Има ли Србија снага да испљуне удицу или макар покида натегнуту медијску струну ако је већ закачена на лукаво подбачени мамац. Да се достојанствено удаљи ван домета мередова који чека наивне.
милосављевић
Када риба прогута мамац, овога пута на удици је „парада поноса“, господару игре, под условом да има полицијску батину и поуздан медијски чекрк, није проблем да је извуче на суво. Један колумниста, чак и не крије да је цео перформас организован да би, вели, силеџијска, фашистичка фукара изашла да бије. Он сматра да је то прави тренутак да се одговори на круцијално питање „ко влада Србијом, улица или држава.“
Дакле, и малом Ђокици ваљда је јасно да ће представа, која бројним активностима геј популације започиње некако са десетогдишњицом „ружичасте револуције“, кулминирати бацањем рукавице већем делу јавности. Јер, имајући у виду стицај свих осталих околности посебно сумрака поноса државе , тешко је одолети понуђеном изазову. Акумулирана фрустрација свесно је усмерена на тему која сугерира наводну недораслост већине европским вредностима.
Као својеврсна замена теза, понуђено је маси не да туче лопове на власти, од којих су тек поједини љубитељи ничим ограничених сексуалних определења, већ „ веселнике“ буквално утеране притиском НВО у тор параде. Нуди се истински презренима и опљачканима, чија је политичка воља покрадена, црвена марама на Теразијама, баш када политчка и економска криза улазе у запаљиву фазу.
Ту сеансу форсира, а обећава употребу силе, власт преко спин екипе врхушке у тој поразној свакодневници без алтернативе. То је плод добро одмерене процене да већина нема ни снаге ни воље да се бави питањем јесу ли у овој држави без граница и политици без морала припадници истополних веза и нихова наводна ускраћеност заиста приоритетна тема.
Одабран је тренутак да се путем медија наметне превара како „веселници“ тобоже заиста угрожени, и то далеко више него непоредиво бројније и стварне жртве уништених кључних стандарда за голо преживљавање.
Управо они, подметањем разних „парада“, спречени су да скрену пажњу на себе, на трегедију својих укућана, децу, препуштену бруталностима људождерског капитализма. Да ли заиста главна градска авенија са више права припада егзебиционизму него колонама оних грађана који су се у немаштини и глади затекли неколико година пред пензију?
Да ли је затварање Народног музеја и Народне библиотеке угрожавање права на опстанак целе нације, дакле идентитета и оних који су само у сексу посебни… А та бламажа угожавања људских права свих траје већ деценију. И нико да крочи на улице…
Заиста је нељудски, сурово, поразан исход дипломатије у Хагу и на Ист риверу, свесно бацити у засенак тензијом која се распирује до максимума, како се приближава дан „параде поноса“.
Али као да нема критичне масе сталожености међу интелигенцијом, да констернираној јавности објасни да власт, спонзор овог планираног судара хомосексуланих и оних који се држе традиционалних определења, не може у својој опакој намери никако да изгуби. Дочим, изгубиће обе стране које се гурају у полом.
Једна добитна комбинација за режисере је да Србија, окупљена у нему гомилу, поднесе као дрогирана бенседином парадирање „посебности“ у центру града, које, видели смо на сличним окупљањима у свету, иритира.
Ништа мање корисна опција за власт је да дође до још једног насилног „догађања“ традиционалиста и шоу ће бити претворен у нереде.Ваљда овог пута нису планиране паљевине амбасада од стране пироманији склоних „навијача“.
У првом случају, власт би истакла своју пресудну улогу, никако не заборавити НВО и западне пријатеље у дефинитивном преумљењу Србије. Био би то подстрек у „подизању“ не само сексуалне већ и политичке културе.
А то је управо у захтеву из Брисела стигло у Београд одмах после расплета у Њујорку, уз ближе упутство да је то први тест у преговорима са Шиптарима. Дакле, Србија нема политичку културу, треба да је учи у скамијама наркодржаве.
