Peking - Kina i Rusija sporazumno su juče okončale dugogodišnji spor povodom demarkacione linije na istočnoj granici, mestu vojnih okršaja dvoje žestokih komunističkih rivala. Ministri spoljnih poslova Rusije i Kine Sergej Lavrov (prvi sleva) i Jang Jeiči, potpisali su u Pekingu sporazum, mada u javnosti nisu izneti detalji kako su rešena granična pitanja.

Razmirice i vojni okršaji povodom 4.000 kilometara duge granice sežu daleko do prošlih vekova, još u vreme teritorijalne trke između carske Kine i Rusije.
Borbe su rezultirale nasilnim okršajima 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka kada je netrpeljivost dve zemlje kulminirala, podstičući strahove izvan granica da bi sukob mogao da eruptira u nuklearni rat. Kineski dnevni list Čajna dejli preneo je da će Rusija vratiti Kini ostrvo Jinlong (u Rusiji poznato kao ostrvo Tarabarov) i polovinu ostrva Heiksazi (Baljšoj Usurijski). AP

Izvor: Danas

Граница грофа Владиславића
Пре 280 година границу између два колосална царства, Русије и Кине, дефинисао је наш Херцеговац, поузданик руског двора, гроф Сава Владиславић

Гроф Сава Владиславић

„Крст Божји, знак границе између руског и кинеског царства, постављен 1727. године, јуна 26. дана”, гласио је натпис на великом, дрвеном хришћанском знамену, пободеном на граници између Русије и Кине, усаглашаваној пре 280 година.

Велики дрвени крст је поставио на једном брду и наведене речи исписао творац те границе гроф Сава Владиславић (1664–1738), Херцеговац из села Јасеника код Гацка.

Потписујући ових дана у главном граду Кине допунски протокол о регулисању државних граница, Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова, и његов кинески колега Јанг Дијечи коначно су заклопили не само књигу граничног спора Кине и Русије, него и књигу историјата ове границе коју је утемељио наш врли земљак, дипломата од највећег поверења на двору Петра Великог и Катарине Прве.

Руски император је много ценио идеје немачког филозофа Лајбница, по чијем је савету и саставио посланство у Кини на челу са српским поклисаром, пуномоћним министром Владиславићем, о чему је 18. јуна 1725. потписала указ руска царица Катарина Прва, после смрти Петра Великог.

Гроф Сава је у мисију кренуо 12. октобра 1725. да би преко Москве и Тоболска стигао у Сибир. Из Иркутска је одлазио на терен, обављао премеравања и проучавао линију раздвајања два царства, а онда се са својом свитом коначно упутио у Пекинг 28. августа 1726. године.

Од Иркутска до Пекинга, грофа Саву су свечано дочекивали, али су правила протокола кинеског императора предвиђала да се у престоницу уђе ноћу, јер дневне почасти припадају једино кинеском цару.

Виртуозни преговарач, проницљиви аналитичар људских карактера и познавалац различитих традиција, гроф Сава никако није пристајао на то решење – инсистирао је и успео да као представник руске императорске личности уђе у Пекинг дању, уз помпезни дочек, звуке труба и барабана и топовске плотуне.

После недељу дана кинески цар Јон-Шен примио је грофа Саву у свечану аудијенцију.

„Предајући своја акредитивна писма, Владиславић је био с десне стране престола, са шеширом на глави, на свиленом јастуку, и говорио латински. Цар је примио акредитиве у своје руке, што је био знак нарочите милости”, пише Јован Дучић у изванредној студији „Гроф Сава Владиславић” написаној 1940. године.

После аудијенције кинески цар је издао тројици својих министара наредбе да извиде све неспоразуме који искрсавају на граници са Русијом, те да се убудуће уклоне сви поводи за могуће непријатељство између два царства.

На више од тридесет преговарачких седница, гроф Сава се суочио с великим амбицијама кинеске стране, па и са захтевом да Кина од Русије откине велики део Сибира. Упућиване су му и отворене претње, нуђен му је и огроман мито да би пристао на тражења кинеске стране.

Са „хладном гордошћу” он је одбијао такве захтеве, па су грофу Сави и члановима његове свите давали једино слану воду, због чега су се многи и разболели. Прећено им је и заточеништвом у некој пустињској забити.

Колико су преговори били заоштрени види се из речи грофа изговорених на кинеском врховном Савету министара: „Кинески император не жели пријатељство руског царства, али се оно не плаши, и готово је и на једно и на друго”. „Ти нам објављујеш рат!”, одговорили су министри и добили овај Савин одговор: „Немам наредбу да вам објавим рат, али ако руском царству не даднете задовољења и ако са мном не обновите мир праведно, онда је са ваше стране мир нарушен; а ако после тога произађе нешто непријатно и нередовно, Бог ће платити оном ко се његовој правици буде противио.”

Уверивши се да гроф Владиславић неће одступити, Кинези су од њега затражили да понуди сопствени пројекат разграничења. С предлогом је одмах упознат кинески цар који је донео одлуку да преговарачи оду на границу и на самом терену обаве потребне послове.

У последњој аудијенцији код кинеског цара гроф Сава је био 19. априла, а 25. априла 1727. је напустио Пекинг. Уследио је мукотрпан посао разграничења, али је Владиславић имао времена и енергије да изгради и три граничне тврђаве, Селингиску, Чиконску и Тројицкосавску, у којој је подигао и цркву Светог Саве Српског.

На крају, 5. априла 1728. године, у Савином станишту на реци Бури, потписан је међугранични уговор два царства који је формулисао сам кинески император, сагласивши се у свему са предлозима грофа Владиславића.

Колико је он био уверен у своје преговарачке способности и одлучан у одбрани ставова, очито је из детаља којим смо започели овај напис. Готово годину дана пре потписивања Буринског уговора, гроф Сава је поставио онај хришћански крст, очигледно уверен да ће послови око разграничења два колосална царства, руског и кинеског, бити обављени онако како је он то тражио.

О успешности тог његовог прегнућа сведочи и чињеница да је та граница, дуга готово пет хиљада километара, одржана до данас и да, упркос повременим заоштравањима руско-кинеских односа око граничних питања, скоро триста година представља гаранцију мира између две моћне државе.

политика.