Srbija konačno shvatila kolika je važnost lobiranja u Americi

Srbija konačno shvatila kolika je važnost lobiranja u Americi

Svi srpski lobisti

„Posao lobističkih agencija nije da proveravaju da li su informacije tačne, već da ih filtriraju i da koriste samo one koje im idu u prilog. Mi nismo plaćeni da morališemo.“

Tako je još pre 15 godina govorio Džim Haris, predsednik „Rudera i Fina“, agencije koja je početkom devedesetih potpisala ugovore sa vladama Hrvatske i BiH i predstavnicima kosovskih Albanaca o zastupanju njihovih interesa u Vašingtonu. Odgovor na pitanje da li su u tome bili uspešni nije teško dati.

Nešto je teže dati odgovor na pitanje gde je u tom poslu bila Srbija, koliko je novca dato za te potrebe i kakvi su rezultati. Stručnjaci se slažu u jednom - dobro je da je i Beograd shvatio koliki je značaj lobističkih firmi. Tako je prošlog meseca Vlada Srbije potpisala ugovor sa agencijom „Barbur, Grifit i Rodžers“ (BGR) vredan 60.000 dolara mesečno. Kevin Mekoli, urednik magazina „PR O’Dvajer“ kaže za „Blic“ da je to odlična odluka jer se radi o najboljoj agenciji u Vašingtonu. „Ako iko može trenutno da pomogne Srbiji, onda je to BGR“, jasan je Mekoli. Koliko ovakve agencija zaista mogu da pomognu? Danijel Server iz američkog Instituta za mir kaže da je iznajmljivanje firmi postala normalna stvar. „To je deo demokratije. Ovde se vode debate, otvorene diskusije, a na vladi SAD je da odluči da li će da prihvati ideje agencija ili ne“.

Dentona plaćao filip cepter

Početne korake u razvijaju srpske lobističke mreže u Americi pokrenuo je 2001. godine tadašnji srpski premijer Zoran Đinđić angažujući nezavisnog američkog konsultanta Džejmsa Dentona. Ugovorom je bilo predviđeno da će se Dentonu za usluge isplatiti 120.000 dolara za godinu dana, plus putni troškovi. Detaljan ugovor bio je sastavljen na 22 stranice i njime je precizirano da će u ime Vlade Srbije novac Dentonu uplaćivati biznismen Filip Cepter. Inače, sam Denton je u razgovoru za „Blic“ potvrdio da je nudio svoje usluge i tadašnjem predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici, ali da je on to odbio.

Dve godine kasnije, obaveznu prijavu o uslugama lobiranja američkom ministarstvu pravde dostavila je agencija „Rabin, Šivs, Lipkin-Šahak, Birger“. U prijavi stoji da ih je angažovao Vuk Jeremić, koji je tada bio savetnik saveznog ministra odbrane Borisa Tadića. Ugovor Jeremića i agencija bio je važeći do prošle godine, a i iz američkih izveštaja se može videti da je agencija dobijala od 140.000 do 190.000 dolara za šestomesečni angažman. Stručnjaci su smatrali da je izbor ove agencije bio odličan jer je njen osnivač Juval Rabin, inače sin ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina, čovek sa odličnim vezama među uticajnim jevrejskim lobijem u Americi.
Karić dao 240.000 dolara

Osim Vlade Srbije, ugovore sa lobističkim firmama potpisivale su i pojedine domaće kompanije, kao i asocijacije i udruženja. Tako je porodica Karić platila firmi ćerke uglednog kongresmena Kurta Veldona iz Filadelfije 240.000 dolara „da bi unapredila svoje uspešne poslove u Americi“. Ugovor je imala i Asocijacija nezavisnih sindikata, a trenutno se kao aktivan vodi ugovor Srpskog nacionalnog veća Kosova sa agencijom „Venable“ kojoj je za proteklih šest meseci plaćeno nešto više od 27.000 dolara.

Za vreme Miloševićeve vladavine, Srbija zbog sankcija nije bila u mogućnosti da iznajmi agencije za odnose sa javnošću. U ministarstvu pravde SAD ipak su registrovane tri firme za koje je planirano da uskoče u posao - jednog dana. Beograd je za svoje zastupnike izabrao „PBN Company“, „Strategy XXI Group“ i AIDG. Koliko je bilo nepoznavanje ove oblasti, najbolje pokazuje primer izbora „PBN Company“. Radi se o ruskoj firmi koja ima svoje predstavništvo u SAD i koja nema gotovo nikakve veze u američkoj administraciji.

„Ruder i fin“ brine o albancima

Za razliku od Srba, Hrvati, Bošnjaci i kosovski Albanci znali su kako se radi posao i kakav je značaj agencija za odnose sa javnošću. Mnoge reportaže na najvažnijim televizijama sveta nisu bile delo novinara, već moćnih PR kompanija. Prvo je na balkansku scenu stupila već pomenuta agencija „Ruder i Fin“. Za prvih šest meseci 1993. godine njima je uplaćeno 320.000 dolara. U Vašingtonu tvrde da su Albanci „Ruderu i Finu“ platili preko dva miliona dolara i da su bili spremni da ulože dodatnih 10-15 miliona dolara. Vlada Crne Gore potpisala je februara 2001. ugovor s američkom lobističkom firmom „Verner, Lipfer, Bernard, Mekfirson i Hend“ (skraćeno „Verner Lipfer“), čiji je lider američki senator Bob Dol. Agencija je trebalo da u ime crnogorske vlade obavlja poslove „opšteg predstavljanja crnogorske spoljne politike američkim vlastima“. Za tu uslugu isplaćeno je 120.000 dolara. Slovenci su na vreme naučili lekciju, pa su, iako je Ljubljana bila stopostotno sigurni novi član NATO, za lobiranje u Americi ovim povodom unajmili Boba Dola i njegovu agenciju „Verner Lipfert“. Prema ugovoru, lično Bob Dol je dobio zadatak da jednom do dva puta mesečno ima sastanke sa slovenačkim ambasadorom u SAD i da ujedno preko svojih veza promoviše interese. Vlada je za te usluge Dolu platila 516.000 dolara godišnje, mada bi prema štampi taj iznos mogao da bude mnogo veći - oko 174.000 dolara mesečno.

Milorad Ivanović

Regulisanje propagande

Potreba američkih firmi za širenje propagande drugih država datira još iz tridesetih godina. Kako bi sprečio da američke firme rade bez kontrole za Hitlerovu Nemačku, američki Senat je 1938. usvojio specijalni zakon koji obavezuje sve američke državljane i firme da prijave svoj rad za strane vlade. Za one koji ne prijave ministarstvu pravde da rade za strance predviđene su oštre kazne, a postoji i mogućnost da budu optuženi za špijunažu.

Izvor: Blic