Sportsko društvo Partizan je osnovano 1945. godine u Beogradu. Danas je ovo sportsko društvo asocijacija 25 klubova u isto toliko sportova.



Fudbalski klub Partizan



Fudbalski klub Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. godine kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Danas je ovo Sportsko društvo asocijacija 25 klubova u isto toliko sportova, čiji je član i dalje i Fudbalski klub, ali ima potpunu samostalnost u organizovanju, rukovođenju, finansijama, materijalnim dobrima i objektima. Uz Fudbalski klub radi i nekoliko preduzeća kao deo poslovnog sistema Partizana. FK Partizan, uz svog najljućeg rivala, Crvenu Zvezdu, predstavlja najznačajniju srpsku ekipu i tim koji, u zadnjih nekoliko godina, održava Srbiju na UEFA rang listi evropskih ligaških takmičenja u blizini pozicije koja omogućava dva predstavnika u Ligi Šampiona.


Istorija

Godine 1966. Partizan je bio vicešampion Evrope, 1978. pobednik Srednjeevropskog kupa. Momčilo Vukotić je rekorder Partizana po broju nastupa - odigrao je 752 utakmice, a rekorder u broju golova postignutih za crno-bele je Stjepan Bobek sa 403 pogotka. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je preko 130 Partizanovih fudbalera, a više od pedeset utakmica odigrali su Bobek, Zebec, Čajkovski, Jusufi, Galić, Šoškić, Jokanović, Mijatović i Milošević. Partizan neguje igru koju cene stručnjaci i gledaoci širom sveta, pa je zato veoma rado viđen gost od prvog susedstva do stadiona Južne Amerike.

Osnovu te igre čini spremnost za nadigravanje, koja bazira na individualnim vrednostima i uigranosti ekipe, majstorstvu koje izmiče svakoj zamci i snazi. To Partizanovoj školi fudbala daje prednost i efikasnost. Crno-beli su u dosadašnjim ligaškim takmičenjima postigli šest pobeda sa deset i više datih golova, u dva prvenstva su postigli po više od stotinu golova i drže rekord jugoslovenske prve lige sa 111 pogodaka u jednom prvenstvu.


Trofeji

Fudbalski klub Partizan je 20 puta bio prvak države: 1947, 1949, 1961, 1962, 1963, 1965, 1976, 1978, 1983, 1986, 1987, 1993, 1994, 1996, 1997, 1999, 2002, 2003, 2005, 2008.
Pobednik Fudbalskog kupa Jugoslavije bio je deset puta: 1947, 1952, 1954, 1957, 1989, 1992, 1994, 1998, 2001, 2008.


Stadion JNA

Teren: 105 x 70
Kapacitet: 32.710 mesta za sedenje, 30 redova
Broj ulaza i izlaza za publiku: 30
Najviša kota: 21 m.
Najudaljenije kote gledališta:
- po dužini (sever - jug): 236 m.
- po širini (istok - zapad): 150 m.
Svetlo: 1.200 luksa (oprema Philips)

Stadion Partizana je objekat sa najdužom sportskom tradicijom u Jugoslaviji. Nalazi se na mestu koje je oduvek bilo središte najvažnijih fudbalskih zbivanja u zemlji. Tu je pre Drugog svetskog rata bilo igralište i dom slavnog šampiona BSK-a - Beogradskog Sportskog Kluba.

Neposredno po završetku velikog rata, a poštujući sportsku tradiciju, započeta je izgradnja novog stadiona baš na tom mestu. Devetog oktobra 1949. godine je na njemu odigrana prva utakmica, megdan su podelile Jugoslavija i Francuska (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Do danas, Stadion Partizana je ugostio desetine najvećih klubova sveta i najjačih reprezentacija. On je deo evropske i svetske istorije fudbala.

Stadion Partizana je u prvom periodu primao 55.000 gledalaca.

Poslednjih godina pooštreni su kriterijumi medjunarodnih fudbalskih asocijacija, posebno u domenu bezbednosti i komfora gledalaca. U skladu s tim zahtevima gledalište je 1998. rekonstruisano, ugradjena su sedišta, prošireni prolazi za ulazak i izlazak publike, montirana savremena oprema, pa je time gledalište svedeno na 32.710 mesta i sada odgovara svim propisanim uslovima.

