Суботички градски оци се клањају ратним злочинцима

Споменик жртвама партизана у Суботици врви од имена ратних злочинаца из Другог светског рата, али ни данас не постоји државна одлучност да се то промени.

Испоставило се да споменик „Птица сломљених крила“, подигнут 1994. године жртвама партизанске војске у Суботици, у ствари врви од имена ратних злочинаца из Другог светског рата, али ни данас не постоји државна одлучност да се то промени.

Јавност Суботице крајем прошле године узнемирена је сведочењем Анђе Грубешић, која је као седмогодишња девојчица 1941. године гледала убиство свог оца Спасоја Нинковића и сестре Бојке Нинковић. Име убице, озлоглашеног мађарског екстремисте Иштвана Лодрија госпођа Грубешић нашла је међу именима наводно невиних жртава на споменику „Птица сломљених крила“, подигнутом 1994. године.

После њеног сведочења у локалној штампи, међу именима на споменику идентификована су и браћа Иштван и Јанош Пелхам, одговорни за смрт најмање 25 људи српске и буњевачке националности у Суботици и околини 1941. године и силовање једне шеснаестогодишње девојке. Поред имена ових злочинаца, на споменику је и име Иштвана Челе, убице Тодора Палића из Хајдукова код Суботице.

Данас покојни Блашко Стражарковић, комесар Команде места у Суботици из 1944. године, сведочио је 10.новембра 1994. године у Вечерњим новостима да се на тада управо подигнутом споменику, само летимичним увидом, може избројати најмање тридесетак ратних злочинаца. Осим тога, Стражарковић је тврдио и да је у Сенћанском гробљу 1944. године стрељано око 300 припадника злогласне мађарске фашистичке организације „Њилаш“, компромитованих државних службеника и један број заробљених есесоваца, а не 7000 невиних људи како се данас понекад тврди.

Мук одговорних

Анђелка Грубешић послао је 15. новембра прошле године писмо Савезу војвођанских Мађара. Пре тога, писала је о свом и јавном проблему градоначелнику Саши Вучинићу, Српској напредној странци, Чаби Шепшеију и Тамаш Корхец, али никада није добила одговор.

Грубешића је на пијаци у Суботици, уочи Нове године, срела Јожефа Касу, који је 1994. године био на челу Одбора комеморацију невиним жртвама из 1944. године, али јој је овај наводно рекао да му се јави после празника и да он с овим случајем у ствари нема никакве везе.

Поврх свега, Иштван Пастор, председник Савеза војвођанских Мађара, изјавио је да никада није добио писмо Анђелке Грубешић иако је она у локалној штампи објавила факсимил отпремнице која говори супротно.

Споменик српском партитократије

Околности подизања спорног споменика су читав скандал. Некада високо позиционирани државни службеник приложио ми је копију документа, који сведочи да је Секретаријат за привреду АП Војводина 21.октобра 1994. године био наложио Скупштини општине Суботица да у року од једног дана сруши споменик „Птица сломљених крила“, подигнут на парцели 10.337 / 2.

Пет дана касније, Урбанистичко-грађевинска инспекција наложила је Одељењу за урбанизам, стамбено-комуналне послове, привреду, пољопривреду и малу привреду Скупштине општине Субоптица да „изласком на лице места утврди да ли је наведени објекат порушен у складу са наведеним решењем“.

Налози државних органа нису испоштовани. Споменик је подигнут и око њега се сваке јесени окупљају присталице теорије о „геноциду“ над „невиним“ жртвама „српских партизана“ 1944. године.

Високо позиционирани функционер државе и истакнути члан Социјалистичке партије Србије, који је желео да остане анониман, тада је водио прави административни рат, како би спречио подизање споменика.Формално-правно, у томе је успео. Али у стварности није.

Панков „заслужан“ за споменик

Према његовом сведочењу, неко у СПС одлучио је да се споменик ипак подигне, стављајући се изнад државе Србије.

Ко?

Радован Панков, каже мој извор из СПС, свакако уз сагласност Слободана Милошевића. Вође социјалиста сматрале су да ће овим великим уступком имати политичку корист у игри коју су тада већ увелико заиграли с Јожефом Касом.

Подизање споменика од почетка су пратиле политичке и историјске конотације. Неке су ишле до неукуса и дрскости, која вређа праве жртве Другог светског рата, припаднике антифашистичких покрета и њихове потомке.

Тако Одбор за комеморацију невиним жртвама стрељаним 1944. године, на пример, 30. јуна 1994. године извештава јавност и државне органе да ће предстојећа комеморација у Сенћанском гробљу бити достојанствена и без великих претензија, баш као и комеморација депортованим суботичким Јеврејима.

У истом допису, одбор је констатовао и да се комеморација у Сенћанском гробљу организује „у недостатку непристрасних (научних) оцена“, ау закључку наводи да будући спомен-парк треба да буде ограђен „како у њега даље не би долазила разна стока“.

Одбор за комеморацију чинили су: Јожеф Каса, Ласло Секереш, др Иштван Богнер, Карољ Коплар, Петер Риц, Миклош Узон, Геза Добо и Габор Кудлик.

Да се ​​држава повукла у последњем моменту, препуштајући законитост и поредак партитократској вољи вођа СПС-а, сведочи и полицајац из тадашње Друге станице. Он тврди да су он и његове колеге октобра 1994. године били у приправности. Добили су допис да предузму мере, ако дође до покушаја изградње споменика.

Били су приправни и припадници Ресора државне безбедности, али је неко изненада наредио повлачење свих државних органа.

Исход одлука партиотократске државе данас је тиха ревизија резултата Другог светског рата јер се сваке године, почетком новембра, градске власти Суботице клањају ратним злочинцима, без политичке воље да њихова имена уклоне са споменика.

За утврђивање истине недостаје енергије, стручности и – новца. Али, пре свега политичке воље.

Анђелка Грубешић, старица од 78 година, данас једина у Суботици покушава да исправи велику неправду нанету њој, њеном детињству и њеном народу од – њене државе.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/suboticki-gradski-oci-klanjaju-se-ratnim-zlocincima/