Koburg čeka gosta
  16.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
KNJAZ Nikola nastoji da Srbiju nekako privuče sebi. Opet je govorio Vlasavu kako Bugari u Makedoniji podstiču na ustanak, težeći da je zgrabe. Nije istina što pričaju Bugari da tamo ima tek nekoliko stotina Srba, nego ih je u Makedoniji na stotine hiljada. Zato knjaz "namerava" da pošalje u Beograd vojvodu Sima Popovića, u specijalnu misiju radi dogovora o zajedničkom radu sa Srbijom, a bugarskom knjazu Ferdinandu će otvoreno poručiti da Srbija ovoga puta neće biti sama.
Vlasav je, međutim, široko obrazložio knjazu da aktuelna međunarodna konstelacija u Evropi ne dozvoljava nijednoj veliko sili, a kamoli Bugarskoj, da se upusti u rat. Knjaz Nikola je pokušavao, tumači Vlasav, da se nametne kao posrednik između Rusije, Srbije i Bugarske, nadajući se velikoj nagradi za sebe i predstavljajući se u očima Slovena, zaštitnikom ugnjetenih i stradajućih. Isto tako "prijetnjama i laskanjem" knjaz nastoji da pridobije za sebe novog srpskog predstavnika, ne bi li preko njega uticao na spoljnu politkiku Srbije.

NEMA RATOVANJA
PROISTIČE da je knjaz Nikola u svojim megalomanskim iluzijama pokušavao upravo da podstakne komplikacije oko Makedonije, ne bi li ispalo da se u tome nešto ulovi. Unutrašnja gotovo očajna ekonomska i finansijska situacija Crne Gore kao da je rađala takve želje i pokušaje.
U očekivanju da ruskom potporom preoruža vojsku, knjaz je pukovniku Vasiću kao dobrom vojnom stručnjaku poverio da izradi projekat nove organizacije crnogorske vojske. Tome se Vasić sa puno volje odazvao. Knjaz je, međutim, našao za zgodno da se o tome pohvali ovdašnjem austrougarskom poslaniku, kako je dobio veoma vrednog sagovornika i saradnika, kao diplomatu i "što je glavno", vojnog stručnjaka za organizaciju crnogorske vojske u duhu i po zahtevima modernog ratovodstva; jer da će Crna Gora od sada ići ruku pod ruku sa Srbijom, kako u političkom tako i u pitanjima rukovođenja oružanim snagama dve zemlje.
Kako knjaz sebe nikada nije štedeo u očima Beča - on ni sada ne rizikuje da izgubi više od onoga što je već izgubio, ogorčeno reaguje Vlasav. Ali takvim "posve nepotrebnim i krajnje brzopletim izazivanjem Monarhije, on kao da zaboravlja da time deo nepoverenja i podozrenja Beča prenosi na Beograd - bez ikakvog opunomoćenja od te stranke.
Početkom maja 1902. pukovnik Vasić je u uniformi pratio knjaza Nikolu do Nikšića i natrag. Izvršili su smotru narodne vojske. I kako se Vasić angažovao u poslovima oko organizacije crnogorske vojske, Vlasav, inače mladi diplomata, je pomislio da bi se moglo raditi o zaključenju tajne vojne konvencije između Srbije i Crne Gore za odbranu od Austrougarske - ako bi ova ušla u Staru Srbiju, i od Bugarske - u slučaju njenog upada u Makedoniju.

BESMISLENA MISIJA
JEDINSTVENI interesi i težnje "dva srodna naroda" Vlasavu su potpuno razumljive. Ali se mora imati u vidu da se na Cetinju ne može ništa sakriti od "svevidećeg oka" Austrougarske. Eventualni rad na zaključenju vojne konvencije bilo bi samo nepotrebno izazivanje Monarhije.
Povodom Vlasavljeve pretpostavke, Čarikov je u Beogradu ispitao stvari, i od Vujića dobio uveravanje da se između srpske i crnogorske vlade ne vode nikakvi pregovori o zaključenju vojne konvencije. Istovetnost interesa i ciljeva dve zemlje u oblastima koje im priležu je nesumnjivo, pa ako bi tamo došlo do kakvih komplikacija, obe vlade bi složno dejstvovale bez ikakvih konvencije. Savezi i konvencije sklapaju se onamo gde nema potpunog pouzdanja. Ovde o nesporazumu ne može biti ni govora, i zato pregovori o savezima između Srbije i Crne Gore "za bližu i dalju budućnost" savršeno su izlišni.
Stalno potezanje knjaza Nikole kako predstoji ustanak u Makedoniji, da se ovoga puta neće ponoviti slučaj Istočne Rumelije, nego da će Crna Gora odlučno stati uz Srbiju i suzbiti Bugare, itd. prirodno se odrazilo na crnogorsko-bugarske odnose. U vreme dok je ministar Vuković bio u Beogradu, jednoga dana je bugarski poslanik na Cetinju rekao ruskom poslaniku Vlasovu da nema nikakvog smisla da dalje ostaje na Cetinju. Svoj žalosni položaj ne može više sakrivati od svoje vlade, pa dolazi na misao da moli za opoziv, jer da su zvanični odnosi između Bugarske i Crne Gore jedan nepotreban balast.
Vlasov ga je umirivao, ističući kako je normalizovanje odnosa između Srbije i Crne Gore korisno za sve balkanske zemlje. Što se knjaz Nikola prema poboljšanju odnosa između Rusije i Bugarske odnosi bojažljivo, objašnjava se njegovim strahom i sujetom da će odvući simpatije Rusije na drugu stranu i tako dovesti Crnu Goru u drugi plan, kao faktora na Balkanu.

