SPORT & POLITIKA
Iako se od sportista očekuje da budu apolitični, mnogi asovi su svoje stavove o nesportskim temama kroz istoriju iskazivali i na terenima. Moćnici često koriste svoj uticaj u sportu

Od sportista se očekuje da budu apolitični, što je ponekad vrlo teško. Retki su oni koji su dovoljno hrabri da javno priznaju svoje političke stavove i čvrsto stanu iza njih. U većini takvih slučajeva politički gest je ipak politički gest, iako možda namera pojedinaca nije bila politička. Ipak, u svetu sporta više je ljudi koji razmišljaju glavom a ne srcem, pa su i takve poruke sve ređe. Neki gestovi poput onog Robija Faulera, koji je podržao štrajkače iz Liverpula, ili kritike košarkaša Stiva Neša na račun Bušove politike podsetili su da nisu svi sportisti opsednuti samo sami sobom i mondenskim događanjima. Šta tek reći o bokserskoj legendi Muhamedu Aliju, koji je zbog svog negativnog stava prema Vijetnamskom ratu mogao da završi iza rešetaka.

Muhamed Ali vs Vlada SAD
U periodu od 1966. do 1971. jedan od najvećih boksera svih vremena i sportska ikona Muhamad Ali vodio je bitku s Vladom SAD oko služenja vojske. Odbio je da s ostalim američkim vojnicima ode u Vijetnam i o tome je javno bez dlake na jeziku rekao:

- Ne, ja ne želim da idem 10.000 milja daleko da palim i mučim druge ljude samo da bih pomogao nastavku dominacije belih robovlasnika nad obojenim ljudima širom sveta!
   
      
Ovens vs Hitler

Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. za vreme Hitlerove vladavine trebalo je da predstavljaju veličanje vladajućeg nacizma, a dogodilo se nešto na šta niko nije računao. Tamnoputi atletičar Džesi Ovens osvojio je četiri zlatne medalje (trčanje na 100 i 200 metara, skok udalj i štafeta 4dž100m), pokvario račune Hitleru, a kada se vratio kući u Ameriku, ponovo je bio građanin drugog reda. Iako je bio apsolutni heroj Igara, po povratku u svoju domovinu Ovens je i dalje bio građanin drugog reda i ponovo je morao da u autobus ulazi na zadnja vrata, jer su se u prednjem delu vozili belci.
Gurović, Divac, Šapić...

Ni srpski sportisti nisu ostali ravnodušni prema političkim dešavanjima poslednjih godina. Košarkaški reprezentativac SCG Milan Gurović istetovirao je lik četničkog vođe Draže Mihailovića, a u žižu javnosti je dospeo tek dve godine kasnije kada mu je zabranjen ulazak u Hrvatsku i BiH.
Fudbaler Savo Milošević je pred Petooktobarsku revoluciju igrao mali fudbal na Terazijama za Demokratsku stranku, a i kasnije je javno zastupao stavove ove stranke. Košarkaška legenda Vlade Divac pružio je podršku Borisu Tadiću, pošto je govorio na predizbornim mitinzima. Pred Novu godinu je člansku kartu DS dobio vaterpolista Aleksandar Šapić, dok su krajem devedesetih pristupnice u JUL, odnosno SPS, potpisali Dragutin Topić, Siniša Mihajlović i Željko Tanasković.
Za vreme bombardovanja (1999) mnogi srpski sportisti su protestvovali širom sveta. U slanju antiratnih poruka prednjačili su Aleksandar Đorđević (prekrivao prezime na dresu), Dragan Stojković, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović, Vladimir Grbić (ošišao se na ćelavo)...
      
      
      
   

Zbog tog stava Vlada SAD ga je kaznila tako što mu je oduzela titulu prvaka, odredila mu novčanu kaznu od 10.000 dolara i osudila ga je na zatvor. Na kraju priče Ali je, ipak, izbegao zatvor. Međutim, tri godine, koliko se ceo slučaj povlačio po svim mogućim sudovima, nije boksovao. Na kraju je ceo slučaj završen tek 1971. godine, kada je Ustavni sud presudio u njegovu korist.

Borac za radnička prava
Pravi čovek iz naroda, kako su mnogi opisivali Robija Faulera, proslavio je jedan svoj gol podigavši dres ispod koga je imao majicu na kojoj je iskazao svoju podršku radnicima s liverpulskih dokova. Radnici su bili u štrajku 18 meseci ranije kad nisu uspeli da pronađu zajednički jezik s poslodavcima oko plate i uslova rada. Faulerov gest bila je ideja njegovog saigrača Stiva Mek Manama i zbog nje je Fauler dobio veliku podršku od svojih sugrađana. UEFA je imala drugačije mišljenje, pa ga je kaznila 900 funti zbog "neprikladnog političkog gesta".

Real vs Barsa
Veliko neprijateljstvo između dva najpopularnija i najveća kluba u Španiji Real Madrida i Barselone nije samo sportske prirode jer je poznato da Katalonija, čiji je Barsa zaštitni znak, ima vekovnu želju za nezavisnošću. Ipak, nesvakidašnji događaj zbio se 1943. godine. U polufinalu Kupa protiv Real Madrida Barselona je prvu utakmicu dobila 3:0 i tako jednom nogom zakoračila u finale. Tada na scenu dolazi politika... Samo nekoliko trenutaka pre početka druge utakmice igrače Barse u svlačionici je posetila tajna Frankova policija, koja je zapretili svim igračima i trenerima vrlo ozbiljnim sankcijama i kaznama ukoliko ne puste Real da pobedi. Te sankcije uključivale su i mogućnost deportacije... Rezultat revanša? Real je tu utakmicu dobio sa uverljivih 11:1, što dovoljno govori kakav su otpor pružili uplašeni igrači Barse.

Hrabri gest na OI 1968.
Iste godine kada je ubijen Martin Luter King, borac za prava crnaca, na Olimpijskim igrama u Meksiku američki atletičari Tomi Smit i Džon Karlos osvojili su zlatno, odnosno bronzano, odličje u sprintu na 200 metara. Na dodeli medalja pojavili su se odeveni u crno, sa crnim šalom oko vrata i po jednom crnom rukavicom na ruci. Kada je počelo intoniranje američke himne, obojica su podigla u vazduh pesnicu uz takozvani tihi pozdrav.

- Crni smo i ponosni smo na svoju boju kože u beloj Americi - izjavio je tada Karlos.
Ta izjava se nije preterano dopala Međunarodnom olimpijskom komitetu koji je obojicu izbacio s Igara, ali je njihov hrabri gest govorio je dovoljno sam za sebe.

Protiv rata
Na NBA Ol-star vikendu 2003. u Atlanti prošlogodišnji MVP sezone, plejmejker Feniks Sansa Stiv Neš, pojavio se pred novinarima u majici na kojoj je pisalo "Rat ne. Pucaj u igri" u vreme kada je Džordž Buš nameravao da napadne Irak.

- Mislim da je Sadam Husein ludi diktator, ali ne mislim da nam je pretnja. Tamo još niko nije pronašao nuklearno oružje, bez obzira na to što se stalno govori o tome. Dok to ne bude rešeno, ne mogu da smatram rat kao prihvatljivu opciju - rekao je Neš, koga su potom razvlačili po novinama, čak se pisalo da je toliko levo orijentisan, da u avionu na putovanjima čita Komunistički manifest... Neš i danas tvrdi da ne žali zbog takvih istupa.

Izvor: Start