Прича о кнезу Пријану – (Историјске белешке са Гламочког поља)    
субота, 01 октобар 2011 09:49



1. Гламочко поље, посуто стећцима и мраморовима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања. Чувени археолог Димитрије Сергијевски записао је како је истражујући на Оџаку у Гламочу „отпочео своју научну каријеру“. Предања са Гламоча, наративно сликовита и епски раскошна бележена су у неколико озбиљних радова. Нажалост, трагична збивања приликом распада бивше Југославије (1991-1995), егзодус Срба из Крајина озбиљно је пореметио раније вековно демографско стање. Због тих, али и других разлога предања се заборављају муњевитом брзином. Гламочка гробља, нарочито некрополе (громиле) представљају занимљива археолошка налазишта. Посете тим налазиштима дарују сазнања којима могу да се осветле чак и они „мрачни“ периоди из историје Српске православне цркве. Надлежни епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом Јевић благоизволео је да се по северозападном ободу Гламочког поља учини једна екскурзија у циљу прикупљања података са неколико старих гробаља.

Предвођени нашим владиком који је увек благонаклон према таквим подухватима, али и рад да се у њих активно укључи, ујутро 23. септембра 2011, са Млиништа се спустисмо у Гламочко поље и одмах нам на памет падоше и у срцу заиграше речи песме:

Ој, Гламочко поље равно,
не виђох те ја одавно...
Ој, Гламочу родна грудо!

На улазу у село Стекеровце налази се такозвано Мртво гробље. Овај, наизгледни плеоназам није случајан. То гробље већ дуго није у употреби, јер на њему се одавно нико не сахрањује, гробна места су улегла у земљу... Ту се истичу два велика крста од камена, висока преко два и по метра, које народна традиција везује за војевање ускока Стојана Јанковића против гламочких бегова и клишких санџак-бегова из породице потурчењака Филиповића, некада Пилиповића. Треба нагласити да, ако је неко у том племену баш оправдао име „љубитеља коња“, била је управо та исламизована грана.

Ибрахим Манзур Ефендија, Француз, авантуриста прешавши на ислам, хвали почетком XIX века ергеле гламочких бегова Филиповића, а слично се чита и у низу других путописа XVII и XVIII века. Прича се да је у старој цркви села Врба, које се налази према Ливну, била повећа збирка икона, светаца старих породичних слава, коју су помухамедањени Гламочаци остављали локалним паросима. Вредни свештеници су записивали коме су припадале, ко их је и када донео приликом примања нове вере освајача, а сада друштвено привилеговане групе. Таква мала историја исламизиације у Југозападној Босни пропала је 1941. када су усташе запалиле цркву у Врби. За Филиповиће се прича да су своју породичну икону чували у кући на беговском Оџаку, да су је поштовали, додуше кроз „двоверско“ сујеверје, али баш као „какву највећу светињу која је њима остала од давнина“.

2. Јужно од Стекероваца и Вагана, налазе се Шумњаци, такође питомо месташце Гламочког поља у коме успева надалеко чувени кромпир. Позната је шала, у којој има и много истине, да када се тражи килограм гламочког кромпира муштерија буде упитана: „А са које стране да ти одсијечем“? Или оно: „Ове године је крумпир добро родио. Онај велики баш добро, а онај мали тако и тако“... У поменутим Шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовековни мрамор, односно стећак. Натпис са тога камена је објављен и у савременој транскрипцији гласи: „Се лежи кнез Пријан“, а на модерном језику: „Овде лежи кнез Пријан“. Још је Иво Андрић потцртавао везаност средњовековне властеле у Босни за тло, за земљу, која се тамо доста поштује, која се назива „племенитом“. Назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – наслеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода „племенита баштина“ – као награда за учињене заслуге. У случају кнеза Пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана. Мештани Пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика. На крају крајева, нарочито је важно што се тај стећак налази у још увек активном православном гробљу, где свештеник држи парастосе и помене.

Шта се може дознати о Пријану? Занимљиво и карактеристично да се поред Шумњака, на другој, источној страни поља, 10-ак километара ваздушне линије налази село Пријани. Да ли је, можда, реч о представнику рода Пријана, некаквом родоначелнику... Место се помиње у Добрунском, тј. Крушевском  поменику са краја XV века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња. Тамо се наводи Војислав или Ковислав из Пријана (Стојан Новаковић, Српски поменици XVI-.XVIII века, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLII, у Београду 1875, стр. 21-22). Кнез Пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини XV и првој половини XVI века као актери друштвено-политичких збивања у Босанској Крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба.

