Daj bože da nikad ne budemo u evropskoj uniji. Biće to početak kraja Srbije. I ovako su nam mnoga zla naneli tako da šta ima da se još stavljamo pod njihovu komandu.


I sad oni kažu ovo kao da znaju šta mi zaista mislimo. Kako ih nije sramota da lažu. Znaju oni da mi toliko patimo što nismu u EU. Ma nije valjda.

Najverovatnije nikad nećemo u EU, ali ćemo i definitivno izgubiti Kosovo. Nemamo toliko hladnjača koliko bi Gambi hteo da pošalje, a to ni ne bi vodila nikud, jer se Srbi ne bi vratili na Kosovo.

sto se tice EU bolje da ne ulazimo,ne odg nam samo bi nam privreda stagnirala..
a sto se tice Kosova,ako stav vlade bude ostao ovakav kao ne odricemo se Kosova,ali nista ne radimo povodom toga,dok Siptari stvaraju sve drzavne institucije,ko zna sta ce da bude!

  Комадање плус учлањење једнако је „решење“?!
   
Слободан Антонић   
недеља, 18. јул 2010.

Како се ближи време када Међународни суд правде у Хагу треба да изађе са мишљењем о легалности сецесије косовских Албанаца, тако се у српској јавности, из различитих „обавештених“ и обавештајних кухиња, све приметније пласирају „идеје“ шта би Србија требало да уради у случају повољног решења. (Наравно, у случају да је за њу решење лоше, Србија би требало само да лепо призна сецесију и да се што пре помири са судбином).

Тако је рингијерoвски „Блиц“, 9. јула, пласирао чланак у коме се тврди да Београд, у случају повољне пресуде, очекује обнову преговора са косметским Албанцима уз „посредовање Европске уније“[1]. Некакав неименовани извор „близак преговарачима“(?) објаснио је „Блицу“ да се „Београд у целој овој причи представља као кооперативна страна која ништа неће условљавати“ (?!). Штавише, наводно се Београд спрема да „Косоварима“, а све уз посредништво ЕУ, у замену за север Косова понуди не само признање и столицу у Уједињеним нацијама, већ и „део Прешевске долине већински насељен албанским становништвом“!

На ову „вест“ сутрадан се надовезао Press чланком под називом „Србија даје Прешево за север КиМ?“[2]. „Блицову“ тврдњу о „компромису“ који наводно нуди Београд, коментарисао је аналитичар Душан Јањић. Он је потврдио да је „чињеница да је лобирање оваквог плана у међународној заједници почело још почетком ове године. (...) У таквим лобирањима активно учествује наша дипломатија, невладине личности и многи други. (...) Ова нова идеја о размени Прешева за Лепосавић јесте српски компромис како би се на преговоре одобровољили Албанци и САД“, објаснио је Јањић. Међутим, након ове изјаве у чланку стоји поднаслов који гласи „Јањић: Мењање граница само ако смо у НАТО“. Наиме, овај аналитичар нам објашњава да је поменути план „већ пропао“, зато што Србија није у НАТО. Наводно, западне земље „не желе поделу док се на западном Балкану не успостави ефикаснији систем безбедности, односно док цео регион не уђе у НАТО“. Стога, закључује Јањић, „Србија има избор - или да уђе у НАТО, или да остане рањива без икакве контроле над Косовом“.

Уз овај „Пресов“ текст иде и географска карта (види доле) која илуструје предложени „компромис“. Карта је објављена са потписом „Последњи покушај: Митровица за Прешево и седам албанских села“. На карти се види да би Србија „добила“ четири пута већу територију, од оне коју би “дала“. При томе је карта Србије дата као етничка мапа, тако да се лепо виде територије насељене Бугарима, Власима или Мађарима (као, вероватно, нови кандидати за неку будућу „размену“?).

