uspela da osvoji “Kup šampiona”, ono što Partizanu 1966. nije uspelo i tada definitivno preuzima primat u našem sportu. Sve novije generacije masovno počinju da navijaju za Zvezdu. Iako su oduvek bili brojniji od ostalih, tek tada su počeli da preuzimaju “vlast” od “Grobara”.
Navijači Zvezde su oduvek pratili svoj klub u velikom broju ali su nekako uvek bili u senci drugih grupa, pogotovu “Grobara”, iako su bili brojniji. Tokom osamdesetih, i na njihovoj tribini se desila “eksplozija” manjih grupa a isticalo ih se svega nekoliko. Putovali su svuda i svuda pravili incidente. Neki od svetski poznatih incidenata su bili u Drezdenu, Kelnu, Milanu, Cirihu gde, nepripremljena i iznenađena policija, nije mogla da izađe na kraj sa njima. Na navijačku mapu Evrope su se ucrtali 1991. kada je njihov klub osvojio “Kup šampiona” a njih je u finalu, u Bariju, bilo preko 10000. Ceo dan su u gradu pravili incidente a mnogo navijača Olimpika iz Marseja, njihovog protivnika u finalu, izvuklo je deblji kraj. Osamdesetih je u celoj SFRJ došlo do buđenja građanske svesti ali i rađanja nacionalizma pa su tako i “zvezdaši” najviše incidenata pravili u Hrvatskoj. Incident koji se desio 13. maja 1990. na Maksimiru, nezvaničan je povod građanskog rata na ovim prostorima i ocepljenja Hrvatske od Jugoslavije. Tada je Zvezda igrala protiv Dinama u Zagrebu, na stadionu Maksimir. Utakmica nikada nije ni odigrana jer su se navijači oba tima tukli satima na stadionu. “Delije”, navijači Zvezde, nisu krili da su došli ne bi li se obračunali sa Hrvatima a sve je počelo kada su oni probili ogradu i krenuli ka “Bed Blu Bojsima”, navijačima Dinama (skraćeno BBB). BBB su takođe krenuli u teren a policija je reagovala tako što ih je preko terena napala. Fudbaler Dinama, Zvonimir Boban, nogom je tada udario jednog policajca što je simbolizovalo kraj jedne države.
Navijači Zvezde su zvanično osnovani na Božić 1989. godine kada su ujedinjene sve veće grupe sa severa – “Zulu Voriors”, “Ultras” i “Red Devils”. Kako je u to vreme nacionalizam bujao, grupa je imenovana sa “Delije”, po uzoru na srpsku nacionalnu pesmu. “Delije” takođe nikada nisu bile striktno politički orijentisane ali su itekako učestvovali u političkim previranjima devedesetih. Za razliku od “Grobara”, oni su puno vičniji italijanskom stilu navijanja i organizovanju koreografija. U poslednjih desetak godina, na severu je viđeno na desetine vrhunskih koreografija a u poslednjih par sezona broj navijača im je i na običnim ligaškim utakmicama porastao i na par hiljada. Organizacija tribine im je na vrhunskom nivou i kompletnu tribinu im organizuje pet vodećih grupa – “Heroes”, “Belgrejd Bojs”, “Ultras”, “Ultra Bojs” i “Brigate”. Zahvaljujući mnoštvu faktora, “Delije” su uspele da preuzmu prvo mesto na srpskoj navijačkoj top listi i ljubomorno ga drže već nekoliko godina.