3. Наша знатижељна група: Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом, продуцент Алтернативне телевизије (АТВ) из Бања Луке господин Ратко Радановић и аутор ових редова су на Шумњачком гробљу тражили Пријанов надгробни белег. Поражени, јер су већи и масивнији споменици били тек из XIX века, почели смо да сумњамо у наводе из завичајне литературе. На дну гробља је ипак био споменик са рељефним Пријановим портретом. Пријан! Ево га Пријан! Могао сам коначно да одахнем, иако су по тоналитету реченице моји сапутници, мислили да ме је ујела змија.
Пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1, 35 м, ширина са чеоне стране износи од 0, 48 м до 0, 53 м, а са бочне 0, 43 м. При врху је камени споменик назубљен петокраким венцем. Лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу. На бочној северној страни споменика приказани су полумесец и штит. (D. Nikić, Glamoč – naselja i stanovništvo, Sarajevo 1989, 156-157). На леђној страни је натпис: „Се лежи кнез Пријан“, испод кога је угравирано сечиво преломљеног мача. Могло би бити да је Пријан страдао у неком боју. Од натписа се данас јасно сачувало једино: „прианъ“.

Антропогеограф Душан Никић је на једном месту забележио: „Истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусједних му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села Врба код Гламоча и села Бастаси код Грахова. Када сам старину Симу Паштара из Врбе покаујући на један у камену изрезбарен лик упитао чији је то споменик он ми је одговорио: „То је наш Пријан“. Готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода Цвијана у селу Бастаси. Наиме, у сеоском православном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки  споменик „неком сеоском прејатељу о којем се ништа не зна“, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мештана, нарочито нероткиња.

- А зашто га зовете прејатељ?

- Е, па прејатељ ти је од свих људи најбољи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је старац Цвијан“. (Необјављен рукопис о Ливну).

4. Знајући за легенде о Пријану које колају по Тромеђи, пожелео сам да се на гробу историјског кнеза Пријана, осведочим о његовом споменику и натпису, затим о положају истог усред шумњачког гробља. Видели смо ту камену древност која је обавијена ореолом традиције и осијана зрацима поштовања. Благочестиви Пријан, чија се добра дела памте, јер сама сачуваност његовог мрамора сведочи да је био честит. Његова дела су несумњиво била „Богу приступачна“. Стећци преносе лапидарне, али етичке поруке. Тако на супротном крају Босне и Херцеговине, у Поповом Пољу, у селу Убоско, на једном гробу стоји: „А се лежи Дабижив Радовановић. Чо(ве)че, тако да си благ“. И Гламочки Пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани.


Радован Пилиповић

Текст и слике

ОСТАЦИ НАШЕГ ПОСТОЈАЊА- ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ ПОСЈЕТИО СЕЛА НА СУВОЈ МЕЂИ

Села Суве међе на љутој Крајини су Ивањска, Баштра, Бањани, Добро село, Чава, Стабанџа, Збориште, Бојна и Глиница са њиховим засеоцима. У новије вријеме којекавих измишљених географских одредница (висока и ниска Крајина) некоме је пало на памет да ово подручје назове ''дубока Крајина''. Међутим у историји и географији то је Сува међа некад била међа између Отоманског Царства и Аустроугарске Империје, а данас опет међа, али овог пута између БиХ и Хрватске, међа која је подјелила један те исти Српски народ Крајине. Била су то славна села наше историје, наше културе и цивилизације, нарочито у вријеме ослободилачких ратова које је против Турака водио Војвода Петар Мркоњић (Краљ Петар први Карађорђевић) који је свој штаб имао баш на Радочу, односно у Ћорковачи, у атару Доброг села.  Од многобројних цркава које су својевремено красиле Суву међу преостале су само двије и то у Ивањској и Бојни на Аову, од којих је црква у Ивањској сасвим нова, а црква у Бојни (на Аову)  је генерално обновљена. Цркву у Зборишу која је заједно са гробљем око ње сада у тужном и тешком стању, ако Бог да, владика г.Хризостом планира обновити и зато упућује позив свима са Суве међе који су се због овог или оног разлога иселили или раселили да се јаве надлежном свештенику о. Карађорђу Дерајићу  или Одбору за санацију и реконструкцију ове цркве и да помогну.

Узнемирен вијестима да у селу Збориште у Општина Велика Кладуша, извјесни муслимани намјерно скрнаве тамошње гробље и руше надгробне споменике Његово Преосвештенство г. Хризостом, Епископ бихаћко-петровачки похитао је да обиђе сва села на Сувој међи и да се лично упозна са димензијама поменутог вандализма.

