Властимировићи су прва српска владарска династија чији је родоначелник био кнез Властимир средином 9. века. Главни извор а реконструкцију владавине ове династије је дело De administrando imperio византијског цара и историчара Константина VII Порфирогенита.

Из ове династије потекло је више владара који су Србијом владали све до средине 10. века. Србија Властимировића је такође доста зависила и од међусобних односа других балканских држава, пре свега Византије и Бугарске. Готово увек је признавала врховну власт или једне или друге, међутим, такође је често долазила у сукоб са њима, а нарочито с Бугарима.


Властимировићи

Српске владарске породице
у средњем веку

Подаци

Оснивач    непознати архонт; обично се називају по кнезу Властимиру
Последњи владар    Часлав Клонимировић

Звања    кнез, архонт

Година оснивања    7. век

Година гашења    950.

Порекло    српско

Држава    Србија

Чланови
Вишеслав ~ Радослав ~ Просигој ~ Властимир ~ Мутимир ~ Прибислав Мутимировић ~ Петар Гојниковић ~ Павле Брановић ~ Захарија Прибисављевић ~ Часлав Клонимировић


Порекло

За родоначелника породице Властимиравића Константин Порфирогенит сматра владара (архонта) под чијом су се влашћу Срби доселили на Балкан[1]. О историјату ове породице пре досељавања Срба готово се ништа не зна. Из вести Константина Порфирогенита посредно се закључује да је ова породица имала истакнуто место и у прапостојбини.

Владавина

Први по имену познати владари из ове породице били су Вишеслав, Радослав и Просигој. О њима се осим имена готово ништа не зна. Претпоставља се да је Вишеслав владао око 780. године. Радослав или Просигој били су на власти у време устанка Људевита Посавског (819—822) који се дигао против франачке власти. Људевит се склонио у западни део српске територије након што су га поразили Франци 822. године. Искористио је гостопримство и на превару је убио локалног жупана али је био принуђен да побегне у Хрватску где је и сам убијен1.

Тек је за Властимира могуће дати неке прецизније биографске податке. Властимир је владао између 836. и 860. године. Искористио је рат између Бугара и Франака, као и заузетост Византије са Арабљанима и осамосталио се од Византије[2]. Бугарској, која је тада била под вођством кнеза Пресијама, није се свидело формирање независне српске државе с обзиром да су у саставу бугарске државе били други словенски народи који би могли да се угледају на Србе, па је напала Србију 847. године. Срби су са Властимиром на челу извојевали победу 850. године[3].

Чињеница да су Срби под Властимиром водили успешну борбу против Бугарске која је у почетком 9. века већ важила за европску силу даје простора за претпоставку да Срби у то доба нису били неорганизовано племе, него да су већ имали државу која је била способна да се успешно брани од спољњег непријатеља, што подразумева високу војну и административну организацију[4].

Властимир је своју ћерку удао је за Крајину, сина травунијског жупана Белоја пре средине 9. века. Зету је дао титулу архонта чиме је уздигао Травунију из ранга жупаније у ранг архонтије и тако створио локалну династију2. Овај податак који нам је оставио Константин Порфирогенит такође говори и о међусобном хијерархијском односу српских кнежевина. Такође, ова вест нам говори да су Травунијом, основаном првих деценија након доласка Срба на Балкан, владали чланови породице која није била у директном рођачком односу са породицом првог архонта. Тибор Живковић закључује да је највероватније то био случај и са другим српским кнежевинама, Паганијом и Дукљом[5].

Властимир је имао три сина — Мутимира, Стројимира и Гојника. Кад је Властимир умро, Мутимир је постао владар док су остала браћа добила делове земље на управу. Када је на бугарски престо дошао Борис I (852—889), поново је дошло до сукоба с Бугарима[2]. Бугари су претрпели пораз, а Борисов син Владимир и 12 бољара су били заробљени. Склопљен је мир, а заробљеници ослобођени. Том приликом су обе стране такође размениле дарове[6]. Потом је дошло до сукоба међу Властимировим синовима из кога је као победник изашао Мутимир. Нови српски кнез је своју млађу браћу протерао у Бугарску. Да би онемогућио будуће покушаје своје браће да му одузму престо, задржао је Петра, Гојниковог сина, као таоца, који је касније побегао у Хрватску[7]. Међутим, кад је на византијски престо 866. године ступио Василије I Македонац, Мутимир је, ослабљен ратовима са својом браћом, морао да призна врховну власт Византије. Цар Василије је Србима дао аутоуправу, али под условом да прихвате хришћанство[8].

Византија је у доба Василија I Македонца била јака, међутим, након његове смрти њен утицај нагло опада. С друге стране, бугарска држава нагло јача с доласком Симеона на престо 893. године.

Мутимир је имао тројицу синова Прибислава, Брана и Стефана, а након његове смрти 891/92. године наследио га је Прибислав. Након годину дана владавине Прибислава је збацио Гојников син, Петар Гојниковић (892—917), који се вратио из Хрватске и где је сад протерао Прибислава и његову браћу. Након три године (895/96) други Мутимиров син, Бран, покушао је да збаци Петра са престола али га је овај заробио и ослепио. Године 897/98. Стројимиров син, Клонимир, такође се укључио у борбу за престо, међутим Петар је изашао као победник из тих сукоба и наредне две деценије је мирно владао. Имао је подршку Византије чију је врховну власт признавао. Успоставио је и добре односе са Бугарима којима је владао Симеон (893—927).

Симеон је био у сталним сукобима са Византијом и 917. године јој је нанео тежак пораз у бици код Анхијaла. Уочи те битке, негде на Неретви, Петар Гојниковић се састао са византијским управником у Драчу, стратегом Лавом Равдухом, који му је предлагао да заједно са Угарском нападне Бугаре. Симеон је сазнао за овај састанак и напао је Србију. Међу бугарском војском је био и унук Мутимиров и Бранов син, Павле Брановић који је исте 917. године преузео власт у Србији. Петар је на превару заробљен и одведен у Бугарску где је убрзо и умро.

Павле Брановић је Србијом владао три године између 917. и 920. године, признавајући врховну бугарску власт. Покушао је да га збаци други Мутимиров унук, Прибиславов син, Захарија, који се до тада налазио у Цариграду. Павле је успео да сачува престо, али се потом и сам окренуо Византији. Симеон га је онда уклонио и на престо поставио Захарију (921) који се такође недуго затим такође окренуо Византији. Симеон је послао војску против њега али је она била поражена. Године 924. Симеон је поново напао Србију са много јачом војском и под командом новог претендента на српски престо, Часлава Клонимировића, унука Стројимировог. Захарија је био збачен, највиђенији српски жупани су на превару ухваћени и побијени, а Србија опустошена и велики део народа одведен у Бугарску као робље[9].

После Симеонове смрти 927. дошло је до опадања бугарске моћи. С друге стране, Византија је јачала под мудрим вођством Романа I Лакапина, који је владао као регент и таст младог Константина VII Порфирогенита. Византија је, у жељи да ојача Србе највеће словенско племе на Балкану које је било природни такмац Бугарима, помогла Часлава који је око 931. године побегао из Бугарске у Србију и почео окупљати виђеније људе око себе не би ли опет преузео власт у Србији[10]. Пошто је утврдио своју власт и ујединио сва остала српска племена и државице, Часлав је створио прву српску државу која се простирала од Саве и Јадранског мора па све до Мораве и која је окупљала у једну заједницу готово сва српска племена и све српске земље[10].

Часлављева владавина се према наводима Летописа попа Дукљанина (Барски родослов) завршила сукобом са Угрима у коме је Часлав изгубио живот средином 10. века. Са Часлављевом смрћу завршава се низ познатих владара из династије Властимировића.

Територија

Прецизно утврђивање територијалног обима државе Властимировића као ни њених граница није могуће. Постоји само неколико података који се односе на њену територију. О територији првобитне српске државе прве податке оставио је Константин Порфирогенит набрајајући градове који су се налазили у њеном оквиру. Она се граничила са српским областима у јадранском приморју, Хрватском (граничне жупе биле су Имотска, Ливно и Плива) на северозападу и Бугарском на југоистоку. Појединим областима које су се налазиле у оквиру спрске државе управљали су жупани са већим или мањим степеном самосталности. Податак о српско-бугарској владавини потиче из времана владавине Мутимира. Наиме након српско-бугарског рата (који је вођен 854-64. или после 880. године) дошло је до размене заробљеника и поклона и то се одиграло на граници код града Раса. Што се тиче границе са српским областима у приморју она је вероватно ишла преко планинских масива у залеђу Јадранског мора. Седиште Властимировића вероватно се налазио у Дестинику.3 У оквиру државе Петра Гојниковића можда је улазила и Паганија односно Неретљанска област.4 Када је дошло до проширења владавине српског кнеза на Паганију није могуће утврдити. У ово време су се у оквиру државе Властимировића налазиле и друге приморске области осим Захумља које је било самостално и Дукље која је била под снажним византијским утицајем. Последњи податак о границама српске драве потиче из времена Часлава Клонимировића. У Летопису попа Дукљанина се наводи како се Часлав сукобио са Угарима вероватно у данашњој Мачви па се закључује да је северна српска граница вероватно гравитирала ка Сави.