Kako je već očigledno da su osamdesete godine dvadesetog veka odigrale ključnu ulogu u rađanju navijačke subkulture u Srbiji, postoji još grupa koje su nastale u tom periodu a vredne su pomena. Jedna od tih grupa je svakako “Junajted Fors” (Ujedinjena Sila), navijačka grupa fudbalskog kluba Rad iz Beograda. “Forsi” se prvi put pojavljuju 1987. godine i činili su ih pretežno skinhedi sa Banjice, jednog od delova Beograda. Karakteristično za njih je to da je većina njih nekada išla na utakmice Zvezde ili Partizana, ali su zbog različitih razloga prešli da navijaju za svoj lokalni klub. Ovakva pojava je devedesetih postajala sve češća pa su mnoge grupe na račun “Grobara” i “Delija” postajale sve brojnije. Većina ovakvih “preletača” su osobe koje žele da budu u centru pažnje a nisu u stanju da se izbore za jedno takvo mesto u većoj grupi ljudi. “Forsi” se već u prvim godinama svog postojanja ističu kao jedni od najekstremnijih u zemlji. Iako malobrojni, jedva da ih je bilo 100, odrađuju sva gostovanja a na gostovanja idu manje-više svi članovi grupe. Organizacija grupe je bila takva da se išlo sistemom podele rada. Svako je imao svoje zaduženje pa je grupa, iako mala, bila produktivnija od većine mnogo većih. Po uzoru na Radovce u Srbiji je kasnije osnovano na desetine, možda čak i stotine drugih grupa, ali nijedna nije uspela da bude toliko uspešna kao njihova. Krajem devedesetih upali su u probleme, pre svega jer su oduvek bili izuzetno ekstremni pa su i policiji bili trn u oku. Dosta njihov glavnih ljudi je imalo i još uvek ima probleme sa zakonom, što zbog navijačkih aktivnosti što zbog kriminala pa vođstvo grupe preuzimaju mlađi naraštaji, koji nastavljaju isto onako kao i njihovi prethodnici. Jedno od najincidentnijih gostovanja novije generacije je svakako Novi Pazar, čiji se navijači jasno deklarišu kao muslimani. Stotinak “Forsa” je uspelo da izađe na kraj sa žandarmerijom i punim stadionom. Nisu izašli kao pobednici, ali svakako nisu bili poraženi.
Njihova grupa je jedna od prvih koja je praktikovala da u tuče nosi noževe, sekire, satare itd. pa su često iz tuča sa njima, članovi drugih grupa, izlazili osakaćeni a bilo je i tragičnih slučajeva. U avgustu 2005. navijači Rada su presreli vagon u kome su bili njihovi rivali, navijači Voždovca, i pritome ubili Bojana Majića. Uz ubistvo Aleksandra Radovića na “večitom derbiju” 1998, koga su “Grobari” ubili ispaljenom raketom sa južne tribine, to je slučaj kada je u javnosti najviše skrenuta pažnja na problem huligana.
Drugi talas, posle osamdesetih, javlja se početkom 21. veka. U Srbiji je tada svaka druga kuća imala internet i tako se sve lakše razmenjivao navijački materijal. Zahvaljujući navijačkom sajtu Tribina.co.yu, naša scena ponovo doživljava navijački procvat i sve više klubova u Srbiji počinje da dobija navijače. Slično kao i u vreme “Ćao Tifa” i sada postoji dosta grupa koje postoje samo da bi se predstavili drugima preko interneta i da bi “bili viđeni”. Vreme koje je pred nama pokazaće nam koje od tih grupa će opstati a koje će zauvek ostati u foto – galerijama zaboravljenih sajtova.
Pored “grobara”, “delija” i “junajted forsa” postoji dosta grupa u Srbiji koje su svakako vredne pomena. Na primer, navijači Zemuna – “Taurunum Bojs” koji su u poslednjih par godina napredovali, i od 50 – 100 ljudi napravili grupu koja broji preko 300 redovnih navijača, što na gostovanjima, što kod kuće. Grupu koja ne zazire od incidenata, ali se orijentiše na koreografije i navijanje. Takođe, njima uz rame su navijači FK Vojvodina – “Firma” iz Novog Sada. Njihova prednost u odnosu na druge je ta što iza sebe imaju ceo grad i njihova ekspanzija se tek očekuje. Grupe važne pomena su – “Varvari”, Budućnost iz Podgorice, “Blu Junion”, OFK Beograd ali i mnoge druge grupe koje se pojavljuju periodično i bez kontinuiteta, što je u navijačkom svetu jedna od najbitnijih stavki.
Scena u Srbiji je dosta nazadovala od kako je došlo do raspada SFRJ. Nekada je i sama liga bila kvalitetnija što je za sobom vuklo i navijače. Ipak, u poslednjih par godina scena je znatno uznapredovala. Sve više grupa koristi pirotehniku, manje-više svi idu na gostovanja, međusobni incidenti su prilično česti a za tek završenu fudbalsku sezonu može se reći da je najsadržajnija, što se navijačkih događanja tiče, u poslednjih desetak godina.

Text: Miroslav Bešlin


preuzeto sa www.tribina.co.yu