ima dosta "nasih" ljudi dole, pogotovu oko Draca, Podgradeca, Koča (tu pogotovu) i nesto manje u okolini Skadra (nesto slicno kao Kos.Mitrovica i KiM). Dosta "manjina" je preseljavano da ne bi etnički bile kompaktne pa su tu zavrsili. Inače dok sam se drndao tamo (Koče i Drač) upoznao sam dosta ljudi koji znaju nas jezik (nesto slično vranjanskom i bugarskom) ali kod god ih pitam sa li su srbi nece da odgovore (u fazonu dobro mi je ovde, pa bolje da se cuti (rade u drzavnim sluzbama-carina, telekom i sl.).
Zanimljivo je i da u okolini Draca ima skoro 100.000 muslimana cela sela i gradovi kroz koje nisam ja prosao (!!! - tako mi barem kazu sljakeri koji su kopali kanale) i fora kao gotive srbe jer su im majke srpkinje ili tako nesto.
E sad ako hocete da vam dam izvore, mogu jedino da vam posaljem naslove knjiga koje sam uzimao tamo (ps na nemackom su, imalo je i talijanskih ali ...) pa ako nekog zanima mogu da vam uzmen sledici put kada budem isao (maj, pod uslovom da me sagem ne najuri kao visak).

A sad jedna filozofska misao:::

Da smo jos 1990 usli u EU sada bi znali koliko ima srbu u svetu (mislim na Bugarsku,Makedoniju Albaniju u sl.) ljudi bi sami trazili svoje poreklo zbog navodnog boljeg zivota, pa par mojih kolega je uzelo pasose bugarske da bi putvali i radili, a inace su srbi - jos uvek!

Тужна је чињеница да је скоро цео север Албаније био насељен српским становништвом...
То становништво је или отишло или асимилирано током векова. 

Исто тако и доста људи са КиМ је поарбанашено током векова... 

Скадар, српска прича

Срби из северне Албаније, и поред седам и по деценија потпуне изолације и асимилације, сачували су језик, обичаје и свест о пореклу.

У граду Скадру и његовој долини, која се простире дуж једног од најбајковитијих језера у Европи, живи тридесет хиљада наших сународника, говоре незваничне процене.

Осим гробова српских војника из Балканског рата, палих за ослобођење Скадра, скадарске трврђаве, које су до XV века градиле све српске династије, крију бројне трагове српског битисања на том простору.

Аутори емисије Актуелно-документарног програма Скадар - српска прича, Горана Младеновић и Братислав Костић, као сведочанство богате духовне и културне историје Срба доносе сведочења наших сународника и снимке остатака српских светиња, које су у највећем броју порушене или претворене у магацине, асфалтне базе или продавнице.

Уредник емисије је Љубисав Алексић.
Извор:РТС
Емисију о Србима у Скадру,серијала Траг можете погледати овде!!!

Српске светиње код Скадра

Подручје скадарског басена некада је било средиште српске средњовековне државе Зете. Данас о Србима у тој области сведоче рушевине некадашњих светиња и гробља српских војника палих за ослобођење Скадра од Турака.

Према незваничним проценама у Албанији само око Скадра живи око 30.000 Срба. Марија и Иља Року из села Гајтан код Скадра деценијама другују са Србима из Албаније. Спојили су их гробови српских војника из Балканских ратова које је Иља пронашао у брдима Брдањола на пет сати хода од свог дома.

“По мојој процени има их више хиљада, али су гробови разбацани по неприступачном терену. Лети је због змија до њих немогуће доћи. О великим биткама за ослобођење Скадра говоре и топоними у овом крају, српски тапонски пут, српско гробље”, рекао је Иља.

Осим гробова наших предака подручје северне Албаније крије и бројне остатке српских светиња. Зидине свете Тројице и делове Раш куле из 9. века у Враки, цркве светог Срђе и Влаха на Бојани и светог Стевана у Скадру задужбине које је у 13. веку са синовима Милутином и Драгутином подигла краљица Јелена.