ČUĐENJE KNJAZA
U PROLEĆE 1902. godine radi nekog raščišćavanja odnosa između Crne Gore i Bugarske, aktuelno je bilo pitanje uzvraćanja posete knjaza Nikole Sofiji. Znamo, inače, da je bugarski knez Ferdinand Koburg učinio zvaničnu posetu Cetinju u leto 1898. godine, i tada je bilo zaključeno da knjaz Nikola posetu vrati. Od posete Ferdinanda mnogo se puta iz Sofije aludiralo i prebacivalo na neuzvraćenu posetu crnogorskog knjaza.
Knjaz Nikola je nekako uvek izmicao. Izgovarao se, na primer, da bi njegova poseta Sofiji mogla izazvati nezadovoljstvo i kompromitovati ga u čitavoj Srbiji - dok vladika Firmilijan ne bude postavljen za mitropolita u Skoplju. Reč je, naime, o tome da su vlade Srbije i Crne Gore, u okviru "saglasnosti" o zajedničkoj politici u Turskoj, radile preko svojih predstavnika u Carigradu da se za mitropolita u Skoplju postavi Srbin, koji će u velikom delu Makedonije sprovoditi nacionalnu politiku kakva odgovara Beogradu i, posredno, Cetinju.
Sultan je upravo tih dana, 29. maja 1902, dao odobrenje za posvećenje vladike Firmilijana za mitropolita u Skoplju. Ovo će se obaviti, prema želji vlada u Beogradu i na Cetinju, baš na Vidovdan 1902. godine. Čudan je, međutim, izgovor, da se knjaz mogao plašiti od prebacivanja iz Beograda da bi on uzvratnom posetom Sofiji mogao naškoditi "opštesrpskoj stvari vezanoj za već svršenu činjenicu posvećenja vladike Firmilijana".
Dalje se knjaz izgovara čak time da se za jul "predviđa" poseta kralja Aleksandara (i kraljice Drage) Petrogradu(!), pa i time što se bugarski knjaz još "nije odlučio" da već krajem maja 1902. godine takođe poseti Petrograd. Pri svemu tome knjaz je izražavao "čuđenje" što bugarski knez ne sakriva svoje austrofilstvo - a nastavlja da se koristi poverenjem i pažnjom Rusije.

KOREKTNO SA BUGARIMA
IZMEĐU Crne Gore i Bugarske nije bilo gotovo ničega što bi ih uzajamno angažovalo ili interesovalo - direktno ili na račun trećeg. Tako konzistentno interesovanje knjaza Nikole za Makedoniju u stvari direktno ide preko Beograda. Na tragu zaista oslobodilačkih težnji balkanskih naroda, ali i imperijalizma evropskih sila, stajale su i nacionalne aspiracije onih malih balkanskih država. Crnoj Gori je, naime, valjalo da koliko kad može podupire Srbiju kako bi odbacila Bugare i ovladala Makedonijom. U ovome slučaju Crna Gora se mogla nadati većoj popustljivosti Srbije i većem komadu za sebe u Raškoj oblasti i Metohiji. Obrnuto, ako bi Bugari odbacili Srbe od Makedonije, eto velike muke kako da Crna Gora osetnije proširi svoje granice prema severu i severoistoku.
Slaba Bugarska bila je na neki način gromobran za aspiracije Crne Gore prilikom narednog i konačnog rešavanja istočnog pitanja. Inače, između Crne Gore i Bugarske nikada nije blo razloga za kakvu direktnu svađu; njihovi odnosi mahom su bili neobavezno srdačni, a nikada bliski i topli. Odnosi sa Srbijom na "dinastičkom nivou" uvek su bili, otvoreno ili prikriveno, neiskreni i u suštni loši, no uvek vezani jedinstvenim interesima i težnjama u osnovnim zadacima spoljne politike.

