Velika Albanija Italijanski interes
Njenim nastankom bili suzbijeni zahtevi Srba na Balkanu

Pokušaji stvaranja "Velike Albanije" u prošlosti su imali potporu i inspiraciju u nastojanjima Vatikana i albanskih rimokatolika da se, za italijanske interese, oformi uvećana Albanija, ali samo kao italijanski protektorat, koji bi olakšao potpunu penetraciju fašističke Italije u Albaniju, na Kosovo, Metohiju, Crnu Goru i zapadnu Makedoniju.

Sličnu imperijalnu strategiju prethodno je, pre Prvog svetskog rata, razvila Austrougarska monarhija. U mogućnosti usmeravanja albanskog nacionalnog pokreta Austrougarska je videla priliku da uticaj koji je već imala na rimokatoličko stanovništvo severne Albanije, proširi na sve Albance. Kako ističu istoričari Lj. Dimić i Đ. Borozan, Beč je sebe predstavljao albanskim prvacima kao zaštitnika "od slovenske invazije" i ruske opasnosti.

Skadarski franjevci

S druge strane, italijanska zainteresovanost za Albaniju temeljena je na ubeđenju da bi njenim nastankom bili suzbijeni preterani zahtevi Srba na Balkanu i zaustavljen prodor Austrougarske preko novopazarskog sandžaka, prema Kosovu, Makedoniji i Solunu. Kosovo i Metohija doživljavani su kao ključ kojim se otvara, ili zatvara, austrougarsko napredovanje na Istok. Pritom, rimokatolici severne, skadarske Albanije, trebalo je da odigraju zapaženu ulogu kod sprovođenja takvih austrijskih i potom, italijanskih interesa.

Skadarski franjevci i jezuite presudno su uticali da se kod šiptarskog stanovništva rimokatoličke veroispovesti stvara svest o pripadnosti rimokatoličkoj kulturi, da se podstiče privrženost politici Italije i vrši denacionalizacija i proelitizam nad srpskim življem Kosova i Metohije. U razdoblju socijalističke Jugoslavije rimokatolička misija na Kosovu i Metohiji i pograničnim delovima Crne Gore (prema Albaniji) bila je slabijeg intenziteta zbog ateističkog režima Envera Hodže, koji je onemogućavao verske aktivnosti crkava.

Samim tim, i rimokatolički misionarski centar za Albaniju u Skadru i okolini delovao je u krajnje otežanim uslovima i nije mogao, kao u razdoblju između dva svetska rata, da sprovodi misiju na Kosmetu. Uništenjem ateističkog režima u Albaniji, "demokratskom polugom" zapadnih liberalno-demokratskih zemalja, misionarski centar u Skadru pojačava svoj rad i prisustvo Albanaca - rimokatolika na Kosovu, Metohiji i naročito, u Crnoj Gori.

Danas se oseća jak uticaj šiptarske rimokatoličke hijerarhije na području Arcibiskupije barske i primasije srpske postavljanjem Albanca Zefa Gašija za Arcibiskupa barskog i primasa srpskog. U istoriji Arcibiskupije barske i primasije srpske uglavnom su, u novije doba, na čelu bili Srbi rimokatoličke vere.

O Albancima (Arbanasima, Šiptarima, Arnautima) i Albaniji, u XIX i XX veku pisali su brojni istoričari, političari i publicisti (S. Protić, J. Hadži Vasiljević, S. Gopčević, M. Šuflaj, V. Stojančević, V. Dedijer, B. Hrabak, Bl. Stuli, D. Vujović, Ž. Avramovski, A. Hadri, M. Ekmečić, N. Rakočević, D. Živojinović, M. Vojvodić, V. Vinaver, S. Terzić, D. Bataković, Đ. Borozan, Lj. Dimić i drugi.

O rimokatolicima u Kneževini (Kraljevini) Srbiji (pa i o Albancima rimokatolicima), vatikanskim prozelitsko-misionarskim aktivnostima i austrijskom verskom protektoratu na tom prostoru, pisao je manji broj jugoslovenskih autora. Problemom austrijskog verskog protektorata nad rimokatolicima Srbije i Turske bavili su se Bruno Lovrić i Bogumil Hrabak. O Albancima (Arbanasima) rimokatolicima u vreme Istočne krize i osnivanja Prizrenske lige pisao je, takođe, bogumil Hrabak (Katolički Arbanasi za vreme Istočne krize 1875-1878, Istorijski zapisi, 1978, 1-2; Arbanaški katolici i Prizrenska liga 1878-1888).

Naročito, treba istaći da je vatikansku politiku na Balkanu, uoči i tokom Prvog svetskog rata, iscrpno i kritički istražio prof. dr Dragoljub Živojinović u nizu studija, članaka i priloga. Zahvaljujući decenijskom istraživanju, uz pomoć prvorazrednih izvora, D. Živojinović je demistifikovao legende o vatikanskom mirotvorstvu i utemeljio teze o prohabsburškom i antisrpskom usmerenju zvanične vatikanske politike i opredeljenju ka Centralnim silama.

Uprkos često ponavljanim tvrdnjama i izjavama o potpunoj vatikanskoj neutralnosti i nepristrasnosti, D. Živojinović je otkrio da mnoge pojedinosti potvrđuju uverenje, prisutno odranije, da je Vatikan naginjao Centralnim silama, a pre svega Austrougarskoj.

Plodni pisac radova iz istorije Srpske pravoslavne crkve, Ljubomir Durković Jakšić, napisao je voluminoznu studiju (567 str.) o odnosima Srbije i Vatikana od Prvog srpskog ustanka pa do stvaranja Jugoslavije.

Albanski katolici

Određen prostor u knjizi Durković Jakšić ustupio je Albancima rimokatolicima kao najbrojnijoj rimokatoličkoj populaciji u Srbiji. U magistarskom radu "Konkordat Srbije 1860-1914" (magistarski rad u rukopisu), Vojislav Pavlović je dao studiozan pregled vatikansko-srpskih političkih i verskih odnosa, od vremena prvih vatikansko-srpskih međudržavnih kontakata do potpisivanja konkordata 1914. godine.

U tematskoj zbirci dokumenata "Jugoslovenska država i Albanci" (Beograd, 1998.) Lj. Dimić i Đ. Borozan u nekoliko dokumenata spominju i delatnost rimokatoličke hijerarhije na prostoru Albanije i Kosmeta. U uvodnoj studiji knjige ističu značaj verskog faktora kod stvaranja i širenja albanstva i albanske države.

O Albancima rimokatolicima u Crnoj Gori manje je pisano nego o rimokatolicizmu u Srbiji. Značajan je rad Jasmine i Šerbe Rastoder (biografsko delo o acibiskupu barskom i primasu srpskom Dobrečiću) u kome je preko ličnosti arcibiskupa Dobrečića u osnovi, sagledan širi kontekst rimokatolicizma u Crnoj Gori u dužem hronološkom razdoblju (druga polovina XIX i prva polovina XX veka).
Piše: Nikola Žutić

Albanci su potomci Ilira
Propagator te ideje poklonik hrvatstva S. M. Štedimlija

Priloge i članke o rimokatolicizmu u Crnoj Gori dali su Lazar Tomanović, Risto Dragičević, Martin Zoler, Dimitrije Dime Vujović, Dragoje Živković i drugi.

Poklonik hrvatstva i propagator Crne Gore kao "Crvene Hrvatske", S. M. Štedimlija, objavio je brošuru "Albanija" (Zagreb, 1939) u kojoj Albance pominje kao direktne potomke starih balkanskih Ilira. Pri tome je iskoristio starinu Albanstva kako bi je povezao sa starinom hrvatstva, ističući da su Iliri, kao i Hrvati, u starini imali dvanaest plemena. Po njemu su preci današnjih Albanaca "nastanili veliki deo teritorija, koji su kasnije poseli Hrvati".