На овом подручју налазе се и рушевине цркве посвећене пресветој Богородици која је такође била задужбина краљице Јелене Анжујске. Њена посебна лепота је, овде кажу, била у фреско писању. Делић овог блага чува се у католичкој цркви у Деју подигнутој крај темеља некадашње српске светиње из 13. века. Осим фрагмената фреске сачувана је и фотографија цркве.

Иако руиниране ове грађевине су бисери српске средњовековне историје и културе. Скадарска тврђава коју су градили све српске династије до 15. века и даље доминира градом. Еп о Гојковици узиданој у бедеме дубоко је укорењен у нашу традицију. Њега данас присвајају Албанци као легенду о Розафи.

И поред притисака, Срби у Албанији се труде да сачувају корене, језик и културу. Сматрају да је до сада оствариво.

“Темеље Зетске српске државе осетили су данашњи људи. Матица овим људима мора помоћи да у сарадњи са албанском државом омогући обнављање својих културних и духовних добара”, рекао је Симон Ђуретић из Министарства за дијаспору у Влади Србије.

http://www.dverisrpske.com/tekst/174403
--------------------------------------------

Архимандрит Лука
НАШКИ И АРБАНАШКИ
 
Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича. Шта је он поријеклом, да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве. Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човјек није рачунао: када су били ту прије четири године ништа нијесмо о оцу Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном сједели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана. Дакле, сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који су почели причу о народу који тамо живи.

Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свјесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао се и отац Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видели да он разумије шта причамо. Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле ‘‘нашки’‘ би био српски који они зову ‘‘нашки’‘, на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ‘‘нашки’‘ и арбанашки и да он разумије барем 70 посто од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, ‘‘нашки’‘, арбанашки… и питали смо га о чему се ту ради. Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нису поријеклом из Скадра него из неког другог мјеста, и ту већ поче да прича на енглеском – до тада нам је причао на ‘‘нашком’‘, који смо ми јако добро разумјели. Рече да долазе из неког мјеста које се зове Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече: ‘‘Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!’‘  Из овог смо закључили да је вероватно у питању некаква популација Васојевића која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60.000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су  вјере ти људи. Рекао је да су вјере православне, али да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на ‘‘нашком’‘ изговара као Немањин, и да причају сви ‘‘нашки’‘ и арбанашки. Ми смо били и даље тако да кажем у недоумици: 90 села са 60.000 људи!?

Даље нам је рекао да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке и да се сећа како су га као дијете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убеде да су Албанци, али им то није успело). Рекао нам је како памте неког попа Катана, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу: ‘‘Ја сам био мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини.’‘

Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно… загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нису ни знали гдје је, нису знали гдје је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старешинама из Васојевића и Братоножића.  После смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и са муслиманима који су изузетни људи. Мора се рећи да ти муслимани не гледају нас православце као на страно тијело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и дан данас из тог зида точи млијеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске грађе, међутим видите  не само да је прича истинита, већ је позната и том нашем народу, тим нашим Васојевићима и на Сицилији.  То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, а само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича ‘‘нашки’‘ и арбанашки.  Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили на том арбреш, односно староалбанском, а то је тај ‘‘арбанашки’‘, који отац Петар боље зна.
 
Напомена: објављено новембра 2009, у часопису Митрополије црногорско-приморске Светигора.
Архимандрит Лука је настојатељ Цетињског манастира

Извор:Српски лист
-----------------------------
Светигора, новембар 2009.
(на маргини!!!! 37.стр.,али је зато Ристо добио четири странице да се башкари са својим енглеским ''колегом'')

18.09.2010 god.

U jednom selu,blizu albanskog grada Fijera.Odrzana je svecanost povodom pocetka kursa Srpskog jezika za Srbe,koji zive u toj oblasti.