Дакле, овај план „компромиса“, је заиста повољан – Србија би требало да да део своје територије (који јој још није отет), да би добила други део територије (који јој је отет). Односно, Србија би, како би добила север Косова, требало „само“ да призна „независност“ Косова, „само“ да новој „држави“ да „Прешевску долину“ (као мираз?), и још, приде, пошто ваљда ни то није довољно, „само“ још и да уђе у НАТО пакт. „Цијена – права ситница!“, што би рекао онај аланфордовски мудрац.

Читајући ове сјајне „идеје“ и „компромисе“ сетио сам се да је тачно месец дана пре „Блицовог“ открићаМиша Ђурковић објавио уверљиву анализу на исту тему, под називом „Један намазани британски спин: или размена југа Србије за север Косова“[3]. Он је ту упозорио да је речену идеју заправо пласирао лондонски „Економист“, пет дана раније[4]. Наиме, „Економист“ наводи речи Рагми Мустафе, градоначелника Прешева, који је рекао да би размена севера Косова за Прешевску долину „донела стабилност у регион и зауставила рат заувек“. Даље се у чланку каже да су западне дипломате против отварања питања граница, али, вели аутор чланка у „Економисту“, „треба се некад запитати колика је цена“. Некад су потребни „храбри потези“, како би се ствари коначно разрешиле. Чланак се завршава изјавом Белгзима Камберија, активисте за људска права из Прешева, који каже како су Албанци из „Прешевске долине“ таоци односа између Приштине и Београда. Међутим, закључује аутор, „они би могли да буду део решења, а не проблема“.

Ђурковић овај текст назива „савршенством британске пропагандне машинерије“ и „школским примером обавештајног паковања једне политичке иницијативе, са свим релевантним елементима жељене операције и исхода“. Ђурковић сматра да је „једини разлог што Албанци још 1999. или 2004. нису у пакету почистили све четири општине на северу јесте што су оне стратешки остављене за неку будућу замену“. То је најлакши начин да Албанци од Србије добију не само признање сецесије, већ и стратешки важне делове југа Србије. „Кад нешто од Енглеза долази, по правилу је, научили смо то, велика подвала“, упозорава Ђурковић. „Прешевска долина“ је простор који је још Цвијић помињао као „врата Балкана“. „Предаја овог простора је одрицање од било какве озбиљне будућности“, каже Ђурковић. „То је, између осталог, и одрицање од Коридора 10. Иако сам несклон крупним речима, у овом случају морам да јасно кажем како би онај ко са српске стране улази у такве преговоре, могао да ризикује чак и да буде оптужен за акт издаје. (...) Јер без Коридора 10 Србија нема никакву будућност“.

Оно што је, након ове Ђурковићеве анализе, изашло у „Блицу“ и „Пресу“ само показује да се са „обавештајним паковањем једне политичке иницијативе“ и даље наставља. Једини нови моменат, који Ђурковић није могао ни да претпостави – али који се заправо одлично уклапа у његову анализу – јесте и најновија „идеја“ да Србија, уз давање „Прешевске долине“, уђе и у НАТО, како би још боље подмазала „компромис“. Ова идеја се надовезује на неке нове аргументе зашто би Србија ипак требало да постане члан НАТО. Раније су нам говорили да не можемо у ЕУ, уколико претходно не приступимо НАТО. Пошто је постало јасно да од уласка у ЕУ за дужи низ година нема ништа, сада нам говоре како треба да постанемо чланица НАТО баш зато што још дуго нећемо бити део ЕУ. Наводно, „питање безбедности Србије неће бити акутно, ако је чланство у ЕУ штити“, „јер 21 држава јесте истовремено у ЕУ и у НАТО. (...) Разуме се, ствари стоје другачије ако се не би ушло у ЕУ, јер тада би Србија била изолована и изложена различитим безбедносним ризицима“ („Политика“, 18. мај 2010)[5]. Дакле, пошто нас ЕУ неће штитити, морамо да уђемо у НАТО да нас околне земље (које су, случајно, у НАТО) не раскомадају.

