СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋ: СРБИЈУ ЋЕ ОСЛОБОДИТИ ГЕНЕРАЦИЈА ДАНАШЊИХ СРЕДЊОШКОЛАЦА
sreda, 17 avgust 2011 13:11



Обавеза нам је да генерацију средњошколаца припремамо за мисију која их очекује, пристајући да и сами будемо жртве препорода који ће они донети





Величина једне идеје (према Шопенхауеру, идеја је сваки одређен и чврст степен објективизације воље) није у томе колико је освежила, или обогатила и унапредила своју епоху, већ у томе колико је дуго својом цивилизацијском свеобухватношћу кочила њено (своје епохе) даље обогаћивање и напредовање.

Свака промовисана идеја која претендује да буде општа, свенародна и национално прихваћена, нарочито тзв. „велике политичке идеје'';, којих по природи ствари не може да буде много [1], претпоставља извесну врсту сагласности оних који је прихватају или јој се добровољно повинују, а то значи и одређени степен одрицања од сопствених становишта и жртву дела личне аутономије и суверенитета. Добро осмишљена и јасна идеја, праћена јасним планом реализације, предуслов је опстанка идеје и услов њеног успешног спровођења.

Свака идеја, чак и она која је у основи деструктивна (историја човечанства обилује оваквим примерима - злоупотреба науке у војно-индустријске сврхе, комунистичке и фашистичке идеологије...), на почетку може бити примамљива, мотивишућа, чак спектакуларна. У извесним околностима она може бити окупљајућа, саборна и достићи ниво националног приоритета.

Српска прошлост није била поштеђена ватреног предавања идејама и пошасти робовања истима. После петодеценијског муклог потчињавања комунистичкој идеји и десетлетње ратовима генерисане деакумулације идеје националног обједињавања - после петооктобарских догађаја на хоризонту међународних могућности појавила се идеја укључивања Србије у процесе глобализације посредством интеграције у ЕУ.

У часност намера међународне заједнице (у даљем тексту МЗ) да равноправно третира Србију у поступку прикључивања ЕУ и према њој има једнаке аршине као и према другим земљама кандидатима, разборити и политички мудри појединци сумњали су и пре првих отворених ултимативних потеза МЗ. Они су (ултимативни потези МЗ) истовремено (али и знатно пре тога [2]) били поткрепљивани званичним ставовима високих представника МЗ и ЕУ, који су недвосмислено и без трунке гриже савести правдали агресију на Србију и окупацију Космета геополитичким и историјским разлозима [3]. После признања независности јужне српске покрајине, однос ЕУ је коначно постао огољено једноставан и директан, и у основи је представљао континуитет њене арогантне искрености према међународном капацитету Србије.

ПОСЛЕДЊА БОРБА Тако је савремена српска драма подигла завесе последњег чина своје страдалничке епопеје. Неодговорним, анационалним и удворичким односом према захтевима страног фактора већ у основи дискутабилна идеја о чланству у ЕУ добила је димензије последње борбе за опстанак нације. Тој идеји под ноге није бачено само достојанство државе и дигнитет Народа, па ни крхко национално јединство око тежње за ревитализацијом сопственог статуса у постмилошевићевској ери, чак не само ни државни суверенитет (има ли уопште и заиста суверених држава?!?) - тој злокобној идеји под ноге је бачен идентитет, територијални интегритет и напослетку врховна национална вредност - Слобода!

И, када нам се чинило да Слободу дишемо (тај лажни утисак имали смо, ако јесмо, у раном постпетооктобарском периоду), неслобода је охоло ламентирала над илузијом коју смо живели. Власти су се грчевито, осионо и каткад трапаво - а сва је прилика и неуспешно - трудиле. Свака следећа са све мање разумних аргумената а последња потпуно политички ирационално да гебелсовском методологијом осујети народну спознају праве геополитичке реалности земље. Протоком времена, како су експлицитне и званичне поруке и ставови МЗ постајали поуздани, власт се додатно стискала у својој потчињеној и отуђеној самодовољности у мери која је била пропорционална сазревању националне свести о јасним окупационим намерама МЗ.

Предвиђајући благовремено еруптивне потенцијале новог разочарања режим је језивом комбинацијом репресије на унутрашњем плану и пацификације нације на интернационалном плану заправо само повећавао анимозитете између себе и сопственог Народа и оснаживао укоровљену клицу слободарског духа српског Народа.

И зато, нормативни однос патриотске свести појединаца или група не сме да буде декларативно дистанцирање од власти (дистанцирање може бити манипулативна, ускогруда, помодна и чак тренутна ствар, пуки маркетиншки трик), већ ефективно дистанцирање од идеологије коју она континуирано заступа и реализује мимо воље Народа.

Ову идеологију тренутно спроводи технократско-менаджерска каста политичких аматера млађе средње генерације, доминантно руковођена личним импулсом који по правилу занемарује разум, омаловажава искуство и потцењује све што асоцира на прошлост. То је класа „последњих мохиканца''; евроунијске трагедије српског Народа, која ће своју политичку подобност бестидно и све отвореније претпостављати личним инстант задовољствима док им Народ то буде допуштао. За овај сој људи не може се са сигурношћу рећи да аутентично и посвећено верују у идеју (ЕУ), али се може тврдити да неће одустати од властохлепности и осталих личних амбиција. Умеју они да опстају, будимо уверени у то.