Hrvati-Albanci

Hrvati su, kako ističe Štedimlija, kasnije "uspevali prodreti preko albanskih teritorija čak do Peleponeza, ostavljajući svuda tragove svoga imena i jezika". Dakle, Štedimlija je izjednačio Slovene Balkana za Hrvatima. Za Štedimliju, najveći albanolog je "veliki hrvatski učenjak" Milan Šuflaj, koji je inače poznat kao propagandista i širitelj hrvatstva. Šuflaj je, prema tadašnjem dnevno-političkom trenutku savezništva hrvatsva i velikoalbanstva, isticao da su u srednjem veku Hrvati više puta dolazili u dodir sa Albancima i sudelovali u značajnim događajima iz hrvatske povesti. On navodi da je albanska etnička podloga u staro doba, pod ilirskim imenom, tvorila jak faktor u povijesti.

Nasuprot Štedimlijinom i Šuflajevom predubeđenju o istoznačnosti pojmova - ilirski i albanski, naziv (pojam) "ilirski" i "Iliri" Vatikan i rimokatolički autori u razdoblju od XV do XVIII veka nisu vezivali za albansko, odnosno, šiptarsko stanovništvo, kako to čini savremena albanska propaganda na Kosmetu i u Albaniji. Vatikan počinje intenzivnije od XV veka da koristi ilirsku ideju kao oblik svog misionarskog nastupanja na Balkanu. Osnivanjem misionarskih ilirskih zavoda za školovanje pitomaca (sv. Jeronima u Rimu, u Fermu, Loretu) brojni rimokatolički misionari prepravljaju Balkan.

Upravo, početkom XV veka javlja se vatikanska prezelitska ideja o uspostavljanju "hrišćanskog jedinstva" i potrebe stvaranja unijske crkve. Baron J. H. Bartnštajn piše o mnogobrojnom ilirskom "rascijanskom" srpskom narodu rasejanom po celom Balkanu. Pojam "ilirstva" vezuje, kao i brojni drugi autori, za srpski, odnosno, slovenski narodnosni element. U knjizi barona Bartnštajna, "O rasejanom ilirsko-rascijanskom narodu" (Novi Sad, 1866), pojmovi Rajci, Rascijani, Grci, Unijati i Neunijati, Vlasi, Ruteni tretiraju se kao sinonim za srpski narod.

U ovom feljtonu pored savremenog naziva Albanac i Albanija korišćeni su i narodnosni istorijski nazivi za Albance i Albaniju (Arnauti, Arbanasi - Arbanija) kao i Šiptar, koji je u uobičajenoj svakodnevnoj upotrebi među albanskim stanovništvom Kosova i Metohije. Nacionalni naziv "šćiptar" i naziv za državu "Šćiperija" oficijelni su u Republici Albaniji. u savremenom trenutku, međutim, problem predstavlja kada Srbin za Albanca upotrebljava naziv Šiptar, jer time navodno, pravi razliku između Albanca sa Kosova i Metohije i Albanca iz Albanije i time vređa jedan narod i, tobože, razbija unitarnost jednog naroda.

U stvari, naziv Šiptar (Šćiptar) je jedinstveni termin kojim Albanci u Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji oslovljavaju jedni druge. Nacionalni pojam Albanija i Albanci u upotrebi je u međunarodnoj korespondenciji.

Srbi kao prepreka

Zajedničkim vatikanskim i austrijskim imperijalno-misionarskim planovima na Balkanu najveću smetnju predstavljala je Kraljevina Srbija koju su Karađorđevići ideološki i politički vezali uz poredak tzv. "zapadnih demokratija" i time, uz liberalnu građansku ideologiju . Sukob, koji je bio neminovan, proizlazio je, dakle, iz verskih ali i ideoloških razloga zbog srpskog opredeljenja za stranu antifeudalnog i antiklerikalnog liberalno-demokratskog građanskog zapada.

Zbog takvog ideološkog, političkog i verskog opredeljenja dinastije i državnog vrha, Kraljevina Srbija se morala prva naći na udaru zvanične vatikanske politike i austro-ugarskih trupa.
Piše: Nikola Žutić

Konvencija između Srbije i svete stolice
Predsednik vlade Ilija Garašanin 1854. vodio pregovore sa kardinalom i vatikanskim državnim sekretarom Antonelijem

Verski liberalizam, odnosno sloboda savesti i verske trpeljivosti, počeli su se u Srbiji negovati od sredine XIX veka. Pri tom bila je izražena tolerancija prema Rimokatoličkoj crkvi i njenim vernicima. Još u vreme dok je Srbija bila vazalna kneževina Turskog carstva, pitanje slobode savesti i verske trpeljivosti interesovalo je srpske državnike jer su očekivali da će rešenjem tog pitanja srpski podanici rimokatoličke vere biti oslobođeni od nadzora i jurisdikcije episkopa - stranih podanika.

Vlada kneza Aleksandra donela je 9. septembra 1853. Zakon o priznavanju sviju hrišćanskih veroispovesti i Pravila za ustanovljenje rimokatoličkog obćestva u Beogradu. Zakonom od 16. juna 1855. regulisano je podizanje rimokatoličke crkve u Beogradu, a zakonom od 24. maja 1861. i pitanje subvencionisanja Rimske crkve od strane države. Bilo je poznato da je Srbija i bez konkordata štitila uživanje religijskih potreba "saobrazno duhu stoljeća i napretku vremena".

U tom pravcu je i predsednik vlade Ilija Garašanin 1854. vodio pregovore sa kardinalom i vatikanskim državnim sekretarom Antonelijem. Ti pregovori su doneli projekt ugovora po kome je Rimokatolička crkva u Srbiji imala da potpadne pod upravu bosanskog biskupa. Potom je Vatikan, sa svoje strane, više puta iznosio želju da se jednim ugovorom regulišu odnosi rimokatolika u Srbiji.

Sloboda crkvi

Kraljevina Srbija je bila u obavezi d sprovodi slobodnu versku politiku i prema odredbama Berlinskog ugovora iz 1878. godine. Naime, Berlinskim ugovorom garantovani su sloboda i javno vršenje crkvenih službi. U članu XXXV stajalo je sledeće: "Sloboda i javno vršenje crkvenih odreda biće ujemčeni svim srpskim građanima i strancima, i nikakva smetnja neće se moći učiniti hijerarhijskom uređenju raznih veroispovesti, niti odnosima njihovim sa crkvenim starešinama svojim".

Naknadno je kardinal-državni sekretar Rampola tražio od predsednika srpske vlade Simića, prilikom njegove posete Vatikanu 1894, da se rimokatolicima u Srbiji zajemči potpuna sloboda veroispovesti u duhu odredbi Berlinskog kongresa.

Obe strane su zaključile da bi se time pripremilo zemljište za zaključenje jedne konvencije između Srbije i Sv. stolice, kojom bi se u Srbiji obezbedila nezavisnost od tuđeg episkopa. Papa Lav XIII je tada napomenuo da je zaključena konvencija između Kurije i Crne Gore 1886. i da je spreman da sličnu konvenciju zaključi sa Srbijom.

Posle kratkog vremena bečki nuncij je posetio srpskog poslanika u Beču i tom prilikom mu ponovio papinu želju, podnevši mu i gotov projekt ugovora. Potom su učinjene određene primedbe od srpske vlade da se pokrene rešavanje tog pitanja, ali je sve ostalo bez odgovora.

Srpski poslanik u Rimu Milenko Vesnić pokrenuo je u Rimu 1901. pitanje sklapanja konvencije sa Vatikanom, ali kao poslanik Kvirinala nije imao direktne kontakte već je morao preko posrednika da kontaktira sa Vatikanom. Njegov rad urodio je samo projektima. U svim napred navedenim pregovorima kao osnova projekta konvencije između Vatikana i Srbije uzeta je za uzor konvencija Vatikana sa Crnom Gorom iz 1886. godine.

