Sreća stanuje u Goi :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

Sreća stanuje u Goi

Jugozapadna obala Indije, omiljena destinacija turista

Podne. Sunce nije jako, taman kako treba. Tek što sam izašla iz vode i legla na ležaljku pod suncobran. Predivan osećaj. Kad nešto šušnu iza mene i moja banane nestadoše sa stola. Dok sam se okrenula i ananas je odleteo. Htedoh da vrisnem na lopova…. kad ono – krava!
– Mlatni je majicom slobodno. Oteraj je, neće ona drugačije da ode – doviknuo mi je nasmejani kelner kafića „Liliput“ na plaži Andžuna.
Krava – sveta životinja u Indiji. Ne smeš da je ubiješ, ali ako ti krade hranu ili sok, dozvoljeno ti je da je mlatneš par puta i oteraš… a na krave moraš da se navikneš, naročito ako letuješ u Goi. Ima ih svuda. Šetaju slobodno ulicama, plažom. Međutim, jedna je bitna razlika između indijskih i srpskih krava – indijske su čiste toliko da se sijaju. Vremenom se i navikneš na njihovo prisustvo, kao i na mnogo drugih stvari karakterističnih za ovo letovalište… da nije sve čisto, da se tuširaš hladnom vodom (osim ako nisi u hotelu), da za sve moraš da se cenkaš osim za hranu i piće, da pasa lutalica ima svuda, ali da su najčešće velike maze, da drogu možeš da kupiš svuda, ali da ti isto tako ona ne treba da bi se opustio na Goi.
Kilometrima duge peščane plaže sa palmama, toplo Arapsko more, odlična hrana i ceđeni voćni sokovi od ananasa, manga, pomorandže. Sve miriše na indijske začine i mirišljave štapiće… Hiljadama kilometara si daleko od svega što poznaješ, a u Indiji te čekaju stvari koje nikad dotad nisi video. Međutim, ono što najviše prija na Goi su veseli lokalni ljudi i opušteni turisti. Ali da biste osetili ovo o čemu pričam, nabolje je odsesti u takozvanim gesthausima – privatnom smeštaju, odnosno sobama koje iznajmljuju Indijci.

Najzanimljivije je u gesthausima

To su kućice odmah pored onih u kojima oni žive, ali mnogo bolje sređene od njihovih. Ofarbane u vesele boje (kuće vlasnika su uglavnom neokrečene i buđave spolja), čiste, sa normalnim toaletima i tuševima (lokalci se polivaju vodom iz kofe ne zato što moraju, nego zato tako vole). Jedino što može da ti zafali to su ormani. Jednostavno ih nemaju.
Smeštaj može da bude jeftin, naravno, ako se iscenkaš dobro. Tako dvokrevetna soba može da se iznajmi za manje od pet evra, a kuća počev od 50 evra. Svaki dobar gazda (rica) ponudiće i doručak uz to. Sendviče, omlet, kafu, čaj od đumbira. Takođe po smešnoj ceni. Kafa je, međutim, grozna. Crna voda sa mlekom… ali uvek možeš da kupiš nes, tri u jedan. Čaj od đumbira koji svi piju je jako dobar sa medom i limunom.
Hrana po restoranima, čak i onim malim i neuglednim, izuzetno je ukusna i sigurna. Nikako i ništa ne treba kupovati od uličnih prodavaca, jer nikad se ne zna. Naš organizam nije navikao na lokalne bakterije i viruse. Ali i ako dobiješ stomačne probleme, uvek možeš kod lekara da ti da antibiotik i sve tegobe prođu za dan, dva.
Meni u restoranima je bogat. Veliki je izbor ukusne vegetarijanske hrane, ali i jela s piletinom su odlična. Karakteristična jela goanske kuhinje su piletina kari i piletina masala, prepune začina i vrlo specifičnog ukusa.
– Dođi, gospođice, kupuj kod mene. Kako se zoveš? Ja sam Marta – vuku prodavačice za rukav dok prolazite plažom pored njihovih tezgi i pružaju ruku.

Cenkanje je obavezno

– Doći ćeš sutra? Obećavaš? – dobacuje druga.
I stvarno. Ako obećate, zapamtiće vam lik i ime i sutradan kad prođete ponovo, začućete je kako viče za vama: „Jovana, obećala si. Dođi da kupiš!“
Da biste uspešno šopingovali, morate savladati veštinu cenkanja. U početku vam bude žao kad prodavačica odvali cifru od 650 rupija (10 evra) za čuvene „ali baba“ pantalone, a kad pokušate da spustite, ona obavezno složi tužnu facu uz komentar:
„Ne, ne, gospođo. To je malo. Ubijaš me. Kako ću da zaradim?“
Ali vremenom se navikneš. I shvatiš da je to samo deo pripremljenog scenarija, s jednim ciljem – da naplate robu što više.
Nekad je Goa bila poznata po super žurkama. Sada su one svedene na minimum jer je država rešila da se otarasi „hipi“ turista, a i posle napada na Mumbai u novembru većina turista je pobegla, pa je i ono malo čuvenih žurki i ostalih događaja koji privlače turiste otkazano za svaki slučaj do daljeg. Otkazani su i čuveni marketi (pijace) koji se održavaju u gradićima na Goi sredom i subotom. Tada Indijci iz svih krajeva dolaze da prodaju svoju robu na Goi.
– Što si kupovala sari na marketu, mogla si od mene, šijem ih i ja. Samo su moji lepši – govori mi kroz osmeh gazdarica Matilda dok mi pokazuje kako se vezuje ovaj odevni predmet, dugačko parče tkanine koje pod obavezno nose sve Indijke.
– Vidi, molim te, uhapšeni neki policajci? Zbog korupcije. Korupcija je ovde normalna stvar među policajcima. Čudo – dovikuje Paolo, Matildin muž dok čita „Herald“ na engleskom.

Najbogatija država

Goa je najbogatija indijska država po glavi stanovnika. Paolo i Matilda imaju laptop, motor, akvarijum sa ribicama, slugu koji umesto njih čisti i pere… ali kuća u kojoj žive izgleda kao da nije krečena otkad je sazidana. Buđava je spolja, a oni se kupaju polivajući se vodom iz kofe, iako sobe koje izdaju uredno imaju tuševe.
Za one koji vole mir, tišinu je južni deo Goe ili manja mesta na severu, gde ih čekaju neasfaltirane ulice, mali restorani, ogromne plaže (zahvaljujući čemu uvek imaš slobodnu ležaljku ili gde da staviš peškir) udobni gesthausi ili sojenice. Za one koji vole gužvu tu je „ol inkluziv“ mesto – Baga, s ogromnom plažom punom kafića i restorana, koje ima gomilu prodavnica, noćnih klubova, restorana…
Ipak, većina turista, pre svega stranih, na Gou dolazi da pronađe mir. Da se izoluje od materijalnog sveta ostavivši ga hiljadama kilometara daleko i na neko vreme zaboravi tu frku i ludnicu. Jer ako ništa drugo, kada vidite da u Indiji ni prosjaci na ulici nemaju smorene face, postane vam kristalno jasno koliko je malo potrebno za sreću.

Izvor: Blic

Ovde ću se sunčati kad tad... Smile