Између Цера и Колубаре :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Желећи да искористи победу, само неколико дана након окончања Церске битке, Српска Врховна Команда је директивом од 27. августа послала у офанзиву Ужичку војску на Вишеград, у садејству с црногорском Санџачком војском, 1. армију је прикупила на Сави за прелазак у Срем, а 2. и 3. армију је поставила на Дрину да, у почетку, бране одсеке од ушћа Дрине до Лешнице, односно од Лешнице до Зворника.

Са друге стране, Поћорек је желео да се што пре освети за претрпљени пораз. Он се одлучио да са 5. армијом (ојачаном XV корпусом) нападне фронтално преко доње Дрине уз једновремени обухват 48. пешадијске дивизије с југа, у бок српских положаја код Лознице, и 29. пешадијском дивизијом са севера, преко Саве код Јарка. За дубљи обухват је требало да 7. дивизија пређе код Шапца, док би XVI армијски корпус кренуо на висове југозападно од Крупња. Према Љубовији и Рогачици остављена је 109. ландштурм бригада. Дотадашњи губици аустроугарске Балканске војске у људству и материјалу су у међувремену сасвим попуњени, а њене трупе боље опремљене за операције на планинском земљишту.

Обе стране су се тако, у исто време, припремале за офанзиву: Срби на крајњим крилима, Балканска војска на центру. За Србе упад у Срем је био припрема за касније операције против главне непријатељеве снаге на Дрини, а за Поћорека била је то општа, решавајућа офанзива.

Српска 1. армија (Дунавска дивизија II позива, Шумадијска дивизија I позива и Коњичка дивизија) форсирала је Саву код Новог Села 6. септембра 1914. године, истог дана када је на Западу почела битка на Марни, а на руском фронту битка код Горотка. Армија је прешла велику реку без проблема и методички уз незнатан отпор изненађеног ландштурма, али на помоћном прелазу код карауле Чеврнтије, близу Сремске Митровице, Тимочка дивизија I позива (из 2. армије), недовољно снабдевена понтонским материјалом, претрпела је на левој обали праву катастрофу. Због недостатка понтона мост није стигао до друге обале, па се пребачени делови нису могли ни појачати, ни повући, а нити тамо одржати. Одсечени од недовршеног моста бочним контранападима аустроугарске 29. пешадијске дивизије (под командом вероватно најбољег аустроугарског генерала тог времена Крауса), која се баш ту припремала за прелазак код Јарка, а за коју се на српској страни није ни знало, пали су већином у заробљеништво: 62 официра и 4.880 српска војника. Многи су нашли смрт у Сави. После краћег застоја, офанзива српске 1. армије се, ипак, наставила и успешно развијала. До 11. септембра заузети су Земун и Нова Пазова, а Рума и Инђија су непосредно угрожене. Због развоја непријатељеве офанзиве на Дрини, безизгледна и бесциљна операција у Срему се морала обуставити да би се и трупе 1. армије могле упутити у нову битку. До 14. септембра деликатна операција повлачења преко реке је обављена у потпуном реду упркос притиску аустро-угарског Комбинованог корпуса (импровизован од 7. и 29. пешадијске дивизије и јаких ландштурмских формација). У току свог повлачења, Шумадијска дивизија је код Попинаца нанела аустро-угарском 92. пуку (из 29. ПД) најтеже губитке које је он претрпео током читавог рата 32 официра и 1.200 људи. Из Баната су дотле повучене слабе српске снаге које су 9. септембра прешле Дунав код Панчева.

Аустроугарска офанзива на Дрини почела је 8. септембра. Српска 2. армија (Моравска дивизија I позива, Тимочке дивизије I и II позива, Комбинована дивизија И позива) убрзо је вратила аустро-угарску 5. армију на леву обалу са крвавим губицима (4.400 према аустроугарским изворима), али је јужније 6. армија наишла на слабе српске снаге III позива и успела да стане на десну обалу. Док се 5. армија опорављала од овог новог пораза, 6. армија је наставила надирање према североистоку, ка Крупњу. Њене трупе, претежно планинског и брдског састава са мноштвом брдске артиљерије, која је Србима осетно недостајала, биле су добро опремљене за овај тешки терен. До 15. септембра аустро-угарска 6. армија је овладала најзначајнијим тачкама на развођу између Јадра и Дрине, у огорченим борбама с трупама 3. армије (Дринске дивизије I и II позива, Моравска дивизија II позива). На Гучеву изванредан отпор Дринске дивизије I позива сломљен је тек интервенцијом аустроугарске 5. армије, која је14. септембра прешла Дрину.

