Španski građanski rat

Španski građanski rat (juli 1936. - april 1939.) je bio sukob u kome su se aktuelna Druga španska republika i levičarske grupe borile protiv desničarske fašističke pobune koju je vodio generalisimus Francisko Franko, koji je uspeo da svrgne republikansku vladu, i uspostavi diktaturu. Ovaj sukob je bio rezultat kompleksnih političkih, ekonomskih, pa čak i kulturnih podela između onoga šta je Antonio Mačado čuveno okarakterisao kao dve Španije. Republikance je činio dijapazon grupacija koje su se kretale od centrista koji su podržavali izbornu demokratiju, do pobornika komunističkih ili anarhističkih revolucionarnih promena; njihova snaga je bila prvenstveno urbana (mada su među njima bili i seljaci bezemljaši) i sekularna, i bili su posebno jaki u Kataloniji i u relativno konzervativnoj Baskiji - dva regiona kojima je republikanska vlada dala veliku autonomiju. Fašistički pobunjenici koji su na kraju izvojevali pobedu su imali prvenstveno ruralnu, bogatiju, i konzervativniju podršku, bili su mahom katolici, i podržavali su centralizaciju vlasti. Vojna taktika ovog rata je u mnogo aspekata nagovestila akcije u Drugom svetskom ratu.
 
Republikanski vojnik traži zaklon na Plaza de Toros u Teruelu, istočno od Madrida

Iako je rat trajao samo oko tri godine, politička situacija je već bila nasilna u prethodnih nekoliko godina. Broj žrtava je sporan; procene najčešće govore od brojci između 500.000 i 1.000.000 mrtvih. Mnoge od ovih žrtava, međutim, nisu bile rezultat borbenih dejstava, već posledica brutalnih masovnih pogubljenja koja su činile obe strane. Rat je počeo vojnim ustancima širom Španije i njenih kolonija, koji su bili praćeni republikanskim represalijama protiv onih koji su smatrani saveznicima pobunjenika: Crkve. Činjeni su masakri nad katoličkim sveštenstvom, samostani i manastiri su spaljivani. Dvanaest biskupa, 283 kaluđerica, 2.365 kaluđera i 4.184 sveštenika je ubijeno. [1] U osvitu rata, frankov režim je inicirao temeljno čišćenje španskog društva od svega "crvenog" ili povezanog sa Drugom republikom, uključujući trgovačke sindikate i političke partije. Arhive su zaplenjene, izvođeni su pretresi kuća, a nepoželjni pojedinci su često zatvarani, proterivani u egzil, ili ubijani.

Nakon rata, španskoj ekonomiji su bile potrebne decenije da se oporavi (vidi špansko čudo). Političke posledice rata su odzvanjale i van granica Španije i podgrevale su strasti u međunarodnim intelektualnim i političkim krugovima. Simpatizeri republikanaca su ovaj rat proglasili borbom između "tiranije i demokratije", ili "fašizma i slobode", i mnogo mladih idealista 1930-ih je stupilo u Internacionalne brigade smatrajući da je spasavanje Španske republike idealistički cilj te ere. Frankovi pobornici, međutim, videli su rat kao bitku između "crvenih hordi" (komunizma i anarhizma) i "hrišćanske civilizacije". Ali ova dva suprotstavljena stava su neizbežno bila prevelika pojednostavljenja: obe strane su imale različite, i često konfliktne ideologije u svojim redovima.

Sadržaj
1 Uvod
1.1 Politička pozadina
1.2 Strano mešanje
2 Rat: 1936.
3 Rat: 1937.
4 Rat: 1938.
5 Rat: 1939.
6 Socijalna revolucija
7 Vidi takođe
8 Ljudi
8.1 Ličnosti koje su bile na strani republikanaca
8.2 Novinari i špijuni
8.2.1 Američki piloti
8.3 Ličnosti identifikovane sa fašističkom stranom
9 Političke partije i organizacije
9.1 Narodni front
9.2 Pristalice narodnog fronta
9.3 Fašisti
10 Spoljašnje poveznice
11 Napomene
12 Dalja literatura
13 Filmovi


Politička pozadina
 
Oduševljene demonstracije u Madridu nakon pobede Narodnog fronta na španskim opštim izborima 16. februara 1936.

Od 1934. do 1936, Drugom Španskom Republikom je upravljala koalicija desnice i centra, u kojoj je bila i katolička Confederación Española de Derechas Autónomas (CEDA) kao i liberlani političari. Ova koalicija je stekla vlast po automatizmu nakon što je konzervativna vlada izgubila opštinske izbore 1934. Uoči razbuktavanja socijalnih nemira, vlada je pobegla. Unutrašnje suprotnosti u vladi su dovele do ograničene sposobnosti za delanje i donošenje odluka. U ovom periodu, besneli su generalni štrajkovi u Valensiji i Saragosi, ulični sukobi u Madridu i Barseloni, i rudarski ustanak (Španska revolucija 1934.), koji je silom ugušile trupe generala Lopeza Očoe i legionari kojima je komandovao Huan Jague (Juan Yagüe), pod upravom ministra rata, Diega Hidalga.

Unutrašnja neslaganja su se gomilala u koaliciji, i sledila je radikalizacija situacije u zemlji. Štrajkovi su bili učestali, nasilje uzelo maha, a komunisti i anarhisti su ubijali klerike, spaljivali crkve i progonili ljude koje su smatrali konzervativnim. Nakon serije kriza vlade, izbori održani 16. februara, 1936. su doveli na vlast vladu Narodnog fronta, koju su podržavale partije levice i centra, a protivila joj se desnica. Nova vlada je bila nestabilna, i 7. aprila 1936, predsednika Niceto Alkala-Zamora (Niceto Alcalá-Zamora) je parlament razrešio dužnosti, i postavio premijera Manuela Azanju za novog predsednika.
 