Čuvari istorije Srba u Albaniji

Inercija naše asimilacije još ima svoju brzinu ali uvek ima načina da sačuvaš ono svoje i pod najtežim uslovima, ističe Pavlo Jakoja Brajović

Živeli su u državi koja se zvanično proglasila ateističkom, iz matičnih knjiga izbrisana im je nacionalnost, u školama više nisu mogli da uče svoj jezik, a čak i porodična prezimena i lična imena morali su da promene. Šezdesetih godina prošlog veka, odnosno od režima kralja Zogua Prvog i, kasnije, Envera Hodže, za albansku državu Srbi nisu postojali: administracija ih je zavela kao Albance, a prezimena poput Matanović ili Dulević, preinačena su u Dimnaku ili Duli. Danas, međutim, u crkvi Svete Trojice u Vraki, sedam kilometara od Skadra, srpska nacionalna manjina proslavlja praznik Hristovog rođenja svečanom liturgijom uz brojne običaje i paljenje badnjaka. Uprkos težnjama režima iz poslednjih decenija prošlog veka, koji je želeo da ih asimiluje, danas sa jednim od predstavnika Srba u Albaniji, Pavlom Jakojom Brajovićem, razgovaramo na srpskom jeziku. On je predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine „Morača-Rozafa” koje okuplja oko 4.000 članova, a čiji je cilj da poboljša položaj sunarodnika koji žive u Albaniji.

Pre nekoliko meseci domaći mediji preneli su vest da je, uz podršku Ministarstva za dijasporu i ambasade Srbije u Tirani, u okolini grada Fijere, počeo kurs srpskog jezika za naše sunarodnike koji žive u Albaniji. Srpski se, već nekoliko godina, uči i u Skadru, u prostorijama udruženja „Morača-Rozafa”. Od Jakoja Brajovića saznajemo i da Srbi u Albaniji, zahvaljujući podršci i pomoći Mitropolije crnogorsko-primorske, za velike hrišćanske praznike redovno organizuju bogosluženja na srpskom jeziku u crkvi u Vraki.

– Od 1990. godine, uz pomoć Mitropolije, počeli smo da obavljamo pravoslavne običaje i idemo na liturgije. Slavimo Božić uz paljenje badnjaka, u crkvu u Vraki dolazi sveštenik iz Mitropolije koji služi liturgiju na srpskom jeziku. Prve godine demokratije proslavljali smo na ruševinama stare crkve iz 19. veka u Vraki, a danas imamo novu crkvu Svete Trojice. Inače, pošto Albanija ima svoju autokefalnu crkvu, liturgija se u svim pravoslavnim hramovima, osim u Vraki, služi na albanskom. U Skadru, na primer, imamo hram Albanske pravoslavne crkve u kojoj služe dvojica sveštenika Albanaca, koji su, takođe, više puta učestvovali na našim crkvenim proslavama u Vraki – kaže Jakoja Brajović.

Okupi se o velikim crkvenim praznicima i do 1.000 ljudi, posle gotovo trideset godina Srbi i Crnogorci, kao i pripadnici ostalih veroispovesti, mogu slobodno da ispovedaju svoju veru, slave porodičnu slavu, poste, krste se.

– U Albaniji su 1967. godine zabranjene sve verske ceremonije i svako ispovedanje vere. Sudbina crkava bila je da su pretvorene u sportske hale, biblioteke, kulturne institucije za omladinu. Većina njih je srušena, a mali broj ostavljen je za muzeje. Božić ili Uskrs slavili su se tajno, u kući između četiri zida, i to je bilo sve. Mi smo, međutim, uspeli da dokažemo da se nismo svi asimilovali, da smo očuvali našu kulturu i da danas u Albaniji čuvamo istoriju stare Srbije koja je dosta bogata. Uspeli smo da očuvamo naš nacionalni identitet preko očuvanja narodnih običaja, kulture i srpskog jezika – napominje Jakoja Brajović.

U šali dodaje da je njega majka krišom učila srpski jezik još dok je bio u njenoj utrobi, tokom devet meseci trudnoće, pa je čim se rodio znao maternji jezik. Njegova dva prezimena, albansko i srpsko, „državno” i porodično, jasan su trag prošlih vremena, ali i pokazatelj promena nabolje, koje se, ipak, po njegovim rečima, presporo odvijaju. Srbima je omogućeno da vrate svoja porodična prezimena, ali procedura je i dalje komplikovana, pa udruženje „Morača-Rozafa” već duže vreme traži da se ona pojednostavi, kao i da se olakša upis nacionalne pripadnosti u matične knjige.

– Nemamo srpsko državljanstvo i do sada nijedna aplikacija nije uspela, ali se nadamo da će i to u budućnosti ići lakše i brže. Inercija naše asimilacije još ima svoju brzinu zato što su kralj Zogu Prvi, a posle njega i komunistički režim, naročito prema našoj nacionalnoj manjini, vodili oštru politiku. Ipak, uvek ima načina da sačuvaš ono svoje i pod najtežim uslovima, i mi smo živi dokaz toga – ističe Jakoja Brajović.

J. Čalija

objavljeno: 06.01.2011
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Cuvari-istorije-Srba-u-Albaniji.lt.html

SRBI U ALBANIJI NEKA KAŽU DA SU SRBI

BEOGRAD/TIRANA - Delegacija Skupštine Srbije pozvala je pripadnike srpske zajednice u Albaniji da se na popisu stanovništva u aprilu, prvi put posle više od osam decenija, slobodno izjasne o svojoj nacionalnoj i verskoj pripadnosti, jer će njihova brojnost umnogome odrediti status koji će u budućnosti imati, saopštio je skupštinski Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije.

"Rezultati popisa biće osnova i za potpisivanje Sporazuma o zaštiti prava nacionalnih manjina između Srbije i Albanije", rekao je poslanik Aleksandar Čotrić, koji je predvodio skupštinsku delegaciju u poseti Albaniji, a u kojoj su Zoran Nikolić i Zoran Bortić.

Delegacija srpskog parlamenta posetila je albanski grad Fijer u kojem se od septembra prošle godine, uz finansijsku pomoć Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, održava kurs srpskog jezika za više desetina polaznika (na slici).

Poslanici su razgovarali sa đacima i njihovim roditeljima koji su islamske veroispovesti i poreklom su iz okoline Sjenice, iz Raške oblasti, doseljeni u taj kraj dvadesetih godina prošlog veka.

"Oni s ponosom ističu da su srpske nacionalnosti, da je Srbija njihova matica i žele da sačuvaju svoj jezik i posle 90 godina života u Albaniji. Deca uče iz udžbenika na ćirilici koje je izdao beogradski Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Na zgradi škole istaknuti su natpisi na srpskom i albanskom jeziku i zastave Srbije i Albanije", izjavio je Čotrić, zamenik predsednika Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije.

Poslanici su obećali da će se založiti da najbolji polaznici kursa posete Srbiju i da im se na kraju nastave uruče nagrade za pokazanu marljivost i znanje.

Lider srpske zajednice u Fijeru Ekrem Duljević izrazio je, u razgovoru s poslanicima, žaljenje što je odbijen njegov zahtev, podnet pre dve godine, za dobijanje srpskog državljanstva, navedeno je u saopštenju. Predstavnici Skupštine Srbije rekli su da će nastojati da se ovaj slučaj preispita kod nadležnih organa u Srbiji i da mu se omogući dobijanje dokumenata matične zemlje.

Na sličan problem požalio se i Bledar Bašanović, predstavnik srpske manjine u Komitetu za nacionalne manjine Vlade Albanije koji više od 14 meseci čeka odgovor na zahtev da se upiše u državljane Republike Srbije.

Poslanici su posetili i Skadar, gde ih je predsednik Udruženja srpsko-crnogorske nacionalne manjine advokat Pavle Brajović zamolio da Srbija obezbedi stipendije za darovite učenike i studente srpske nacionalnosti iz Albanije koji školovanje žele da nastave u matičnoj zemlji.

Poslanik Čotrić obnovio je višegodišnju inicijativu da u Skadru bude imenovan počasni konzul Republike Srbije, što će, prema njegovim rečima, doprineti potpunijem zadovoljavanju potreba srpske zajednice u oblasti kulture i obrazovanja, informisanja i privredne saradnje.