До Зборишта преосвећени владика је са својом пратњом свратио, прво, у село Баштра гдје је обишао старо црквиште и гробље, зарасло у густо растиње,  нијеми је свједок нашег постојања у Баштрој и околини. Идући даље регионалним путем Бос.Отоке –Велика Кладуша стижемо у село Чава, гдје скрећемо за Добро село. Обилазимо Светињу (агијазму) извора-водопада. Само име светиња или агијазма упућује нас на њену дубоку прошлост и хришћански идентитет. Познато нам је из Светог писма да су постојала посебна мјеста, као бања Силуамска, у којој се пројављивала благодатна енергија божија. Наши преци одрастајући и васпитавајући се на тој божанско-благодатној традицији прозвали су ово врело и овај водопад Светињом (агијазмом) из два разлога: прво, што је он извирао у подножју неке цркве, светиње, и друго, што је вода била љековита и помагала многима. Феномен ове Светиње је управо трократно потицање воде на Ђурђевдан, тачно у 12,оо часова, ''феномен'' који уствари јесте физичко пројављивање благодатне енегије божије кроз воду, односно кроз овај извор. Исламизирани Срби овог краја, иако сунити, наставили су поштовати овај извор као Светињу и за Ђурђевдан се хиљадама окупља. На жалост, однедавно Општина Бужим је то претворила у туристичко-угоститељски простор, гдје се сада долази, не ради тражења лијека и молитве, већ ради уживања и зараде.
Треће одредиште овог обиласка било је село Збориште. Све до 70-тих година прошлог вијека чисто српско село, а сада без и једног живог Србина. Скренувши на раскрсницу и у центру села десно почињемо се пењати уз брда Лончаник и Дробчовац  и стигосмо близу старе и напуштене цркве св.пророка Илије и оскрнављеног и оштећеног гробља. Жалост и туга нас обузима гледајући пред собом ''дјело људских руку острашћених мржњом и оптерећених савјести''. Скором да нема споменика да није или оштећен или оскрнављен. Иако су црква, гробље и сав простор око цркве имовина СП Цркве, локална полиција и Шумарија не предузимају ништа да спријече сјечу шуме. За рушење и скрнављење споменика локални полицијски инспектор констатује  да ''нема кривичног дјела''!!! Након овог жалосног гледања цркве и гробља на Зборишту  крећемо даље све до Глинице, села на самој граници БиХ и Хрватске. Конкретно стижемо у Велики Будримић,- не много високо али лијепом шумом обрасло брдо гдје се налази старо црквиште и гробље.     Као и на Зборишту и овдје се помолисмо Богу за све живе и упокојене; обиђосмо скором све гробове. Посебо задовољство било је стајати на старом црквишту које се и висином и формом истиче.

Некада чисто српска села данас су потпуно етнички очишћена од Срба. Није то, како би неко могао помислити или закључити, резултат само ратних сукоба, већ последица политике етничког чишћења која је овдје вођена од 1951/2. године и познате Цазинске буне. Сваком иоле пажљивом проматрачу и аналитичару оног што види пред собом незаобилазно упадају у очи огромни комплекси Агрокомерца који су плански грађени у или уз сама српска села како би се у њих ''довукли'' муслимани и полако, чак рекло би се непримјетно, потиснули Србе купујући у бесцење њихову имовину. И док су се Срби бавили само Косовом и Метохијом гле у Бос.Крајини је тихо спроведено етничко чишћење, творац којег је био, по свему судућеи, Фикрет Абдић, творац крајишког бума ''Агрокомерца''. Данас пуста и сабласна ова здања свједоче о почињеном подмуклом гријеху и злочину њихових твораца и градитеља, гријеху и злочину којег починише према Српском народу. И поред горе наведених чињеница  и чињеничног стања на крају посјете Преосвећени Владика поручује: ''наша је дужност и обавеза да се ''боримо'' за ове наше светиње, за ове гробове! На овим црквиштима благодат је Божија изливена и са ових мјеста текла је молитва од земље ка Небу. Никад не смијемо посустати у позитивном свједочењу наше вјере. Ово јесте велики крст и зато хвалимо Господа! То је историјска привилегија!''

Богољуб-Р.

http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/index.php?option=com_content&view=article&id=712:2011-11-23-17-47-30&catid=43:2009-07-22-12-41-52

---

glamoč u Zapadnoj Hercegovini?

Тихомир Бурзановић, Подгорица
Смисао истребљивања Срба у Херцеговини на крсну славу – прије педесет година и данас

УДК 355.018

О АУТОРУ: Тихомир Бурзановић (1961), компаратиста, дописник СРНЕ из Подгорице; објавио књиге: Десети круг I-V.

САЖЕТАК: Аутор упоредно показује неколико примјера злочина над Србима у Херцеговини у II. свјетском рату и у рату 1992-95. извршеним на крсну славу. На основу докумената, личних свједочења и епске поезије и жртава и злочинаца, истражује узроке и посљедице злочина на души појединаца и заједнице.

Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека, као икону Божију. Убијање боголика у човјеку на крсну славу, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, одувијек је био циљ Сатане и његових слугу.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: крсна слава, геноцид, злочин, празник / свечарско славље, Сатана / сатанизовање, братоубиствени пир, икона-боголик / звјерињи лик у човјеку.

Геноцид Срба на крсну славу у Херцеговини саставни је дио геноцида над Србима и православним народима у цјелини, а који вјековима врше ватиканске клерикалне струје за које у овом последњем рату велики дио "прљавог посла" обављају фундаменталисти исламисте Алије Изетбеговића.