Predosećanje sukoba - slika Salvadora Dalija

U ovom periodu rastućih tenzija, prema zvaničnim izvorima, 330 ljudi je ubijeno, a 1.511 je ranjeno u politički motivisanom nasilju; podaci su zabeležili 213 neuspeo pokušaj atentata, 113 generalnih štrajkova, i uništenje 160 religijskih objekata;[2] stvarne cifre mogu biti i više. 12. jula 1936, Hozea Kastilja, poručnika u Jurišnoj gardi i člana Socijalističke partije je ubila radikalna desničarska grupa u Madridu. Narednog dana, grupa oficira Jurišne garde se osvetila ubivši Hozea Kalva Sotela (José Calvo Sotelo), člana parlamenta i jednog od vođa ekstremne anti-republikanske opozicije, kao i bivšeg ministra finansija pod diktaturom Migela Prima de Rivere (Miguel Primo de Rivera). Ovaj atentat je podstakao sledeće događaje.

17. jula, 1936, je počela pobuna konzervativaca, koje se dugo plašila levičarska vlada Narodnog fronta premijera Santjaga Cezaresa Kviroge (Santiago Casares Quiroga). Cezares Kviroga, koji je nasledio Azanju kao premijer je u prethodnim nedeljama oterao u egzil vojne oficire osumnjičene za zaveru, meću kojima su bili general Manuel Goded i Ljopis (Manuel Goded y Llopis) i general Francisko Franko, koji su poslati na Balearska ostrva i Kanarska ostrva, tim redom. Pobuna nije bila samo vojni puč; ona je takođe imala značajnu civilnu komponentu. Pobunjenici su se nadali da će odmah steći kontrolu nad prestonicom, Madridom, i nad svim ostalim značajnim gradovima Španije. Sevilja, Pamplona, Kadiz, Herez de la Frontera, Kordoba, Saragosa i Oviedo su pali pod kontrolu pobunjenika, ali oni nisu uspeli da osvoje Barselonu i Madrid. Kao rezultat je usledio produženi građanski rat.

Aktivni učesnici rata su pokrivali celu skalu političkih pozicija i ideologija tog vremena. Frankova pobunjenička strana je uključivala fašističke falange, karliste i legitimiste monarhiste; španske nacionaliste; i većinu konzervativaca. Na republikanskoj strani su se borili većina liberala, baskijski i katalonski nacionalisti, socijalisti, staljinistički i trockistički komunisti, i anarhisti raznih ideologija.

Iz druge perspektive, strane se mogu podeliti na pobunjeničku koju je činila većina katoličkog sveštenstva i verujućih katolika (izvan baskijskog regiona), važni elementi vojske, većina zemljoposednika, i mnogi poslovni ljudi. Republikansku stranu je činila većina urbanog radništva, seljaštvo, i veliki deo obrazovane srednje klase, posebno oni koji nisu bili preduzetnici.

Vođe pobune su bili generali Francisko Franko, Emilio Mola, i Hoze Sanhurho (José Sanjurjo). Sanhurho je bio neprikosnoveni vođa ustanka, ali je poginuo u avionskoj nesreći 20. jula, dok se vraćao u Španiju da preuzme kontrolu nad pobunjeničkom stranom. Franko, komandant španske armije od 1933. i već poznati pro-fašista, je pobegao sa Kanrskih ostrva u španske kolonije u Maroku, i tamo preuzeo komandu. Tokom naredne tri godine rata, Franko je bio efektivni komandant svih pobunjenika.

Jedan od glavnih motiva konzervativaca, proglašen u vreme početka njihovog ustanka, je bio da se konfrontiraju sa antiklerikalizmom republikanskog režima, i da odbrane Rimokatoličku crkvu, koja je bila pod udarom zbog svoje podrške monarhiji, i koju su mnogi republikanci krivili za zla u državi. U prvim danima rata crkve, manastiri, i druge crkvene zgrade su bile spaljivane, a republikanske vlasti nisu preduzimale korake kako bi ovo sprečile. Članovi 24 i 26 Ustava republike su zabranjivali jezuite, što je duboko vređalo mnoge konzervativce. Uprkos ovim religioznim pitanjima, baskijski nacionalisti, koji su gotovo svi bili na strani republike, su u većini bili verujući katolici. Papa Jovan Pavle II je kasnije kanonizovao nekoliko ovih mučenika Španskog građanskog rata, koji su bili ubijeni zato što su bili sveštenici ili opatice.


Strano mešanje
 
obuni se suprotstavila vlada (sa trupama koje su ostale lojalne republici), kao i socijalističke, komunističke i anarhističke grupe. Britanska vlada je zvanično ostala neutralna, ali je ipak održavala embargo na uvoz oružja Španiji i aktivno je radila protiv antifašističkog učešća u ratu svojih građana. Zadnji predsednik, Huan Negrin, se nadao da će sa početkom Drugog svetskog rata, evropske sile (najviše Britanija i Francuska) konačno pružiti pomoć, ali ni Britanija ni Francuska nisu podržale republiku. I Fašistička Italija pod Beniom Musolinijem i Nacistička Nemačka pod Adolfom Hitlerom su slale trupe, avione i oružje kao podršku Franku. Italijanska podrška je iznosila preko 60.000 vojnika u vrhuncu rata. Dobrovoljci su dolazili i iz drugih država u podršku fašistima, poput Eoina O'Dafija iz Irske, i katoličkih intelektualaca poput pesnika Roja Kembela. 27. jula, 1936. prva eskadrila italijanskih aviona koje je poslao Benito Musolini, je stigla u Španiju.[3]

Zahvaljujući francusko-britanskom embargu na oružje, vlada republike je mogla da prima pomoć i kupuje oružje samo od Sovjetskog Saveza, koji je bio udaljen hiljadama kilometara, i i sam u ekonomskim problemima. Oružje koje je stiglo iz Sovjetskog Saveza je uključivalo 1.000 aviona, 900 tenkova, 1.500 artiljerijskih oruđa, 300 oklopnih vozila, stotine hiljada komada ručnog oružja, i 30.000 tona municije (od koje je određeni procenat bio defektivan). Za isplatu ovog naoružanja, republikanci su iskoristili 500 miliona američkih dolara iz zlatnih rezervi. Na početku rata Španija je po zlatnim rezervama bila četvrta država sveta sa oko 750 miliona dolara [4], mada je određena sredstva zamrzla francuska vlada. Mada su neki trvdili da je sovjetska vlada bila motivisana željom da proda odužje, i da je naplaćivala iznuđivačke cene [5], treba reći da su Sovjeti takođe poslali više od 2.000 ljudi, mahom tenkovskih posada i pilota koji su aktivno učestvovali u ratu, uključujući i borbe na republikanskoj strani [6].
 
