Leh Valensa za „Blic”
Srbija da se ugleda na Poljsku
Autor: N. Vlačo | Foto:Reuters | 10.01.2009. - 07:46


Pratim situaciju na Balkanu i mislim da primer Poljske može bolje od svih drugih da pomogne balkanskim zemljama, pa i Srbiji, u vezi sa njihovom integracijom u EU. Zahvaljujući članstvu u Uniji i njenim sredstvima, Poljska ima priliku da ostvari veliki civilizacijski napredak i to praktično u svim oblastima - od nauke, preko saobraćajne infrastrukture do očuvanja životne sredine. Ipak, od svake države posebno zavisi kako ćemo iskoristiti mogućnosti, koje smo dobili ulaskom u EU - kaže u intervjuu za „Blic” Leh Valensa, bivši predsednik Poljske i dobitnik Nobelove nagrade za mir koji je pre mesec dana u Gdanjsku u prisustvu visokih svetskih zvaničnika proslavio 25 godina od dobijanja tog priznanja.

On navodi da je za većinu Poljaka integracija u zapadne strukture bila „nešto što se podrazumeva”, a tragična iskustva koja su doživeli tokom Drugog svetskog rata i vladavine komunizma, ukazivala su na pravac kojim Poljska treba da ide.

Kako komentarišete činjenicu da Leh Kačinjski, predsednik Poljske, i dalje odbija da potpiše Lisabonski sporazum EU?
- Smatram da je njegovo odbijanje da stavi potpis greška. Poljski parlament je prihvatio Lisabonski sporazum. Čudi me takvo ponašanje predsednika Kačinjskog jer je on sam pregovarao o tom sporazumu i spoznao njegova dostignuća. Svoju viziju Evrope izneo sam još 80-ih godina prošlog veka, kada sam bio na čelu „Solidarnosti”. Tada sam se zalagao za Evropu bez granica i podela. Lisabonski sporazum nije idealni dokument, ali je u ovim uslovima jedini mogući jer je Evropi potrebna jasna regulativa i dobre polazne tačke. Oslonimo se na njih, a kasnije ćemo ih dopuniti i ono što je loše popraviti.

Kakvo značenje za vas ima Nobelova nagrada?
- Bio je to znak solidarnosti sveta sa Poljskom koja se borila, sa pokretom „Solidarnost”, koji je bio izmučen ratnim stanjem. Nakon što je general Vojćeh Jaruzelski zaveo vojni režim u Poljskoj, bili smo slomljeni, izgubili smo nadu, mada uspomena na pobedu štrajka u avgustu 1980. nije bila ugasla. Nobelova nagrada za mir bila je novi podsticaj da krenemo u akciju, da se upustimo u smrtonosnu borbu mirnim sredstvima. Idući tim putem otvorili smo novu epohu u mojoj zemlji, pa čak i u našem delu Evrope. Izmenili smo izgled čitavog kontinenta i sveta.

Rekli ste da bi Tibet i Kina mogli da se razdvoje, kao Češka i Slovačka. Smatrate li da je Tibet sposoban da pronađe mirno rešenje spora sa Kinom?
- Situacija na Tibetu već dugo okupira pažnju svetskog javnog mnjenja. Činjenica da je prilikom obeležavanja 25. godišnjice otkako mi je dodeljena Nobelova nagrada za mir došlo do susreta Nikole Sarkozija, francuskog predsednika, sa dalaj-lamom budi nadu. A još više je bude reči predsednika Sarkozija da mu niko neće diktirati s kime da se susreće. Radujem se što je prihvatio moju logiku ponašanja i argumentaciju. To isto sam nedavno rekao Kinezima, koje veoma volim i s kojima sam se puno puta susretao i nameravam da i dalje to činim. Pa, na tome počiva dijalog. Čak i ako povremeno treba biti „čvrst”.

Ahtisarija čeka još dosta izazova
Verujete li da je Marti Ahtisari bio pravi izbor za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir, iako nije ostvario vidljive rezultate u posredovanju tokom pregovora o Kosovu?
- Kao dobitniku Nobelove nagrade za mir ne priliči mi da komentarišem odluke Nobelovog komiteta. Cenim rad i mirovne napore laureata. To može biti znak vremena u kome živimo, znak da je prošlo vreme revolucionara, a došlo vreme čvrstih i odvažnih pregovarača. Možda je takva epoha. Nagrada takođe znači i obavezu. Martija Ahtisarija još čeka dosta posla i izazova. Spoznao sam značaj te nagrade tek pošto sam je dobio.

Valensa i „Solidarnost”
Leh Valensa rođen je 29. septembra 1943. u selu Popovo u centralnoj Poljskoj. U Lenjinovom brodogradilištu u Gdanjsku zaposlio se kao električar 1970, a iste godine učestvovao je u štrajku zbog rasta cena hrane koji je krvavo ugušen. Šest godina kasnije izgubio je posao u brodogradilištu, tako da je morao da preskače ogradu kada su ga radnici 1980. pozvali da stane na čelo novog štrajka iz kojeg je rođen sindikat „Solidarnost”, glavni pokretač političkih promena u Poljskoj. Proveo je 11 meseci u zatvoru 1981. Nakon pada komunizma 1990. godine izabran je za predsednika, ali nije uspeo da osvoji novi mandat 1995. godine.

Izvor: Blic