ПРОЦЕС РЕГЕНЕРАЦИЈЕ Зато ће Србију ослободити „трећепозивци''; - данашњи голобради средњошколци, чије се пропагандно убризгане илузије већ драматично сударају са аутистичном ароганцијом окупационих власти и исцрепљеним очекивањима о ЕУ бајци генерације њихових обманутих родитеља. Они чији гнев неће бити управљен само према држави и режиму већ и према нама који смо индолентно ћердали време које је припадало не само нама већ и њима. Управо они којима нећемо имати право ни слово да кажемо јер смо годинама раније ћутали када је требало гласно говорити. Они којима нисмо оставили ништа осим понижења.

Није то само последица националног освешћивања, неко ће рећи разочарања у ЕУ већ и природног процеса регенерације (последњим ратовима) атрофиране националне свести, која има своју унутрашњу рехабилитациону динамику. Као и свако оздрављење, уосталом.

Трећепозивцима ће у прилог ићи не само даље слабљење глобалистичких процеса и империјалних моћи великих сила већ и ревитализација просветитељске свести савесних појединаца и удружења на тим географским ширинама о дехуманизацији сопствених друштава и отвореним колонијалним амбицијама њихових режима. Већ започети озбиљни грађански протести (Грчка, В. Британија...), који не морају (а могу) нужно имати карактер грађанских револуција попут оних из 18. века, француске, на пример, неизоставно и неумољиво индицирају свој неопросветитељски дух и мисију. Просветитељство је, подсетимо се, прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији и политици проглашавајући разум врховним судијом у свему и сматрајући га основном покретачком снагом историје.

Обавеза свих нас старијих од трећепозиваца јесте да наше власти, актуелну и сваку следећу, утолико више уколико су одрођеније од свог Народа и националних интереса, узнемиравамо чињеницом да је отпочео ослободилачки процес и да на ред долази и ослобађање Отаджбине. Обавеза нам је и да генерацију данашњих трећепозиваца некукавички припремамо за мисију која их очекује, свесни и добровољно пристајући да и сами будемо жртве препорода који ће они донети, препуштајући им заслужено не само место у управљању земљом већ и у сопственој националној историји. Све то зато што је свака одбрана слободе судбински повезана са трајном и одрживом борбом за њено освајање, што суштински јесте мукотрпни, циклични, еволутивни процес.

Дужност одговорних појединаца, дужност генерација зрелих јесте да однегују ову искру националног освешћивања и буђења, искру који ће се разбуктати у ватру слободарства какву наш Народ заслужује, по којој је повесно познат и на коју мора остати поносан.

http://standard.rs/vesti/36-politika/8150-stanimir-trifunovi-srbiju-e-osloboditi-generacija-dananjih-srednjokolaca-.html

Овоме веома плаши 

Niam siguran da će baš oni ali voleo bih.
NAIME srednjoškolci, još uvek, imaju za idole pogrešne ljude, imaju pogrešan sistem vrednosti jer su rasli i negovani u takvom okruženju.
Isplivavaju mladi, sposobni ali  kada ne vide perspektivu priklone se partiji i utope  se u sivilo prosečnosti.
Na mladima svet ostaje  i oni će krojiti državu u kojoj ce oni i i njihova deca i unučići živeti, što je normalno, no treba dugo vremena da se prebrode stvari koje su današnje generacije  i generacije političara pre ovih zamesile i zakuvale  pa da  mladi, sadašnji srednnjoškolci kroje državu po njihovim merama i merilima a ne nametnutim spolja i samo spolja a narod ko  šiša(kada se zasedne u fotelju, kao što rade političari u Srbiji skoro ceo vek)

Крену на факултете или на стадионе.

А шта те плаши, то што треба да још чекамо?

Krenu stranputuicom.najlakše je reći i najpravilnije i utope se u sivilo prosečnosti


Plaši me da su potpali pod uticaj društva: sredine, političara i celokupnog okruženja u kome su odrastali jer oni koji su trebali da promene nešto, nakon zviždanja pištaljkama posta gora  no oni kojima zviždaše a sada su sa njima i kolalicija.
Znači nisu održali reč i izgubili su poverenje a ovi mladi da ne budu isti kao oni.

Мени нажалост генерације данашњих средњошколаца не изгледају нимало пeрспективно за такав неки задатак, а још мање нaционално свесне и понајмање одговорно.

А обоје ?

srednje skole prozivode debile bez interesovanja koji upisuju ekonomiju, prava ili menadžment (tu su pare, sine), i za par godina cemo imati 50 000 kvalifikovanih šefova, koji ne umeju ni sijalicu da zaviju i koji bleje na birou razočarani jer ne mogu da budu šefovi. škole su krive jer se školski sistem nije reformisao već 50 godina. novo vreme, novo školstvo. to što su deca loša u školi je krivica vlasti, a ne dece. deca su deca i kao takva su socijalna tabula rasa, koju na kraju uči ulica i televizor.

Osloboditi od cega? 

Da je imalo pameti u ovoj drzavi, krenulo bi se u reformu tog istog obrazovnog sistema, pa bi kvote za prijem upisa na fakultet bile manje ali bi posao posle istog bio skoro zagarantovan. Ovako imamo ljude koji zavrse isti a njihov obrazovni profil ovoj drzavi ni ne treba. 

Srbiju ce "osloboditi" reforma celokupnog sistema i rad. Posto ne vidim da se ide ni ka jednom ni ka drugom, nema od tog oslobadjanja nista u bilo kakvo skorije vreme...