Piše: Slobodan Vučetić
Srbija između dva Haga

Dugogodišnji postupak pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu po tužbi BiH protiv Srbije za genocid, bio je u dubokoj senci ratova na prostoru bivše SFRJ, međunarodnih sankcija i izolacije, NATO bombardovanja, odnosa Srbije i Crne Gore i, u novije vreme, rešenja statusa Kosova i Metohije. I upravo neposredno pred konačno rešenje statusa Kosova, Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je odluku da Srbija, kao država sukcesor SRJ, nije odgovorna za izvršenje genocida u Srebrenici 1995. Takođe, da nema dokaza za njeno učešće u zaveri da se izvrši genocid, za saučesništvo i za podsticanje na genocid. Pri tom, za sud nije bilo sporno da je Srbija pružala finansijsku i vojnu pomoć Republici Srpskoj. Ta vrsta pomoći, naime, prema stavovima Komisije OUN za međunarodno pravo i prema dosadašnjoj praksi ovoga suda (Nikaragva protiv SAD), nije dovoljan pravni osnov za odgovornost države za sam čin genocida. Zbog izostanka osude za izvršenje genocida, sud je, naravno, odbio i zahtev BiH za naknadu, nesumnjivo ogromne materijalne i nematerijalne štete od strane Srbije za ratni zločin u Srebrenici.

Srbija će, ipak, biti zapamćena kao prva država koja je, iako ne za genocid, osuđena za kršenje Konvencije o genocidu. Sud je, naime, zauzeo stav da je SRJ, odnosno Srbija "prekršila obavezu sprečavanja genocida" u Srebrenici, kao i da nije kaznila njegove počinioce, odnosno predala Ratka Mladića i ostale odgovorne za taj zločin Haškom tribunalu.

Presuda ima i širi međunarodno-pravni značaj. Naime, sud je odbio da utvrdi pravnu odgovornost Srbije kao države za izvršeni genocid, što će i istovetnu tužbu Hrvatske protiv Srbije u još većoj meri učiniti neosnovanom. Tako je ovom presudom s pravom afirmisan princip individualne odgovornosti za ratne zločine, umesto odgovornosti države ili naroda. To će, verovatno, biti glavni argument i za odbranu Republike Srpske od pokušaja muslimanskog i hrvatskog rukovodstva u BiH da je učine odgovornom za genocid u Srebrenici i ukinu.

Kuriozitet vezan za ovu presudu je činjenica da je bitnu ulogu u korist Srbije imala dokumentacija CIA, prema kojoj je u to vreme na području BiH moglo da bude najviše 2.000 civila, vojnika i policajaca iz Srbije, što je ogromna razlika u odnosu na tvrdnju iz tužbe o 20.000, a zanemarljiva veličina u odnosu na oko 250.000 pripadnika Vojske Republike Srpske.

Bez obzira na to što oslobađanje Srbije od odgovornosti za izvršenje genocida, predstavlja kraj jedne njene dugogodišnje noćne more, i sama osuda za kršenje Konvencije o genocidu ozbiljan je politički i moralni udarac. Iako presudom nije obavezana, svakako je potrebno usvajanje deklaracije u Skupštini Srbije povodom dela presude da SRJ, odnosno Srbija nije preduzela nikakve mere da spreči genocid u Srebrenici. Taj dokument bio bi visokomoralan čin kojim bi se izrazilo, ne samo duboko žaljenje zbog toga užasnog zločina, već i zbog svih drugih ratnih zločina učinjenih od strane Srba i u ime srpskog naroda. Naravno, i zbog toga što tadašnje vlasti u Srbiji nisu preduzele sve što su, eventualno, mogle da do toga zločina ne dođe. Tom deklaracijom bi se pružila ruka pomirenja muslimanima i Hrvatima u BiH i otvorila nova stranica u odnosima Srbije i BiH u razvoju njihove ekonomske, kulturne i druge saradnje na putu ka Evropi. Da bi deklaracija Skupštine Srbije imala puni smisao i pozitivan efekat, nju bi trebalo da podrže sve parlamentarne stranke. S obzirom na tvrdi stav radikala i SPS o tome da se rezolucijom podjednako osude svi zločini na prostoru BiH, alternativno rešenje je da deklaraciju usvoji skupštinska većina, zajedno sa Vladom i predsednikom Republike. A, ako, eventualno, i DSS bude imala sličan stav kao i SRS i SPS, rešenje bi moglo biti da se rezolucijom osude svi zločini počinjeni u BIH, s tim da poseban deo deklaracije bude posvećen zločinu u Srebrenici, u skladu sa nalazom i presudom Međunarodnog suda pravde.

Druga, izričita odgovornost Srbije tiče se neizručenja Haškom tribunalu generala Mladića i ostalih optuženika. Deklarativno, to ni do sada nije bila sporna obaveza Srbije, tim pre što je donet i poseban zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, usvojen Akcioni plan Vlade Srbije, predat Hagu znatan broj optuženika i slično. Da je pre donošenja presude Međunarodnog suda pravde uspešno završena saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, sudska odgovornost Srbije za kršenje Konvencije o genocidu verovatno bi izostala, pa bi se spor rešio vansudskim poravnanjem, odnosno pomirenjem.

Ovako, presudom je dodatno pojačana odgovornost Srbije za izručenje, pre svega generala Mladića Haškom tribunalu. Zato ova obaveza Srbije treba da dobije značajno mesto i u napred pomenutoj deklaraciji.

U samoj Srbiji dosta je rašireno uverenje da državni organi nisu učinili sve što je trebalo i što su mogli da izruče generala Mladića. Zbog toga bi o ovoj činjenici trebalo posebno voditi računa prilikom sastavljanja nove vlade Srbije. Konkretno, to bi trebalo da znači da bi resori unutrašnjih poslova (policija i BIA) i Vojske Srbije, trebalo da pripadnu DS-u. Ovo i zbog toga što je rukovodstvo DS i u toku i posle izborne kampanje izrazilo potpunu spremnost i uverenost u to da će uspešno izvršiti sve obaveze prema Haškom tribunalu ako DS dobije odgovarajuće funkcije u vladi. Novu vladu, čiji izbor se očekuje do kraja marta, kao retko koju do sada nesumnjivo očekuju vrlo teški zadaci u 2007. na putu ka Evropi, pre svega okončanje saradnje sa Haškim tribunalom i rešenje statusa Kosova. Od kvaliteta njihovog rešenja zavisiće ne samo sudbina vlade, već i stabilnost unutrašnje političke situacije i međunarodni položaj Srbije.

Izvor: Blic