Процеси католичења и исламизације, као облици уништавања Срба, на просторима Херцеговине, дједовине Светог Саве, датирају неколико вјекова, а нажалост и данас трају, можда интензивније и бескрупулозније него икада. Занимљиво је истаћи да до 1914. године и католици и православци у Херцеговини славе крсну славу и то најчешће заједно, јер су и обичаји слављења били потпуно идентични. То говори да су они у Херцеговини не тако давно били један народ – Срби, који су имали – славу као обред једне мање организације, племена , породице. [1] Ти католици су знали када су прешли са православља и постали конвертити. Године 1914. католичка црква је у Аустроугарској забранила да католици славе крсну славу, поготово заједно са православцима и тако убрзала процес раздвајања једног истог народа. Конвертите су одвојили од српског поријекла и својих рођака. Слијед бурних историјских догађаја, I. и II. свјетски рат, као и овај посљедњи показали су да су управо они били најстрашнији усташки кољачи, који као да су се светили својој донедавној браћи због чињенице да су и једни и други знали да су они дали "вјеру за вечеру".

И аустроугарска власт и католичка црква су знали да је крсна слава онај дио хришћанства, који битно утиче на спрјечавање вјерске хомогености и то оне апсолутне која је карактеристична за римокатолицизам. И ако се може у нечему тражити коријен традиционалне српске не неслоге, него неке врсте лабавог вјерског и националног јединства, поређено са тоталитарном монолитношћу савремених западних нација, његов је знак управо крсна слава. Она има свој значај у обједињавању племена и братства, као облика заједнице, али исто тако онемогућава јаче и јединственије стварање германски хомогене нације.

Посебан облик геноцида над Србима у II. свјетском рату, као и у овом, је убијање на крсну славу. У току II. свјетског рата усташе и муслимани, као и Цигани организовано су вршили истребљење Срба у Херцеговини, Босни, Крајини, Лици, Кордуну, Банији. Међутим њима није било довољно физичка ликвидација, него је њихов злочин ишао до те прецизности да су бирали и вријеме када ће то учинити, а да Србину буде што теже. Срби једини на свијету славе крсну славу; она је за Србина православца највећи и најдражи празник поред Васкрса и Божића. Тог дана је газда-домаћин на ногама, јер позива свештеника и себи најдраже госте и пријатеље да са њима обиљежи велики празник, кроз који други познају и њега и његову породицу кроз вјекове, а он се кроз њега сјећа својих предака и свог поријекла.

Почетак II. свјетског рата у Херцеговини значи и почетак усташког геноцида у најсветијој српској земљи; каменој колијевци српства и православља: униште ли се ту Срби, неће их бити више нигдје.

Првих дана рата, од априла 1941. године па до почетка марта 1942. године, српски народ у Херцеговини је јединствен ослободилачки корпус у борби против усташког покрета Анте Павелића и Независне Државе Хрватске, против усташког злочина и клања. Тих дана, као и данас, у Херцеговини су на једној страни остаци незакланог српског народа, који спашава своју нејач, жене и старце, а на другој страни су усташе: Хрвати, њихово "цвијеће" муслимани, као и један број Цигана који процентуално нијесу на првом мјесту по злочинима, али по методама у њиховом вршењу не заостају за другима.

Усташе крећу у своју злочиначку мисију по Херцеговини, али не зато, како рече велики Дучић "што су храбри, него зато што стида немају". Највећи покољи и злочини у Херцеговини почињени су у веома кратком року, од маја 1941. до јула 1942. године. У том периоду носиоци усташке власти и усташка крволочна руља натрпали су живим и убијеним Србима многа рјечна корита и вирове, многе логоре, као и безброј јама, пећина, рупа, прла и других стратишта.

Требиње и његова околина доживљава Голготу, већу од оне када су од стране Аустријанаца у самом граду 1914. године убијена 82 најугледнија Србина овог града. Усташе 1941. године најугледнијим Србима пуне јаме Придворицу, Ржањи До, Бивоље Брдо, Капавицу, а село Чаваш бива простор на коме је извршен апсолутни геноцид, убијено је 108 Срба, тачно онолико колико их је то село и имало. Затим усташе пуне Србима јаме у Видовом Пољу, Пјешивцу, Гавраници; Срби се звјерски убијају и бацају у јаму крај села Шурманци, звану Голубинка, дубокој преко 100 метара.

Усташе долазе на Илиндан 2. августа и блокирају село, кад се Срби спремају да прославе овај велики празник. У основној школи хапсе учитељицу, Српкињу Стану Арнаутовић, и њих 12 крволока, злочинаца, силују је пред 120 ученика. Затим су у школу довели најљепше дјевојке из села и све их силовали пред дјецом. Послије тога усташе одводе нејач, жене и старце над јаму, гдје наређују мајкама да своју дјецу побацају у њу. Усташки обруч је био сваког трена ужи, па су многи мученици скакали живи. Од обичног геноцида и злочина, овај се умногоме разликује, јер жртва доживљава посебна психичка стања, која дуго трају, а која претходе страшној смрти, на благи дан и у славу Светог Илије. Усташе – злочинци конвертити долазе на дан Светог Пророка Илије, када учитељица са ученицима пјева тропар светитељу у којем се каже "Данас се слави анђео у тијелу, основ пророка, други претеча доласка Христова, славни Илија, који је одозго послао Јелисеју благодат да гони болест и да чисти прокажене: зато он и онима који га поштују шаље у изобиљу исцјељења". Већина бива побацана и убијена, а и ако неко преживи, Светог Илије се сјећа по злочину над његовим најдражима. Усташе, посавјетовани фашистоидним католичким свештеницима то раде смишљено не убијајући само Србе као људе, него и као православце. У том тренутку убија се она духовна вертикала у једном народу, убија се вјера, као један од основних темеља једног народа.