Zajedno kad treba
  17.01.2004

Piše: dr Novak RaŽnatoviĆ
U VEZI sa tim kako su stvari gledane iz perspektive vladajućih krugova Srbije zanimljiva je jedna izjava Milovana Milovanovića kao ministra pravde onog vremena. On kaže da odnosi “Srbije prema Crnoj Gori” mogu biti veoma zategnuti, ali u odsudnom času obe će države raditi zajedno. “Srpska nacionalna samosvest nije danas isključivo instinktivnog karaktera, kao što to beše pre pedeset godina i više. Ona je u srpskom i crnogorskom narodu uhvatila danas tolikog korena, da se s tim mora računati u svakoj prilici.”
“Prema tome, kad se među Beogradom i Cetinjem pojave bilo kakvi nesporazumi, oni nisu nikakvog karaktera narodnog, nacionalnog, jer nikad ne niču od dole iz naroda. I prema tome, ja čvrsto verujem u složnu akciju Srbije i Crne Gore, kad ustreba da zaštiti velike narodne interese, u času kad zatreba da zaštiti sudbinu oba ta naroda”. Odnosi sa Bugarskom, po mišljenju Milovanovića, nešto su sasvim drugo. “Možemo biti u najlepšem prijateljstvu, ali u odsudnom času u dva tabora. Srpska i bugarska sloga teško se može postići stoga što Bugari odlučno poriču da u Makedoniji ima Srba uopšte”, kaže Milovanović.
O KONFUZNOJ i u svakom slučaju sterilnoj politici knjaza Nikole u ovo doba imamo jedno interesantno kazivanje vojvode Boža Petrovića (u narodu zvanog gospodin Božo), kako je to preneo ruski poslanik Vlasov. Predsednik Državnog saveta Crne Gore vojvoda Božo bio je, doduše, u faktičkoj nemilosti kod Gospodara, i to bar od 1898. godine, kada ga je knjaz kao ruskog kandidata, a uz pristanak i drugih evropskih vlada, onemogućio da postane guverner Krita. Sa iskustvom poznavanja Crne Gore od pune četiri decenije zauzimanja visokih položaja, vojvodu Boža su, žalio se Vasoviću, teško pritiskale i rastuživale tekuće političke akcije knjaza Nikole.
Nema poslednjih godina kod knjaza ni “opredeljenog programa niti ikakvog sistema, već samo lutanje tamo-amo. A u tome kod njega počinje da izbija najuža egoistička tendencija, život od danas do sutra i sama briga o porodici i svom džepu. Unutrašnja politika knjaza Nikole”, govorio je dalje vojvoda Boža, poslednjih godina vodila je slabljenju, ako ne i “konačnom rastrojstvu svih ekonomskih resursa zemlje”.
Zatim, knjaza stalno progoni misao da je okružen izdajom, i svaki uticajniji čovek za njega je nezgodan i opasan. Zato on među njima podržava “uzajamnu zlobu, zavist i nepoverenje”, težeći da ih diskredituje u očima naroda, da unizi svakog pojedinca. Ipak, dok je živ, silom ustaljenih tradicija narod će mu se povinovati do kraja. NJegovom nasledniku, ako bude sledio takav pogubni sistem, narod se neće pokoravati, i nastupiće kriza, predviđa vojvoda Boža, opasna za nezavisnost i opstanak Crne Gore.
“Iskusni političar, razmažen srećom i uspesima u svim svojim preduzećima, knjaz Nikola izgleda počinje da gubi glavu” - tako vojvoda Božo shvata knjaževu “otvoreno izraženu” pretenziju na srpski presto, zašta on priprema svoga drugog sina Mirka. “Ali on će time”, smatra vojvoda Božo, postići samo suprotan efekat - “naoružati protiv sebe Srbe zauvek”.
POZNAVAJUĆI, kaže, dobro duh toga po krvi srodnog naroda, kao i “tradiciju njegove vlade”, Srbija će, ako ne uspe da stvori republiku, primiti tako slabog kralja koji će biti samo marioneta u rukama vlade i Skupštine. A tamo dobro znaju “princip apsolutizma” knjaza Nikole, u kome duhu je i vaspitao svoje sinove. - Inače, vojvoda Božo, pošto ga je knjaz podozrivo gledao, dobro se čuvao da ne pređe prag lojalnosti prema svome bratu od strica knjazu Nikoli.
Približavao se dan svadbe na crnogorskom dvoru, i knjaz Nikola je dosta brinuo za sastav i nivo svadbene svite. Konstantinović, međutim, sa svoje strane, nije mogao naći drugih ličnosti osim prijatelja i privrženika pokojnog kralja Milana, i sada ljutih protivnika kralja Aleksandra - samo zbog njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Knjaz Nikola kao da je nalazio neku satisfakciju ili osećanje trijufma što će mu na veselje doći okoreli “milanisti”. Raspitujući se kod Konstantinovića, zaželeo je da mu dođe neko od njegovih “bliskih”, a to je zapravo uvijeni poziv najvećem “milanisti” dr Vladanu Đorđeviću.
Vladan se, međutim, još povodom veridbe trudio da u šeretskoj pritvornosti nadmaši knjaza Nikou. Naime, kad se lični lekar knjaza Nikole, dr Perazić u Karlebodu sastao sa pukovnikom Konstantinovićem, tamo se našao i dr Vladan, koji je, prema svedočenju vojvode Sime Popovića, “doslovno” rekao: “E, doktore, mi vam sa našom Natalijom otvorismo put na srpski presto. Ako ga ne uzmete, sami ćete biti krivi”. Da se još nasprda i svadbi i svemu oko toga, Vladanu je, valjda nehotice, dao povod baš prijatelj Konstantinović: poslao mu je fotografiju svoga budućeg zeta knjaza Mirka sa njegovim svojeručnim potpisom. Vladan je uzvratio na isti način - svoju fotografiju poslao je Mirku sa propratnim pismom.
U PISMU dr Vladan ističe kako mu je prijatelj Konstantinović - “tast Vaše svetlosti” - učinio veliku radost poslavši mu sliku svoga “uzvišenog zeta”. To mu je beskonačno drago već kao “starom slugi” doma Obrenovića, jer se kao takav raduje braku između “ličnog izdanka doma Petrović NJegoša” sa praunukom gospodara Jevrema Obrenovića. Slika mu je utoliko draža što je ukrašena posvetom “NJegove svetlosti”. No, kako “sirak bez otadžbine” (u emigraciji) ne može naći dostojnog uzdarja - usuđuje se da uzvrati slikom svoje malenkosti. Otrpio je, kaže, kritike svoje kćerke, koja mu je primetila da je to od njega, kao “običnog smrtnika” odveć pretenciozno. No, on ne poznaje dvorsku etikeciju, pa “ako bih se donekle zamerio Vašoj svetlosti što na sliku odgovaram slikom molim buduću veliku vojvotkinju Grahovsku (knjaz Mirko ima titulu veliki vojvoda Grahovski) da ublaži svoga svetlog Vojna, te da se mnogo ne naljuti na starog prijatelja njene kuće, koji je srećan što mu se dala prilika da Vašoj svetlosti od sveg srca poželi svaku sreću”. Odgovarajući, verovatno po nauku oca, knjaz Mirko (ne pominjujući fotografije) hrabri dr Vladana Đorđevića da ne klone duhom u egzilu, jer da su srpskom narodu potrebni “ljudi rada danas više nego igda, ali ljudi patrioti u pravom smislu”. Dr Vladan Đorđević neće doći na svadbu, doći će njegova kćerka, kao prijateljica neveste Natalije.
Još povodom veridbe Mirka i Natalije predsednik srpske vlade Mihailo Vujić naložio je poslaniku Vasiću da svoje držanje podesi u skladu sa uveravanjima knjaza Nikole i ministra Vukovića kako je taj brak čisto privatne prirode, te da neće poremetiti prijateljske odnose između Srbije i Crne Gore. Shodno tome, kralj Aleksandar i njegova vlada ne žele da znaju za tu svadbu - “prilikom venčanja i tih ceremonija kralj ne želi da prisustvujete”, poručio je Vujić Vasiću. Dobivši telegram da može koristiti odsustvo, Vasić je na nedelju dana uoči svadbe napustio Cetinje. Taj odlazak na Cetinju je proizveo snažan utisak.

POZIV - ZETU
KNJAZ Nikola se setio i svoga zeta kneza Petra Karađorđevića. Pisao mu je u Ženevu pozivajući ga na svadbu. Na svoj uobičajeni način, knjaz je u pismu istakao kako Mirkova ženidba potiče iz “čiste i velike ljubavi”, te da se njoj, zbog činjenice da je snaha Natalija u srodstvu sa Obrenovićima, ne može pridavati nikakav značaj ili težnje koje ne postoje. U jeziku knjaza Nikole, ovo znači poruku zeta da njegovo pretendentstvo, kao Karađorđevića, sada još više dolazi pod znak pitanja. Knjaz Petar je samo kratko izrazio “najsrdačnija čestitanja” i radost zbog veselja u domu svoga tasta, i ništa osim toga, što znači da neće doći na svadbu.