Како год да окренемо, по овим нашим аналитичарима, НАТО нам не гине. Једино што остаје нејасно јесте да ли је на листи захтева које Србија треба да испуни ту и крај. Као што већ имамо неодређену и практично бескрајну листу захтева које морамо да извршимо ако желимо пријем у ЕУ, тако се сада, изгледа, формира слична листа захтева и за „коначно“ решење косовског питања. Видели смо да су признање косовске „државе“, „Прешевска долина“ и улазак у НАТО, три услова који се, засада, наговештавају Србији. Ако се са проширењем ове листе настави брзином којом је ширена у последњих месец дана, можда ћемо на крају доћи дотле да навијамо да мишљење Хашког суда буде негативно по Србију. Јер горе ствари од ових које ћемо „добити“ у случају повољног решења заиста није лако замислити.

Srbija je izgubila rat i kao takva nalazi se pod nekim oblikom savremenog protektorata. Srbija odavno ne vodi samostalnu, niti spoljnu niti unutrašnju politiku. U takvim uslovima ulazak u NAto , ili Eu ne zavisi ni od jedne političke opcije u Srbiji. Mislim da su Narodnjaci to konačno uklavirili i zato se odvojili od Šekija. Znači da li ćemo priznati Kosovo ili ne , teško da zavisi od naše politike, jer je mi i nemamo.

EU nije jedinsvena po pitanju Kosova. Sumnjam da će direktno da postavi zahtev za priznanje jer to može štetiti nekim članicama. Indirekno, kada dođe vreme od Srbije će se tražiti da reši sva teritorijalna pitanja, jer se bez jasno definisanih granica ne može u EU. Tu će Srbija morati da preseče, ili priznati Kosovo jer teško da će albanci pristati da se vrate pod suverinitet Srbije ili da zbog ne rešenog statusa Kosova ne uđe u EU.
U prvom slučaju Srbija će se zauvek odreći Kosova.
Druga varjanta će na neko vreme odgoditi rešenje statusa južne pokrajne i usporiti međunarodno priznanje, ali šanse da se Kosovo ponovo nađe pod suverenitetom Srbije ostaće izuzetno male i zavisiće od interesa velikih sila.

Чак и да Тадић и сателити признају, без референдума, КиМ никада није изгубљено.
Је%еш међународно право, како је отишло тако може и да дође.
Нема у политици ништа ''заувек''.

Dok budemo dosli do EU Srbija ce biti taman tolika da nece ni morati da se uclanjuje u EU,nas ce da prime iz sazaljenja....

Слецингер: Не може и ЕУ и Косово
28. јул 2010. | 23:33 | Извор: Бета, Блиц Вашингтон -- Амерички стручњак за Балкан Мартин Слецингер каже да има простора за нове преговоре о Косову, али да Србија не може да оствари оба приоритета - и ЕУ и Косово.

"Не верујем да Србија може физички да задржи Косово као свој део. Оно је физички одвојено од Србије већ више од десет година", рекао је он.

"Проблем је што постоје кључне разлике о теми тих преговора. Мислим да се ЕУ и Косово надају да ће се преговори превасходно бавити техничким питањима односа на терену између српске мањине и албанске већине", каже он.

"За Србе, наравно, главно је питање статуса и однос Србије према Косову. У том смислу, надам се да су могуће обе врсте преговора", рекао је Слецингер, сарадник Центра Вудро Вилсон у Вашингтону.

Јасно је, каже Слецингер, да ЕУ жели да Србија постане њен члан без обзира на Косово, али је такође јасно да ће морати да се уреде односи између Србије и Косова пре њеног уласка у Унију.

Осврнувши се на питање граница Косова, он је рекао да САД и њени савезници у Алијанси заступају "тврдо и нереално становиште" да се границе Косова не могу мењати због преседана који би то представљало за друге земље.

Србија, Русија, Кина и Индија и друге земље на Балкану о томе имају "много реалистичинији став" да, ако су се границе Србије промениле ради Косова, зашто су онда толико битне границе Косова, које никад није постојало као независна држава и чије границе су успостављене за време комунизма и Јосипа Броза Тита?