Proširenjem srpskih granica prema Raškoj, Kosovu, Metohiji i Makedoniji, posle Balkanskih ratova 1912-1913. u Kraljevini Srbiji je povećan broj rimokatolika. Do 1912. u "prekumanovskoj" Srbiji i Crnoj Gori bio je neznatan broj rimokatolika (8.435, odnosno 6.530). Oslobođenjem južnih srpskih zemalja (Makedonije, Kosova, Metohije, raške) 1912-1913, povećan je broj rimokatolika, ali je on i dalje bio neznatan u odnosu na broj Srba pravoslavne i islamske vere (preko tri miliona i petsto hiljada.

Naime, u arhidijecezi (biskupiji) skopljanskoj bilo je uoči Prvog svetskog rata 15.224 žitelja rimokatoličke vere. Najviše ih je bilo u đakovičkoj parohiji (domova 722, stanovnika 6.039), u pećkoj 389 domova, stanovnika 3.744, u parohiji Janjevo domova 391, + duša 2.218, prizrenskoj parohiji 346 domova, stanovnika 1988, skopskoj parohiji 148 domova + duša 618, u parohiji Stubla 44 doma, + duša 324, parohiji Ferizović 30 domova, + duša 130, u parohiji Mitrovica 12 domova, + duša 63. Očito je da je broj rimokatolika bio mali u odnosu na broj pravoslavnih i islamiziranih Srba i muslimana Arnauta i Turaka, ali su oni imali izuzetan uticaj, kao i u Albaniji gde ih je bilo oko 10% od ukupne populacije.

Srbi katolici

U Janjevu svi parohijani su po narodnosti bili Srbi rimokatoličke vere, a na čelu parohije je bio Srbin - rimokatolik don Nikola Glasnović, sa pomoćnikom don Lukom Filićem. U Letnici, koja je pripadala Crnoj Gori, parohijani su bili "Srbi pomešani sa Arbanasima". Na čelu parohije bio je Srbin-rimokatolik don Toma Glasnović. U ostalim parohijama rimokatolici su uglavnom bili Arbanasi (Šiptari).

U Prizrenskoj parohiji paroh je bio Arbanas don Mihailo Tarabuluzi sa pomoćnikom don Paškom Krasnićem, đakovičkoj don Krasnić, mitrovičkoj don Nikola Mazarek, u stubljanskoj Srbin rimokatolik don Tadija Ivanović. U skopskoj parohiji, u kojoj su rimokatolici uglavnom bili Arbanasi, paroh je bio don Josif Ramaj.
Piše: Nikola Žutić

Uzgoj mržnje na Kosmetu
Širili je: Turska, islam, Vatikan, Habzburzi, Austrija...

Za rimokatolike skopske dijeceze izgrađen je jezuitski manastir Sv. Pavla, venecijanske proviniencije, koji je imao četiri redovnika na čelu sa ocem Stefanom Zadrimom. Manastiri Milosrdnih sestara izgrađeni su u Skoplju i Prizrenu. Manastir Sv. Bogorodice u Skoplju, reda Sv. Vinćenca od Paule, imao je pet sestara iz Dalmacije i Hrvatske. Manastir Presveto Srce Isusovo u Prizrenu, koji je imao pet sestara, držao je školu sa arbanaškim nastavnim jezikom. Rimokatoličke crkve u skopskoj biskupiji podignute su u Prizrenu, Đakovici, Zlokućanima, Glođanu, Mitrovici, Janjevu, Ferizoviću, Stubli, Letnici i Skoplju.

Sedište biskupa (nadbiskupa) skopskog često je menjano. Nadbiskupi skopski imali su neprekidno svoje sedište u Skoplju do 1680. godine. Te godine, zbog turskih progona, monsinjor Petar Bogdani je sjedište nadbiskupije premestio iz Skoplja u svoje rodno mesto Janjevo. Sedište nadbiskupije bilo je u Janjevu sve do 1821. godine kada je monsinjor Matej Krasnić sedište preselio u Prizren, u kom su nadbiskupi bili do sredine osamdesetih godina XIX veka. Od tog vremena turske vlasti su prisilile nadbiskupa Fulgencija Gareva da se preseli u Skoplje.

Prizren kao centar

On je kratko boravio u Skoplju pošto ga je Sv. stolica ubrzo premestila na Hvar. Njegov naslednik, monsenjer Andrej Sogoreci, živeo je kratko dok je njegov naslednik Paško Trokci vratio sedište u Prizren. Dakle, u razdoblju od 240 godina biskup skopski boravio je u Skoplju samo sedam godina. Vatikan se upravo zalagao da sedište bude u Prizrenu zbog uspešnijeg pastoralnog rada jer se oko dve trećine rimokatolika, uglavnom Šiptara i u manjem broju Srba, nalazilo na području Prizrena, Đakovice i Peći.

"Umjetni uzgoj mržnje" na Kosovu i Metohiji, krajem XIX i početkom XX veka, dodatno su, pored Turske i islama, inspirisali Vatikan i "apostolska" Habsburška monarhija. Austrija je, zajedno sa Francuskom, u XVIII veku zadobila pravo zaštite rimokatolika u Osmanlijskom carstvu. Arbanaški svetovni kler primao je prethodno obrazovanje u Skadru u jezuitskom kolegijumu.

Uz pomoć Austrije podizane su crkve, a albanski pitomci pohađali su škole u Austriji, naročito zbog izučavanja nemačkog jezika. Oslobođenjem kosovsko-metohijskih i makedonskih krajeva, posle Balkanskih ratova, Srbija i Cara Gora, kao pravoslavne zemlje, našle su se na udaru vatikanske i habsburške propagande.

Srpske države su optuživane da su, umesto "križarskog rata protiv nevernika" muslimana udarili na rimokatolike. Umesto da su jurišali pod parolom "Za krst i slobodu", pravoslavni bojovnici su, kako ističe klerikalni splitski "Dan", nastupali sa usklikom: "Udri katolike i njihovu slobodu". U svojim napisima "Dan" dosledno strogo odvaja Srbe i Crnogorce, kao dve potpuno različite narodnosne kategorije, koje jedino pravoslavlje veže i ujedinjuje u jednu duhovnu zajednicu. U istovetnom tonu piše i klerikalni misionarski list "Le Missioni Cattoliche" iz Milana.

U članku "Katolici u osvojenim mestima od Srba i Crnogoraca" rimokatolički listovi daju svoje istorijsko viđenje događaja: "Još od početka rata videlo se da Srbi i Crnogorci snove snovaše kako da iskorene katolike na Balkanskom poluotoku; jer odmah počeše strahovito progonstvo protiv onih mesta gde stanovahu najlepše nade katoličke crkve, to jest protiv Albanije".

Čitaoci 'Misiona' sećaće će se što smo pisali davne 24. siječnja t.g., ka smo naveli d je srpski kralj Petar ú, kada je došao u Skoplje, kada mu je prišlo 50 onih albanskih porodica koje su dotle cenjene muhamedanskim, da mu se poklone kao svome vladaru, i izjavile da su hrišćanske, pače katoličke, ljutito im rekao: 'Katolici! Zlo i sasvim zlo! Ili pravoslavni ili muhamedanci, ali katolici nipošto!'" Katolički listovi ističu da je to bio samo početak progona, jer tek posle počinju "divlji prizori barbarstva protivu puka albanskog".

Upornost Beča

Bečki publicista Lav Frenndlich stvorio je svojevrstan pamflet od skupljenih članaka iz klerikalnih i austrijskih dinastičkih novina koji su se odnosili na "surovost i barbarstvo" Srba i Crnogoraca. To svoje propagandno ostvarenje nazvao je "Golgota Albanska". U propagandnim brošurama, proizvedenim u klerikalno-dinastičkim austrijskim krugovima, srpsko-crnogorsko "bezumlje" dostiglo je genocidne razmere. Istican je fantastičan podatak da je na samom Kosovu pobijeno oko 30.000 Albanaca, od kojih 4.000 žena i dece.

U novooslobođenim krajevima Srbije i Austro-Ugarska je ranije stekla pravo protektorata nad rimokatolicima Turskog carstva. To pravo Austrije pomenuto je u ugovoru o miru potpisanom u Karlovcima 1699. godine. Pravo protektorata potvrđeno je i ugovorima o miru sklopljenim u Požarevcu 1718, Beogradu 1739. i Svištovu 1791. godine.
Piše: Nikola Žutić

Protektorat nad katolicima
Borba za uticaj na albanske katolike između Italije i Austrije

Austrija je naročito branila prava Rimokatoličke crkve u Albaniji. Dijeceze u Skoplju, Skadru, Lješu itd. bile su pod austro-ugarskim, dok su rimokatolici Miriditi bili pod francuskim protektoratom. Francuska je inače polagala svoje pravo protektorata nad rimokatolicima celog Turskog carstva. Svoja protektorska prava Francuska je zasnivala na kapitulacijama zaključenim sa Otomanskom imperijom 1604. 1673. 1740, godine.

Francuzi su negirali protektorska prava Austrije u Turskom carstvu, osim u Albaniji, u kojoj, po mišljenju Francuza, Austrijanci nisu vršili protektorat na osnovu ugovora već na osnovu dugogodišnjeg njegovog vršenja.

Francuzi su odricali valjanost protektorata na osnovu mirovnih ugovora Austrije s Turskim carstvom, ističući da su se takva prava mogla steći samo kapitulacijama, tj. ugovorima kojima su se uređivali pravni odnosi stranaca prem Turskoj carevini, u kojima se strancu garantovala lična i verska sloboda i sloboda vršenja trgovine. Italija, koja se u "vjerskim pravima" na Balkanu osećala zapostavljena, imala je izuzetan interes da ostvari svoja protektorska prava nad rimokatolicima.
Diplomate

Borba između Italije i Austro-Ugarske za verski patronat nad albanskim rimokatolicima u Turskoj, u Skadarskom i Kosovskom vilajetu, predstavljala je borbu za političko probijanje albanske rimokatoličke populacije, a preko nje i za stvaranje terena za bolji politički i ekonomski plasman u ovim strateški važnim provincijama Otomanskog carstva.

Italijani su bili ogorčeni zbog prisustva Austro-Ugarske u Albaniji, koju su oni smatrali za svoje interesno područje, naročito od 1896. kada je skadarski nadbiskup, koji je uživao diplomatsku i materijalnu pomoć Austrije, stavio interdikt na laičke italijanske škole po albanskim mestima, i italijanske učitelje ubedio da su u službi masonerije. Interdikt je ukinut 1899, ali je nadbiskup bio zabranio svom područnom svećenstvu da komunicira sa Italijanima.

Italijanske škole nisu napredovale jer su ih rimokatoličke crkvene vlasti smatrale ateističkim. Drugi razlog za sukob sa Austro-Ugarskom poticao je otuda što su Austrijanci u Albaniji potiskivali italijansko i domaće svećenstvo i dovodili franjevce iz Bosne i klerike Albance školovali po zavodima Austro-Ugarske.

Diplomatska borba predstavnika velikih sila za uticaj na rimokatoličke Arbanase predstavljala je deo političkih nastojanja za jačanje njihovog sopstvenog uticaja na unutrašnji politički život hrišćanskih podanika u Osmanlijskom carstvu. Dok se među katolicima Albanije, prvenstveno u skadarskom vilajetu, vodila borba između Italije i Austrije, dotle se u Kosovskom vilajetu vodila uglavnom između Austro-Ugarske i Francuske.

Istoričar V. Stojančević ističe da je turskim valijama u Skoplju bilo naročito stalo da pokušaju vešto suzbiti tendenciju dotadašnjeg rad austrougarske diplomatije u vilajetu i njene težnje da vrše stalan pritisak na organe turske vlasti po sandžacima kosovskog vilajeta, naročito na predstavnike Arbanasa muslimana. Turska je ljubopitljivo gledala i na jedan pokušaj rimokatoličkih Arbanasa u Skoplju da se otrgnu od crkvenog patronata austrougarske diplomatije, i na spor koji je oko toga nastao između biskupa skopskog Trokšija i austrougarskog konzula u Skoplju Bohumila Pare.

Jedan od razloga za razilaženje austrougarskog konzula i biskupa Trokšija nalazio se u tome što je Austro-Ugarska htela da albanske sveštenike zameni svojim sveštenicima, kako bi preuzela starešinstvo u društveno-kulturnom radu crkve. S druge strane, dovodeći za parohe i učitelje svoje podanike, mahom franjevce iz Hercegovine i Dalmacije, Austro-Ugarska je dolazila u sukob sa biskupom Trokšijem, koji je hteo da za područje svoje arhidijeceze ima domaće ljude u crkvi i školi, na koje bi se mogao sigurnije osloniti no na austrougarske građane. U ovakvom crkvenom radu u kosovskom vilajetu, biskup Trokši oslanjao se na potporu Sv. stolice i na arbanaške nacionalno-političke organizacije u Italiji.

Koristeći austrijski protektorat rimokatolici su pre Prvog svetskog rata imali izvesne povlastice. Kler je naročito bio zaštićen, pošto nijedan sveštenik nije mogao biti pozvan na sud ili uhapšen bez prethodne dozvole austrijskog konzula. Biskupi, sveštenici i verske škole, bili su subvencionisani od austrijske vlade.

Podizane su crkve, a albanski pitomci pohađali su škole u Austriji, naročito zbog izučavanja nemačkog jezika. Posle rata Italija je preuzela "brigu" nad albanskim katolicima, ali sa mnogo manje uspeha. Ona je subvencionisala celokupno albansko sveštenstvo, osim jednog manjeg dela koji nije prihvatio njenu pomoć.
Misionari

Francuski misionari direktno su bili angažovani na području Kosova i Metohije kao pioniri rimokatolicizma na tom području, koji su pokretali misiju među Srbima i Albancima. Ilustrativan je primer sudbina stare pravoslavne (srpske) crkve u Prizrenu. "Razređenost srpskog elementa" u Prizrenu dovela je do toga da je crkva bila napuštena i razrušena.

Takvo stanje odmah je iskoristio francuski misionar koji je 1856, sa domaćim rimokatolicima Albancima (Mikom Čeljmikom, Kolj Čolakom, H. Koceljem i drugima), podmićivanjem turskih vlasti prisvojio zemljište na kom je bila polurazrušena pravoslavna crkva.

Posle prvog francuskog misionara, koji je bio oko mesec dana i nije imao "zvanično obeležje", došao je novi francuski predstavnik Frank "koji razvija zastavu" Francuske nad svojim konzulatom (stanom) u kući rimokatoličkog prvaka trgovca H. Koljeca Kora Asana. I on se kratko zadržao u Prizrenu, svega oko godinu dana.
Piše: Nikola Žutić

Čarobna formula o
autonomiji Albanije
Trebalo je Srbiju što dalje držati od Jadranskog mora

Sve do vremena osnivanja austrijskog konzulata (1865) u Prizrenu, dominaciju nad rimokatolicima Prizrena i okoline imala je Italija preko biskupa i fratara. Godine 1877. podignuta je nova crkva parama italijanske vlade i biskupa Malisorca Darije.