Pomažući fašističku stranu od početka sukoba, italijanska vlada je skupljala ljudstvo, sastavljeno od "dobrovoljaca", iako Kraljevina Italija nikad nije objavila rat Španskoj Republici. Poster republikanskih snaga poziva na borbu protiv "italijanske invazije na Španiju".

Meksiko je takođe slao pomoć republikancima u puškama i hrani. Tokom rata, napori izabrane vlade da se odupre pobunjeničkoj vojsci su bili otežavani franko-britanskom politikom 'ne-intervenisanja', koja je rezultovala razvučenim linijama snabdevanja i neredovnim isporukama oružja nestalnog kvaliteta.

Dobrovoljci iz mnogih zemalja su se borili u Španiji - većina na strani republikanaca. 40.000 muškaraca i žena se borilo u Internacionalnim brigadama, organizovanim u sprezi sa Kominternom. Drugi su se borili kao članovi CNT i POUM milicija.

'Španija' je postala cause celebre levičarske i inteligencije koja je težila levici širom zapadnog sveta, i mnogi istaknuti umetnici i pisci su se stavili u službu Republici (kao i veći broj levičara iz radničke klase, za koje rat nije predstavljao samo idealističku avanturu, već bekstvo od post-depresione nezaposlenosti). Među slavnijim strancima koji su se borili na strani Republike su bili Ernest Hemingvej i Džordž Orvel, koji je svoja iskustva opisao u delu Omaž Kataloniji. Orvelova novela Životinjska farma je blago inspirisana njegovim iskustvima, a iskustva drugih trockista u rukama staljinista iz perioda kada su počele unutrašnje borbe u Nacionalnom frontu su inspirisala scene mučenja iz 1984. Hemingvejeva novela Za kim zvona zvone je bila inspirisana njegovim iskustvima iz Španije. Treći deo autobiografske trilogije Trenutak rata (A Moment of War) Lorija Lija je takođe baziran na iskustvima iz Španskog građanskog rata, (mada je tačnost nekih sećanja osporavana). Norman Betun (Norman Bethune) je koristio priliku da razvije posebne veštine u ratnoj medicini. Kao povremeni posetilac, Erol Flin je koristio lažne vesti o svojoj smrti na frontu kako bi promovisao svoje filmove.

Fašisti su dobili značajnu i neskrivenu pomoć u vidu oružja i ljudstva od Nemačke i Italije. Republikanci nisu dobili pomoć ni od jedne velike svetske sile izuzev Sovjetskog Saveza, od koga su mogli da kupuju oružje, zahvaljujući kontroli nad španskim zlatnim rezervama koje su se nalazile u Madridu početkom rata. U ovom periodu, Britanija i Francuska su bile duboko politički podeljene i imale su slabe vlade, dok su Sjedinjene Države bile izolacionističke, neutralističke, i malo su se brinule za ono šta su ponajviše smatrale unutrašnjim pitanjem jedne evropske zemlje. I pored toga, od samog početka rata, fašisti su dobili značajnu podršku od nekih elemenata američke privrede. Vakjum ojl, naftna kompanija u američkom vlasništvu, na primer, je odbila da prodaje naftu republikanskim brodovima, a Teksas ojl kompani je snabdevala Franka gorivom na kredit do kraja rata. Mnogi u ovim zemljama su takođe bili šokirani nasiljem koje su ispoljavale anarhističke i POUM milicije, i plašili su se staljinističkog uticaja na republikansku vladu. Represalijama, ubistvima i ostalim zverstvima u pobunjeničkim zonama, naravno, nije pridavana ni približno jednaka medijska pažnja.

Nemačka i SSSR su koristile rat za isprobavanje bržih tenkova i aviona koji su bili tek proizvedeni u to doba. Meseršmit Me-109 lovac i Junkers Ju 52 transporter/bombarder su korišćeni u Španskom građanskom ratu. Sovjeti su dobavili Polikarpov I-15 i Polikarpov I-16 lovce. Španski građanski rat je takođe bio primer totalnog rata, gde je bombardovanje baskijskog grada Gernike od strane Legije kondor, koje je Pablo Pikaso prikazao u svojoj čuvenoj slici Gernika, predskazalo događaje iz Drugog svetskog rata poput brojnih vazdušnih kampanja Luftvafea ili bombardovanja Drezdena i Beograda od strane Saveznika.


Rat: 1936.
 
Fašisti su brzo osvojili oko trećinu Španije. Republikanci su držali veći deo industrijskih oblasti i velikih gradova, uključujući prestonicu, Madrid.
Za detaljniju hronologiju vidi: Hronologija Španskog građanskog rata.

U ranim danima rata, preko 50.000 ljudi koji su se našli na "pogrešnoj" strani fronta je ubijeno. Broj ubijenih na obe strane je verovatno sličan. U ovim "šetnjama" (paseos), kako su egzekucije nazivane, žrtve su naoružani ljudi izvodili i streljali van gradova. Verovatno najpoznatija žrtva ovih masovni egzekucija je bio pesnik Federiko Garsia Lorka. Izbijanje rata je pružilo povod za izmirivanje računa, i razrešavanje starih razmirica. U većini oblasti, obe strane su vršile ubistva.

Sve nade u brzi kraj rata su presahnule 21. jula, petog dana pobune, kada su fašističke snage zarobile glavnu špansku mornaričku bazu kod Ferola u severozapadnoj Španiji. Ovo je ohrabrilo fašističke države u Evropi da pomognu Franku, koji je već kontaktirao vlade Nemačke i Italije prethodnog dana. 26. jula, Sile osovine su se svrstale na fašističku stranu. Frankove snage su izvojevale još jednu veliku pobedu 27. septembra kada su osvojile grad Toledo.

