Србија ван Европе :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Србија је европска земља. Исписивање овакве реченице било би таутологија да није посебног односа Америке, Уније и тзв. међународне заједнице према нашој земљи последњих деценију и по. И, ево, стигло се до фазе у којој сва питања постају могућа. А и озбиљна. О последицама би ваљало размишљати као – далекосежним.
Али, за трен идемо на сам крај прошлог века. Потресан је био напор “демократских снага” Србије после смењивања Милошевића да покажу неупитну и бескрајну љубав према европским вредностима и безусловно поштовање за европске стандарде. Шта све није чињено: јавно је исмевана Кина – земља која има најубрзанији раст, кандидат за председника је у предизборном програму обећавао да се неће признати дугови према Русији; дугогодишњи партнери из “трећег света” и њихове симпатије за нашу државу исмевани су полурасистичким примедбама; неки су штедели време и умни напор да се народу образложи зашто смо ми заслужили (баш заслужили као ниједан народ на свету) да будемо бомбардовани; што сами, што уз помоћ западних “хуманитарних интервециониста” страсно смо председника мале Србије поредили са најкрвавијим диктаторима расутим по историји и далеким областима модерног света. Рачунало се – што се више поспемо пепелом, то ће нам се “пријатељи” више дивити. Посезало се најнегативнијим суперлативима – ова мала земља је стављана на најнижа места светских табела ништавила и безумља, иако тамо још није била ни рангирана; чак и кад су «очи и уши” Великог света (Светска банка, МФ, итд.) признавали напредак “самокритичари” су све враћали у блато; више се није знало ко то ради због апанажа из страних фондација, а ко из мазохистичких комплекса ниже вредности.
Помагало нам се из Европе да истрајемо на том путу. Ако је постојао такав интерес, исти експерти су нас подржавали и у кршењу закона и у стварању темеља правне државе. Редовно су нас водили на рентген код Карле дел Понте. Тако је зловољни зловољни тужилац једног суда, на коме се правда пре усклађује с политичким потребама него са строгим законима и правилима, постао је доктор задужен да издаје потврде на основу којих се добијају дозволе за учешће у европским токовима. А то што је доктор презирао пацијента, узимало се као вредност. Резултатима се данас нико не хвали.
Све у складу с тим “правцима развоја”, за неприкосновеног арбитра у тражењу решења за Косово је именован је Марти Ахтисари. То је онај исти сурови преговарач који се – у време док су НАТО авиони рушили мостове код Новог Сада и бомбама засипали цивиле по Батајници и Алексинцу – са Стробом Талботом обрео у Подмосковљу код Виктора Черномирдина. Кад је уз вотку и кавијар добио руску сагласност, долетео је у Београд, како легенда каже. Милошевићу је славодобитно показао површину стола као опис на шта ће личити Србија ако одбије последњу понуду. Можда би само именовање Ричарда Холбрука било “јасија порука” Србима шта се хоће са Косовом.
Срби су отпремили у Беч екипу за преговоре, којој је политикантска логика далека, и коју Финчева арогантна хладноћа није могла да прехлади, а у међувремену су се опет појавили Руси… Али не Черномирдин, ни Јелцин. Неки нови Руси. Талбота се нису ни сећали, а није им било ни на крај памети да старог Финца, маестра из Међународне кризне групе, позову у Подмосковље.
Али није то главна промена у односу на 1999. Западном свету су, после Србије, пружене нове прилике да “имплементирају” врхунске западне вредности у Авганистану, Ираку, Либану, а богами и да се искажу око Северне Кореје и Ирана. Последица: никад кредибилитет западних демократија није био нижи. Лицемерје је постало врхунска вредност међународних односа, угрожена је и сама дефиниција међународног права, а о његовој примени да се и не говори. Западна друштва су се и сама почела одмицати од тих ризичних достигнућа.
Да ли је данас Србија мање европска него у време исказивања сомнабулне лојалности? Ако сумњамо, да ли постојимо? Ако су нам и бивши и садашњи амерички амбасадор открили да је судбина Косова одлучена још 1999, да ли се сада одлучује о ономе што ће нам саопштити 2015. године? Да ли то они нас уче да је право народа на самоопредељење на некој територији врхунско начело новог поретка? Зашто би рецимо подела Косова била опасна, а подела Србије нормална ствар? Чему лажне приче о безначајности граница у Европи? Која се то чланица одрекла квадратног милиметра своје територије зарад хармоније у Унији? Зашто Косово не би заједно са Србијом ушло у Унију у којој границе ионако нису важне?
Да ли се Србија удаљава од Европске уније ако очекује да коначно почну да је третирају као све земље сличне величине? Може ли Солана или неко такав да нам таксативно наброји за шта је све још “Милошевић крив”? Да спремимо данак – “у крви” и у територијама. Ако тога не буде проевропске снаге у Србији ће упадати у све веће проблеме. (Ово под условом да је Европи заиста стало до “европске Србије”.) А, у ствари, сада најважније постаје питање: колико ће по Србију бити “опасно” приближавање, на Западу још увек (или заувек) сумњивој Русији, у трену када Путин једини гласно сумњичи силу и подржава правду међународног права? Пажљив аналитичар ће се сетити да је Србија пре свега због тога на једном непланираном заседању у Риги укључена у бенигно Партнерство за мир. Запад је успео да безброј пута докаже како како му је трун у његовом оку вечи од балвана у очима малих и слабих.
Што се историје тиче, све има своју цену. Па и ароганције моћи. Што се Србије туче, њу очигледно већ од Ускрса чека бурно време, драма доношења судбоносних одлука, период индуковане агоније и мучних натезања. Наслушаћемо се холбруковских демократских рецепата, нагледати соланијанске забринутости, која све памет нас неће бомбардовати својим “коначним решењем”. А били смо се већ почели навикавати на мирније дане. Утолико се ваља наоружати већим стрпљењем. Да не кажем мудрошћу, јер питање је шта она ту уопште може.

Слободан Рељић