Osnivanjem austrougarskog vicekonzulata u Prizrenu počela je italijanska propaganda da gubi značaj, jer nije imala svog predstavnika. Prvi austrijski predstavnik bio je Filip Petelenci Madžor. On je "pokupio katoličke prvake, katoličke trgovce, biskupa, fratra, dao se na propagandu austrijske ideje sa zadatkom da ponizi autoritet turske vlasti i izvrši pretapanje srpskog elementa u rimokatolike".

Jadransko pitanje

Austro-Ugarska je sama odredila granice u kojima će vršiti protektorska prava. Ona je ta prava proširila na celu teritoriju Osmanskog carstva s time što je posebnu pažnju obraćala krajevima bližim Austro-Ugarskoj i u kojima su živele kompaktne mase rimokatolika.

Habsburška monarhija postavila je zadatak "da ispuni sve moralne obaveze koje proističu iz njenog verskog protektorata i ona je do sada naročito nastojala da brani prava svojih rimokatoličkih štićenika u Albaniji, jedinom zemljištu evropske Turske na kome ima rimokatolika koji žive u kompaktnim masama, i ona je do sada tu svoju misiju uspešno branila".

Austrija je, dakle, ostvarivala pravo protektorata u Albaniji i okolini, ali je Italija imala najviše svojih misionara u tim krajevima. Najveću delatnost razvijalo je italijansko misionarsko društvo "Societa Schiaparelli". Italijanska misionarska delatnost uznemirila je Austriju pa je ona uspela, preko Kongregacije za propagandu vere, da ograniči rad italijanskih monaha na područje Albanije. Austrija se bojala da će vremenom Italija pridobiti veću naklonost kod Vatikana.

U odnosima između Austro-Ugarske i Italije prema Albaniji, interesantno je pomenuti tzv. San Rosorsku formulu od 21. oktobra 1912. godine. Ona je došla kao posledica srpskih balkanskih pobeda i uspešnog ulaska u Albaniju, tu "jabuku razdora" između Austro-Ugarske i Italije. Srbija tada ulazi kao treći spoljnopolitički faktor.

Na takvu novostvorenu situaciju Austro-Ugarska i Italija su morale naći odgovarajuću formulu. Austrijski državnik Berhtold dolazi San Đulijanu (koji je bio arbanaškog porekla) u zamak San Rosore kod Pize i, potpomognuti Nemačkom, pronalaze "čarobnu formulu" o autonomiji Albanije.

Njome su Italija i Austro-Ugarska htele rešiti svoje "jadranske probleme" i onemogućiti Srbiju da izađe na Jadransko more. Italija je, vezano za Albaniju, u to vreme podržavala politiku Centralnih sila. Srbiji nije trebalo dozvoliti ekonomski niti politički pristup na Jadransko more.

U isto vreme postaje akutno i Skadarsko pitanje. Italija se i tom prilikom, kao i Centralne sile, zalaže za stvaranje što veće nacionalno-političke Albanije kako bi Srbe što dalje držala od Jadrana i "svetskih pijaca". Posle posete italijanskog kraljevskog para Nemačkoj, u julu 1913, Austro-Ugarska u ime Nemačke i Italije nameće Srbiji ultimatum (19. oktobra) da napusti Arbaniju u roku od osam dana).

Austrija se, dakle, zalagala za stvaranje nezavisne albanske države smatrajući da je ona njena interesna sfera i instrument za udaljavanje Srbije od Jadranskog mora. Kod uspostavljanja granica nove albanske države, 1913. godine, Austro-Ugarska ih je nastojala pomeriti što više na sever gde se inače nalazilo najviše rimokatolika.

U tim svojim nastojanjima Austrija je morala doći u sukob sa interesima Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, ali i sa imperijalnim interesima Francuske, Italije i Rusije. Srbija je očekivala da će Austrija svoj protektorat nad rimokatolicima sa međa pokušati proširiti i na njezinu teritoriju, tj. teritoriju "prekumanovske" Srbije.

Francuska štampa je, kao glasnogovornik vlade, bila preokupirana pitanjem austrijskog protektorata nad rimokatolicima Turskog carstva. "Le Messager de Paris" u broju od 12. februara 1913. najavljivao je mogućnost sklapanja konkordata između Srbije i Vatikana "zbog povećanog broja katolika" posle balkanskih ratova. List je posebno isticao da će direktni sporazum sa Vatikanom omogućiti Srbiji da "oduzme Austro-Ugarskoj svaki povod za mešanje u verske odnošenje u njenoj teritoriji".

Pretenzije Beča

Zato je očekivao "da austrijski protektorat neće imati više uzroka da postoji u onim delovima koji će da se odvoje od dosadašnjih kosovskog i albanskog vilajeta i koji će se Srbiji prisajediniti". Ipak su očekivali da će Austrija nastojati zadržati svoj protektorat i da će iz tog razloga intervenisati u konkordatskim pregovorima koje je beogradska vlada nastojala da započne s Vatikanom.

Austrijski i italijanski uticaj na tok konkordatskih pregovora između Srbije i Vatikana. Italijanski politički krugovi smatrali su da su potpuno neopravdane austrijske pretenzije da utiče na tok vatikansko-srpskih konkordatskih pregovora.
Piše: Nikola Žutić

Beč: Srbija progoni katolike
Navodno, ona i Rusija ne dozvoljavaju prelaz na katoličanstvo

U Rimu su smatrali da Srbija nije država koja je potčinjena Austriji, već da je ona potpuno suverena i, prema tome, da ima potpuno pravo da se direktno sporazume s Vatikanom. U istom tonu pisala je i italijanska štampa ("La tribuna", "Il giornale d'Italija", "Il massaggero", "Il corriere della sera" itd.)

S druge strane, bečki "Die information", u članku od 17. februara 1913, Srbiju predstavljao kao jednu netolerantnu zemlju u kojoj se guše verske slobode rimokatolika: "Srbija je do sada pokazala malo gostoljublja prema katolicima. To je u celom svetu jedina zemlja, pored Rusije, u kojoj su katoličke misije zvanično zabranjene i u kojoj se prelaz na katoličku veru smatra kao jedno kažnjivo delo".

Teški pregovori

Bečki politički krugovi, klerikalna štampa, ali i deo hijerarhije u Vatikanu, smatrali su da je srpsko zalaganje za sklapanje sporazuma sa Sv. stolicom samo jedan manevar u cilju sprečavanja Austro-Ugarske da i dalje vrši svoja prava zaštite rimokatolika na teritorijama prisajedinjenim Srbiji.

Austro-Ugarski poslanik u Vatikanu, Moriz Palffy, izvestio je 27. avgusta 1913. svog ministra grofa Berchtolda o razgovoru sa papom Pijem H. U svom izveštaju grof Palfi ističe da je papa bio neobično raspoložen i govorljiv pokazujući želju da upravo njemu, kao austrougarskom poslaniku, iskaže misli važne za interese monarhije, a posebno svoje poglede na balkanske narode posle ratova sa Turcima kao i na situaciju koja je nastala posle poraza Bugarske na Bregalnici.

Bukureštanski mir od 28. jula 1913. naročito je zaboleo papu i on se sažalio na bugarskog kralja Ferdinanda Koburškog. Međutim, papa Pije H je na sve te narode gledao kao na "tutti quanti barbari", pa se nadao da će rimokatolike u tim zemljama i dalje štititi Austro-Ugarska.

Pred Austro-Ugarskim čvrstim opredeljenjem, da zadrži svoje pravo protektorata nad katolicima sa teritorije bivše Turske, Kraljevina Srbija je počela užurbano da radi na sklapanju međudržavnog sporazuma sa Vatikanom.

Na taj način Srbija je Austro-Ugarskoj stavila do znanja da neće dozvoliti mešanje u njene religijske stvari "u novim krajevima", jer se ni u Turskoj nije mogla mnogo uplitati u verske probleme. Srpski izaslanik u Vatikanu, Lujo Bakotić, ocenio je da je Kraljevina Srbija "pretekla" Austriju počevši hitno da sprovodi pregovore sa Vatikanom.