Усташко "етничко чишћење" села Стара Габела на самој граници према Далмацији извршено је у једном налету: о Видовдану, једном од највећих српских празника. Тог дана су убијена 148 Србина – мушкарца, тачно онолико колико их је и било у том селу прије покоља.

У својој невеликој књизи "Страдање Срба у Херцеговини за време Независне Државе Хрватске", Данило Тунгуз-Перовић између осталог описује и страшно страдање Срба у селу Придворица у срезу Невесиње.

"Командир усташке станице Марјан Беновац, као и домаће комшије Бајро и Мехмед Хуко, Ћамил и Авдија Чолпа стално су увјеравале Србе Придворичане да се ни од чега не плаше јер их они штите и пазе. Међутим, на сами православни Божић, 7. јануара 1942. године у зору на сваку православну кућу ударила је јака група наоружаних усташа предвођена наредником Маријаном Бановцем. Не надајући се нападу, него се припремајући за празник Срби су пружили слаб отпор. Усташе су повезале све Србе мушкарце и одвели их у село Доња Придворица. Неке су стријељали, неке смлатили маљевима и коцима. Биљка Хаџића, Гаврила Носовића, Ћетка, Гојка и Радована Скока испекли су на ражњевима. Док су једне усташе завршавале посао са мушкарцима, други су хватали жене, дјецу и старце, довели их међу лешеве у штале и све их заједно запалили. Хватајући по селу српски женски свијет, усташе су издвојиле дјевојке удаваче и младе невјесте и одвели их у пећину више села Придворица, гдје су 20 дана долазиле усташе и силовале их, а пошто су их измрцварили, онда су их побили. Од Придворчана су остали живи само они који се тог дана нијесу затекли у селу. Муслимани су касније спалили цркву, коју су мјештани од свог прилога изградили 1937. године, да би на њеним темељима изградили џамију."

За неке историчаре је епска пјесма најбоља фуснота за српску историју. Да је то стварно тако најбоље говоре неке пјесме о страдању у II. свјетском рату. Тако народни пјесник из Гацка Обрад Говедарица у својој епској пјесми "Покољ у Придворици", каже:

"На ред дође Придворица
неђе испред саме зоре,
навалише "полазници"
и на врата и прозоре.
Шта је сребро, шта је злато
кад Србина треба клати,
шта је џихад Никола је
још одавно требо знати.

Епски пјесник, попут свједока описује злочин усташко-муслиманске експедиције над недужним женама, па каже:

"Ја сам доље у потоку
Бојанине пробо сисе
и провуко плетенице
да низ груди тако висе,
Онда сам је разапео
као што је Пилат Христа,
да се тако обнажена,
на божићном јутру блиста."

На основу казивања, као и историјских чињеница, пјесник прати гипким стихом хронологију злочина и каже:

"Припремите сада маље
оставите бајонете,
Вријеме је да оружје
опробамо још и ово
Анте га је у Загребу
за геноцид српски ково.
...............................................
Што живота ту изгоре
нико живи не зна броја
на Божић је осванула
Придворица пуста моја.
................................................
Придворица није једна
да је богдо таман тако,
наш би народ ову рану
преболио и некако.
Но, примјера таквих има
на стотине и још више
које памти српски народ
и у својој души пише.

Опис геноцида код историчара и епског пјесника се разликује у форми казивања, али су редослијед чињеница и тачност података потпуно исти. С тим што пјесник много пластичније описује злочин усташа, као и патње жртава и "пакује" га у једну језичку форму која се брже и боље памти, а и дуже траје у колективном сјећању.

Тачно послије 51 годину, на Божић, у српско село Кравице, на путу Братунац – Милићи, злочинци Насера Орића из Сребренице починили су један такав злочин. У зору су напали Србе у селу и све их побили, а куће им запалили. Срби у том селу нијесу успјели прочитати молитву, тропар Рождества Господа нашега Исуса Христа који гласи "Рођење Твоје, Христе Боже наш, дарова свијету свјетлост разума, јер у њему они што звијездама служаху, од звијезде се научише да се клањају Теби, сунцу правде, и да Тебе познају као исток с висине, Господе, Слава Ти."

