Srbija u 2006.oj? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Da li je moguće ubrzanje procesa evropske integracije Srbije?
Srbija i EU u 2006. godini
16. januar 2006. | Dr Tanja Miščević
Na početku 2006. godine čini se da je pravo vreme da se napravi pregled šta sve očekuje Srbiju u procesu evropske integracije. U nju ulazimo sa relativnim iskustvom u pregovorima za zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, nakon jedne zvanične i jedne tehničke runde pregovora sa Unijom. Takođe, naša iskustva nisu mala ni u ostvarivanju svih obaveza iz ovog procesa.

U novembru, u prvoj zvaničnoj rundi pregovora, predmet razgovora su bila pitanja vezana za prihvatanje opštih principa na kojima Unija počiva, kao i principa regionalne saradnje, koji su važni jer predstavljaju suštinski deo Sporazuma, i čije kršenje znači da Sporazum može biti suspendovan. Krajem decembra, u tehničkim pregovorima započeti su pregovori sa Evropskom komisijom o liberalizaciji trgovine industrijskim i poljoprivrednim proizvodima, odnosno o dinamici budućeg snižavanja i ukidanja carinskih stopa na uvoz ovih roba. Ova tehnička runda pregovora je važna jer je po prvi put korišćen princip dvostrukog koloseka, tako da je Srbija samostalno (kao i Crna Gora) pregovarala klasifikaciju sopstvenih roba i tempo njihove liberalizacije.

Predviđeni kalendar pregovora utvrđuje da nas već od 20. do 23. februara očekuje nova, druga tehnička runda pregovora, koja će do sada biti najsloženija i najsveobuhvatnija. Naime, tada će se nastaviti pregovori o tempu liberalizacije trgovine industrijskim proizvodima, i ući mnogo dublje u iste takve pregovore o primarnim i obrađenim poljoprivrednim proizvodima, kao i proizvodima od ribe; takođe, otvoriće se i razgovor o liberalizaciji kretanja koja se odnosi na ostale tri slobode - usluga, kapitala i osnivanja preduzeća. Pošto pregovori za Sporazum treba da traju do novembra ove godine, kada se očekuje zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, predviđeno je da se održe još tri tehničke runde pregovora, na kojima će se nastaviti razgovori o liberalizaciji trgovine robama i dve zvanične runde (jedna posvećena pitanjima pravosuđa i unutrašnjih poslova i poslednja na kojoj se očekuje parafiranje Sporazuma).

Uporedo sa ovim rundama pregovora, Komisija će nastaviti proces praćenja reformi u Srbiji, kroz organizovanje sektorskih sastanaka ili plenarnih sastanaka u okviru Unapređenog stalnog dijaloga. To, zapravo znači da pregovori ne mogu biti jedino pitanje na koje u procesu integracije treba da obratimo pažnju. Naime, usmerenost samo na pregovore može da nam skrene pažnju sa onoga što se zaista ocenjuje – a to je stepen mogućnosti i spremnosti da se odgovori na preporuke Komisije i ispune uslovi koji nas vode ka Uniji. Zbog toga se u ovom momentu završava Akcioni plan Srbije za sporovođenje Evropskog partnerstva, gde su pobrojani kratkoročni i srednjoročni prioriteti koji su naša obaveza u procesu integracije. Iz njega proističu i dokumenta kao što je Akcioni plan harmonizacije i plan izgradnje institucionalnih kapaciteta za ostvarivanje ovih obaveza, dokumenta koja Srbija ne mora da sačini ali koja predstavljaju izraz rešenosti i spremnosti administracije da ozbiljno nastavi i unapredi nivo potreban za kretanje ka Uniji. Ovakav pristup je takođe i izraz prihvatanja ubrzanog procesa integracije, koji nam je neophodan ako Srbija želi da smanji zaostatak koji u ovom momentu ima u odnosu na ostale države Procesa stabilizacije i priruživanja.

Zapravo, jedno od osnovnih pitanja s kojim ćemo se ove godine suočavati jeste da li je zaista moguće ubrzati proces integracije Srbije u Evropsku uniju. Ubrzanje procesa integracije ne znači, kako se to pogrešno misli, davanje mogućnosti da se zanemare neke obaveze koje Srbija ima u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Naprotiv, to znači da se preduzmu sve aktivnosti kako bi se što pre ostvarile predviđene obaveze i time ispunili neophodni kriterijumi za članstvo u Uniji. Te aktivnosti su različitog kvaliteta: one su tehničke i političke. Kada je o tehničkim aktivnostima reč, radi se o spremnosti administrativnih kapaciteta ne samo da odgovore na trenutne potrebe, već i da idu jedan korak dalje, a to znači da se već sada pripremaju za naredne faze u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Čini se da za to u Srbiji ima i mogućnosti i, što je još važnije spremnosti. Ovu ocenu ne dajem subjektivno, već objektivno, prateći komentare Evropske komisije iz godišnjeg izveštaja i nakon izrazito pozitivnih ocena o kapacitetima Srbije koji su dati nakon dosadašnjih pregovaračkih rundi i sektorskih sastanaka.