Srpski državni čelnici zaključili su da je manje zlo postići sporazum sa Vatikanom i, na taj način, rimokatolike staviti pod državni suverenitet Srbije, nego dozvoliti Austro-Ugarskoj da i dalje nesmetano vrši pravo protektorata nad rimokatolicima unutar srpskog državnog teritorija.

U Kraljevini Srbiji nije postojala saglasnost u uvezisa pitanjem pravnog odnosa sa Vatikanom. Postavljalo se pitanje da li odnosi između države i Rimske crkve treba da se regulišu jednim državnim zakonom ili putem pregovora sa Vatikanom.

Preovladalo je mišljenje da s Vatikanom treba sklopiti međudržavni sporazum. Jedni su bili za sklapanje konvencije ističući da se u pravilu između Vatikana i jedne nekatoličke države sklapaju konvencije, na pr. kao ona s pravoslavno-muslimanskom Bosnom i Hercegovinom iz 1881. godine. Ipak je na kraju prevladalo mišljenje da Kraljevina Srbija mora otpočeti sa konkordatskim pregovorima. Poznato je da je Vatikan uspevao sklopiti konkordat samo sa državama u kojima građanski liberali (masoni) nisu imali jak uticaj u državni poslovima.

Izaslanik srpske vlade u Vatikanu, dr Lujo Bakotić, počeo je u proleće 1913. preko srpskog poverenika (sveštenika iz Tađe) D. Kardona, da vodi neformalne razgovore sa vatikanskim zvaničnicima po pitanju sklapanja konkordata. Prvi put zvanično je primljen u audijenciju od strane kardinala, državnog sekretara, Meri del Vala (Merz del Val) 12. januara 1914. godine.

Državni sekretar je sa "simpatijama" pratio zalaganja srpske vlade da sklopi konkordat s Vatikanom. Upozoravao je Bakotića da postoji mogućnost da se u pitanje sklapanja jugoslovensko-vatikanskog konkordata umeša i Austro-Ugarska. Preporučio je Bakotiću da radi u najvećoj tajnosti ali da ipak vodi računa o interesima Austrije. Bakotić mu je odgovorio da on istupa po instrukcijama srpske vlade, prema kojima je on ovlašćen da vodi pregovore samo sa Vatikanom, a ne sa nekom svetovnom državom.

Pod vlašću islama

S druge strane, Meri del Val nije morao ostaviti po strani "svoje austrijske dobročinitelje" pa je istakao: "Oni su nam sagradili crkve, oni su nam honorisali svećnike i da nije bilo njih naša bi crkva u nekim mestima bila slabo prošla". Bakotić je posebno naglasio da je bio opravdan austrijski protektorat dok su rimokatolici bili pod vlašću muslimanske teokratske države, dok isti nije potreban u verski tolerantnoj kršćanskoj Srbiji.

Meri del Val je uvažio argumente Bakotića i složio se sa njime da ne bi bio opravdan austrijski opšti protektorat, pa se zato zalagao za ograničeni protektorat u vidu "lokalnog patronata" koji bi se odnosio na pojedine crkve, samostalne ili pojedine zadužbine, koje je Austrija svojim novčanim sredstvima ustanovila ili sagradila. Meri del Val je želeo da se u vezi tih pitanja direktno suoče Austrija i Srbija. Bakotić nije želeo da se već na prvoj audijenciji mnogo suprotstavlja mišljenju državnog sekretara Meri del Vala, pa je odlučio da na prvoj konferenciji, sa sekretarom Pačelijem, saopšti da Srbija nije voljna da razgovara s Austrijom o čisto crkvenim stvarima.
Piše: Nikola Žutić

Slobodan prelaz u katoličanstvo
Pašićeva vlada uspela da izbaci "unijaćenje" iz Konkordata

Vatikanski državni sekretarijat posebno je insistirao na ubacivanju u konkordat odredbe o slobodnom prelaženju nekatolika u katoličku veru. Bakotić je odbijao da o tome osetljivom pitanju opširnije razgovara, pravdajući se da o toj problematici nije razgovarao u srpskoj komisiji za konkordat i da, pored toga, takve odredbe nema ni u crnogorskom konkordatu. Bakotić je bio mišljenja da je u Srbiji vrlo teško pripremiti javno mnjenje za takvo shvatanje "evangelija" u korist.

Pošto je Bakotić uspeo da usaglasi sporne delove konkordata sa Vatikanom (ubacivanjem u član 1. odredbe o slobodnom uzajamnom općenju vernika i sveštenstva sa Vatikanom: ubacivanjem u čl. 11. formulacije "da bi se pripremili srpski mladići za svećenike..." itd.), i pošto je Vatikan pristao da se u konačnoj verziji konkordata brišu mesta na koje Srbija nikako nije mogla pristati (pitanje prelaženja nekatolika u rimokatolicizam, isključenje jurisdikcije Propagande i uspostavljanje redovne dijecezanske hijerarhije), dobijena je saglasnost predsednika srpske vlade Nikole Pašića da se pristupi konačnom sklapanju konkordata.

Ostale primedbe

Pašić je imao primedbu po pitanju osnivanja crkvenih redova, te je zahtevao da se u konkordat unese odredba da se odobrenja za etabliranje (osnivanje) kongregacija (redova) u Srbiji daju zakonom. Ova Pašićeva bojazan uskoro je nestala pošto u projekt konkordata nije unesena odredba o osnivanju redova (kongregacija) u Srbiji. Predsednik vlade Nikola Pašić je imao i primedbu u vezi prelaza vernika drugih vera u rimokatolicizam, pa je tražio da se u projektu konkordata predvidi i mogućnost prelaza rimokatolika u drugu veroispovest. Pošto ova odredba takođe nije ušla u predlog konkordata, o čemu je odlučeno na konferenciji u Vatikanu 23. februara 1914. godine, to je i ova Pašićeva primedba postala bespredmetna.

Kod ovih dvostranih pregovora između Svete stolice i Kraljevine Srbije, Austro-Ugarska monarhija je "tiho" rovarila nastojeći da spreči potpisivanje konkordata. Sa podzemnim austrijskim radnjama bio je dobro upoznat otpravnik poslova u Kvirinalu, Ljuba Mihailović, koji je upozoravao vladu u Beogradu "da će u krugu kardinala biti izvestan broj onih koji će pokušati da osujete ostvarenje konkordata, ne bi li pitanje o položaju katolika ostalo onakvo stanje kakvo je bilo pre ratova".

Austrijski zvaničnici u Rimu delili su "deklaracije" protiv zaključenja konkordata viđenijim vatikanskim ličnostima. Mihailović je upozoravao da će Austrija sve pokušati da uspe u svojim nakanama kako bi ostvarila dva cilja: "Prvo što bi u Srbiji imala jedno sredstvo šikaniranja i drugo, što se njeno staro pravo protektorata ne bi okrnjilo i, prema tome, ostalo u sadašnjoj 'Novoj Albaniji', a to je za austrijske uplive možda glavnije nego li pitanje o konkordatu između Srbije i Vatikana".

Vatikan je branio protektoratska prava Austrije u Albaniji, ali je ista priznao Francuskoj u ostalim delovima Turskog carstva. Međutim, u Vatikanu je sazrelo kompromisno mišljenje da zaključenjem konkordata sa Srbijom "mora da otpadne austrijski protektorat u krajevima koje je Srbija, usled poslednjih ratova, prisajedinila". Vatikan se, u kompromisnom duhu, zalagao za to da se Austriji priznaju počasna prava koja bi se sastojala od naročitih molitava za austrijskog vladaoca, u određenju zasebnog počasnog mesta u crkvi za predstavnike austrougarske vlade, prava da postavlja svoj (austrijski) grb nad vratima crkava koje je gradila i izdržavala. Osim toga, u Vatikanu su isticali da je Austrija gradila i dotirala rimokatoličke crkve i pobožne ustanove, pa joj je iz tog razloga pripadao titulus prava patronata (ktitorstva) koje nije bilo javnopravne već isključivo privatnopravne prirode.

