Piše: Slobodan Vučetić
Srbija - talac monopola
Autor: Slobodan Vučetić | 25.04.2008 - 08:17


Do raspada socijalističkog i uvođenja kapitalističkog društvenog sistema u Srbiji došlo je u krajnje neregularnim političkim, ekonomskim i pravnim uslovima, to jest u vremenu građanskih ratova i međunarodnih ekonomskih sankcija. To je rezultiralo tzv. prvobitnom akumulacijom kapitala, odnosno uvođenjem „divljeg“ kapitalizma, zasnovanog prvenstveno na ratnoprofiterskom i ekstraprofiterskom kapitalu, špekulativnom „sistemu privređivanja“, kriminalu i raznovrsnim monopolima.

Postoktobarske promene 2000. godine nisu, nažalost, donele odlučan raskid sa zatečenim ekonomsko-finansijskim monopolom „prljavog“ kapitala. Najbogatiji Miloševićevi ratni profiteri i ekstraprofiteri nesmetano su nastavili sa ubrzanim uvećavanjem svog bogatstva. Došlo je do svojevrsne interesno-finansijske sprege vladajućih partija i nove vlasti sa starim i novim tajkunima. Oni su kroz proces privatizacije veoma vrednih društvenih preduzeća i preduzeća koja su špekulativnim putem gurnuta u stečaj, za budzašto stekli svojinu nad njima i tako višestruko uvećali svoje bogatstvo. U takvim „sistemskim“ uslovima tajkuni su u pojedinim delatnostima, naročito u trgovini na malo prehrambenim proizvodima, preradi mleka i proizvodnji mlečnih prerađevina, kupovinom obradivog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, u proizvodnji šećera, ulja i sl. uspostavili monopolski ili dominantan položaj.
Posebnu odgovornost za takvo stanje snosi državna vlast koja u proteklim godinama nije donela, odnosno primenila zakonske propise o sprečavanju kupovine društvenih preduzeća „prljavim“ novcem. Takođe je izostalo blagovremeno donošenje zakona o zaštiti konkurencije, to jest o sprečavanju pojave stvaranja i zloupotrebe monopolskog položaja na tržištu, koji je zabranjen Ustavom. Zakon o zaštiti konkurencije donet je tek u septembru 2005. godine. Međutim, on ne sadrži, kao propisi u okviru EU, efikasne mehanizme sprečavanja nastanka i delovanja monopola, niti odgovarajuće finansijske i druge sankcije u rukama antimonopolske komisije. Tipičan primer je monopolski položaj „Delta kompanije“ koji je nastao otkupom „C marketa“, na šta su zvanično, ali za sada bez uspeha, reagovali Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije. Primer dobre zakonske regulative i efikasne primene odgovarajućih finansijskih sankcija je nedavno izrečena kazna moćnom Bilu Gejtsu od strane komisije EU za zaštitu konkurencije, u iznosu od oko 900 miliona dolara, zbog kršenja antimonopolskih propisa EU.
Monopoli su, inače, smrtni neprijatelj slobodnog tržišta i konkurencije kao bitnih pretpostavki zdravog i uspešnog ekonomskog razvoja zemlje. Oni sprečavaju razvoj konkurentskih firmi, pogotovo malih i srednjih preduzeća koja nemaju ekonomsku snagu da im se odupru. A upravo takva preduzeća su od najvećeg značaja za ubrzani ekonomski razvoj Srbije, za podsticanje privatne inicijative i preduzetništva i za povećano zapošljavanje. S druge strane, monopoli nanose ogromnu štetu građanima kao potrošačima koji su, u odsustvu tržišne konkurencije, lišeni izbora i prinuđeni da znatno skuplje plaćaju mnoge proizvode i usluge nego na tržištu koje je izloženo konkurenciji.
Monopoli, nažalost, postoje i u bankarskom sistemu Srbije. Danas na bankarskom tržištu apsolutno dominiraju inostrane banke čije su kamate na kredite praktično zelenaške, to jest znatno više nego u razvijenim evropskim zemljama i zemljama u okruženju.
Takođe, Srbiji preti realna opasnost da se uskoro uspostavi monopol u vidu većinskog vlasništva ruskih firmi u oblasti energetike. Reč je, pre svega, o snabdevanju gasom, proizvodnji i prometu nafte i naftnih derivata, a na pomolu je i uspostavljanje sličnog „aranžmana“ u elektroprivredi.
I na kraju, tu su monopoli javnih preduzeća. U vezi s tim postavlja se, međutim, ozbiljno pitanje opravdanosti privatizacije nekih od tih preduzeća. Pre svih, to su elektroprivreda, naftna industrija, železnica, aerodromi, kao privredne delatnosti od strateškog i životnog interesa za Srbiju i njene građane. Iskustvo pokazuje da u zemljama Evropske unije postoje veoma uspešna i efikasna javna preduzeća. Takav primer je državna železnica u Francuskoj koja je najbolja u Evropi. Umesto da strateška javna preduzeća, čija delatnost je takva da se njihovom privatizacijom ne može ukinuti monopol i uvesti tržišna konkurencija, budu modernizovana putem dokapitalizacije i uvođenja savremenih tehnologija, uz zadržavanje većinskog domaćeg kapitala, vlast planira njihovu privatizaciju. Verovatno je glavni razlog u tome da se prodajom najvrednijih javnih preduzeća sanira deo državnih dugova i deficita.
Prodajom većinskog dela javnih preduzeća neće se, međutim, rešiti problem monopola u toj oblasti, niti podići nivo njihove odgovornosti i efikasnosti. To se prvenstveno može postići uvođenjem visokoprofesionalne upravljačke i poslovodne strukture u javnim preduzećima, umesto sadašnje, u osnovi partijske, nedovoljno kompetentne i odgovorne, uz to i podložne političkim pritiscima. A država svakako može efikasnije uticati na kvalitet rada i usluga, na cene i investicije, na odgovornost i suzbijanje monopolskog ponašanja javnih preduzeća u državnoj nego u privatnoj svojini, čiji jedini interes je maksimalizacija cena i profita.
Opšti zaključak je sumoran: Privreda Srbije je već velikim delom u rukama domaćih monopolista, tzv. tajkuna, a većina strateških prirodnih resursa i privrednih delatnosti postaće plen krupnog stranog kapitala. A time se i državna suverenost dobrim delom dovodi u pitanje.

Izvor: Blic