Godine 1995. stadion Partizana je ušao u sistem razvoja svetskih stadiona, sa projektno - programskim rešenjem natkrivanja i pretvaranja u veliki sportsko - poslovni centar.


Škola fudbala

Partizan ima omladinsku školu fudbala koja je ubedljivo najbolja u našoj zemlji, a nije preterano reći i na mnogo većim prostorima. Ovu tezu potvrdjuje broj igrača iz njegove škole koji nose dresove prvog tima, broj prvotimaca u brojnim timovima prve i druge lige, broj prvotimaca u velikim klubovima širom sveta, broj reprezentativaca naše zemlje iz redova crno-belih. Svake godine prvom timu se priključi po nekoliko naših omladinaca; prošle sezone četvorica, ove petorica.

Već decenijama Partizanov stil igre podrazumeva, pre svega veštinu, efikasnost, želju za nadigravanjem, viteštvo. Na takvom prilazu igri ustanovljen je program Partizanove škole fudbala. To nije zbir uopštenih pravila, već program utemeljen na sopstvenom iskustvu, koji uvažava osnovne vrednosti fudbalske igre, gde se majstorstvo priznaje kao najveća vrednost i snaga igrača, igre i kluba. Oko pet stotina talenata od osme do osamnaeste godine, svrstanih prema uzrastu u tridesetak ekipa, svakodnevno savladjuje azbuku fudbala, a pritom se vodi računa i o njihovom odrastanju i formiranju, učenju i sportskom duhu. Taj razgranati i skupi posao treba usaglasiti i organizovati na pravi način, formirati ne samo fudbalere, već i sportiste i ljude. Za to je potrebno mnogo truda, volje, ljubavi, stručnosti strpljenja, razumevanja....Potrebno je i mnogo terena, opreme, rekvizita...Potrebna su velika materijalna ulaganja.

Partizan stoji čvrsto uveren da je to jedini pravi put i dug prema sportu svakog velikog kluba. To je i veliki ulog u budućnost.

Stručni deo posla u Omladinskoj školi fudbala u Partizanu vode:

- Ratimir Babić, predsednik Saveta škole; - Nedeljko Kostić, direktor; - Vladica Kovačević, savetnik; - Milan Damjanović, savetnik; - Branko Rašović, savetnik; - Dragan Šušnjar, sekretar; - Treneri: Sladjan Šćepović(prvi trener FK Teleoptik), Dušan Trbojević, Miloš Radaković, Zvonko Popović, Igor Spasić, Slobodan Krčmarervić, Ilija Zavišić, Nikica Klinčarski, Nebojša Ličanin i Predrag Jušić.

Svi članovi stručnog štaba škole fudbala FKP su bili poznati igrači, neki i reprezentativci, imaju i visoko stručno obrazovanje a kao prvi treneri vodili su i prvoligaške timove. Iako to nije njihova primarna obaveza, ekipe škole fudbala Partizana do sada su osvajale najveći broj titula prvaka i pobednika u takmičenju za Kup.

<hr />

<hr />

Košarkaški klub Partizan



Kosarkaski klub Partizan nastao je kao kosarkaska sekcija Sportskog drustva Centralnog doma Jugoslovenske armije. Sportsko drustvo CDNJA Partizan osnovano je 4. oktobra 1945. Kosarkaskasekcija CDNJA Partizan nastala je od kosarkaske reprezentacije Jugoslovenske armije, koja je 1945. godine osvojila prvenstvo drzave na turniru sa reprezentacijama jugoslovenskih republika. Pod imenom Partizan kosarkasi danasnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog sampionata Jugoslavije, odrzanog 1946. godine. KK Partizan je 1953. godine zvanicno prestao da bude klub Jugoslovenske armije, posto je i celo sportsko drustvo devojenizovano i dobilo naziv Jugoslovensko sportsko drustvo Partizan (JSD Partizan).

Iako veoma jakog igrackog sastava, sa dosta kosarkasa koji su nastupali za reprezentaciju Jugoslavije, na prvu titulu seniorskog sampiona Jugoslavije cekalo se sve do 1976. godine. U prvih 30 godina istorije Kluba kroz Partizan su prosli mnogi asovi – Mirko Marjanovic, Boza Muncan, Radomir Saper, Vilmos Loci, Lajos Engler, Ceda Stojicevic, Bora Stankovic, Borislav Curcic, Branko Radovic, Radovan Radovic, Milos Bojovic,Dragutin Cermak, Slobodan Jelic i mnogi drugi. U ovom periodu Partizan je cak pet puta bio drugi u prvenstvu Jugoslavije, u dva navrata imao je i isti broj bodova kao prvoplasirani tim, ali nije uspeo da stigne do titule nacionalnog prvaka.