Zbog austrijskog uplitanja u konkordatske pregovore Srbije i Vatikana, italijanska vlada se intenzivno interesovala za konačni ishod tih pregovora, prvenstveno zbog ličnog interesa da postigne što veći upliv u Albaniji nad rimokatolicima. Takvoj italijanskoj akciji najviše je smetalo austrijsko nastojanje da zadrži svoj protektorat na području Albanije. Iz tog razloga Italija se svojski trudila da potpomogne zaključenje pomenutog konkordata. Srpski otpravnik poslova u Rimu, Lj. Mihailović, javljao je Beogradu da Italija ima ozbiljnih razloga da potpomogne Srbiju kako bi uspela u svom pokušaju.

Zato je očekivao pomoć i uticaj Italije kod ključnih vatikanskih ličnosti. Otpravnik poslova, Lj. Mihailović, imao je odrešene ruke u kontaktima sa italijanskom vladom kako bi preko Italije što efikasnije uspeo da neutrališe austrijsku antikonkordatsku akciju. Lj. Mihailović je naročito imao bliske kontakte sa poverenikom italijanske vlade, baronom H. Montijem, koji je inače bio direktor crkvenih fondova i, iz tog razloga, vrlo uticajan u vatikanskim krugovima. H. Monti je radio "energično" među kardinalima kako bi projekt konkordata bio primljen.

Počasna prava Beča

Kao dobar poznavalac klime u Vatikanu, H. Monti je za Bakotića bio najbolji izvor informacija, pa, iz tih razloga, najbolji savetnik za delikatne konkordatske pregovore. H. Monti je Bakotiću, preko otpravnika poslova u Rimu Lj. Mihailovića, dao sledeće informacije: "Monti misli da ćemo na kongregaciji imati bar većinu ako ne i sve kardinale za konkordat; Austrija radi energično da sebi obezbedi izvesna počasna prava.

Ona će uticati direktno na Papu, jer kod kardinala neće, po svoj prilici, moći ništa uspeti; mi treba da ostanemo čvrsto na dosadašnjem našem držanju, to jest, ne pristajati ni na kakve ustupke Austriji. Vatikan, istina, ima obzira prema Austriji, ali je ovoj potrebniji Vatikan. Kako su ovde u pitanju samo interesi Vatikana, nije nemoguće da Austrija mora sasvim popustiti; treba od naše strane dejstvovati direktno na kardinala Meri del Vala, koji najviše može uticati na Papu u ovom pitanju".
Piše: Nikola Žutić

Bura u Srbiji oko konkordata
"Pijemont": Srbija u svemu popustila pred Vatikanom

U Srbiji je predlog konkordata izazvao negativne reakcije kod skupštinske opozicije, pravoslavne crkve i nacionalne štampe. Nacionalni list "Pijemont", u broju od 14. aprila 1914, žestoko je kritikovao vladinu akciju za zaključenje konkordata, smatrajući da je Srbija u svemu popustila pred Vatikanom: "Posle 15 meseci pregovaranja i cenkanja Srbija je popustila pred Vatikanom. Pitanje o konkordatu rešeno je, u glavnome, onako kako je Papa želeo. Za dan dva preliminarni ugovori o konkordatu biće potpisani u Rimu. Ceo postupak naše vlade u pitanju konkordat bio je pogrešan... Od prvog trenutka pregovora mogla se uočiti nerazumljiva servilnost naše vlade prema Papskoj Stolici.

Nemogući zahtevi

Iako je oslobođenje balkanskih hrišćana naišlo na veće simpatije socijalističkih ateista na kongresu u Bazelu, no kod kardinala u Vatikanu, naša vlada poslala je svoje delegate u Rim. Mesto da očekuje papskog predstavnika u Beogradu, naša vlada je požurila da pošalje svoga delegata u Rim...

Zbog papske isključivosti, pregovori su, u nekoliko mahova, dolazili do mrtve tačke... Našoj vladi, radi ugleda naše države i naše crkve, bila je dužnost da prekine pregovore. Danas se pouzdano zna da je Vatikan za poglavara Katoličke crkve u Srbiji tražio toliko prava i toliko samostalnosti u akciji, da bi nepoznavaocu religijskih odnosa u novooslobođenim krajevima moglo izgledati da većinu naše oslobođene braće sačinjavaju katolici a ne pravoslavni i muslimani.

Zahtevati od Srbije, u kojoj je procenat katolika sasvim neznatan, da pristane na ustanovu jednog katoličkog mitropolita i dvojice episkopa, to je, zaista, isuviše preterano". "Pijemont" je zaključio da je servilnost srpske vlade prema Vatikanu dovela Srpsku crkvu i pravoslavlje u podređen položaj. Srpska vlada, ističe "Pijemont", kod sastavljanja projekta konkordata nije uopšte konsultovala srpske crkvene poglavare već ih je izbegavala iz "neobjašnjivih razloga".

Za konačno prihvatanje predloga konkordata, od starne Vatikana, bilo je neophodno da se projekt iznese pred kongregaciju kardinala. Početkom maja 1914. održana je prva sednica Kongregacije za vanredne crkvene poslove na kojoj su razmatrane odredbe konkordata. Kardinali su pristali da u Srbiji prestane jurisdikcija Propagande, pa je u celini usvojen čl. 1 predloga konkordata. L. Bakotić je konstatovao da je to bilo jedno vrlo teško pitanje. Kardinali su na toj sednici razmatrali pitanje unije i položaja unijata u novoj Srbiji.

O tom pitanju Bakotić je naknadno vodio razgovor sa monsinjorom Pačelijem, koji je Bakotića pitao da li će sa konkordatom i unijatima biti garantovana sloboda vršenja njihovog odreda. Bakotić mu je pozitivno odgovorio ističući da njih u Srbiji posmatraju kao pripadnike rimokatoličke crkve koji treba da potpadnu pod jurisdikciju katoličkih episkopa u Srbiji. Pačeli je bio vrlo zadovoljan ovakvim Bakotićevim odgovorom).

Kardinali su, ipak, zahtevali da se u konkordat, ili u zasebnu notu, umetne sledeća odredba o unijatima: "Katolici istočnog odreda vršiće slobodno kult po svome obredu i biće potčinjeni, u pomanjkanju jednog episkopa istog obreda u Srbiji, rimokatoličkim episkopima u Kraljevini". Bakotić je "toplo" preporučio ministru Jovanoviću da usvoji ovaj stav.

Međutim, predsednik srpske vlade Nikola Pašić energično se usprotivio nastojanjima kardinala da se u konkordat naknadno umetne odredba o unijatima: "Pitanje o priznanju unije najneprijatnija je i najnepopularnija stvar u Srbiji i zbog poznatih istorija o mučenju pravoslavnih u Austriji za prisilan prelazak u uniju. Zbog toga je neophodno o uniji ne unositi ništa u konkordat. Ako se ne može nikako izbeći, onda u noti, ali tako stilizovati da se odnosi na uređenju status ljuo. Nikako na kakav prelazak pravoslavnih građana u uniju. Unijata je inače u novoj Srbiji vrlo mali broj u nekoliko sela oko Đevđelije i Dojrana".

