Intervju: LJubinko Todorović, zamenik ombudsmana na Kosovu i Metohiji

Srbi na udaru kriminala, haosa i politike

Osim porasta zločina, na Kosmetu ima oblasti u kojima je ustaljen obrazac uznemiravanja i zaplašivanja Srba, naročito u povratničkim selima. Status više stotina raseljenih Srba, smeštenih po kolektivnim centrima u Srbiji, otežan i zbog toga što se ne mogu smatrati izbeglicama

BEOGRAD - Dok Kosovo i Metohija prolazi kroz vrlo bitan period, u kojem se definiše budućnost njegovog stanovništva, čini se da je zaštita ljudskih prava, a naročito manjina, najveći izazov za institucije privremene samouprave. Imajući u vidu tenzije između određenih etničkih zajednica, zaštita manjinskih prava je gotovo uvek bila politizovana tema - a sada više nego ikada. Činjenica je i da su nedostatak odgovornosti javne administracije, nedovoljna zaštita prava manjina, nedostatak odgovarajućeg sistema socijalne zaštite, korupcija i organizovani kriminal, glavni faktori koji su doprineli stvaranju pravne nesigurnosti za građane Kosmeta. To pokazuje i izveštaj lokalnog ombudsmana, za koji LJubinko Todorović, inače zamenik kosmetskog ombudsmana, tvrdi da se ne razlikuje mnogo od prethodnih.

- Kada se ne razlikuje, to znači da su ljudska prava ista iz godine u godinu i ne možemo da budemo zadovoljni ni mi, niti građani Kosova i Metohije, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Porast tenzije usled statusnih pregovora je doveo do daljih incidenata, naročito tokom poslednjih meseci, kada su autobusi UNHCR-a koji transportuju Srbe iz povratničkih sela u regionu Peći do Severne Mitrovice bili kamenovani nekoliko puta, a povećan je i broj oružanih napada, naročito u srpskom delu (severnog) Kosova. Osim porasta zločina, na Kosmetu ima i oblasti u kojima je ustaljen obrazac uznemiravanja i zaplašivanja Srba, naročito u povratničkim selima. Samo u prošloj godini obratilo nam se oko 400 građana zbog raznoraznih povreda prava.
      
BEČKI PREGOVORI - STATUS

- Ovo pitanje jedinstveno objašnjavam tako što kažem: kada je u pitanju status Kosova i da bi ono bilo stabilno u dužem periodu, kao i da bi bilo korisno za sve građane, ono bi trebalo da bude uređeno tako da koliko bude Priština (Albanci) nezavisna od Beograda, toliko bi Srbi i ostale zajednice trebalo da budu nezavisni od Prištine. To je jedino rešenje koje je teško sprovesti. A ako dođe do prave decentralizacije, treba očekivati i da se umanji politička nestabilnost na Kosovu.

OBNOVA SRPSKIH CRKAVA I MANASTIRA

- Što se tiče 36 crkava Srpske pravoslavne crkve koje su bile razorene tokom događaja u martu 2004. godine, nijedna od njih još nije rekonstruisana. Do sada nije postignut nikakav sporazum o tome ko bi mogao da upravlja sredstvima dobijenim od međunarodnih donatora, niti ko bi mogao nadgledati obnovu, tako da i dalje ostaje da se vidi na koji način će se ovaj problem u budućnosti rešiti.      
   
   



Šta je to što najviše sprečava zaštitu ljudskih prava?

- Postoji pravni haos kada su u pitanju regulative i pravni izvori na Kosovu. Još nema celovitih rešenja jer su u primeni uredbe i stari jugoslovenski zakoni, pa to na izaziva haos u zaštiti ljudskih prava i samim tim dovodi do otežavajućih okolnosti u primeni, počev od institucija sistema, do sudova koji su u najtežoj situaciji. Ja ne opravdavam moje kolege sudije, koji dugo vođene postupke pravdaju time da je "teška situacija" na Kosovu jer kada imate takvu rezoluciju, takve zakone, takva pravila i vi ste isto u teškoj situaciji da primenjujete zakon.