Прекинуо их је у слављењу поход Насера Орића. У славу свог злочина муслимански пјесник из Сребренице Бериз Бећиревић – Ризо је написао пјесму о покољу Срба у Кравици, коју смо нашли у његовом дневнику приликом ослобођења Сребренице.

Занимљиво је истаћи да о злочинима и геноциду над Србима у прошлом рату много храбрије пишу епски пјесници него поједини историчари, а о овом најновијем и савременом геноциду над Србима у бившој Хрватској и Босни и Херцеговини готово да се и не пише, ако се изузму неки ентузијасти и патриоте. Историчари чекају историјску дистанцу од 50 година, када помру и злочинци и преживјели сведоци. Таква историја без свједока и са дискутабилним документима је толико несигурна и трагична за један народ, да се нажалост мора поновити, ма колико била болна. У својој пјесми Ризо каже:

Ко на Божић у Кравицу дође?
Срби мисле да је Карађорђе
Кад виђеше са свих страна да се пуца
стадоше им срца.
Оставише и Божић и Славу
само живи да извуку главу.
Оставише и Исуса сама
да га Турци погазе ногама.
......................................................
Опет им се Кравица запали
Нема више гнијезда четничкога
баш на Божић огријало Бога
Шта је ово, Насер борце пита
- Немам коме Божић да честитам
Насер Орић са својом елитом
Мого би се поредити с Титом
То су момци патриотске лиге
душманима задавају бриге
Пред двојицом Шиптара Мемети
сваки четник из бункера лети
Дудо, Изо и Мевло Глоговац
набијају четнике на колац
Џабе Слобо, Шешељ
и са њима Аркан
Оста Ислам да украси Балкан.

Ова доста слаба и невјешто срочена пјеванија много више говори о злочину и његовом континуитету, него ли о некој врсти епске пјесме. Ови стихови озбиљно упозоравају и уједно постављају питање: гдје су и шта раде српски историчари, и интелектуалци данас када се сви налазимо у срцу српске историје? На која питања одговарају српски интелектуалци, двије Академије наука? Шта се биљежи за нова покољења о данашњим данима и да ли ће коначно српски народ добити одговор на питање ко је почео рат у бившој СФРЈ? Одакле је тај рат увезен и ко је из свијета великих сила дао сигнал да почне стравично крвопролиће у бившој Југославији?

У усташко-муслиманској офанзиви, 19. децембра 1992. на селу у рејону Горње Јошанице крај Србиња (некадашње Фоче) за непуна три сата, од седам сати ујутро до десет, живот је изгубило 56 српских цивила, жена, дјеце, стараца и војника. Према прикупљеним подацима и изјавама свједока овај злочин су починиле муслиманске формације из Јошанице, Фоче, Горажда, Вишеграда, Рудог, и усташке формације Фрање Туђмана из бивше БиХ и Хрватске. У раним јутарњим сатима на дан Светог Николе, на крсну славу већине породица у селима Јошанице, напале су усташе са око 600 добро обучених злочинаца, наоружаних најсавременијим оружјем добијеним из исламских земаља и Америке. Свако српско село је опколила група од 60 до 70 усташа. Тог јутра су нападнута села Острмци, Коњевићи, Хоџићи, Медановићи, Баждари, Брајиковићи, Гапићи, Шкобаљи, Црнетићи, Богавићи. Организатори овог злочина су комшије Срба из ових села из породица Црнетића, Хусеиновића, Јашаревића, Кулуглија, Хасковића, Хаџиахметовића, Травара.

На почетку рата из села Црнетића са својом породицом мирно је и својевољно отишао Бећир Црнетић. Прије одласка позвао је старину Неђа Ивановића, са којим је био комшија дуго времена и рекао му: "Ево ти ове моје двије краве, сијено за њих, па кад се вратим даћеш ми једну. Овдје ти је у овом сијену буре са храном, а у једној кеси испод ђубрета је нека роба." На растанку је рекао старом Неђу: "Неђо, не палите нам куће, тако ће и ваше бити читаве". Али је преварио и старог Неђа и Србе Горње Јошанице. Дошао је са злочинцима ноћу у своју кућу, коју су Срби чували да се у њу врати, сачекао јутро на Светог Николу и напао своје комшије. Тијело старог Неђа су српски борци нашли како гори на кућном прагу.

Драгољуб Врећо, један од преживјелих свједока јошаничког покоља је причао: "Овај злочин на Никољдан је крваво коло наших комшија муслимана. Организатори су били Салем Травар и Бего Субашић, бивши милиционер из Фоче. У овом злочину посебно мјесто заузима Азиз Меркез – Учо, који је приликом напада пуцао на свог ученика, четрнаестогодишњег Миодрага Матовића. Међу злочинцима су били Расим Корјенић и Сафет Клинац из села Слатине. Све су то наше комшије које смо, на њихов захтјев, мирно пустили да пођу у Горажде, а они се крвавим ножем вратили и побили жене и дјецу и немоћне старце. Са собом су на своје комшије Србе довели зликовце са свих страна. И ето шта су урадили, направили злочин који ће остати свима у сјећању, јер се догодило на крсну славу Светог Николе."

Усташко-муслимански злочинци су у потоку крај села Хоџићи ликвидирали само на једном мјесту збјег од 35 жена, дјеце и немоћних стараца. Овај масакр је једини преживио Младен Кулић, коме су ту погинули из уже породице жена, ћерка, двоје унучади од четири и десет година, зет.

О овоме говори и један од починилаца овог злочина муслиман Асим Хајдаревић из села Коловарица, општине Горажде. Он је ухваћен жив од српских бораца и о злочину и његовој припреми је рекао: "Мој командир чете је био Асо Хусић из села Садбе, општина Горажде. Дана 17. децембра срео ме је Хусо Хусић у Садби и рекао ми: Асиме, сјутра да се јавиш пред школу, идемо у једну акцију. Тако сам 18. децембра око 18 часова био пред школом у Садби. Војска се постројила, а смотру је извршио Заим Имамовић у присуству Хаџа Ефендића, предсједника општине Горажде. Хаџо нам је одржао краћи говор у коме је рекао да муслимански народ води свети рат и да ми, пошто смо на Алаховом путу, најмање што можемо да урадимо је да дамо свој живот на том путу. Реко нам је да више ни један Србин за муслимане не може бити добар.

Послије говора Хаџа Ефендића говорио нам је командант Имамовић који је рекао да се нас шест стотина спрема да нападне десет села у Јошаници у којима су Срби. Имамовић је рекао да је наш задатак да села попалимо, а све у њима што нађемо да побијемо, не смије остати жива ни мачка. Он је одредио да командант ове акције буде Расим Корјенић, пошто је из Јошанице и одлично познаје терен. Поред Расима, из Фоче су учествовали Мустафа Мусић, Селим Муслић, Ешеф Корјенић, Салко Бочак, као и други муслимани из Фоче и Јошанице којима не знам имена".

Он каже и да су у покољу учествовале и његове комшије из Садбе и Коловарица: Исмет Хајдаревић, Узеир Бердак, Џевад Бердак, Халим Сакић, Џемо Барић, Осман Храшчић, Ибро Ђого. Хајдаревић истиче да су у свакој од десет група, од којих је свака била задужена за по једно српско село, било десетак војника у црним униформама које нико није познавао, нити су знали одакле су дошли.

На основу свих примјера злочина намеће се питање: Зашто Србе убијају на крсну славу, како прије педесет година тако и данас, како у Херцеговини тако и на другим српским просторима?

Основни разлог је жеља за затирањем и тоталним уништењем Срба. Због тога се извршавање злочина планира у вријеме када се жртва најмање нада и када слави своју крсну славу, један од својих највећих празника. Овакав облик геноцида је специфичан, јер жртва доживљава посебна психичка стања пре него што ће бити звјерски убијена. То посебно стање не погађа само тијело, него и душу жртве, као и њених потомака, који ће се на крсну славу увијек сјећати како су им претке звјерски убијали.

Зашто баш пуцањ у светињу, и зашто се такав злочин изводи на благе дане, свете дане? "Само Добро, Светиња и свједоци, носиоци добра и светиње, били су и остали неподмитљиви судије злочинаца, убица и њихових зала и злочина. Зло и злочин могу тријумфовати само онда ако нестане тих судија и тих свједока. Зло неће бити зло ако не буде имало у чему да се огледа, мисле злоумници и злочинци. Оно ће онда бити једина стварност, мјера сама себи. Сатанска образина зла тек онда долази до свог пуног израза и ругобе кад се огледне у савршеној свјетлости добра и светиње.

Зато уништити добро у коријену, оскрнавити га и згазити у тренутку његовог славља и православља, значи за зло и његове носиоце – постићи свој циљ и своју апсолутну афирмацију.

Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека и његово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика у човјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу (...)

Дух и плодови сатанизма све су видљивији и израженији на свим просторима некадашњих хришћанских народа од Америке до Русије. У исламу је он био присутан од самог почетка у једном дијелу његове философије живота и животне праксе." Убијање Срба на крсну славу уједно изражава "тај древни човјекоубилачки и братоубилачки сатанизам, али и нови, модерни, који се јавља у "анђеоском" виду "новог свјетског поретка", као заштитника и покровитеља овога првога. Братоубилачки сатанизам на крсну славу утолико је сатанскији и морбиднији што носилац тог "новог свјетског поретка" и његови покровитељи, сатанизују не њега, него оне који су њиме невино поклани."

Једно је јасно: поклање српског народа, "сатанизовање српске православне недавне и данашње Голготе, поставља Србе у жижу историјских догађаја модерног свијета. Преко леђа српског народа се води страшна битка Добра и Зла, свјетлости и таме, Бога и сатане, истине и лажи."

Убијање Срба на крсну славу, има још једну карактеристику: оно представља свјесно или подсвјесно, уништење свједока своје превјере, потурчењаштва. Конвертитет и потурица "је увијек мислио да ће му бити "лакше" кад нестану са лица земље свједоци његовог отпадништва. То што се ради о дојучерашњим комшијама и солиљебницима, често и о људима са истим презименом и истим ближим или даљним поријеклом, утолико је теже и горе. Утолико мржња постаје ирационалнија и суровија." Убијање Срба на крсну славу садржи све елементе и карактеристике геноцида над српским народом. Он показује да се све понавља, као по неком непромјењивом правилу и закону. Приликом убијања Срба на крсну славу, како у прошлом рату тако и у овом, злочинци су исти – комшије Срба, муслимани и Хрвати, исте су и жртве: српски народ, жене, дјеца, старци. Исти су циљеви злочина и злочинаца – етничко чишћење и потпуно уништење свега што је српско на тим просторима. Исти су и спољни помагачи у извршењу злочина, у Херцеговини као и у другим српским крајевима – Ватикан, Турска, Њемачка, Аустрија, Америка, остатак исламског свијета. Тако вјековима, тако и данас.

Такође, исти су и узроци злочина: сулуда, патолошка и неизљечива вјерска мржња према Србима. Злочинци их убијају само зато што су Срби – православци, зато што се нису као и ове убице, њихове комшије, давно потурчили и покатоличили, само што су сачували вјеру прадједовску. Као и тада, тако и данас понавља се иста грешка Срба: они вјерују својим комшијама муслиманима и Хрватима, чак све до оног тренутка када почињу да их убијају. Разлика у злочинима је само у методима, који се од једног до другог геноцида над Србима само усавршавају, стално су окрутнији, стравичнији, бруталнији. У свему овоме је најчудније што су и грешке Срба кроз историју увијек исте.

Прво, Срби никако да схвате да се ти злочини раде по једном систему, једном плану који је давно сачињен и којим се диригује из Ватикана или Анкаре.

Друго, због тога што неће да схвате своју трагедију, Срби стално остају необавијештени што о њима мисле њихове комшије, па се сваки пут наново чуде што им се дешава геноцид. Срби се у кризним ситуацијама константно понашају као да су изгубили појединачно и колективно памћење о злочинима кроз историју. А они им се само у овом вијеку три пута понављају и то на исти начин, од истих злочинаца, са истим циљевима и са све тежим и трагичнијим последицама и већим жртвама.

И шта на крају закључити, ако не, да је убијање Срба на крсну славу једна својеврсна философија српске трагедије која, према ономе што се дешава, ускоро неће бити измијењена, јер можда српски народ нема ни критичну масу интелигенције, да би се спасио и наставио да живи као срећан европски народ.
Белешке

1 Слава је хришћанско испуњење, пуноћа једног осјећања заједнице који је као такав код Срба постојао очигледно још прије крштења, као архетип (праобраз) литургијске заједнице.

2 Сви наводи из текста Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија "Јошанички никољдански покољ" у књизи аутора овог рада Десети круг II, Подгорица 1994., стр. 4-6

http://www.rastko.rs/filosofija/jagnje/tihomir_burzanovic_c.html

O jamama se za vrijeme komunističke Jugoslavije mnogo pričalo, učilo i pjevalo. Jame, prirodne šupljine u kraškim predjelima Hercegovine, Like i Dalmacije su u Drugom svjetskom ratu imale i jednu strašnu ulogu. U njih su zločinci bacali svoje žrtve kako bi im se zameo trag. O jednoj jami se skoro punih 50 godina ništa nije govorilo, niti se smjelo govoriti. To je jama Čavkarica.


Jama duboka nekoliko stotina metara nalazi se u hercegovačkom kršu, nedaleko od Bileće. U njoj svoja gnijezda prave čavke, po čemu je dobila ime. Na prvi pogled, ni po čemu se svana ne razlikuje od tolikih drugih hercegovačkih jama. Ali Čavkarica u svome grotlu krije već 68. godina kosti nekoliko stotina ljudi bačenih u nju i pokrivenih šutnjom toliko godina. 03.09.1941. godine u Čavkaricu je bačeno nekoliko stotina ljudi svih uzrasta i oba pola. Svi su bili Bošnjaci (tada muslimani) iz sela bilećkog kraja. Tačan broj onih koji su skončali u jami nikada neće biti poznat. Znaju se imena 468 ubijenih, ali se zna da je i broj znatno veći, pošto za mnoge niko nije mogao dati podatke, jer su cijele porodice iskorijenjene. Vjeruje se da se broj kreće do 700.

Toliko branis Muslimane,a oni se toliko tukli sa Hrvatima u tvom kraju i na kraju niste ni dobili herceg bosna vec je utopljena u federaciju.

ne branim muslimane već samo napominjem da ni srbi nisu baš nevini kako samo oni tvrde.

pa jel mogu da tela da se izvade iz tih jama?

A [ta je sa onim kad su  ustaše stavIli fesove na glave upali u Dabar i dozivajući se muslimanskim imenima Mujo Haso načinili pokolj nad srbima.