Saveti od Rusa

Predsednik Nikola Pašić je, preko ministra Ljube Jovanovića, davao završne, vrlo osetljive ključne instrukcije vladinom delegatu u Vatikanu Luji Bakotiću. Iste instrukcije primao je i srpski poslanik u Parizu, dr Milenko Vesnić, koji je imao, u ime vlade Kraljevine Srbije, da potpiše konkordat sa Vatikanom.

Vesnić je neoficijelno došao u Rim "o Uskrsu" 1914. po nalogu N. Pašića "da pregleda rad g. Bakotića i napravi eventualne primedbe". Iako je Vesnić došao u Rim u strogo privatnoj formi "i ostao samo malo dana", ipak je došao u dodir s merodavnim ličnostima u Vatikanu.

Pošto je sve bilo spremno s jedne i druge strane, srpska vlada je u propisnoj formi izdala punomoć Milenku Vesniću, koji je polovinom maja ponovo došao u Rim i tada poveo oficijelne i definitivne pregovore. Njemu je, u više navrata, Nikola Pašić poručivao da posećuje ruskog poslanika pri Vatikanu i da s njim održava stalne veze zbog očekivane "velike koristi".

Telegram Vesniću

Nikola Pašić je zauzimao izuzetno tvrd stav prema austrijskim pretenzijama po pitanju protektorata nad rimokatolicima Albanije, Kosova i Metohije. Njegov nepopustljiv stav najbolje oslikava telegram upućen Milenku Vesniću u Rim 14. maja 1914. godine: "Nećemo nikakve ustupke da činimo Austriji, jer je cilj konkordata isključiti protektorat austrijski ma i u najblažoj formi. Naše gledište poznato je Bakotiću". Predsednik vlade Nikola Pašić, dakle, nije pristajao ni na vrlo ograničeni protektorat koji bi bio u formi privatnopravnog patronata.
Piše: Nikola Žutić

Poruka neoslobođenoj braći
Srbija htela prihvatanjem Konkordata da pokaže versku toleranciju

Međutim, posle nekoliko dana Nikola Pašić, u donekle paničnom nastupu, nalaže Milenku Vesniću da "pohita" sa potpisivanjem konkordata "jer ima izvesnih znakova da se Austrija sprema činiti nove smetnje".

Konkordat je konačno potpisan 11. juna 1914. (po novom kalendaru 24. juna) u prepodnevnim satima. S Vatikanske strane Konkordat je potpisao državni sekretar, kardinal Meri del Val, a sa srpske poslanik u Parizu i bivši predsednik vlade, dr Milenko Vesnić.

Predsednik vlade Nikola Pašić je sledećeg dana uputio pozdravni telegram Vatikanu izražavajući "radost za uspešan svršetak pregovora o konkordatu". Nikola Pašić je takođe preneo pozdrave "Naslednika Prestola" Aleksandra Karađorđevića, koji je s velikim zadovoljstvom primio vest o potpisu Konkordata.

Dijeceza u Beogradu

Konkordat između Vatikana i Kraljevine Srbije potpisan je nekoliko dana pred Sarajevski atentat, uprkos mnogih protivljenja i nagovaranja austrougarske vlade da se to čini. Kako ističe istoričar Dragoljub Živojinović, to je bio veliki uspeh za Srbiju "pošto je njena vlada jasno stavila do znanja u svetu da je to pitanje bilo od izuzetnog značaja za srpstvo i jugoslovenstvo". Vatikan je, ipak ,odbio da ratifikuje Konkordat pravdajući tu svoju odluku ratnim prilikama u Srbiji.

Mora se istaći da je Kraljevina Srbija sklopila Konkordat zbog toga da se otrese nesnosnog austrijskog protektorata nad rimokatolicima u njezinom proširenom državnom području. S druge strane, "pijemont južnih Slovena" - Srbija, takvim činom trebalo je da dokaže "neoslobođenoj braći" rimokatoličke vere svoju liberalnu versku toleranciju po pravoslavnom principu "brat je mio koje vere bio". Austro-Ugarska je, pod vidom zaštite slobode stanovništva katoličke veroispovesti, ostvarivala zapravo svoje političke ciljeve prodora na istok i proširenja granica austrijskog uticaja.

Konkordatom između Kraljevine Srbije i Vatikana predviđeno je osnivanje beogradske i sufraganske skopske dijeceze (čl.2) u kojoj su uglavnom živeli rimokatolici Albanci (Šiptari). Arhiepiskop beogradski i episkop skopski, u čiju su duhovnu upravu spadali svi rimokatolici Kraljevine Srbije, u crkvenim poslovima zavisili su neposredno i isključivo od Sv. stolice (čl.3). Arhiepiskop beogradski i episkop skopski primali su iz državne blagajne, prvi 12.000 dinara sistematske plate i 4.000 dinara dodatka, a drugi 10.000 dinara plate sa pravom na penziju u iznosu ne manjem od državnih činovnika (čl. 5).

Pre stupanja na dužnost arhiepiskop beogradski i episkop skopski polagali su, u prisustvu jednog vladinog izaslanika, zakletvu vernosti sledećim rečima: "Zaklinjem se i obećavam pred Bogom i na Sv. Evanđeljima da ću biti poslušan i veran NJ. V. Kralju Srbije i da neću imati nikakva dogovora ni prisustvovati kakvom većanju, niti bodriti, a ni dopuštati da moje područno sveštenstvo učestvuje u bilo kakvom preduzeću koje bi išlo na to da remeti državni javni poredak (čl. 7).

Prema konkordatu arhiepiskop beogradski i episkop Skopski imali su potpunu slobodu u vršenju crkvene službe i u upravi svojih episkopija. Oni su mogli da vrše sva prava i povlastice koje im je njihovo pastirsko zvanje donosilo, po redu koji je crkva odobrila; njima su, u dotičnim episkopijama, bili podložni svi članovi katoličkog sveštenstva u svemu što spada u vršenje svešteničke službe (čl. .

Arhiepiskop beogradski i Episkop Skopski su ustanovljavali parohije u sporazumu sa Kraljevskom vladom. Oni su takođe postavljali parohe. U slučajevima kada to nisu bili srpski državljani, morali su postupati u saglasnosti sa Vladom. Episkopi su prethodno morali potražiti obaveštenja kod nadležnog Ministra ima li dela, ili razloga političke ili građanske prirode koja bi se tome postavljanju protivila (čl. 9).

Prema konkordatu verska nastava rimokatoličke mladeži u svim školama trebalo je da stoji pod nadzorom arhiepiskopa i episkopa u dotičnim episkopijama. U državnim školama nju su trebali vršiti veroučitelji. Episkopi su mogli da zabrane veronauku i u državnim školama, onim veroučiteljima koji bi se pokazali nepodesni za to zvanje. Država je bila u obavezi da plaća veroučitelje u državnim školama (čl. 10).

Prozelitizam

U članu 11 stajala je odredba o školovanju srpskih mladića za rimokatoličke sveštenike. U tu svrhu, bilo je predviđeno da će se ustanoviti jedan seminar u prestonici, ili u njenoj blizini, koji će sama crkvena vlast urediti i o njemu se starati. Srpska vlada se čak obavezala da će za takvu prozelitsku zamisao sama izdvajati iz državnog budžeta godišnju pomoć. Određeno je da nastavni jezik za necrkvene predmete bude srpski.

Verska tolerancija srpske Vlade ogledala se i u priznanju važnosti verski mešovitog braka, zaključenog pred rimokatoličkim sveštenikom po propisima rimokatoličke crkve (čl. 12). Poznato je da rimokatolička crkva nije priznala zaključenje braka između rimokatolika i pravoslavaca pred pravoslavnim sveštenikom. Bračne sporove između supružnika rimokatoličke vere, kao i supružnika iz mešovitih brakova, zaključenih pred rimokatoličkim sveštenikom, trebalo je, prema konkordatu, da sudi rimokatolički duhovni sud (čl. 13).
Piše: Nikola Žutić