Međutim, političke aktivnosti koje su neophodne za ubrzanje procesa integracije Srbije su mnogobrojnije i složenije. To su aktivnosti koje moraju biti ostvarene kako u Srbiji tako i u Evropskoj uniji. Ne treba naglašavati da je osnovna politička obaveza Srbije potpuna saradnja sa Haškim tribunalom, kao uslov nad svim uslovima. Saradnja sa Haškim tribunalom nije samo uslov, već međunarodna obaveza koju naša država mora da ispuni – što pre, to je bolja pozicija države ne samo u odnosu na proces integracije već i na ostale procese koji nas očekuju, a tu se naravno akcenat stavlja na pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Iako je još uvek rano da se prognozira kada će Unija aktivirati mogućnost suspenzije pregovora za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ta pretnja uvek stoji jer je sigurno da bez potpune saradnje sa Haškim tribunalom nema ni zaključivanja ovog Sporazuma. Šta više, sigurno je da ne možemo očekivati ni početak razgovora o olakšavanju viznog režima sa Unijom o čemu se sve više govori, dok pitanje saradnje sa Tribunalom ostaje otvoreno.

Iako proces pregovora o budućem statusu Kosova nije direktno vezan za pregovore sa EU, za poziciju Beograda, čini mi se, veoma je važno da ima konstruktivan stav i efikasno učestvuje u pronalaženju rešenja za budući status Kosova, što je upravo pristup srpskog pregovaračkog tima.

Politička aktivnost je neophodna i kada je reč o budućnosti državne zajednice. Nikako ne sporeći pravo Crne Gore da organizuje i sprovede referendum o samostalnosti, pitanje koje je za nas od značaja jeste šta se u tom momentu dešava sa procesom pregovora o Sporazumu. Trenutno, pregovore sa EU i Srbija i Crna Gora vode u okviru mandata koji postoji za državnu zajednicu SCG. Prema tome, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju treba da zaključe Unija (zapravo postojeće Evropske zajednice) i njene članice, sa jedne strane, i državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srbija i Republika Crna Gora, sa druge strane. Sada je već potpuno jasno da bi promena statusa, koja bi nastupila ukoliko se na referendumu građani Crne Gore opredele za nezavisnost, nužno zahtevala promenu ovog mandata. U tom slučaju Evropska komisija bi morala da zaustavi pregovore, potom zatraži novi okvir za pregovaranje od svojih država članica i da na osnovu tog novog okvira napravi novi nacrt Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Po okončanju ove procedure započeli bi novi pregovori posebno sa Srbijom i posebno sa Crnom Gorom. Politička aktivnost koju već preduzimamo odnosi se na nastojanja da se tehnički pregovori nastave tokom priprema za referendum, njegovog sporovođenja, kao i u postreferendumskom periodu, i da zapravo nema nikakvog zastoja niti prekida, jer zbog ovog referenduma ne sme da trpi proces pridruživanja Srbije (niti, pak, Crne Gore). Tu moramo naići na razumevanje i spremnost država članica Unije da taj tehnički proces i nastave – za to je naravno neophodan politički kredibilitet Srbije, za šta je, opet, uslov da postoji dobra mera saradnje sa Haškim tribunalom!

Ono što prevashodno ne zavisi od nas, a u najznačajnijoj meri može da utiče na brzinu procesa evropske integracije za Srbiju, i svakako jeste najvažnije političko pitanje na koje odgovor mora dati Evropska unija, jeste najava preispitivanja njene politike proširenja. U ovom trenutku se mogu čuti različite ideje koje dolaze od država članica Unije koji se mogu svesti na jedan stav: da je potrebna pauza u proširenju kako bi Unija mogla da se konsoliduje nakon neuspeha referenduma o Ugovoru o ustavu EU i nakon velikog proširenja iz 2004. godine. Međutim, neki od predloga, koji su za sada prilično usamljeni, predviđaju da se za države zapadnog Balkana pripremi neka vrsta koraka između pridruživanja i punopravnog članstva, neka forma regionalne ekonomske integracije (carinska unija, zona slobodne trgovine). Naravno da razumemo potrebu da sama Unija preispita načine svoga delovanja, koji su danas veoma otežani u uslovima velikog broja članica i povećanog obima posla, a na osnovu važećeg Ugovora iz Nice: to preispitivanje je dobro i za nas, kada jednoga dana postanemo članica. No, naravno i da Srbiji ne odgovara nikakva zamena za članstvo u Uniji, bilo kratkotrajno ili dugotrajno, jer to ne odgovara na naše potrebe. I tu leži jedan od razloga zbog koga moramo da preduzmemo sve kako bi ispunjavali svoje obaveze koje preuzimamamo u procesu evropskih integracija, kako bi se kvalifikovali kao ozbiljan partner i time svoju evropsku perspektivu učinili izvesnom i bržom.