Stvaranje velikana

godina, kada su Klub poceli da vode bivsi kosarkasi i kada je strucni rad kao selektor i kao trener u svoje ruke preuzeo Ranko Zeravica. On je izvrsio sjajnu selekciju mladih igraca na celu sa izuzetno talentovanim Drazenom Dalipagicem i Draganom Kicanovicem. Posto je kao trener drzavne reprezentacije (do 1965. kao pomocnik Aleksandra Nikolica, a zatim kao prvi trener), vec vise od deset godina pratio razvoj svtske kosarke, ukljucujuci i americku profesionalnu, Ranko Zeravica je u radu sa mladom Partizanovom ekipom primenio to znanje i iskustvo, pokusavajuci da spoji najbolje osobine americke i sovjetske koncepcije kosarkaske igre, prilagodivsi ih osobenostima mentaliteta beogradskog, srpskog i jugoslovenskog podneblja. kupio je oko sebe i druge mladje strucnjake. Krajem 70-ih godina, kada je Zeravica kao trener odlazio u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Corkovic i Dusan Ivkovic, preuzimali su ekipu i nastavljali da grade veliki Partizan.

Ovaj izuzetno vazan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja. Prvi je bio titula sampiona Jugoslavije u sezoni 1975/76, a zatim su sledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraca (u finalu 1978. u Banjaluci je pobedjena Bosna sa 117:110, dok je 1979. u Beogradu Partizan bio bolji od italijanskog AMG Sebastiani Arigonija 108:98), jedan Kup Jugoslavije (1979) i jos jedna titula drzavnog prvaka (1981). Osim treneru Zeravici, Corkovicu i Ivkovicu, koji su ekipu vodili do velikih uspeha, izuzetne zasluge za stvaranje velikana evropske kosarke pripadaju igracima – pre svih Drazenu Dalipagicu i Draganu Kicanovicu, ali i FarcIcu, Todoricu, Kerkezu, Maricu, Petrovicu, Pesicu, Beravsu, Zecevicu, Savovicu i mnogim drugima.


Novi "Dream Team"

Posle zatisja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vodjstvom novog direktora Kluba, slavnog kosarkaskog asa Dragana Kicanovica, koji je smelo u rad ukljucivao i mlade strucnjake, poput Dusana Vujosevica (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnic, Borislav Dzakovic, Vladislav Lucic), stvoren je ponovo veliki trofejni kosarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Djordjevica, Vlade Divca, Zarka Paspalja, Ive Nakica, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podrsku nesto starijih Zeljka Obradovica, Milenka Savovica i Gorana Grbovica, predvodjena mladim trenerom Dusanom Vujosevicem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske kosarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu sampiona nad najjacim evropskim klubovima ( Barselona, Makabi, Aris, Filips…) obezbedila je ucesce na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio trece mesto u Evropi.

Sledece, 1989. Partizan je, pojacan i mladim Predragom Danilovicem, po treci put osvojio Kup Radivoja Koraca, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revansu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih kosarkaskih asova Partizana, privlacila je darovite mlade kosarkase u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski mocnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrace, znatno skratila vreme koje su najbolji kosarkasi provodili u Klubu. Vlade Divac i Zarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Drazenom Petrovicem, postali su prvi igraci sa prostora Jugoslavije koji su otisli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak cetiri kosarkasa za NBA.


Na vrhu Evrope

Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovica, Savovica i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, cije su nove zvezde bili Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic. Uprava je za trenera izabrala dotadasnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Zeljka Obradovica, koji je dobio pomoc kakvu je samo mogao da pozeli. Na mesto strucnog savetnika dosao je nekadasnji trener i igrac Partizana, vrhunski evropski kosarkaski strucnjak, profesor Aleksandar Nikolic. Uz punu podrsku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom zapoceo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradovic istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima cinile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Djordjevic – Danilovic najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi nece biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradovic bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrusila jos jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivse SFRJ naredila da svoje utakmice kao domacini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domacini" u madridskom predgradju Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – vec posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Spaniji osecati kao kod kuce, jer je spanska publika na najlepsi nacin podrzala mladu ekipu.