Konkurs za kralja!
  18.01.2004

Piše: dr Novak RaŽnatoviĆ
DVA broja ”Glasa Crnogorca” nekako netegnuto i gotovo veštački su ispunjena prikazivanjem svadbenih svečanosti na Petrovdan 1902. na Cetinju. Daleko, inače, od crnogorskog običaja, ”uzvišena nevesta”, njeni roditelji i njihove zvanice pošli su 11. jula iz Dubrovnika brodom za Kotor, produžili uz Lovćen ”koracima”, na NJegušima ih je sreo prestolonaslednik Danilo, da bi uveče ”svatovi” stigli na Cetinje.
Osobenim svečarskim tonom ovaj list ističe kako u braku Mirka i Natalije trijumfuje ljubav, koja je ”prvi uslov sreće u svakome braku”, koja ”zaručnike pronalazi i izabira” i između njih ”neprelomnu vjeru utvrđuje”. Drugi je uslov ono pitanje ”gdje se izbor srca zaustavio”, a zaustavio se u pitomoj Šumadiji, u blagorodnoj srpskoj kući, koja sobom nosi vrline neophodne ”jednoj srpskoj knjeginji”.
ŠTO se tiče zvanica, od sve ”avgustjejše” rodbine kojoj se knjaz Nikola nadao, samo je italijanski kralj bio zastupljen preko admirala De Libera. Teško je razabrati ko su direktne knjaževe zvanice a ko Konstantinovićevi ”svatovi” (!), jer uglavnom su svi na istom nivou. U pratnji neveste došli su roditelji pukovnik Aleksandar Konstantinović i supruga Anka, njen brat Vladimir, gospođica Đorđević (kći Vladanova) zatim izvesni Bogićević, bivši srpski opunomoćeni ministar u Beču i Berlinu, neki Nikolaj, pristav rumunskog poslanstva u Carigradu i, svakako najvažniji, mađarski grof Evgenije Žiči, poznat kao prijatelj kralja Milana i kao planinar na Kavkazu i Pamiru. Ovako ili onako, sve sami ”milanisti”. Sultan je uputio izaslanika Turkan-pašu, ali je on dospio samo na garden parti što je davao prestolonaslednik Danilo kao završnu ceremoniju trećeg dana.
Knjaza Nikolu i njegove goste spajalo je samo to što su, mada iz različitih motiva, svi bili veliki protivnici kralja Aleksandra i kraljice Drage. Ali utoliko je više kao sablast nad njima lebdeo duh pokojnog kralja Milana. Pred prizorom koji se pružao, Vlasov je našao sasvim na mestu što se poslanik Vasić uklonio iz Cetinja. Na prijemu kod knjaza i knjeginje, usiljenost raspoloženja samo je potencirala tešku nelagodnost, odnosno nestrpljenje da ”iskrenim prijateljima” što pre vide leđa.
Brak knjaza Mirka i knjeginje Natalije kroz deset godina završiće se razvodom. Isključivi razlog biće razvratni i skandalozni život knjaza Mirka.
ČIM se oženio, zapažao je poslanik Vlasov, knjaz Mirko je postao nepristupačan, osion, zanosio se velikim planovima i iluzijama zamišljajući sebe kao kralja Srbije. Pripisujući to mladosti, a još više nepostojanosti njegova karaktera, slabom obrazovanju i potpunoj nepripremljenosti za život, Vlasov kaže da je zlo u tome što on ”u poslednje vreme” i rečju i delom sve češće stavlja knjaza Nikolu u neugodan položaj. Nedavno je rekao kako on ”po pravu” postaje glavni kandidat za srpski presto, da to pravo neće ustupiti ni ocu ni bratu, jer da njegov brak nije ništa drugo do jedna lukava kombinacija Austrougarske (!), koja će njegovu kandidaturu energično podržati.
Dom Petrovića-NJegoša, prema Mirku, i po krvi i po položaju daleko je iznad doma Obrenovića. U ovome kontekstu za Vlasova su posebno karakteristične Mirkove reči kako je Rusija ”za svoje groše” Crnu Goru potpuno potčinila svojoj volji. Prema Mirku, dakle, treba se otkačiti od Rusije a prisloniti Austrougarskoj!
S obzirom na to da je bio slab prema svojoj deci, osobito sinovima, knjaz Nikola možda to ne bi ni primetio, jer Mirkova fantaziranja o srpskom prestolu zapravo su ono isto što knjaz Nikola odavno priprema, samo tajno. Ali intervenisao je prestolonaslednik Danilo. I ranije u odnosima između dva brata nije nedostojalo zavisti i surevnjivosti. Posle Mirkove ženidbe njihovi odnosi ”i dalje su hladili”, i svako ukazivanje pažnje mlađem bratu moglo je samo da ih zaoštri. Povodom Mirkovih priča o prestolonasleđu u Srbiji, knjaz Danilo je kod ministra Vukovića zahtevao da se Mirku strogo zabrani da ubuduće sa bilo kim, a osobito sa stranim predstavnicima, govori o bilo kakvom političkom pitanju. Svoju bojazan prestolonaslednik je obrazlagao time da Mirkove nesmotrene reči, u prvom redu kod zastupnika Srbije, mogu da imaju značenje i važnost mnogo veću od onoga što zaslužuju.
POSLE svadbe ”Glas Crnogorca” se ponovo upustio u polemiku sa ”nekim listovima”. Ženidba knjaza Mirka, kaže se, samo je ”običan događaj” koji zaslužuje samo simpatije dobronamernih i iskrenih ljudi. Od toga ne može biti rđavih posledica, a kamoli razdora između beogradskog i cetinjskog dvora, jer da je svakome dobro poznato šta je Cetinje činilo da se uspostave i učvrste odnosi između ”dva srpska stožera”. Šta odnosima između Srbije i Crne Gore mogu da naškode sadašnji nepovoljni odnosi između porodice Konstantinović i vladajućeg doma Obrenovića.
Kralj Aleksandar i gospodin Konstantinović su bliski rođaci, a s obzirom na to da su rodbinski osećaji kod Srba duboko urođeni - ti odnosi se mogu lako popraviti. Neka budu potpuno mirni svi oni koji se boje da će ženidba knjaza Mirka imati rđavih posledica po srpsko-crnogorske odnose. Sa Cetinja se nikad nije dopuštalo niti će se dopustiti mešanje u unutrašnje stvari Srbije, poručuje ”Glas Crnogorca”.
Apstrahujući uobičajene pretenzije Cetinja da suvereno tumači kako su obnovljeni i kako su sad ”postojani” zvanični odnosi sa Beogradom, samo pominjanje mogućnosti izmirenja kralja Aleksandra sa ”bratom” Konstantinovićem, pri poznatoj činjenici da je ovaj drugi upravo zbog kraljeve ženidbe emigrirao iz Srbije, zvuči kao knjaževo smišljeno izazivanje i vređanje kralja Aleksandra i kraljice Drage. Ovo naročito kada se to čini u kontekstu, makar kakve, rasprave o prestolonasleđu u Srbiji, a kada se zna da je to za kralja Aleksandra bilo prvorazredno političko pitanje i stvar najdublje lične sujete i osetljivosti.

