Dragi predsedniče Buš,
Pišem Vam na treću godišnjicu strašnih događaja koje svet nikada neće zaboraviti, u želji da izrazim duboku solidarnost Srbije sa američkim narodom, koji snažno i odlučno vodite već gotovo četiri godine.

Sudbina američkog iskustva oblikuje današnji svet. To mora da je veliki teret, ali njega čini lakšim Vaša odlučnost, kao i molitve svih koji streme ka onome što je u svetu dobro i pravedno. Tog dana bio sam u Beogradu i sedeo sa prijateljem, bivšom zvezdom Majami Hita i Dalas Maveriksa, Sašom Danilovićem, kada nas je Vlade Divac, tada igrač Sakramento Kingsa i najveća košarkaška legenda Srbije, pozvao da nam saopšti vest o tragediji. Bilo je, po našem vremenu, rano popodne, i Saša i ja smo potom otišli u moju parohijsku crkvu da se pridružimo vernicima i sa njima zapalimo sveću za nevine heroje koji su nestali u aktu besmislenog terora.

Ovaj čin rata, pomislio sam, neće proći nekažnjeno. Pomislio sam da će ljudi koji su ovo učinili i oni koji su ih podržali ubrzo čuti vesti od Amerike i njenih prijatelja. I tako je i bilo, i tako će i biti sve dok posao ne bude završen.

Gospodine predsedniče, Vaše reči i dela, od tog užasnog jutra pre tri godine, okupili su muškarce i žene u Vašoj zemlji, kao i u celom svetu, oko pravednog cilja: vođenja rata protiv terora. Amerika se nije sama odlučila za ovaj rat, on je iznuđen. Ili ćemo poraziti sile tame ili će one uspeti u gašenju plamena sveće civilizacije. Kao što nas je vrlo jasno podsetio teroristički napad na decu u Beslanu u Rusiji, teroristi ne poštuju granice, niti starosnu grupu ili versku pripadnost.

Dok ležim u bolničkoj sobi oporavljajući se od lake bolesti, molim se da Sjedinjene Države nastave da budu predvodnik ovog rata za brisanje terorističke pošasti sa lica zemlje. Takođe Vam izražavam nadu da će naše dve zemlje iskovati još bliže veze tokom meseci i godina koji su pred nama, i da ćemo nas dvojica - lideri naših naroda - stajati zajedno protiv sila koje teže ka uništenju svih nas.

Mi smo obojica ljudi koji žele da osnaže ruku pravde na ovome svetu. Zaričem Vam se, gospodine predsedniče, na ovu najtužniju godišnjicu, da ću učiniti sve što je u mojoj moći da ojačam snage slobode, tako da svi imaju više mogućnosti da tragaju za svojom srećom u miru i bezbednosti.

Srbija se suočava sa više izazova, koje želimo da prevaziđemo najbrže što možemo. Ovi izazovi uključuju lociranje i privođenje Ratka Mladića, koji je optužen za ratne zločine. Ovo moramo učiniti ne samo zato što je to naša međunarodna obaveza, već zato što, ako želimo da naše društvo krene napred, moramo preuzeti odgovornost za našu prošlost. Ako je Mladić u Srbiji, uhvatićemo ga!

Pa ipak, naš najveći izazov ostaje pitanje srpske južne pokrajine, Kosova i Metohije, kojim, prema mandatu UN, od juna 1999. upravlja međunarodna zajednica. Širom ove pokrajine, gospodine predsedniče, hrišćanska sveta mesta su u smrtnoj opasnosti, kao i oni koji žele da se mole u njima. Zaista, u martu ove godine, tokom samo tri strašna dana i uprkos prisustvu više hiljada pripadnika međunarodnih bezbednosnih snaga, ekstremni pripadnici kosovskih Albanaca spalili su 35 crkava i manastira, i hiljade srpskih domova.

Ovi činovi terora mogli su biti još gori da nije bilo blistavog vođstva admirala Gregorija G. Džonsona, komandanta združenih snaga NATO pakta u južnoj Evropi, čije prijateljstvo veoma cenim i koji je lično intervenisao u nastojanju da NATO kopnene snage energično deluju na zaustavljanju organizovanih terorističkih napada na Srbe i ostale nealbance.

Verujem da niste neosetljivi na stradanja mog naroda i njegovih crkava na Kosovu i Metohiji. Mi zajedno možemo preduzeti konkretne mere kako bi im pomogli da obnove svoje živote i zajednice, kao što su Amerikanci, a naročito žitelji Njujorka, obnovili svoje živote i zajednice tokom tri godine otkad su zli ljudi odlučili da napadnu Vašu domovinu. I mi se možemo pobrinuti da orkestriranom nasilju bude uskraćena bilo kakva politička nagrada. Zaista, dok napredujemo u razgovorima koji se tiču budućeg statusa Kosova i Metohije, verujem da ćemo zajedno i konstruktivno raditi na trajnom i pravednom rešenju ovog složenog izazova.

Moja julska poseta Vašingtonu, svega nekoliko dana nakon što sam izabran za prvog srpskog nekomunističkog predsednika, učvrstila me je u uverenju da nas vezuju spone zajedničke sudbine. Moji razgovori sa potpredsednikom Čejnijem, državnim sekretarom Pauelom, sekretarom odbrane Ramsfeldom, kao i brojnim senatorima i kongresmenima (kao što su senatori Frist, Lugar, Braunbek, Liberman i Vojnović, i članovi Predstavničkog doma Hastert, Blant, Gos, Hajd, Barton, Tankredo i Emanuel) bili su iskreni, produktivni i korisni. Nadam se da ću se uskoro vratiti u Ameriku da još jednom ukažem mom narodu da je blisko prijateljstvo sa Amerikom naš nacionalni interes - kao što je to slučaj i sa našim eventualnim članstvom u NATO-u - i da se ono slaže sa našim vrednostima i snovima o boljem životu za našu decu. Narod Amerike ima sreću da ste vi na njegovom čelu, kao što je i narod Srbije srećan zbog Vaše podrške i prijateljstva, kao i podrške i prijateljstva Vaše zemlje.

Boris Tadić
Predsednik