Fašistički garnizon pod pukovnikom Moskardom je držao utvrđenje u centru grada od početka pobune, pružajući otpor hiljadama republikanskih vojnika koji su potpuno okružili izolovanu građevinu (nesposobnost da se osvoji utvrđenje je bila jak udarac restižu Republike, jer je smatrana neobjašnjivom u svetlu brojčane nadmoći u oblasti). Dva dana kasnije, Franko se proglasio generalisimusom i kaudiljom ("starešina") ujedinjujući razne falangističke i rojalističke elemente. U oktobru, fašisti su organizovali veliku ofanzivu prema Madridu, ali je pojačani otpor od strane vlade i dolazak "dobrovoljaca" iz Sovjetskog Saveza zaustavio napredovanje do 8. novembra. U međuvremenu, vlada se prebacila iz Madrida u Valensiju, izvan borbene zone, 6. novembra.

18. novembra, Nemačka i Italija su zvanično priznale Frankov režim, a 23. decembra, Italija je poslala svoje "dobrovoljce" da se bore na strani pobunjenika.


Rat: 1937.

Kako su mu redovi bili popunjeni italijanskim vojincima, i španskim kolonijalnim vojnicima iz Maroka, Franko je ponovo pokušao da osvoji Madrid u januaru i februaru 1937, ali ponovo nije uspeo.
 
Česti i nasilni napdi republikanskih snaga na imovinu Katoličke crkve su naveli pobunjenike da Španski građanski rat nazovu modernim krstaškim ratom. Na pobunjeničkom posteru piše: "KRSTAŠKI RAT. Španija, duhovno vođstvo sveta".

21. februara zabrana za strane "dobrovoljce", Komiteta za ne-intervenciju Lige naroda je stupila na snagu. Veliki grad, Malaga je osvojena 8. februara, a 28. aprila, Frankovi ljudi su ušli u Gerniku, u Baskiji, dva dana nakon što je grad bombardovala nemačka Legija Kondor opremljena avionim Hajnkel He 51 (legija je stigla u Španiju 7. maja). Nakon pada Gernike, vlada je počela da uzvraća sa povećanim uspehom.

U julu, vlada je krenula u ponovno osvajanje Segovije, primoravši Franka da povuče trupe sa madridskog frona kako bi zaustavio ovo napredovanje. Mola, Frankov prvi podređeni je ubijen 3. juna, i početkom jula, uprkos padu Bilbaa u junu, vlada je započela jaku kontra-ofanzivu u oblasti Madrida, koju su fašisti odbili uz teškoće. Sukob je nazvan "Bitka za Brunet" (Brunet je gradić u provinciji Madrid).

Nakon toga, Franko je povratio inicijativu, izvršivši invaziju na Aragon u avgustu, i zatim uzevši grad Santander (danas u Kantabriji). Usledila su dva meseca ogorčenih borbi, i uprkos odlučnom asturijanskom otporu, Gijon (u Asturiji) je pao krajem oktobra, što je praktično okončalo rat na severu.

U međuvremenu, 28. avgusta, Vatikan je priznao Franka (moguće pod pritiskom Musolinija), a krajem novembra, kako su se fašisti bližili Valensiji, vlada se ponovo prebacila, ovaj put u Barselonu.


Rat: 1938.
 
Italijani marširaju ulicama Kaziza na putu ka brodovima koji će ih odvesti kući. Oktobar 1938.

Bitka za Teruel je pretstavljala značajan sukob između fašista i republikanaca. Grad je pripadao republikancima na početku bitke, ali su ga pobunjenici osvojili u januaru. Republikanska vlada je organizovala ofanzivu da povrati grad, međutim, fašisti su ga konačno osvojili 22. februara. 14. aprila, fašisti su se probili do Sredozemnog mora, presekavši teritoriju koju su držali republikanci na dva dela. Vlada je pokušala da pregovara o miru u maju, ali je Franko zahtevao bezuslovnu predaju, pa se rat nastavio.

Vlada je lansirala sveopštu kampanju za ponovno spajanje svoje teritorije u Bici za Ebro, koja je počela 24. jula i trajala je do 26. novembra. Kampanja je bila vojno uspešna, ali je bila fatalno potkopana francusko-britanskim blagim stavom prema Hitleru u Minhenu. Pripajanje Čehoslovačke je uništilo sve tragove morala republikanaca, okončavši sve nade u antifašistički savez velikih sila. Povlačenje sa Ebra nipošto nije odlučilo ishod rata. Osam dana pre nove godine, Franko je uzvratio udarac, započevši masivnu invaziju na Kataloniju.


Rat: 1939.
 
Franko proglašava kraj rata.

Fašisti su osvojili Kataloniju u žestokoj kampanji tokom prva dva meseca 1939. Taragona je pala 14. januara, Barselona 26. januara a Girona 5. februara. Pet dana nakon pada Girone, poslednji otpor u Kataloniji je slomljen.

27. februara, vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske su priznale Frankov režim.

Vladinim snagama su ostali samo Madrid i još nekoliko utvrđenja. 28. marta, uz pomoć pro-frankovih snaga unutar grada ("peta kolona" koju je general Mola spomenuo u propagandnim obraćanjima 1936.), Madrid su osvojili fašisti. Sutradan se predala i Valensija, koja je odolevala napadima fašista gotovo dve godine. Pobeda je proglašena 1. aprila, kada su se i poslednje republikanske trupe predale.


Socijalna revolucija

glavni članak: Španska revolucija

U oblastima koje su kontrolisali anarhisti, Aragonu i Kataloniji, osim privremenih vojnih uspeha, došlo je i do velike socijalne revolucije u kojoj su radnici i seljaci kolektivizovali zemlju i industriju, i uspostavili savete paralelne paralizovanoj vladi. Ovoj revoluciji su se protivili i komunisti koje su podržavali Sovjeti, i demokratski republikanci. Agrarni kolektivi su postigli značajne uspehe, uprkos protivljenjima i nedostatku resursa, jer je Franko već osvojio delove zemlje koji su imali neke od najbogatijih prirodnih resursa. Ove uspehe liberalni revolucionari smatraju primerom da anarhističko društvo može da procveta pod pravim uslovima — ili bar pod opsadnim stanjem, odgovaraju protivnici.

Kako je rat napredovao, vlada i komunisti su stekli pristup sovjetskom oružju, i uspeli da povrate kontrolu nad ratnim naporima, upotrebom diplomatije i sile. Anarhisti i POUM su bili integrisani sa redovnom vojskom, mada uz otpor; POUM je stavljen van zakona, nakon što je bio lažno optužen da je instrument fašista. U Majskim danima 1937, stotine ili hiljade anti-fašističkih vojnika su se međusobno poubijale u borbama za kontrolu nad strateškim mestima u Barseloni.
 
Puente nuevo, most koji povezuje dva dela Ronde u Španiji. Iza prozora blizu središta mosta se nalazi zatvorska ćelija. Priča se da su tokom građanskog rata fašisti bacali ljude koji su podržavali republikance sa ovog mosta u El Taho kanjon.
 
Dno kanjona.

Ljudi


Ličnosti koje su bile na strani republikanaca
Norman Betun (Norman Bethune)
Manuel Azanja
Hoakin Arderius (Joaquín Arderíus)
Buenaventura Duruti (Buenaventura Durruti)
Pedro Garsija Kabrera
Federiko Garsija Lorka
Hoze Hiral Pereira (José Giral Pereira)
Valentin Gonzales
Ernest Hemingvej
Migel Hernandez
Francisko Largo Kabaljero
Andre Malaru
Diego Martinez Bario (Diego Martínez Barrio)
Hoze Miaha (Jose Miaja)
Huan Modesto
Huan Negrin
Džordž Orvel
Indalesio Prieto (Indalecio Prieto)
Visente Roho Ljuč (Vicente Rojo Lluch)
Anri Rol-Tangi (Henri Rol-Tanguy) (vođa Slobodnih francuskih snaga tokom ustanka u Parizu 1944.)
Dolores Ibaruri
Migel de Unamuno (Miguel de Unamuno)


Novinari i špijuni
Ilja Erenburg (Ilya Ehrenburg)
Samuel Krafsur (Samuel Krafsur)
Karl Marcani (Carl Marzani)
Robert Talbot Miler III (Robert Talbott Miller III)
Pablo Neruda
Kim Filbi


Američki piloti
Edi Ogust Šnajder (Eddie August Schneider) (1911. - 1940.)
Bert Akosta
Frenk Glazgou Tinker (Frank Glasgow Tinker)


Ličnosti identifikovane sa fašističkom stranom
Francisko Franko
Migel Kabaneljas (Miguel Cabanellas)
Hoze Sanhurho
Emilio Mola
Gonzalo Keipo de Ljano (Gonzalo Queipo de Llano)
Huan Jague (Juan Yagüe)
Hoze Enrike Varela
Rafael Garsija Valinjo
Luis Karero Blanko
Fidel Davila (Fidel Dávila)
Hoze Miljan Astraj (José Millán Astray)
Roj Kembel


Političke partije i organizacije


Narodni front

Narodni front je bio izborna alijansa koju su formirale razne levičarske i centrističke partije za parlamentarne izbore 1936, na kojim je ova alijansa osvojila većinu mandata.
UR (Republikanska unija - Unión Republicana): pod vođstvom Diega Martineza Baria, je formirana 1934. Formirali su je članovi Republikanske radikalne partije PRR (Partido Republicano Radical) koji su dali ostavku zbog neslaganja sa koalicijom Alehandra Lerua (Alejandro Lerroux) sa Španskom Konfederacijom autonomnih prava CEDA (Confederación Española de Derechas Autónomas)]. Ova partija je crpela glavnu podršku od obučenih radnika i progresivnih biznismena.
IR (Izquierda Republicana - Republikanska levica): koju je vodio bivši premijer, Manuel Azanja nakon što se njegova partija Acción Republicana spojila sa Partijom za galicijsku nezvisnost Santjaga Cesaresa Kvarioge i sa Socijalističkom radikalnom republikanskom partijom (Partido Republicano Radical Socialista). Glavnu podršku su davali obučeni radnici, sitni biznismeni i službenici. Azanja je vodio Narodni front, i postao predsednik Španije. IR je formirala okosnicu prve vlade nakon pobede Narodnog frontta, sa članovima UR-a i ERC-a.
ERC (Republikanska levica Katalonije (Esquerra Republicana de Catalunya)): katalonska frakcija Azanjinih republikanaca, koje je vodio Ljuis Kompanis (Lluis Companys).
PSOE (Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español)): Formirana 1879, njen savez sa partijom Acción Republicana na opštinskim izborima 1931. je osvojio pobedu koja je dovela do kraljeve abdikacije, i stvaranja Druge republike. Ove dve partije su osvojile naredne opšte izbore, ali je PSOE napustila koaliciju 1933. U vreme građanskog rata, PSOE se podelila na desno krilo pod Indaleciom Prietom (Indalecio Prieto) i Huanom Negrinom, i desno krilo pod Largom Kabaljerom (Largo Caballero). Nakon pobede Narodnog fronta, bila je druga po veličini partija u parlamentu, nakon CEDA; podržavala je Azanju i Kvariogu, ali nije aktivno učestvovala dok nije počeo građanski rat. Glavnu podršku su joj davali urbani fizički radnici.
UGT (Opšti radnički sindikat (Unión General de Trabajadores)): Socijalistički trgovački sindikat. UGT je zvanično bio povezan sa PSOE, i većina članova sindikata je bila za Kabaljera.
Federacija socijalističke omladine (Federacion de Juventudes Socialistas)
PSUC (Ujedinjena socijalistička partija Katalonije (Partit Socialista Unificat de Catalunya)): alijansa raznih socijalističkih partija iz Katalonije, formirana leta 1936. Kontrolisao ju je PCE.
JSU (Ujedinjena socijalistička omladina (Juventudes Socialistas Unificadas)): Militantna omladinska grupa formirana spajanjem socijalističkih i komunističkih omladinskih grupa. Njen vođa, Santjago Kariljo, je došao iz Socijalističke omladine, ali je tajno stupio u Komunističku omladinu pre spajanja, i grupom je uskoro dominirala PCE.
PCE (Komunistička partija Španije (Partido Comunista de España)): pod vođstvom Hozea Dijaza u građanskom ratu. Bila je minorna partija tokom ranih godina Republike, ali je počela da dominira Narodnim frontom nakon što je Negrin postao premijer.
POUM (Radnička partija marksističkog ujedinjenja (Partido Obrero de Unificación Marxista)): partija bivših trockista koju je 1935. formirao Andreu Nin.
JCI (Iberijska komunistička omladina (Juventud Comunista Ibérica)): omladinski pokret POUM-a.


Pristalice narodnog fronta
Republikanski anti-fašistički vojni savez (Unión Militar Republicana Antifascista): formirali su ga vojni oficiri kao suprotnost Španskom vojnom savezu (Unión Militar Española).
Liberalne ili anarhističke grupe. Liberali su bojkotovali parlamentarne izbore 1936, i u prvo vreme bili protiv vlade Narodnog fronta, ali su se pridružili tokom građanskog rata, kada ej Largo Kabaljero postao premijer.
CNT (Nacionalna konfederacija rada (Confederación Nacional del Trabajo)): konfederacija anarho-sindikalističkih trgovinskih sindikata.
FAI (Iberijska anarhistička federacija (Federación Anarquista Ibérica)): federacija anarhističkih grupa, vrlo aktivna u republikanskim milicijama.
Slobodne žene (Mujeres Libres): anarhistička feministička organizacija.
FIJL (Iberijska federacija liberalne omladine (Federación Ibérica de Juventudes Libertarias))
Baskijski separatisti.
PNV (Baskijska nacionalistička partija (Partido Nacionalista Vasco)): katolička konzervativna partija pod vođstvom Hozea Antonia Aguirea (José Antonio Aguirre), koja se zalagala za veću autonomiju ili nezavisnost Baskijskog regiona. Imala je mandate u parlamentu, i podržavala Narodni front pre i tokom građanskog rata.
ANV (Baskijska nacionalistička akcija (Acción Nacionalista Vasca)): socijalistička partija koja se zalagala za nezavisnost Baskijskog regiona.
STV (Baskijska radnička solidarnost (Solidaridad de Trabajadores Vascos)): trgovinski sindikat u Baskijskom regionu, sa snažnom katoličkom tradicijom.
SRI (Međunarodna crvena pomoć (Socorro Rojo Internacional)): organizacija u savezu sa Kominternom koja je pružala značajnu pomoć republikanskim civilima i vojnicima.


Fašisti
 
Italijani napuštaju Španiju. Italijanski vojnici marširaju ulicama Kadiza na putu ka brodovima koji će ih odvesti natrag u Italiju. Oktobar 1938.
Španski vojni savez (Unión Militar Española) - konzervativna politička organizacija oficira oružanih snaga, koja je uključivala i poznate kritičare republike poput Franciska Franka. Formiran je 1934. Od svog začeća, UME je tajno radio sa fašističkom Italijom. Nakon izborne pobede Narodnog fronta, počeo je da planira puč sa monahističkim i fašističkim grupama u Španiji. Pred početak građanskog rata, vođe su bili Emilio Mola i Hoze Sanhurho, a kasnije je vođa postao Franko.
Alfonsinski monarhisti - pobornici vraćanja na vlast Alfonsa XIII. Mnogi armijski oficiri, aristokrate i zemljoposednici su bili alfonsinci, ali je ovaj pokret imao malo podrške u narodu.
Španska obnova (Renovación Española) - glavna alfonsinska politička partija.
Španska akcija (Acción Española) - fašistička organizacija pod vođstvom Hozea Kalva Sotela (Jose Calvo Sotelo), osnovana 1933. oko novinskog lista istog imena koji je izdavao Ramiro de Maecu (Ramiro de Maeztu).
Nacionalni blok (Bloque Nacional) - pokret milicije koji je osnovao Kalvo Sotelo.
Karlisti monarhisti - podržavali su Alfonsa Karlosa I koji je imao pretenzije na španski tron, i smatrao je da je alfonsinska linija oslabljena liberalizmom. Nakon što je Alfonso Karlos umro, Karlisti su se podelili - neki su podržavali Karlosovog propisanog regenta, Franciska Ksavijera, a drugi su podržavali Alfonsa XIII ili Falange. Karlisti su bili tvrdokorni pobornici klerikalizma predvođeni aristokratijom, sa bazom u narodu među farmerima i ruralnim radnicima Navare, koji su popunjavali miliciju.
Komunion tradicionalista (Comunión Tradicionalista) - karlistička politička partija
Requetés (Dobrovoljci) - pokret milicije.
Pelajos (Pelayos) - militantni omladinski pokret, nazvan po Pelaju od Asturije.
Margaritas - ženski pokret, nazvan po Margariti de Borbon-Parma, supruzi karlističkog pretendenta na presto.
Falange:
FE (Falange Española de las JONS) - nastali 1934. spajanjem dve fašističke organizacije, Primo de Riverinih (José Antonio Primo de Rivera) Falangi, osnovanih 1933, i Ramrio Ledesminih (Ramiro Ledesma) JONS (Juntas de Ofensiva Nacional-Sindicalista - Zborovi nacional-sindikalističke ofanzive), osnovanih 1931. Postao je masovni pokret nakon poraza PRR-a i kolapsa CEDA-e na opštim izborima 1936, kada mu se pridružila Acción Popular Hoze Marie Gil-Roblesa (Jose Maria Gil-Robles), i Acción Católica, predvođena Ramonom Seranom Sunjerom (Ramón Serrano Súñer).
OJE (Organización Juvenil Española) - militantni omladinski pokret.
Ženski odeljak (Sección Femenina) - ženski pokret za socijalnu pomoć.
FET (Falange Española Tradicionalista y de las JONS) - osnovani 1937, spajanjem FE-a i Karlističke partije, što je dovelo ostatak političkih i paravojnih elemenata sa fašističke strane pod Frankovu vrhovnu vlast.


Napomene
^  Statistike o ubistvima, uništavanju religioznih objekata, itd. neposredno pred početak rata su uzete iz The Last Crusade: Spain: 1936 Vorena Kerola (Christendom Press, 1998). On je podatke sakupio iz verovatno najpoznatije knjige o religioznom progonu u Španiji, Historia de la Persecución Religiosa en España (1936-1939) Antonia Montera Morena (Biblioteca de Autores Cristianos, 3rd edition, 1999).
^  Govor premijera Benita Musolinija. Rim, Italija, 23. februar, 1941.