KANDIDAT I - RUS
ŠTA je sve strujalo kroz javnost o pitanju prestolonasleđa u Srbiji dosta dobro se ogleda iz jednog napisa u novosadskoj ”Zastavi” (oktobar 1902). Pod naslovom ”Zašto je izostao put kralja Aleksandra u Rusiju?” tvrdi se kako su pogrešna tumačenja da ”nenaklona odlaganja” posete srpskog kraljevskog para ruskom dvoru potiču od ruske carice, koja neće da primi kraljicu Dragu. Dalje se razvija priča kako ruski car uskoro odlazi u Rim, a odatle u Atinu i na Cetinje.
Hteo je, navodno, car Nikola Drugi da se sastane sa kraljem Aleksandrom, kako bi pokušao da između beogradskog i cetinjskog dvora uspostvi iskrene i prijateljske odnose, ali da je ruskoj diplomatiji izgledalo da se ti odnosi mogu regulisati tek pošto se reši pitanje prestolonasleđa u Srbiji. ”Rusi su pitanje pokrenuli, u prvom redu njihov kandidat knjaz Mirko”, međutim, kralj Aleksandar je to odbio. Onda su, navodno, Rusi ponudili starijeg sina kneza Petra Karađorđevića, pa je kralj i to odbio. Najzad je za naslednika prestola ”predložen” Rus, ”u kome ima i srpske krvi”, a to je sin hercega Lajhtenberškog i Stane - kćerke knjaza Nikole. Odbijajući navodno sve, kralj Aleksandar je kao govorio da i on ima srodnike koji bi mogli naslediti presto: Lunjevice, Blaznavci, Barići, Nikolići.

Brige knjaza Nikole
  19.01.2004

Piše Dr Novak RAŽNATOVIĆ
OSIM spoljnopolitičkih i onih dinastičkih pitanja bilo je i drugih "zajedničkih" poslova. Povodom suše koja je 1902. u Crnoj Gori "spržila" svu letinu, ministar Vuković se preko poslanika Vasića obratio srpskoj vladi. Loša godina prinudila je veliki broj crnogorskih porodica, najvećim delom iz severnih krajeva, da traže pasoš za Srbiju, neke za stalno naseljenje, neke samo "na zimnicu", i pojedinci u pečalbu, "na zaradu". Kako, međutim, između dve vlade nema prethodnog sporazuma o izdavanju pasoša, a da se ne bi desilo da crnogorske porodice budu masovno vraćane sa srpske granice, moli se srpska vlada da posreduje kod kralja Aleksandra da "favorizuje izvesnom broju naroda" da pređe u Srbiju, i tako se sačuva "od očevidnog stradanja usled hrđave letine".

Preseljenje u Srbiju ove godine tražilo je oko hiljadu crnogorskih porodica. Međutim, od avgusta do novembra iselilo se u Srbiju svega oko 90 porodica iz Crne Gore. Konačno je sredinom novembra 1902. došao odgovor srpske vlade, da neće primati nikog radi naseljenja - "izuzimajući one koji su imali uverenja da će dobiti zemlju".

"NESREĆA ZA NAS SRBE"
NOVEMBRA 1902. kralj Aleksandar je prekinuo sa radikalsko-naprednjačkom vladom Mihaila Vujića, i sastavio jedan neutralni kabinet sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem na čelu.

Osećajući da od Beograda nailaze još hladniji talasi, knjaz Nikola je nameravao da situaciju nekako predupredi. O tome nam svedoči jedan njegov svojeručni koncept pisma, bez oznake datuma, kralju Aleksandru, a baš povodom rečene smene kabineta u Beograu. Pismo, po svoj prilici, nije odaslato adresatu. Ali bez obzira na to, ovde se na poznati način kazuje šta je knjaza Nikolu mučilo u odnosu prema kralju i vladi Srbije.

Knjaza najpre zabrinjava demisija Vujićeve vlade, sa kojom je njegova vlada, kako kaže, dve godine u "najlepšem skladu". Brine ga da Srbija ne pređe sa "slovenske na neslovensku stranu" što bi bila najveća nesreća "za nas Srbe". Zato on hoće da savetuje svoga "mladoga brata", da ne bi podlegao rđavim savetima i kakvoj ličnoj osvetljivosti, te ne napusti Rusiju - ruku "o kojoj visimo svi i koja nas žive drži". Sada su sloga i sporazum potrebniji nego ikada. Jer Austrougarska, oslonjena na moćnu Nemačku, pritiska i zastrašuje sve.

Ali knjaz ocenjuje da je Monarhija slaba i trula, i veliko je zlo ako Srbija i Crna Gora ostave svoju braću da stradaju od jedne "neopasne aveti". Treba joj reći ne samo - "nećeš napred", nego i ovako: "Miči mi se iz Bosne i Hercegovine"! pa će odmah biti mekša. Neka joj to prvi reče ako hoće, kralj Aleksandar - "ili ću joj to reći ja", svejedno, samo neka jedan drugome svim silama pomognu. Treba Austrougarskoj dati da razume "da će pre naše milo Srpstvo biti naš grob, nego li njen rob."

NAIVNE MIRKOVE TEŽNJE
PISMO nije poslao jer je valjda i sam shvatio da je preterao u fantaziranju: jer provocirati Austrougarsku u vreme dok je Rusija toliko angažovana na Dalekom istoku, i na putu oružanog sukoba sa Japanom, u kome će biti poražena, bilo je sasvim iracionalno. Međutim, pre će biti da je knjaza Nikolu brinula vlastita pozicija u Srpstvu, i uošte na perspektivi šireg narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Iz ovoga veoma kontroverznog rezonovanja, vidi se da on stvarno i ne misli da provocira Austrougarsku, sem ako bi na to hteo da nagovori kralja Aleksandra. Jer, u "pismu" čitamo dalje:

"Dok smo u ovim granicama budimo nerazdeljivi u misli istoj i čežnji vrućoj za našu narodnu zajednicu, a da se ne brkamo, zabeležimo ako nam se čini potrebno svere upliva u dotičnim krajevima našeg susedstva. Raširimo li se, onda samo zabeležimo naše administrativne oblasti, a politika neka nam bude jedna zajednička nerazdeljena od Mora do Dunava, tako ćemo biti jaki, silni i poštovani. Ne bude li ove misli među nama, mi smo lako tuđi ručak, i mi ćemo biti nigde i ništa", istakao je kao na ispovesti knjaz Nikola. Stalno se, dakle, knjaz vraćao na pitanje buduće "razmeđice" u Turskoj, da se unapred precizira što će kome pripasti od toga kolača.

Iza toga knjaz prelazi na drugu temu: hoće da objasni kralju neke "naivne" težnje svoga mlađeg sina Mirka. Sa puta kojim je "mnome bio upućen" skrenula ga je, kaže bivša srpska radikalna emigracija u Crnoj Gori, ulivajući mu u mladu i rasijanu glavu "pogrešne misli" prema kralju, a tim i "prema meni". Takve misli "započeo mu je rasplamćivati Ranko Tajsić s kobnom mu društvom - ubio ih Bog!" (Već znamo kako je Tajsić ovamo prošao i otišao iz Crne Gore.)