Tako je pocela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Zeljka Obradovica je u ubitacnom ritmu evropskih i domacih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovicev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmicenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na cetvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je znacilo da ce Partizan u odlucujucim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snazan tim predvodjen bivsim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Djordjevic, Danilovic, Nakic, Stevanovic, Dragutinovic, Rebraca, [ilobad, Koprivica, Loncar i Saric u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. odrzavao u Istanbulu.

Najveci uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa ciji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revans cetvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjaca evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji kosarke jos uvek pamte cuvenu trojku kojom je Aleksandar Djordjevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domacem sampionatu i Kupu.


Vreme izolacije

Posle istanbulskog trijumfa, najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Djordjevic i Predrag Danilovic preselio se u Italiju. Otisli su upravo u klubove koje su pobedjivali godinu dana ranije tokom svog "pohoda na Evropu" – Danilovic u Knor, a Djordjevic u Filips. Kao sto se i pretpostavljalo, odlazak velikog tandema, bio je nenadoknadiv gubitak.

Najvredniji trofej, titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da ga brani. Zbog sankcija koje su iskljucile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmicenja, Partizan nije dobio pravo da kao evropski prvak ucestvuje u Evropskoj ligi.

Morao se stvarati novi tim sa novim zvezdama. U sezoni 1993./1994. osvojen je Kup Jugoslavije pod vodjstvom trenera Zeljka Lukajica, a sledeca sezona bila je ponovo maksimalno uspesna. Tim koji je vodio Borislav Dzakovic osvojio je oba domaca trofeja – prvenstvo i Kup. Stasavali su novi igraci koji su bili spremni da nastave blistavu tradiciju KK Partizan. Nikola Loncar, Miroslav Beric, Haris Brkic, Zeljko Rebraca, Predrag Drobnjak, Aleksandar Cubrilo. Pored toga, posto je 1995. jugoslovenskim klubovima ponovo omoguceno da se takmice u evropskim kupovima, Partizan je spremao novi tim za nove pohode na medjunarodnoj sceni.

Mladi igraci, bez iskustva u Evropi, nisu vec prve sezone ostvarili znacajniji rezultat u Evropi, ali su, pod vodjstvom iskusnog strucnjaka Ranka Zeravice, osvojili titulu prvaka Jugoslavije (1995./1996.) i obezbedili povratak u najjace klupsko evropsko takmicenje – Evropsku ligu.


Ponovo u vrhu

Vec u sezoni 1996./1997. Partizan je predvodjen novim trenerom Miroslavom Nikolicem, ponovo zauzeo mesto medju najjacim klubovima Evrope. Plasirao se u osminu finala Evrolige, gde je posle velike borbe, sa 2-1 u seriji, eliminisan od kasnijeg prvaka Evrope, Olimpijakosa. Nastavljena je dominacija u domacoj Ligi. Partizan je po treci put uzastopno osvojio titulu jugoslovenskog prvaka. Pojacan Dejanom Tomasevicem, Dejanom Koturovicem, Draganom Lukovskim, tim je ponovo bio mocan, a u beogradskoj dvorani "Pionir" redom su pobedjivani najjslavniji timovi "Starog kontinenta".

Sledeca sezona (1997./1998.) predstavljala je definitivnu potvrdu velicine i snage KK Partizan. Posle samo dve godine od "povratka u Evropu", beogradski sastav po treci put u istoriji Kluba izborio je ucesce na Fajnal foru. Posle serije poraza u takmicenju po grupama U Evroligi i ostavke Miroslava Nikolica, koga je na mestu trenera zamenio Milovan Bogojevic, Partizan se vratio u velikom stilu. Prvo je eliminisao zvanicnog prvaka Evrope Olimpijakos, da bi u cetvrtfinalu bio bolji i od prvaka Rusije CSKA. Na Fajnal foru u Barseloni, tim iz koga su godinu dana ranije otisli Beric i Koturovic, pojacan novim bekovskim tandemom Miroslav Radosevic – Vladimir Djokic, zauzeo je cetvrto mesto.