Dalja literatura
Džerald Brenan, The Spanish Labyrinth: An Account of the Social and Political Background of the Spanish Civil War. Cambridge: Cambridge University Press, 1950. Reissued 1991, ISBN 0521398274.
Džerald Hauson, Arms For Spain. New York: St. Martin’s Press: 1998.
Džordž Orvel, Omaž Kataloniji. New York: Harcourt Brace & Company, 1952 (first published in 1938).
Dante Puzo, Spain and the Great Powers, 1936-1941. New York and London: Columbia University Press, 1962.
Ronald Radoš, Mary Habeck, Grigory Sevostianov, Spain Betrayed. New Haven and London: Yale University Press, 2001.
Hju Tomas, The Spanish Civil War. New York: Harper & Row, 1961.
Entoni Bevor (Antony Beevor), The Spanish Civil War. Peter Bedrick Books, 1983, ISBN 0911745114; Reissued Penguin Books, 2001, ISBN 0141001488.
Gabrijel Džekson, The Spanish Republic and the Civil War, 1931-39. Princeton UP, 1965, ISBN 0691007578.
Stenli G Pejn, The Spanish Civil War, the Soviet Union and Communism, Yale UP, ISBN 030010068X; Daniel Kowalsky, La Union Sovietica y la Guerra Civil Espanola, Barcelona: Critica, ISBN 8484324907
Artur Kestler, Dialogue With Death.
Andre Malaru, Man's Fate. New York: Modern Library, 1941.


Filmovi
Za kim zvono zvoni (Sem Vud, 1943, po noveli Ernesta Hemingveja)
Aj, Karmela! (Režiser Karlos Saura, Španija/Italija 1990.) Naslov je naslov poznate pesme.
Zemlja i sloboda (Ken Louč, 1995.)
Libertarias (Visente Aranda, 1996.)
Leptir (La Lengua de las mariposas, Hoze Luis Kuerda, 1999.)
Soldados de Salamina (David Trueba, 2002.)

Izvor: Wikipedia

kratka dopuna :

Taktika koriscenja tenkova u spanskom gradjanskom ratu je u principu zavarala Sovjete posto je to u sustini bio sukob nizeg intenziteta u odnosu na WW II . Naime , u spanskom ratu su tenkovi bili prikljuceni jedinicama pesadije i zadatak im je bila podrska pesadiji u cemu su se pokazali jako efikasni . Sovjeti su vodjeni ovim iskustvom tenkove pre svega rasporedjivali u pesadijske jedinice kao sredstva podrske . Nemci su sa druge strane vodjeni Guderijanovom doktrinom smatrali da tenkove u predstojecem sukobu veceg intenziteta treba pre svega drzati u posebnim divizijama . Koja je taktika bila bolja zakljucite na osnovu toga sto su Sovjeti 21.6.1941 imali 20 000 tenkova , a Wermaht svega 3800 ... pa na osnovu efektivnosg koriscenja tih brojki . Kada se tome doda da su Sovjeti za razliku od Nemaca imali solidne kolicine teskih tenkova KV I i KV II , onda se tek vidi koliko je Sovjetska taktika bila promasena .

znaci ljudi evo pokazalo se da smo mi socijalisti sami sebi najgori neprijatelji !
samo da su malo bolji u osvajanju one tvrdjave bili spanci bi danas bili daleko ispred , ali nisu uspjeli a ioni #**@#! britanci i francuzi mogli  su barem materijalno da ih podrze

Desper, проницљива запажања са којима се, већински, не слажем.
Наиме уз резерве према изнетим бројкама тенкова, мора се напоменути и да су Њемци поред несумњиво супериорније тактике почетком агресије имали и много квалитетније тенкове првенствено тигрове и панцере. Такво стање одржало се добрим дијелом рата.
Мислим да сам негдје прочитао, да ангажман Совјетских тенкова уопште није био успјешан у Шпанском грађанском рату, баш зато што су их као подршка пјешадији, приликом борбе превише "раштркавали" чиме су их чинили лаком метом Франкове артиљерије.

Imali su Panzere , lololololol    Panzer = Tenk

Sto se Tigra tice Tigar je tenk koji se proizvodio tek od 1943 i to svega 2000 komada tako da slaba vajda od kvaliteta kada ih je bilo tako malo ... ako si rekao panzeri , a mislio panteri  i oni su se pravili tek od 1943 .

Tigar i Pantesu su se lose pokazali u ofanzivnim operacijama zbog loseg menjaca i velike mase ...

Добро, ово је парцијално тачно јер је стара мудрост да је у предности онај који се брани...

Panzer III



http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B5%D1%80_III

Panzer IV



http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B5%D1%80_IV


Tiger



http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D1%80_I

Само за Osterliz-a, уз моје дивљење његовом знању њемачког језика.

Upravo tako , PanzerKampfwagen (pzkw) + rimski broj tako su oznacavali sve tenkove , skraceno panzer i rimski broj . Ti si rekao   kao da postoje oni koji nisu pzkw

Добро ако је тако, моја грешка, био сам непрецизан!

Španski građanski rat je bio primjer za divljenje kada su internacionalni borci došli iz svih krajeva svijeta da zaustave zlo koje se nije moglo izbjeći i sinoć sam gledao dirljivu emisiju na RTS SAT o našim dobrovoljcima u Španiji! Žao mi je što tad svijet nije i zvanično intervenisao!

Španjolski građanski rat je naziv za oružani sukob koji se od 1936. do 1939. godine vodio u Španjolskoj između legalne vlade i različitih lijevih skupina na jednoj, te desničarskih nacionalističkih pobunjenika na čelu s Franciscom Francom na drugoj strani.

Uzrok rata nalazio se u društvenim i političkim previranjima koje su pogodile Španjolsku nakon proglašenja republike godine 1931. Tim previranjima je doprinos dala i velika ekonomska kriza, koja je radikalizirala velik dio španjolske radničke klase koji je prihvatio anarhizam i komunizam. S druge strane, pokušaji republikanskih vlada da nezadovoljstvo suzbiju reformama izazvali su reakciju među konzervativnim dijelovima španjolskog društva, pogotovo među zemljoposjednicima, Katoličkom Crkvom i , što je, najvažnije, vojskom.