Pripadnici srpske manjinske zajednice često su žrtve najozbiljnijih i očiglednih oblika diskriminacije, počev od kamenovanja autobusa i napada na kuće, pa sve do ozbiljnih krivičnih dela. Da li se situacija popravila?

- Takvo ponašanje je nastavljeno i tokom poslednjih godina i to u atmosferi gde se retko kažnjava, zahvaljujući slabostima policije i njenom neuspehu da reši takve slučajeve. Imajući u vidu visok stepen tenzija između Albanaca i posebno Srba, pokušaji međunarodnih i lokalnih vlasti da se bore protiv etničke diskriminacije, nailazili su na nepoverenje i otpor kod obe strane.

Gde je pitanje diskriminacije najizraženije?
- To je posebno izraženo kod prava radnika i privatizacije, odnosno u nemogućnosti pripadnika srpske manjinske zajednice da učestvuju u privatizaciji nekadašnjih društvenih preduzeća, u kojima su nekada radili. Prema Uredbi Unmika o transferu prava na korišćenje nepokretne imovine društvenih preduzeća, nekadašnji radnici tih preduzeća dobili su pravo da učestvuju u procesu privatizacije samo ukoliko su bili registrovani kao radnici u vreme privatizacije tih preduzeća i ukoliko mogu da dokažu da su tu radili najmanje tri godine. Imajući u vidu da su Srbi proterani sa Kosova, i iz bezbednosnih razloga se nisu tamo vratili, oni nisu mogli da budu registrovani na naveden način, što apsolutno nema logike.

Koliko je prisustvo međunarodne zajednice doprinelo zaštiti ljudskih prava?

- Na teritoriji bivše SFRJ desio se rat, a na Kosovu se desio konflikt. Međutim, neke stvari se dešavaju kao u sredinama gde su bile ratne prilike. Kada su Srbi na Kosovu u pitanju, to je posebno izraženo. Međunarodna zajednica je preuzela obavezu i od 1999. godine je tamo prisutna, ali stvari ne idu kako treba. Jedino što znam je da kada međunarodna zajednica hoće da radi, onda stvari teku u pravom smislu kako treba.

Pominje se da će se međunarodne snage povući. Da li je to realno u ovom trenutku?
- Ne znam da li se o tome ozbiljno razmišlja, pre svega Evropa, ali u ovom trenutku nije opravdano o tome razmišljati.
Kakva je vaša saradnja sa Ministarstvom za povratak?

- Više puta sam kontaktirao i nudio svoje znanje i pomoć ministru Slaviši Petkoviću i često se pitam zašto se sve završi samo na mojoj ponudi, a ne i na nekoj čvršćoj i boljoj saradnji.
Da li i sa takvom "saradnjom" ima rezultata u pogledu povratka Srba na Kosovo?

- Više stotina Srba je još uvek smešteno po kolektivnim centrima ili stanuje u iznajmljenim kućama u užoj Srbiji. Međutim, njihov status je daleko teži jer se ova lica se ne mogu smatrati izbeglicama, pošto nisu izbegla u drugu državu. Kao interno raseljena lica, oni, međutim, ne uživaju ista prava i podršku kao izbeglice iz bivših jugoslovenskih republika, niti uživaju ista prava kao drugi stanovnici uže Srbije. Čak i ako imaju ista prava, imaju teškoće da ih koriste. Da li će se raseljena lica vratiti svojim kućama ili u drugi adekvatan smeštaj zavisi od mnogo faktora, ali većinom od toga da li će oni moći slobodno da žive na Kosovu, a sudeći po učestalim nasiljima, teško je u to poverovati. Takođe, tu su i drugi faktori, poput zabrinutosti o zdravstvenoj nezi, obrazovanju, ekonomiji, diskriminaciji....


Izvor: Glas Javnosti \ Tanja Uroševic