POKUŠAJ NAGODBE
KAD je to knjaz razumeo, a to je bilo, nažalost, pošto se već raščulo, ukorio ga je i strogo mu prebacio za "zle čežnje" koje su se inače isključivo svodile na to da ga kralj proglasi za naslednika prestola - "dok bi mu Bog dao sina naslednika". No, Mirko mu se "na ikoni" zakleo da više o tome neće misliti, niti dopusiti da mu iko o tome pomene. Knjaz je sada radostan što se njegov sin "povrće od zablude" i ostaje privržen "milome kumu i bratu kralju Aleksandru", kao što su mu vazda bili privreženi sami knjaz i prestolonaslednik Danilo.

Knjaz dalje izražava žaljenje zbog takve pojave u njegovoj kući, u kojoj su lične ambicije uvek bile podređene optšim interesima, pa tako "iskreno" iznosi stvar da bi uverio kralja - ako je čuo glasove: "Za sinom stoji otac! Knjaz Nikola ističe sina!" - da to ne može niko reći osim "zlih i pakosnih jezika", da se taj teško ogrešio o istinu. Bila bi to i politička kratkovidost, jer bi Mirkovo pretpostavljanje starijem bratu Danilu, već po rođenju prestolonasledniku, bilo neprirodno i ubitčano "za narodno ujedinjenje i za samu moju kuću". A sada, oslanjajući se na Mirkovo "osjećanje" i uticaj kritike, knjaz garantuje da toga više neće biti. "U svakom slučaju ja uzimljem na sebe odgovornost, i molim kralja, ako je što čuo za ove nesmislenosti da mu milostivo oprosti i zaboravi".

Ovaj koncept pisma, gotovo smo sigurni, nije postao original, nije poslat kralju Aleksandru. Razlog da ostane koncept možda je u njegovom saznanju da je kralj već sigurno sve čuo i razumeo kako je knjaz lani preko svojih kćeri "podejstvovao" kod ruskog cara i carice da prijem kralja Aleksandra i kraljice Drage bude sasvim "odložen". Međutim, takođe, bi bilo u duhu i stilu knjaza Nikole da je, kaneći se da uputi ovo pismo, poruka polazila od sledećeg: već znaš koliko mogu da ti naškodim, i hajde da se nagodimo.

ZAHLAĐENI ODNOSI
ZVANIČNI odnosi između Beogada i Cetinja postajali su sve hladniji. Manifestovali su se u međusobnim sitnijim čarkama i podmuklim pakostima. Dalje zadržavanje pukovnika Vasića na Cetinju gubilo je smisao, osim u tome da bi kralja Aleksandra obaveštavao šta se u Crnoj Gori događa i priča.

Prevrat bio planiran
  20.01.2004

Piše Dr Novak Ražnatović
KAO poslednji "događaj" u misiji pukovnika Vasića u Crnoj Gori bila je jedna banalna povreda srpske diplomatske misije na Cetinju. Knjaz je poslao perjanika da traži jednu ličnost u gradskom hotelu. Kad je tamo nije našao, perjanik je pošao u srpsko poslanstvo, lako savladao otpor čuvara i hrupio u trpezariju, gde su upravo večerali poslanik Vasić, njegova supruga i nekoliko zvanica. Posmotrivši, perjanik je rekao zašto je došao.

Odgovorili su mu da ta ličnost nije tu i da ovde nema šta da traži. Kad je izašao, Vasić je, zgrožen, uzviknuo da je ovo nešto nečuveno. "Kad pošalje gospodar ja smem poći gde mi je volja" dopro je glas iz hodnika. Tada su shvatili da je perjanik ostao iza vrata. Za ovu "nečuvenu" povredu eksteritorijalnosti srpske misije, pukovnik Vasić je tražio da se izgrednik najstrože kazni i da ga o kaznenoj meri odmah izveste, kako bi prvom poštom o tome mogao izvestiti svoju vladu. Najzad, neka crnogorska vlada nađe načina da ga više ne dovodi u dodir sa "ljudima takve vrste".

U ODGOVORU na "uvaženu poverljivu" notu ministar Vuković izražava žaljenje zbog grube povrede srpske misije. Knjaz je perjanika poslao, kaže se, samo u hotel, a ovaj je bez ikakve naredbe pošao da pita dalje. Kada bi nekoga tražili u kojoj inostranoj misiji, to bi činili prekooficir, a kako je po propisu. Postupak perjanika nastao je iz "prostote i neznanja". Zato je kažnjen sa šest meseci otpusta iz službe i "bez ikakve plate".

Valja, međutim, naglasiti da, i pored kidanja veza i sve zategnutijih zvaničnih odnosa između Beograda i Cetinja, njihovi zastupnici u Carigradu i dalje jednako prisno sarađuju na pitanjima od "zajedničkog interesa" koji se tiču Raške oblasti (Novopazarski Sandžak), Metohije, Kosova i Makedonije.

Gotovo neopaženo, iz pozadine je izronio knez Petar Karađorđević. Pošto je, nakon ženidbe 1883. najstarijom ćerkom knjaza Nikole Zorkom (pa i nakon njene smrti 1890.), više od 11 godina proveo uglavnom na Cetinju, godine 1891. prešao je u Ženevu - ne samo radi školovanja dece nego "i zbog nategnutijih odnosa" s tastom, odnosno knjazom Nikolom. Dolazio je na Cetinje samo 1900. godine, prilikom velike svečanosti otvaranja - osvećenja Svetovasiljevskog hrama u Nikšiću, podignutog u spomen i slavu crnogorskih i hercegovačkih ratnika u ustanku i ratu 1875-1878. godine, za čije je podizanje dao značajan novčani prilog. Istom prilikom učestvovao je u svečanosti ženidbe crnogorskog prestolonaslednika Danila. Tada je razgovarao sa svojim starim prijateljem piperskim serdarom Bašom Božovićem. Pred njim se knjaz Petar ogorčeno izražavao o svome tastu knjazu Nikoli: da je veliki lažov, mnogo puta ga je slagao, itd.

OD ženidbe kralja Aleksandra Obrenovića gospođom Dragom Mašin, sve je u stvari išlo naruku knezu Petru Karađorđeviću, a on je znao da koristi situaciju. Povremeno je boravio i u Beču, gde je oživeo karađorđevićku propagandu. Srpska štamparija u Budimpešti izrađivala je dopisnice sa likom kneza Petra kao pretendenta na srpski presto. Iz te štamparije je izašla njegova brošura, gotovo pamflet, pod naslovom "Istina o Crnoj Gori". U njoj se razobličavaju prazan život i intrigantske naravi u vladajućem krugu na Cetinju.

