Dokumentarno-igrani film "Gde cveta limun žut" reditelja Zdravka Šotre biće u ponedeljak prikazan publici na dve projekcije u sali Pozorišta na Terazijama, a televizijska premijera planirana je za 28. jun, na Vidovdan, najavio je producent "Košutnjak film".

Tema ovog ostvarenja je Prvi svetski rat, odnosno prelazak Srpske vojske preko Albanije i stradanje srpskog naroda.

Scenario su zajedno pisali Milovan Vitezović i Šotra.

Veći deo filma sastavljen je od arhivskog materijala, korišćene su na hiljade fotografija, od kojih neke do sada nisu bile poznate široj javnosti, kao i dosta autentičnih filmskih zapisa iz onog doba i ispovesti učesnika i svedoka te tragične epizode srpske istorije.

U igranom delu glumac Dragan Nikolić putuje od Kalemegdana na groblje srpskih ratnika Zejtinlik u Grčkoj da bi zapalio sveću dedi koji je poginuo na Solunskom frontu.

U liku kralja Petra I Karadjordjevića pojavljuje se glumac Dragan Ilić, kralja Aleksandra tumači Zoran Cvijanović, a predsednika srpske vlade Nikolu Pašića - Petar Kralj.

Delovi filma snimani su početkom ove godine u Beogradu i Pančevu, na Ceru i Zlatiboru, u Solunu i na Krfu.

U planu je da se ovo potresno i poučno filmsko ostvarenje od jeseni prikazuje i u školama u Srbiji, kao i da se objavi na DVD-u, sa prevodom na engleski, francuski i grčki jezik.




Izvor: MTS-Mondo

Zdravko Šotra, autor filma "Gde cveta limun žut"
Evropa će nas smestiti u magareću klupu
Često su nam se dešavale stvari koje se nikom ne dešavaju, sve do današnjeg dana. Krajnje je vreme da počnemo da razmišljamo zašto je to tako!?

Na prvim zatvorenim projekcijama dokumentarno-igranog filma "Gde cveta limun žut" bilo je mnogo suza. Mnogi su se podsetili da su im dedovi prošli preko Albanije tokom Prvog svetskog rata i na tom putu ostavili kosti - kaže za Glas reditelj i koscenarista Zdravko Šotra.

Sjaj i beda, ratnička slava i stradanje, kako kaže reditelj, egzodus srpske države preko Albanije do ostrva Krfa i vaskrs umiruće države na tom ostrvu tema je filma. Priča je lišena krupnih reči, vrlo emotivna, spoj pažljivo biranih arhivskih dokumenata i uspomena učesnika, sa igranim delovima. A sve to povezano je pripovedanjem Dragana Nikolića, koji obilazi sva bitna mesta srpske golgote, a u kosturnici na ostrvu Vidu pronalazi saborce svoga dede, odaje mu poštu i upisuje se u knjigu utisaka. Govoreći "Plavu grobnicu" Milutina Bojića, tiše i intimnije nego bilo ko drugi ikada, Nikolić na kraju pesme zaplače.

Do kakvih ste zaključaka došli pripremajući film?
- Reč je o segmentu istorije koji nam je u prošlom veku uskraćivan ili davan na kašičicu. Želeo sam da na ovaj način i sam otkrijem stvari koje nisam znao. Kroz školu i život ostali smo uskraćeni za mnoge detalje priče, koju je glavnokomandujući savezničkih snaga francuski maršal Žofr nazvao jedinstvenom pričom u ljudskoj istoriji. Često su nam se dešavale stvari koje se nikom drugom ne dešavaju, sve do današnjeg dana. Krajnje vreme je da počnemo da razmišljamo zašto je to tako. Uletali smo u velike svetske događaje sa osećanjem da smo veliki narod, pozvan da učestvuje u razrešenjima. Činjenica je da smo u nekim trenucima, naročito ratnim prilikama, zadivili svet. Hvalospevi svetske štampe pothranjivali su takva naša osećanje, što se u filmu vidi. Mislili smo da možemo ruku pod ruku sa velikim silama. Bili smo ovenčani ratnom slavom, a sa druge strane dali smo užasne žrtve. U ratovima su ginule čitave generacije u najboljim godinama, a ti gubici jedan su od uzroka našeg današnjeg stanja.

Šta nam danas valja činiti u vremenu koje poredite sa 1914. godinom?
- Mi smo zapušten narod koji se nije bavio sobom i svojim ciljevima. Preti nam opasnost magareće klupe među evropskim narodima. Najgore je što nemamo neki aktivniji odnos prema svojoj sudbini. Stojimo zatečeni odlaskom Crnogoraca, a bilo bi logično da se pojavi neka energija, neki polet ka osmišljavanju jedne nove ozbiljne državnosti i oslobođenje svih unutardržavnih trvenja koje smo imali tokom 20. veka. Konačno imamo slobodu da kažemo ko smo bili, što će se i iz ovog filma videti. Videće se da smo bili država veoma relevantna u evropskim okvirima.

Vaš "Limun žut" je drugi film ove godine u kome se u završnici i poruci filma slavi život i sunarodnicima šalje poruka da je prošlo vreme za umiranje, a došlo vreme za život. Nije li porazno otkrivati takve istine na početku 21. veka?

- U filmu se kaže da treba više da cenimo život, da ga zaštitimo. Prema svedočenju grofa Trubeckog, Nikola Pašić, napuštajući Albaniju, zamišljeno je izgovorio rečenicu "Izgubili smo sve, ali smo spasli obraz". Ostavili smo ovo svedočenje bez komentara u filmu, smatrajući da bi bilo dobro da se posle filma o njemu u javnosti polemiše. Jedan anonimni učesnik koji je posmatrao polaganja tela srpskih vojnika u Plavu grobnicu zapisao je otprilike ovako: "Pošto sam danima gledao ove prizore, do groba će me mučiti jedna misao - da li se sve moralo tako skupo platiti".

Mislim da je, po ugledu na Pašića i pomenutu rečenicu, formulisan moto "Bolje grob nego rob". Donedavno smo živeli s parolom "Srbija se saginjati neće" - sve su to floskule koje nam ništa dobro nisu donele.
Pre nego što sam počeo da studiram materijal za film, nisam znao mnogo toga. Pa sam tako uvek mislio da je Zjetinlik srpsko groblje. Međutim, reč je o savezničkom groblju, sa srpskom parcelom, jer smo bili deo sveta, pripadali saveznicima. Francuzi koji su u Prvom svetskom ratu zajedno sa Srbima dali najviše žrtava nisu, kao mi, ponovili u narednom ratu istu grešku. Oni su nešto naučili i pustili Hitlera da uđe u Jelisejska polja. Imali su simboličan pokret otpora, a posle rata bili jedna od pobedničkih sila.

NEKADA SMO IMALI PRAVE SAVEZNIKE!

Godinama su napadani saveznici, optuživani da su nas napustili, da su prouzrokovali naše stradanje. Međutim, došli smo do zaključka da su saveznici u više mahova zatajili u pružanju pomoći srpskoj vojsci, ali na kraju su se ipak žrtvovali. Da bi izbavili one koji su se domogli albanske obale, prevozili su ih na Krf, gde su im pružali ogromnu pomoć u oporavku i naoružanju. Dakle, spomenik Zahvalnosti Francuskoj nije puka formalnost, kurtoazija. Francuzi su prihvatili 4.000 srpskih mališana, koji su našli utočište u njihovim porodicama, spasli đake i studente od stradanja. Zabeleženo je da su hiljade ljudi u Ruanu i Marselju izašli na ulice da dočekaju tu decu. Srpska država je u tom svetu bila cenjena. Na Krf su sa Srbima stigle sanitetske misije desetak zemalja, egzodus je prošao i čitav diplomatski kor, akreditovan na srpskom dvoru, mnogi strani dopisnici.

DA LI NAS JE MILO IZLEČIO!?

Posle dugog lutanja kroz jugoslovenstvo i bratstvo i jedinstvo, od koga nas je ovih dana, nadam se zauvek, izlečio Milo Đukanović, našli smo se tamo gde smo bili u vreme kada je "cvetao limun žut". Mislim da je vreme da se saberemo i da ozbiljno promislimo svoje mesto u svetu kome očigledno nismo dobro prilagođeni.





Izvor: Glas Javnosti