А непорецива је истина да је последњих десет година било више него десетине истинских разлога да се у руке узме усрана мотка и пође у центар, а није… Иза евентуалног лома на „паради“ могли би проклијати неки добро скривени сукоби интереса два блока у све виднијем сукобу политике и капитала. А одатале до извлачења нове „сабље“ из корица није велики корак.
Уверен сам да у све запаљвијој атмосфери управо ТОТАЛНИМ игнорисањем тужне и ружне представе, дакле аветињски празним гледалиштем, треба парирати злоупотреби једне теме која у свакој средини тражи одговарајућа решења прихватљива за све. Зато у знак препозвања преваре треба мирно, док траје преформанс, напуститити круг двојке. У празном центру Београда режисери и глумци биће сведени на оно што јесу. Лутке у рукама лобија .
Замислите само те бројне екипе, окупљене попут хијена у Београду, чије камере немају да забележе ништа осим празних улица, камено хладних лица грађана далеко од места „догађаја“, пуних презира према њиховом ТВ стрвинарењу.
Не треба, ради комоције диктатуре председника и врхушке допринети још вишем степену ванредног стања. Па оно већ влада под сомотском рукавицом новог правосуђа и потпуно потчињених медија.
Да ли је идеолог догађања хомо лезбо травестије стриктно из домена политике или из служби, које су се ваљда доказале и показале ове две деценије, како окупљајући тако и разбуцавајући народ (по потреби), тешко је прецизно одредити. Али се ваљда може на историји нешто научити. Осим у Србији.
И све док је тако, све док Срби буду гризли без размишљања на сваки шарени понуђени мамац, било да је у питању Европа, сутра НАТО, а у октобру лов на „веселнике“, држава ће им бити ловина у нечијем мередову. Онога који најбоље зна како и када српска риба гризе..
Када би овдашњи медији, посебно телевизија, макар једну недељу пре геј параде отворили поразну слику Србије у пропаднају и нестајању , дубоко сам уверен да би „ веселници „и изгубили жељу да траже право на изузетнот и изузеће од општеприхваћених стандарда. Можда би показали пуну меру солидарности са заједницим у којој траже признати простор али, ваљда и интиму четири зида. Ону, која, уосталом, краси сваку дубоку приврженост.
Овако биће „топла браћа и сестре“ злоупотребљени од истих оних који већ припремају да сервисирају буџаке у центру камењем моткама и јајима намењених парадерима, које ће их после бранити од демонстраната употребом прекомерне силе.
Зар заиста тих пет посто присутних од античких времена до данас у свим временима и државама треба да буду полуга за медијско и политичко дефинитивно измештање Србије у пакао насиља и срама.
Потребно је времена, истинске истрајности и грађанске храбрости да се режиму изађе на црту на супериоран начин. Аргументовано и одлучно, а не учечшћем у арени једног већ нероновски декадетног режима, у којој би напаљене „мушкарчине“, са убаченим гладијаторима из шминкерница служби требало да растрагну „веселнике“, осмишљене као мученике нове религије.
И то по жељи управо оних који их, наводно, штите, а поручују преко малих екрана да се ПАРАДА МОРА ОДРЖАТИ. Стари људи кажу да се МОРА једино умрети. Али пожељно у кревету, окружен најмилијима.
Има ли Србија снага да испљуне удицу или макар покида натегнуту медијску струну ако је већ закачена на лукаво подбачени мамац. Да се достојанствено удаљи ван домета мередова који чека наивне.
"Ponekad mi se čini da je najupadljivija odlika liberalizma, koja ga odvaja kako od konzervativizma tako i od socijalizma, stanovište da moralna uverenja u vezi sa ponašanjem koje se neposredno ne upliće u zaštićeno polje drugih osoba ne opravdavaju prinudu."
Tema: 