Vojvoda Gavro je pamtio kako je knez Petar na Cetinju vodio neke beleške. Čitajući brošuru, oni koji se tu pominju prepoznavali su sebe u konkretnim zgodama i situacijama, koje je nesumnjivi autor knez Petar istinito prezentirao. Knjaz Nikola, kaže vojvoda Gavro, najpre nije hteo potvrditi da je knez Petar pisac te brošure - "možda zato što je knjeginja Milena veoma i mnogo protežirala svoga zeta". Kasnije će to i knjaz Nikola potvrditi, i otvoreno će se pokazati da je knez Petar Karađorđević onaj potpisani "Crnogorac" koji je pisao "Istinu o Crnoj Gori".

Vojvoda Gavro smatra da je knez Petar diktirao materijal a njegovi glavni saradnici Nenadović i Balugdžić to su redigovali i oblikovali. Nešto kasnije, kad knez Petar bude kralj Srbije, srpska narodna štamparija Ranka Milića iz Pešte ponudiće ministru Vukoviću da otkupi 500 neprodatih primeraka brošure - s motivacijom da više nije aktuelna, pošto neki njeni autori već stoje na visoki položajima u Srbiji. Te primerke otkupio je Lazar Mijušković, crnogorski ministar, kasnije predsednik vlade, i spalio ih, osim nekoliko koje je ostavio u ahrivi Ministarstva inostranih dela.

Dva pisma kneza Petra Karađorđevića vojvodi Gavru Vukoviću iz prvih meseci 1903. godine karakteristična su po nekom sarkastično-šeretskom tonu prema onim "važnim" Crnogorcima. Knez Petar se obraća "Ekselenciji" Gavru - "za pasoš" koji mu treba kad pođe "u kakvu državu gde se to još traži". Neka samo na Cetinju ne pomisle da on hoće da postane crnogorski podanik jer "...neću pod vašu jurnadikciju (triput podvučeno). To mu ne dao Bog, pošto zna kako na Cetinju drže Šumadince "a osobito mene", te ako bi im šaka pao - "spremili bi mi nešto gore od Grmožura (pusto ostrvo na Skadarskom jezeru - tamnica za političke osuđenike). No, šalu na stranu, ma koliko da vas peckam, opet bi mi milo bilo da vas vidim i slušam više umstvovanja, pa makar se sporečkali po starome običaju. Zaželeo sam vas i nalazim da mi nešto fali". Pasoš mu treba na francuskom jeziku - dok srpski jezik ne postane univerzalan, ističe knez Petar.

PREVRAT od 29. maja (11. juna po novom) u Beogradu nije iznenadio Cetinje. Mesec dana ranije "jedan prijatelj iz Zagreba" obavestio je vojvodu Simu Popovića da se u Beogradu "očekuju veliki događaji". Knjaz Nikola je rekao vojvodi Simi da i on ima "takav izveštaj". U očekivanju događaja u Beogradu, knjaz je bio jako nespokojan, izlazio je često u baštu, sedao i šetao tamo-amo.

Taj nemir naterao ga je da 10. juna (28. po starom) pođe u Bar u pratnji samo jednog ordonans oficira. Sutradan je u Baru dobio vest bečkog Korespondenc-biroa o prevratu u Beogradu i ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage. Odmah je krenuo natrag, a u tom času je stigla druga depeša - o tome da su zaverenici izvikali kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Pratilac ordonans Vlada Petrović, pričao je kako je knjaz, primivši ovu depešu, pomodrio u licu, stisnuo je u šaku i bacio. U putu za dugo nije ni reči progovorio.

Stigavši na Cetinje, knjaz je bez ikakve ceremonije žurno ušao u dvor. Odmah je pozvao ministra Vukovića i vojvodu Simu Popovića. Uzbuđeno ih je zapitao za mišljenje o prevratu u Beogradu. Sima je, kaže, potvrdio ono što mu je ranije rekao: knez Petar Karađorđević biće kralj Srbije. "Nikada... Vaše je Gospodaru!", ni u slučaju da ga Narodna skupština proglasi kraljem "neće videti srpske zemlje" - rekao je vojvoda Gavro, baš kao da je to od njega zavisilo. Upravo je stigla nova depeša Karbiroa, potvrđujući da su zaverenici proglasili kneza Petra za kralja Srbije.

UZBUĐENJE NA CETINJU
PREVRAT u Beogradu na Cetinju, svedoči vojvoda Simo, izazvao je veliko iznenađenje. U grupama po ulicama i kafanama ljudi su živo raspravljali. Pokolj na srpskom dvoru kao da se nikoga nije ticao, već se samo pitalo ko će sada na presto Srbije. "Gospodar, niko drugi!", govorili su mnogi, ali ne iz ubeđenja i poznavanja stvari, već samo da bi ugodili i dodvorili se knjazu. "Ako bi Srbijanci opet uzeli nekoga drugoga, biće opet dve dinastije i Srpstvo se opet neće ujediniti", rezonovali su režimlijski politikanti.

Čestitke srpskom kralju
  21.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
U BEOGRADU je na dan prevrata dolazak Karađorđevića, uopšte uzev, sasvim odobravan, mada "nigde nije primetan entuzijazam". Čuli su se pojedinačni glasovi za knjaza Mirka, onda za kakvog ruskog princa pa i za republiku, ali štampa je "zasad" neutralna, tako komentariše ruski diplomatski otpravnik na Cetinju Ščeglav.

Zemaljska vlada Bosne i Hercegovine javila je nadležnom Zajedničkom ministarstvu finansija u Beču da se u "pravoslavnim" krugovima događaji u Beogradu mere izgledima šta bi bilo povoljnije za budućnost ovdašnjeg srpskog naroda. Nade u crnogorskog princa Mirka su splasnule, a ipak se drži da je knez Petar Karađorđević manje podoban.

Novosadska "Zastava" primećuje da o crnogorskoj dinastiji niko ne govori, kao da je većina za Karađorđevića, a među inteligencijom ima dosta glasova za republiku. Kako se izbor uglavnom svodi na kneza Petra Karađorđevića, u Beogradu žele da on dođe pošto Skupština konačno reši stvar.

Kada je knjazu Nikoli došla vest da je Narodna skupština u Beogradu izabrala kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije, a zatim druga od samog Petra kojom javlja da se primio izbora, knjaz je pozvao vojvodu Sima da mu pomogne da napiše srdačnu čestitku zetu u Ženevi. Simo je našao knjaza kako mu liju suze niz obraze.