Partizan za novi milenijum

Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domacem prvenstvu. Partizan je izgubio titulu drzavnog prvaka. Klub je napustio odlicni centar Predrag Drobnjak, a na mesto trenera dosao je Vladislav Lucic. U Kupu Saporte ekipa je stigla do cetvrtfinala gde je porazena od Benetona, ali je neuspesno zavrseno domace prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo trece mesto). Ipak, osvojen je Kup Jugoslavije, a finalna utakmica u kojoj je Partizan pobedio FMP Zeleznik, odigrana je uz zvuke sirena za vazdusnu opasnost. Po zavrsetku sezone ekipu su napustili najbolji igraci, Dejan Tomasevic, Haris Brkic, Dragan Lukovski… Formiran je novi, mladi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. dosao je mladi strucnjak Nenad Trajkovic. Iako pred pocetak sezone Partizanu nisu davane realne sanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvodjena Radosevicem, Cubrilom, Cankom, Vardom, Djokicem, Markovicem, Petrovicem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa.


Povratak asova

Partizan je sezonu 2000/2001. poceo pojacan povratnicima Bericem, Bulatovicem, Glinticem, kao i Bogojevicem, a timu se kasnije prikljucio i Milisavljevic. Trener Nenad Trajkovic je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto dosao je Darko Russo, bivsi pomocnik Zeljka Obradovica u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 2000. dogodila se velika tragedija, kada je ubijen Haris Brkic, koji se nekoliko Nedelja pre toga vratio u Partizan. Sezonu je svakako obelezio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovica i Zarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba.

Sezonu 2000/2001. je u igrackom smislu obelezio kapiten Miroslav Beric. On je bio najbolji strelac Suprolige i YUBA lige i probio se na cetvrto mesto vecite klupske liste strelaca. Ipak, Partizan je sezonu zavrsio bez trofeja. U Suproligi je eliminisan u osmini finala od francuskog Asvela, dok je u plej ofu i Kupu Jugoslavije porazen u finalu od podgoricke Buducnosti.


Trofeji uz nove zvezde

Povratak Duska Vujosevica u Partizan poklapa se sa pocetkom nove ere naseg kluba. Od 2001. godine naš klub je poceo nov osvajacki pohod i u zestokoj konkurenciji osvojio pet titula prvaka drzave i jedan Kup.

Politika kluba bila je da se uporedo sa rezultatom stvaraju novi asovi, igraci koji mogu da nastave trofejni niz Partizana, ali i nase reprezentativne kosarke. Partizan je u svetu zbog toga poznat kao klub koji je, uz Univerzitet Severna Karolina, dao najvise NBA igraca u poslednjih 20 godina. Naravno, situacija u nasem drustvu je takva da onemogucava da se mladi zadrze duze na okupu, trka sa bogatim Zapadom je nemoguca. U tome treba i traziti razloge nemogucnosti ravnopravne borbe u medjunarodnim takmicenjima.

Ostace zabelezeno da su osvajajuci sampionske pehare u crno-belom dresu stasali Milos Vujanic, Nenad Krstic, Vule Avdalovic, da su nosioci igre mladih selekcija drzavnog tima Uros Tripkovic, Luka Bogdanovic, Kosta Perovic, Boris Bakic, Novica Velickovic, Dejan Borovnjak ...

Bez iskusnih igraca poput Vlade Scepanovica, Dejana Milojevica, Djure Ostojica, Veselina Petrovica, Nenada Canka, Predraga Suputa ... rezultat i brzometni napredak mladih svakako ne bi bio moguc. Upravo u tome se najvise ogleda strategija naseg kluba, svi su podredjeni dugorocnom, a ne trenutnom uspehu.

Dusko Vujosevic je vec posle prve sezone i osvajanja Kupa i titule postao najtrofejniji trener u istoriji crno-belih. Do sada je osvojio - Kup Radivoja Koraca, sedam titula prvaka i dva Kupa.

 :wave: 

Nova tema...  :mrgreen:

aj da se i ja upisem.. :wave:

И ја да се упишем   :P  :mrgreen:

Ajd i ja da se upisem u novu temu! :mrgreen:

...  =D>  =D>  =D> za pobedu protiv Hemofarma u basketu

Partizan shampion  :!:  :!:  :!:

ekonomska kriza a vi se zajebavate  :!:

15-1...  kakav skor  jadranskoj...   =D> =D> =D>

aj nek je sa srecom nova tema :wave: