Srpska kujna

Šta je naša kuhinja? Pa valjda ono što volimo da jedemo, bez obzira na to u čije su lonce zavirivale davno nečije čukunbabe. Mada oni što se zaklinju da naš nacionalni jelovnik ne postoji, kao iz topa ispaljuju argumente: jela sa puno moče, koja su ukrčkavana po vojvođanskim šporetima, maznuli smo od mađarskih kuvarica; Turcima smo „oteli” sarme, đuveče i baklave, Bugarima roštilj. Kineske đakonije smo tek nedavno otkrili, inače bismo i odatle nešto već „nacionalizovali”.

Oni koji će se ukopati na suprotnoj strani tvrdiće da imamo nacionalnu kuhinju: tučeni kačamak, cicvaru, pitu razvijaču, klin-čorbu, uštipke, punomasni sir, hleb s mašću, punjene suve paprike, čvarke, domaće kobasice, urnebes salatu, proju i kajmak sa Zlatibora i Kopaonika. Naše i ničije više.

za slavlje po stolu se ređaju još i pršuta, pihtije, ajvar, supa sa domaćim rezancima, sarma, pečenje, salata od paradajza i krastavaca, pita s jabukama, štrudla s makom... Među ovim gurmanlucima istoričari su našli „svoj zalogaj” u tumačenju da su istorijska zbivanja, uticaj Otomanskog i Austrougarskog carstva doprineli da srpska kuhinja bude spoj onoga što na trpezi imaju zapadni i istočni Evropljani. Blizina Mediterana učinila je da po tanjiru motamo špagete, iz rerne vadimo plehove sa picom, a u jela stavljamo origano, ruzmarin i maslinovo ulje.

Izostavićemo uspehe agroekonomske politike i rekorde iz brazdi, od „nacifranih” govora značajnije je da su priroda i geografski položaj učinili da povrća i voća bude koliko treba, podgojenih svinja u oborima i koka što kljucaju po dvorištu, ne mareći za ptičji grip.

Doda li se i brašno iz potočare pa umešeno u mirisnu veknu, gde ćeš veće miline! Još kad seljanka zazvoni na vrata, noseći u torbi jaja sa žumancetom kao dukat i tek napravljen masni sir, samo još valja naseći malo paradajza i kriške slanine.

Ko ostane živ od ovog holesterola trknuće na pijacu i dokupiti ponešto. Za sutra, prekosutra. na tezgama su sva čuda iz bašta – i salata puterica, i zelen, breskve, futoški kupus, lubenice iz Belegiša, babure, šilje, ivanjički krompir, spanać, klipovi mladog kukuruza. Ovim izazovima se odoli jedino kad i poslednji dinar ode iz novčanika.

neki statističari su, nesumnjivo, gurmani pa im je sve jasno i bez digitrona, te ih ne bi trebalo podsećati da naš čovek najveći deo zarade potroši na hranu. zbog dobrog apetita ili zato što je hrana skupa? Biće ono treće: koverte su nam tanke, pa bez mnogih stvari može da se prođe, ali sa praznim stomakom – teško.

Onima na zapadu je lakše, em veće plate, em u megamarketima čeka upakovana papaja, avokado, paprike. Samo da se nasecka. Tu su i zamrznuti hamburgeri, pileći i ćureći kroketi sa kačkavaljem u sredini. Spremljeno da se baci na ulje.

Kome bi u tom obilju palo na pamet da trčka oko stola i razvija kore za pitu i puni tepsije gužvarama sa sirom, mesom, prazilukom? Samo našim domaćicama naviknutim da ceo dan kuvaju, ukućani vole samo domaće. slatko od šljiva, recimo. Znalci kažu da je slatko naš specijalitet, valjda zato što nikad nisu čuli da Finkinja, Francuskinja ili Amerikanka (one se uzdaju u kupovni pekmez, kompot ili kandirano voće) ljušti šljive, vadi im koštice, trpa u krečnu vodu da ostanu čvrste i bele. Pa ih onda kuva u šećernom sirupu, skida penu, pažljivo ređa u tegle i ukrašava rozetlom iz saksije. Još ako u šljivu udene pečeni i oljušteni badem! Taj ponos zimnice uvek ima počasno mesto na polici u špajzu. Blago gostima u takvoj kući!

imamo mi još nešto: dugačak spisak jela za post, da se očiste i misli i telo. Čak i onih obroka kuvanih samo na vodi, bez kapi ulja, ali vrlo ukusnih. Ne uzdajući se u kuvare začinjene komercijalnim pobudama, sa debelim koricama i kolornim slikama, mnogi će se latiti sveščica formata crkvenog kalendara u kojima je recepte sabrala monahinja Atanasija Rašić iz manastira Rukumija. Kada se isprobaju čorbe od povrća, babure punjene šargarepom, riblji paprikaš, oblande sa alvom i još stotinak jednostavnih recepata, jasno je da mi znamo i drugačije da jedemo da bismo dokazali da ko posti dušu gosti, kako piše na poslednjoj strani monahinjinih kuvarčića. Sve je, dakle, stvar izbora.

Umemo mi i da nazdravljamo uz nadaleko čuveni „šumadijski čaj”, koji neće valjda neko zaštititi kao svoj, kao što su to, navodno, Slovenci pokušali sa ajvarom. Najbolji ajvar se pravi od leskovačkih paprika, a Leskovac je podaleko od Slovenije...
Toliko o našim i tuđim gurmanlucima. Recepti, valjda, i postoje da bi se primenjivali i razmenjivali, a ajvar je bolje čuvati za sebe, jer ga je teško napraviti.
Rajna Popović

Izvor: Politika