„Демократија је глупост.” Ову поштену реченицу нисам смислила, него украла из коментара на сајту „Политике” од једног нашег читаоца, који се усред оног формирања владе још једном разочарао у свој суд. Рекло би се да је до овог суштинског закључка дошао пошто се суочио са чињеницом да у демократији никада ништа не мора да буде, а увек све може. До сличног закључка дошла сам када сам видела једног старог демократу, посланика у парламенту, како се бахато башкари у комотној скупштинској већини од неких 133 посланика владајуће коалиције. Љут због тога што опозиција и на свако „добар дан” од стране власти одговара рекламацијом кршења пословника и гомилом амандмана, стари демократа је стрпљиво чекао својих пет минута демократије: „Нека их, нека причају. Доћи ће дан за гласање. Ми имамо већину, а шта имају они?”

Они, опозиција, с лева и десна, демонстрирали су ових дана, осим скупштинске говорнице имају и улицу. И све методе ванинституционалне борбе које је пре седам година патентирала Демократска опозиција Србије. На коју, како се чини, неки и данас полажу ауторска права.

Невладина организација „1389” у „отпорашком” маниру испровоцирала је пре десетак дана привођење двојице својих чланова због лепљења плаката са именом хашког оптуженика Ратка Младића. Нико од демократске јавности, осетљиве на ову врсту репресије још од времена када се у затвор ишло због лепљења плаката са насликаном песницом, није се побунио због хапшења двојице младића. Ни борци за људска права из Фонда за хуманитарно право, где су ухапшени потражили заштиту свог права на слободу изражавања политичког уверења, нису нашли разлога да штите оне са чијим се политичким ставовима не слажу. Шта више, ухапшенима је пребачено да „злоупотребљавају демократију”.

„Злоупотреба демократије” спочитавала се неколико дана касније и радикалима који су читав инцидент искористили за своју политичку акцију.

Хистерија је достигла размере хајке у којој се стигло до захтева за доношење закона којим би се забранио чак и рад те парламентарне странке.

Десни радикализам друштвено је неприхватљивији од оног који гаји крајња, либерална левица, упркос оштрој, на моменте скоро фашистичкој реторици „чедиста” (најсвежији пример је вајкање Николе Самарџића у једном београдском листу што Србија, за разлику од „срећнијих земаља”, попут Шпаније, није имала грађански рат). Зато је радикалски радикализам неупоредиво популарнији и на изборима добија око 23 одсто више гласова него што га осваја либерални радикализам. За радикале, према истраживањима, гласају они који се боје губитка у транзицији, а за друге они који очекују да у њој профитирају.

Али највећи део укупног броја становника Србије не идентификује се ни са радикалима ни са либералима. Највише Срба своју будућност види у опцији која се дефинише као „демократски блок”, а перципира као прореформски и умерено национални. То је политичка опција коју представља коалиција на власти, пре свега две највеће странке у њој, Демократска странка и Демократска странка Србије. А управо је тај двојац, а не екстреми на левици и десници, метафора располућене Србије и вечитог сукоба у њој. С муком направљен савез, стиснут између две радикалне струје које ће наредне четири године (ако влада толико потраје) на њему вежбати све демократске захвате и испитивати хомогеност коалиције, забављен је собом много више него опозицијом. То може бити и најслабија тачка ове владе. Опрез који ДС и ДСС показују једни према другима, а који је приметнији од опреза којим мотре на радикалне струје са обе стране, слути да ће највећи тест за владу бити не Младић и Косово, већ управо примена Закона о лустрацији који је „реанимирао” ЛДП.

Лустрација би могла да у центар односа странака на власти стави питање „ми или они”. Однос какав карактерише странке на два супротна пола политичке сцене, а не коалиционе партнере. У политичкој теорији, наиме, стабилне и постојане демократије разликују се од непостојаних по томе што се у њима суштина друштвених и политичких односа може свести на питање „више или мање”, а у овим другим на „ми или они”. Супротстављене стране у постојаним демократијама сукобљавају се око питања као што је оно да ли порез треба смањити за пет или 15 одсто. У непостојаним копља се ломе око тога да ли су за један режим, странке, религије, идеологије или против њих…  И док се сукоби код првих решавају тако што се људи нађу на средини, код ових других нема договора. Само победе или пораза. Само ми или они.


Драгана Матовић
[објављено: 03.06.2007.] 

                        Izvor : Politika

Jedna od osnova demokratije je da se mišljenja razmjenjuju i da se kaže Pogriješio sam kad stvarno jesi.