Poslanici srpskog parlamenta i ambasador Srbije u Albaniji Miroljub Zarić položili su cveće u Tirani na spomenik srpskim vojnicima poginulim na tlu Albanije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Na groblju u glavnom gradu Albanije nalazi se obeležje za više od tri stotine vojnika, pripadnika drugog bataljona pešadijskog puka Moravske brigade.

http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/srbi-u-albaniji-neka-kazu-da-su-srbi-72255.php

Владика Лонгин: 30.000 наших у Албанији се окреће Православљу


Тамо, с оне друге стране Проклетија, у земљи орлова, некада познатој по бункерима и бодљикавим жицама, после 75 дугих година асимилације, протеривања српског имена, језика, писма, вере православне, око 30.000 наших сународника све више се окреће коренима. Време владавина злогласног краља Ахмета Зогуа, који је укинуо српски језик и српску цркву, а потом и његовог комунистичког наследника Енвера Хоџе, архивирани су у историјским списима и памћењу.

Да је тако, показала је недавна прослава Савиндана у скадарском предграђу Враки, Цркви Свете тројице. Радост је овог пута увеличао долазак владике Лонгина из Чикага, који је превалио дуг пут како би са свештенством Митрополије црногорско-приморске и верним народом прославио празник, доносећи благослов. Литургију у част просветитеља служио је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић уз саслужење ђакона подгоричког Владимира Јарамаза, док су радост празника појачали појци Хора преподобне мати Ангелине из Никшића, под диригентским вођством професорке Ане Бојић.

- Много је нашег народа расејано по далекој Америци, који прослављају светитеље, као и учитеља, објединитеља и духовног оца широм васељене Светог Саву – казао је владика Лонгин, који је позвао окупљене православце на јединство и да следе оне вредности које су им преци оставили у наслеђе.
Овај дан биће, како је додао протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, уписан црвеним и светим словима у летопис и календар скадарске цркве.

- Долазак владике Лонгина овај народ ће памтити, исто као као што су му драги дани када их посећује духовни отац и просветитељ митрополит Амфилохије са Цетиња – каже протојереј-ставрофор Никчевић.

Међу бројним верницима ту су се нашли Павле Брајовић, председник Удружења „Морача-Розафа“ из Скадра, и професор српског језика Светозар Ћираковић из Никшића, који овдашњим малишанима преноси знање и искуство. Он је један од 26 професора из тог града који су пре осам година стали у одбрану српског језика и изгубили посао. Између хлеба и језика, гимназијски професор Ћираковић је изабрао ово друго. Ту су и књижевници Будимир Дубак, Бећир Вуковић, Бојан Шутовић, Јован Тодоровић и теолог Александар Вујовић.

- Заиста смо срећни што се, ево, већ четврту годину заредом овде у Албанији међу нашим народом прославља Свети Сава – наглашава Павле Брајовић. – Сарадња са матицом траје од тренутка када нам је стигао професор српског језика из Никшића Светозар Ћираковић, који шири писменост међу нашом децом, омладином, али и старијим генерацијама. Његова улога овде је узвишена, просветитељска.

СИЛА ХРИСТОВЕ ВЕРЕ

- Албанија је земља у којој се најбоље може видети сила Христове вере, која преображава све. На овим просторима живе представници све три вере, а то јединство својим присуством потврђују и наша браћа из Албанске православне цркве – каже отац Радомир Никчевић. – Хвала архиепископу Анастасију, поглавару Албанске православне цркве, који има разумевања за наш народ у Скадру и околини, али и на дугогодишњим везама које наше две помесне цркве имају.

Извор

da su se bog dom u srbiji brinuli za srbe u hrvatskoj kao za srbe po makedoniji, crnoj gori i albaniji, nebi ljudi u kolonama bezali preko mosta.. tad kad je slobodan poceo da broji srbe izvan srbije, tu je i dosao nas kraj.. srbi u bosni su opstali iz razloga sto su bili mnogobrojniji od kraijisnika, inace bi ih ista sudbina cekala..

tako da im je bolje da se matica "ne brine" o njima.. da si to dostavio milosevicu, verovatno bi i sa tiranom zapoceo rat..

toliko o tome da ce nam doci glave.. doslo nam je odavno, i to bas zbog takvih koji prebrojavaju srbe u regijonu.. srbija nema uslova ni da pomogne svojim gradjanima, a jos manje ljudima u okruzenju.. da si to rekao za kanadsku vladu, imalo bi logike..