Srbija za džabe daje izvorišta vode
Državna kasa izgubi oko 70 miliona evra godišnje

BEOGRAD - Iako je Zakon o koncesijama donet 2003. godine, usled nepoštovanja ovog dokumenta u oblasti eksploatacije pijaćih voda država godišnje izgubi oko 70 miliona evra. Ovaj novac, prema stručnoj proceni, slio bi se u državnu kasu kada bi svi vlasnici fabrika za flaširanje vode, platili adekvatnu naknadu za korišćenje prirodnog bogatstva od najmanje jednog dinara po litru, dok je sada samo 0,60 dinara. Čak i ovu minimalnu naknadu plaćao je mali broj firmi.

Srbija gubi i novac koja bi dobila plaćanjem koncesione naknade, koju bi ovi vlasnici morali da plate odjednom ili u ratama jer se i izvori vode po ovom zakonu mogu koristiti samo ako se za njih dobije koncesija. Zakon o koncesijama predviđa da predmet koncesija može biti istraživanje i eksploatacija svih vrsta mineralnih sirovina, kao i korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe. Odredbe ovog zakona odnose se na izvore koje eksploatišu fabrike voda u Srbiji. To znači da bi vlasnici "Knjaza Miloša" ili "Rose" morali da od države dobiju koncesiju za iskorišćavanje izvora.
   
      

Srpska posla

U oblasti izdavanja odobrenja za istraživanje i eksploataciju godinama je vladala konfuzija, pa se dešavalo da dva ministarstva izdaju dozvole za ista izvorišta dvema različitim kompanijama. Čak tri ministarstva pretenduju na ovu oblast (rudarstva i energetike, poljoprivrede i vodoprivrede, kao i nauke i zaštite životne sredine). Posle početnih nesporazuma ko je nadležan, postignut je dogovor da dozvole za istraživanje daje Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine, a za eksploataciju Ministarstvo rudarstva i energetike.
      
      
      
   

Neke fabrike mineralne vode ovo odobrenje nisu imale do skoro, a neke su ga dobile a da pritom nisu ispunile uslove. Da bi se primenio Zakon o koncesijama, potrebno je da nadležna ministarstva donesu pravilnike koji bi objasnili šta je sve potrebno firmama da dobiju koncesiju. Država bi davanjem koncesije primorala vlasnike fabrika voda da plaćaju naknadu za korišćenje ovih prirodnih dobara, kao i koncesionu naknadu.

Na jedan litar vode fabrike u Srbiji plaćaju oko 60 para, za koncesiju ne daju ništa jer imaju pravo koje je sada neograničeno. Poštovanjem Zakona o koncesijama naknada za vodu bila bi određena s obzirom na kvalitet vode. Koncesiona naknada plaćala bi se posebno i bila bi ograničena na najviše 30 godina. Na kraju, ukoliko neko reši da proda fabriku vode koju je kupio, prenos koncesije morao bi da se obavi uz saglasnost države i pod određenim, ranije utvrđenim uslovima.

Ministarstva koja bi mogla da naprave pravilnike su ministarstva rudarstva i energetike, nauke i zaštite životne sredine i poljoprivrede. Posle toga, bio bi raspisan tender na kojem bi se nadmetali svi zainteresovani, čime bi se ispoštovalo načelo tržišne utakmice i konkurentnosti u oblasti korišćenja izvora vode. Bitka za podelu srpskog tržišta flaširane vode zapravo je borba za ogromne profite. Ukupni troškovi vlasnika fabrike vode, po jednom litru flaširane vode su od 12 do 15 dinara.

Osim "Hebe" iz Bujanovca, sve ostale fabrike mineralne vode već su privatizovane. Poslednjih godina u sektor ulaze i stranci: Kolinska je kupila "Palanački kiseljak", "Knjaz Miloš" Kajmanski fond "Balkan", a nedavno je "Koka-Kola" kupila "Rosu". Dve od tri najveće svetske kompanije u oblasti flaširanja voda pokušale su da kupe fabriku kod nas, "Koka-Kola" je uspela, a "Danone" za sada nije.
Z. M. - V. S.