Принцип наслеђивања

О принципу наслеђивања код Срба у 7. веку нам говори Константин Порфирогенит. Још од првог помена српских владара јасно је да се владарско звање наслеђивало с оца на сина. Порфирогенит каже да је првог архонта који је довео Србе на Балкан наследио његов син, а њега опет његов син, међутим, не наводи да ли се радило о најстаријем сину. Придев најстарији Порфирогенит користи тек кад говори о Мутимиру и његовим синовима, међутим, може се закључити да је то био принцип и од раније. Исти принцип се помиње и у Летопису попа Дукљанина иако се ту говори о историјски непотврђеним личностима (Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир)[11] .

Властимир је дакле, заиста био потомак првог архонта под којим су се Срби у Ираклијево доба населили на територији античке Далмације. Наравно може се тврдити да је он припадао владарској породици првог архонта, али никако да је био и његов непосредни потомак. Овако дуго трајање једне владарске династије говори у прилог о чврстини не само институције владара него и саме државне творевине у Срба која је настала почетком 7. века[11].


Христијанизација


Према наводима Константина Порфирогенита до првих евангелизаторских утицаја међу Србима је дошло за време владавине цара Ираклија (610—642) тј. непосредно након српског досељавања на Балканско полуострво. Ова рана христијанизација свакако је била врло површна. Српска држава налазила се на територији у којој су се укрштали мисионарски утицаји из центара под контролом Рима са онима под контролом Цариграда. Рану христијанизацију вршили су свештеници под јурисдикцијом Рима који су потицали из јадранских приморских области. Следећи талас христијанизације везан је за деловање Панонске дијецезе из друге половине 9. века коју су успоставили ученици Ћирила и Методија. О утицају панонске дијецезе на Србију сведочи писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру5. Мутимир је вероватно прихватао византијску црквену политику што није одговарало папи. Први утицаји евангелизације виде се по хришћанским именима чланова династије Властимировића (Петар Гојниковић, Павле Брановић и други).

Напомене
1. Овај догађај забележен је у Аналима франачког краљевства и представља први помен Срба у западноевропским изворима. Писац анала наводи да су Срби народ који држи већи део Далмације подразумевајући под овим појмом римску провинцију Далмацију. Подсећања ради римска Далмација је подразумевала територију данашње Босне и Херцеговине, јадранско приморје, Црну Гору и Западну Србију.
2. Њени каснији чланови Хвалимир и Чучимир познати су само по имену.
3. У врмеме српско-бугарског рата 894—96. Стројимиров син Клонимир је покушао да преузме власт у Србији. Константин Порфирогенит наводи да је заузео град Дестиник са намером да преузме власт. На основу ове изјаве Тибор Живковић је закључио да Дестиник није био само погранично утврђење већ и престоно место Властимировића. У старијој литератури се сматрало да је Дестиник био погранично утврђење па је његов положај тражен негде на истоку ондашње Србије.
4. Ово се закључује на основу тога што је до састанка српског владара Петра и византијског стратега Драча у Лава Рабдуха у вези са савезом дошло негде у Паганији.
5. Папа је писмо послао Мутимиру (Montemero duci Sclavinicae) позивајући га да се врати под јурисдикцију Панонске дијецезе коју су признавали и његови преци. Старија историографија је сматрала да није у питању српски владар Мутимир већ неки други панонски владар истог имена мада је ово мишљење одбачено.

Библиографија
Извори

    * Константин Порфирогенит. De administrando imperio. 32-35 поглавље у Византијски извори за историју народа Југославије, II (приредио Б. Ферјанчић, Београд, 1959)
    * Летопис попа Дукљанина (извор)

Литература

    * Т. Живковић, Портрети српских владара. Београд, 2006.
    * С. Станојевић. Историја српскога народа. Београд, 1926.
    * А. Веселиновић—Р. Љушић, Српске династије, Београд 2008.


Preuzeto sa http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/