"...Setio sam se Zorke. Da je ona sada živa! I još me više ožalostilo što mislim da će sad Petar njene kosti preneti u Srbiju. Teško mi je rastati se sa njenim kostima!" Vojvoda Simo je uzvratio da to hoće zaista. Ako neće kralj Petar, njegova deca će preneti kosti svoje majke. I pravo je. Kada Bog nije dao da dočeka ovaj dan da sedne kao srpska kraljica na presto, lepo je i u redu da joj kosti počivaju u kraljevskoj grobnici kod Karađorđa, rekao je vojvoda Simo.

Vojvoda Simo tumači da je knjaz Nikola suzama i sećanjem na kćerku Zorku "samo prikrivao onaj bol i lom u njegovoj duši" što su se njegovi snovi o nasleđu prestola u Srbiji srušili kao kula od karata. Međutim, pored svega, držimo da neće baš biti da je po sredi samo "lom u duši" zbog propalih političkih iluzija. Ne samo kao roditelj, knjaz Nikola je bio duboko emotivan. Ova osobina, rekli bismo, samo je podsticala one njegove mane kakve smo obilato zapazili kroz ovo izlaganje. Veoma je teško dati sud o takvoj kompleksnoj ličnosti kakav je bio knjaz Nikola. Zato ćemo upotrebiti ovu priliku da o tome iznesemo jedno manje-više savremeno svedočanstvo.

Povodom 40-godišnjice vladavine knjaza Nikole 1900. godine, tadašnji ruski poslanik na Cetinju Konstantin Arkadijevič Gubastov u jednom globalnom izveštaju o Crnoj Gori, njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, posebno se osvrće na samu ličnost knjaza Nikole i njegovih sinova Danila i Mirka. "Crnogorski gospodar", kaže se tamo, "do izvesnog stepena ovaploćuje u sebi sve vrline i mane savremenog Crnogorca". Detinjstvo je proveo na NJegušima, a nekoliko godina mladosti na školovanju u Trstu i Parizu.

Očuvao je ljubav prema narodu, odlično poznaje njegove nužde i potrebe, ume da govori s običnim ljudima, oduševi ih, privoli ih da strpljivo podnose oskudicu i lišavanja u očekivanju bolje budućnosti. "Bez preuveličavanja može se reći da gospodar zna sve svoje podanike lično ili po imenu, obavešten je ko je od njih imućan, ko siromašan, ko dobroćudan, ko budala, bez sumnje da sva Crna Gora njega voli, sluša i boji ga se. Sve svoje nade podanici polažu u njega, u njegovu srećnu zvezdu." Međutim, u poslednje vreme sujeverno obožavanje, kojim se on koristi u narodu, unekoliko se umanjilo: porodična praznovanja (svadbe, slave) obavljaju se već bez uobičajene zdravice za gospodara. Sveopšte siromašenje pripisuje se rasipništvu njegove porodice i povlađivanju deci.

Gubastov dalje primećuje da nedostatak temeljnijeg obrazovanja sve više dolazi do izražaja u njegovom životu i delatnosti. Veoma pristupačan, rado prima sve molitelje i satima sluša priče govorljivih Crnogoraca. Ali malo je sposoban za uporan rad; pri raspravljanju, na primer, novih zakona, ne može duže da usredsredi pažnju; mučno se upinje da čita kakvo ozbiljno višetomo delo. Knjaz pokazuje upornost i strpljenje samo kad poetizira. Hteo bi da bude prvi "na srpskom Parnasu". Ne godi mu slava Petra Drugog. Ima stvari književno nesumnjivo vrednih, ali više loših.

Mane su mu: naglost, podlost, nepoverljivost i umišljena neistinitost. Veoma slavohlepan i častoljubiv, knjaz voli da daje sva moguća obećanja, koja odmah zaboravi.

Knjaz se žali da oko sebe nema nijednog darovitog i istinoljubivog pomoćnika, okružen je samim "bezglasnim" ličnostima. Kriv je za to sam. Dugim godinama izgradio je vladavinu svoje apsolutne volje i okružio se licima koja se staraju samo da mu ugode i slepo ispunjavaju njegove želje. LJudi od vrednosti, kao što su vojvoda Božo Petrović i vojvoda Simo Popović, ne uzimaju stvarnog učešća u upravljanju. Može se, kaže Gubastov, primeniti ona Vukova za knjaza Miloša Obrenovića: "Gospodar hoće da niko osim njega nema ni zasluga, ni časti, ni poštenja." Cetinje sada, prema ovom svedočenju, predstavlja jedno gnezdo najsitnijih intriga, podvala jednog drugome, itd.

"Koliko je knjaz vlastoljubiv i despotski se odnosi prema svojim podanicima, toliko je slab i nemoćan prema porodici, osobito sinovima." Knjaz ih nije dao namestiti u kakvim školama u Evropi ili Rusiji. Guverneri koji su ih poučavali na dvoru malo su što mogli učiniti. Gubastov kaže da dva starija knjaževa sina ne samo da ne znaju ništa, nego bukvalno ne umeju "gramotno" pisati ni na jednom poznatom im jeziku. Bez obzira na to što su nastavu slušali na ruskom, ne mogu pravilno i slobodno govoriti ruski.

Vraćajući se našoj neposrednoj temi, najkraće ističemo da je cetinjski poluzvanični, u stvari zvanični i jedini, list "Glas Crnogorca" najpre prenosio suve telegrame bečkog Korbiroa o krvavoj noći 28-29. maja (po starom) u Beogradu, o novoj vladi Jovana Aćimovića i, najzad, o proglašenju kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Kada je to Narodna skupština potvrdila, Cetinje se oglasilo vanrednim brojem "Glasa Crnogorca" sa krupnim naslovom "Živeo kralj Petar Karađorđević" (3/16. v. 1903).

"Dobri genije" srpskoga naroda uputio je njegove predstavnike da svoju sudbinu povere unuku "heroja Topolskoga" i dadu mu krunu kralja Srbije. A Crna Gora, koja je zlo i dobro Srbije uvek smatrala za svoje zlo i dobro, koja je sveštenim tradicijama vezana s porodicom "oca Srbije" još od vladike Petra Prvog, a što je u najnovije doba potvrđeno najtešnjom sponom ljubavi, ta Crna Gora podnosi danas najsrdačnije čestitke Srbiji i njenome kralju, sa vrućom željom da u Srbiji otpočne era "sretnijih dana", a njen kralj da opravda nade koje "izmučeni" narod srpski u ovome trenutku u njega polaže.