Поводом мишљења Међународног суда правде о Косову, по коме декларација о независности Косова не крши међународно право, Слецингер је оценио да то мишљење може да послужи као преседан за етнички подељене државе.

Слецингер је рекао да је "јасно" да је МСП решио да избегне кључно питање, а то је "међународни легитимитет међународне државе Косово" и уместо тога се усредсредио на "техничко правно питање".

По мишљењу Слецингера, одлука Суда УН представља "опасан и неконструктиван преседан за неколико важних земаља у свету и за жаљење је што је МСП само допринео додатном компликовању тог питања.

О спољној политици Србије о Косову у последње две године, амерички стручњак каже да је њоме "разочаран и фрустриран", јер се бавила статусом Косова "као да је то још отворено питање, чији исход се може изменити".

Слецингер је рекао да се српска спољна политика последњих година није бавила питањем Косова "на искрен и реалан начин" и да је српска јавност наведена да мисли да још постоји "легитимна шанса да српска политика може превазићи текућу реалност и поново успоставити суверенитет и контролу над Косовом".

"То заправо није могуће бар од 1998. године, још пре НАТО бомбардовања и једностраног проглашења независности", рекао је Слецингер.

"ЕУ стављена на коцку због Косова"
30. јул 2010. | 01:46 | Извор: Блиц Београд -- Подношењем резолуције у УН, без консултација са највећим силама, Србија ушла у нову, веома ризичну фазу и своју кандидатуру у ЕУ ставила на коцку, пише "Блиц".

На Србију је повећан притисак да повуче своју резолуцију у УН, уз упозорење да неће моћи да очекује европске интеграције ако настави "инаџијски".

Јавна је тајна да су Немачка и Велика Британија још пролетос разматрање кандидатуре за чланство Србије у ЕУ условиле понашањем Србије према Косову и даље у УН.

"Блиц" пише да су амбасадори Квинте били принуђени да текст резолуције пишу сами, јер им у министарству није подељен папир, него им је српска резолуција прочитана, односно издиктирана.

"Одавно нисам писао. Срећом, па текст није био дугачак", сведочи један од присутних.

Како "Блиц" незванично сазнаје у дипломатским круговима у Београду, овакав потез Министарства спољних послова је оцењен као "увредљив", а одустајање од договора изазвало је, кажу дипломате, "губитак поверења".

"Ако се Србија не врати на консултације за ЕУ око резолуције, највероватније ће 22 земље, или у другој варијанти, свих 27 земаља ЕУ поднети свој текст резолуцију у УН", каже угледни дипломата који је захтевао анонимност.

Британски амбасадор није оставио места сумњи како његова земља доживљава потез Србије и изјавио да уколико свака страна настави одвојено да ради на резолуцији “можемо да завршимо на терену конфронтације". Он је негирао постојање албанске резолуције која је била повод да Боегрда пожури са предајом свог текста. И америчка амбасада у Београду јуче је доставила своје мишљење "Блицу" поводом потеза Србије:

"Сматрамо да је жалосно што се Србија није укључила у озбиљне консултације пре него што је поднела своју резолуцију са циљем да постигне консензус о тексту који би могле да подрже све заинтересоване стране", саопштено је "Блицу" јуче из амбасаде САД.

"Тешко да српска резолуција која нема подршку ЕУ може да добије већину у Генералној скупштини УН. Овим она игра на конфронтацију са западним силама. Сматрам да и даље има простора за договор са ЕУ око резолуције ако Београд покаже европску орјентацију", каже Владимир Тодорић, уредник Српске правне ревије.

Предраг Симић, бивши амбасадор Србије у Паризу, сматра да је Београд покушао да брзим подношењем своје резолуције предупреди друге.

"Шансе Србије у УН су хазардерске јер ризикује још већи пораз у УН, него у Хагу. Ми економски нисмо спремни за дугорочан сукоб са највећим силама и не можемо себи да допустимо конфликтне односе са ЕУ", упозорава Симић.