Ti su procesi eskalirali u štrajkove, demonstracije, atentate i druge oblike političkog nasilja za vrijeme vlade desnog centra 1934-36. Ona je nakon izbora u veljači 1936. zamijenjena vladom koju su se sačinjavale političke stranke ljevice i centra ujedinjene u Narodni front. Nova vlada nije bila u stanju zaustaviti nasilje, s obzirom da su u mnogim krajevima Španjolske anarhisti samoinicijativno preuzimali vlast nad tvornicama i javnim institucijama, palili crkve te ubijali sve one koji su smatrani reakcionarima; na te su akcije konzervativci odgovarali vlastitim terorom.

17. srpnja 1936. godine je vojska, na čelu s generalom Sanjurjom, pokušala izvesti državni udar protiv republikanske vlade. Pokušaj je samo djelomično uspio, jer su vladi ostali odani veći dijelovi zrakoplovstva, mornarice, civilne policije, a u mnogim dijelovima zemlje su se pučistima uspješno suprotstavile različite ljevičarske milicije. Pučisti su u prvom trenutku ostvarili kontrolu samo nad ograničenim dijelom zemlje, i kada se ispostavilo da će umjesto brzog preuzimanja vlasti morati voditi građanski rat, bili u nominalno nepovoljnom položaju.

Nedugo nakon što je general Sanjurjo poginuo u avionskoj nesreći, komandu nad pobunjenicima, koji su se počeli nazivati nacionalistima, preuzeo je general Franco. Ubrzo se pokazalo da pobuni mnogi faktori idu u prilog.

Franco je, kao vatreni zagovornik fašizma, od samog početka primio direktnu vojnu pomoć od fašističke Italije i nacističke Njemačke. Nasuprot tome, zapadne sile su se odlučile ne miješati u sukob – Velika Britanija je proglasila embargo na prodaju oružja zaraćenim stranama, bojeći se da bi rat mogao eskalirati u opći europski sukob, za kojeg još nije bila spremna; u susjednoj i politički oštro podijeljenoj Francuskoj je vladao strah da bi intervencija na strani Republike mogla dovesti do građanskog rata. Jedina sila koja je Republici dala opsežniju vojnu pomoć bio je SSSR, ali se ona iz cijelog niza političkih razloga pokazala krajnje kontraproduktivna, prvenstveno zato što je Franca u dijelu javnosti pretvorila u borca protiv komunizma. SAD se također nisu direktno miješale, ali su prešutno podržavale Franca, jer je Demokratska stranka predsjednika Roosevelta imala veliki broj glasača pod utjecajem Katoličke crkve.

U samoj Španjolskoj je nacionalistima na ruku išlo to što su srž njenih oružanih postrojbi činile jedinice pod zapovjedništvom profesionalnih časnika te iskusne kolonijalne trupe. Brojčano jače republikanske snage su se pak sastojale samo dijelom od profesionalne vojske, dok su većinu činile slabo organizirane i koordinirane milicije, kojima je veliki problem predstavljala nedisciplina. Dodatni problem je bio i veliki ideološki raskol na republikanskoj strani – dok je dio pristaša Republike isključivo htio obraniti demokratske institucije, anarhisti i trockisti su građanski rat shvatili kao priliku za izvođenje revolucije. Taj raskol je godine 1938. eskalirao u oružane sukobe koji su bitno oslabili kako vanjskopolitički, tako i vojni položaj Republike.

Zbog svega toga su Francovi pobunjenici polako, ali sigurno širili teritorij pod svojom kontrolom. Republikanska je vlada, s druge strane, pružala žestok otpor, djelomično podržana od strane Internacionalnih brigada – dobrovoljaca iz stranih zemalja koji su iz ideoloških razloga došli braniti Republiku od fašizma. No, sve to nije moglo zaustaviti smanjivanje republikanskog teritorija. Godine 1938. je republikanskoj vladi posljednja nada bilo sve izglednije izbijanje drugog svjetskog rata, koji bi Britaniju i Francusku natjerao da Španjolskoj pomognu kao savezniku protiv Njemačke i Italije. No, te su nade skršene minhenskim sporazumom, pa je krajem 1938. godine došlo do kolapsa morala u republikanskim redovima. Početkom 1939. Francove su snage osvojile glavno republikansko uporište u Kataloniji, što je Britance i Francuze natjeralo da priznaju Francovu vladu. U proljeće 1939. predao se Madrid, a dan kasnije i posljednji republikanski garnizon na španjolskom tlu. Time je završen španjolski građanski rat.

Različite procjene govore da je u španjolskom građanskom ratu poginulo između 500.000 i milijun ljudi, što taj sukob čini jednim od najkrvavijih u modernoj europskoj povijesti. Samo manji dio poginuo je u ratnim operacijama, dok su većina bili žrtve masovnih pokolja koje su nad ideološkim protivnicima činile obje zaraćene strane.

Španjolski građanski rat se često naziva svojevrsnom predigrom drugog svjetskog rata, s obzirom da je predstavljao prvi veće oružani sukob između snaga fašizma i demokracije. Također je predstavljao dobru priliku da se u predvečerje općeg sukoba testiraju neki novi vojni koncepti, odnosno mogućnosti moderne avijacije i tenkova. To je predstavljalo jedan od motiva za uplitanje Njemačke, odnosno SSSR-a u taj sukob.

Pobjednički Franco je dobio vlast nad razorenom i krajnje iscrpljenom državom. Iako su antifašisti izgubili rat, poslije su se mogli tješiti kako je njihova uporna borba ipak posredno dovela do globalne pobjede nad fašizmom. Godine 1940., čak i u trenutku kada je Hitlerova Njemačka bila na vrhuncu moći, Franco jednostavno nije bio u stanju vratiti uslugu i pridružiti se svom savezniku u borbi protiv zapadnih saveznika.

Rat je za Španjolsku imao mnogo dugotrajnije posljedice u obliku desetljeća ekonomske i kulturne izolacije, koja je prekinuta tek nakon Francove smrti 1975. godine. Iako je Španjolska u međuvremenu bitno napredovala, španjolski građanski rat je u kolektivnoj psihi tamošnjeg društva ostavio ožiljke koji i dan-danas utječu na politiku i kulturu.

Izvor: Wikipedia