Српска противофанзива

У међувремену је војвода Путник организовао противофанзиву. Српска 1. армија, повучена из Срема, груписана је код Пецке (Дунавске дивизије I и II позива) и 16. септембра ударила на десно крило 6. армије. Путник је имао намеру да баци у напад три дивизије, али командант 3. армије, није био извукао из фронта Комбиновану дивизију да би је ставио на располагање 1. армији јер је његова армија била под изванредним притиском, а трупе биле у борби пуних седам дана без одмора.

Тако је већ другог дана XVI армијски корпус у нереду одбачен, али се ипак задржао на гребену. Наредног дана, 18. септембра, Путник је кренуо у напад и 3. армију не би ли аустро-угарску 6. армију бацио с вододелнице у Дрину. На Мачковом камену, где су на узаном фронту биле у акцији обе дунавске дивизије, долази до најкрвавијих борби које су Срби у овом рату водили против Аустро-Угара. Тај топографски чвор планине Јагодње, на преко 900 метара надморске висине, Срби су заузели 20. септембра. Они су стварно пробили полукруг одбране што сазнајемо из непријатељевих релација, али у магли нису уочили тај свој успех, па нису на време сасредили снаге да би проширили успех у експлоатацију. Радило се о сатима. Тада је опстанак 6. армије на десној обали Дрине висио о концу.

У зору наредног дана командант XVI армијски корпус је послао на јуриш три брдске бригаде, које су потиснуле српске трупе што су држале врх, али су одбачене противударом. Пред вече нов јуриш који поново потискује Србе, но само из неких ровова. Сам врх "сав црвен од крви", како га описује очевидац нашао се на ничијој земљи. На комплекс Мачковог камена 22. септембра кренуло је на јуриш пет аустроугарских бригада. Заузеле су га, а када је наишао српски противнапад, врх је четири пута променио господара. Пошто су Аустро-Угари најзад, овладали Мачковим каменом, нашли су на њему 2.000 лешева обеју страна. Северније, српска 3. армија је упорно нападала до 24. септембра. Дринска дивизија I и Моравска II позива јуришале су на Борању планину, а Комбинована дивизија је нападала Кулиште на Гучеву.

Борећи се огорчено да не буде бачена у долину Дрине, аустро-угарска 6. армија је одржала гребен уз врло тешке губитке. Од почетка ове друге офанзиве је изгубила преко 30.000 људи. Даље на северу је српска 2. армија у врло активној одбрани до 4. октобра сломила офанзиву 5. армије и Комбинованог корпуса, који је 16. септембра био прешао на десну обалу Саве. Борбе су замрле у обостраној исцрпљености.

Трупе Одбране Београда су 29. септембра поново заузеле Земун. Нису га могле задржати, али су одржале мостобран на железничком мосту све до 21. октобра, када их је висок водостај Саве натерао да се врате на десну обалу.

У међувремену је Поћорек успео да се сасвим ослободи контроле аустроугарске врховне команде. Он је 24. септембра 1914. године непосредно потчињен цару преко цареве Војне канцеларије, другим речима, практично никоме. а све то по жељи аустро-угарског министра спољних послова грофа Берхтолда. Политика се овом приликом, ма колико да има првенство и у рату, врло несрећно умешала у операције аустро-угарске војске.

Офанзива Санџачке и Ужичке војске

Док се српска Ужичка војска припремала за прелазак Дрине, наишла је аустро-угарска офанзива, па је по наређењу Путника од 9. септембра знатан део својих снага упутила 3. армији, а сама је прешла у одбрану. Црногорска Санџачка војска је ипак, сама, прешла Дрину 11. септембра низводно од Фоче, три дана доцније и код Горажда, на шта је и Ужичка војска прешла 14. и 15. септембра код Старог Брода, Вишеграда и Међеђе. До 17. септембра обе су војске избиле у висину Рогатице, где су се задржале према наређењу СВК, која није имала добар преглед ситуације. Пред њима се аустро-угарска 8. брдска бригада повукла ка Хан-Пијеску, а правац према Сарајеву затварали су шуцкори (нека врста територијалних јединица) и граничне јединице. Ужичка војска је наставила офанзиву 22. септембра правцем Хан Пијесак-Власеница, а Санџачка је кренула преко Романије и долином Праче према Сарајеву ради обезбеђења левог бока Ужичке војске. Крајем септембра Срби су избили пред Власеницу, а Црногорци на линију: западне падине Романије - село Пале - Калиновик. Забринут за утврђени логор Калиновик, који су Црногорци 25. септембра почели да туку артиљеријском ватром, а и за Власеницу, важну етапну станицу, Поћорек је довео 3. брдску бригаду из Херцеговине у Калиновик, а трупе пред Ужичком војском појачао на више бригада, и коначно у борбама од 5. до 10. октобра успева да одбаци Ужичку војску на линију Вратар-Вигова гора-Сенковићи, где се на Романији везала за Санџачку војску, чиме је он обезбедио значајну пругу Олово-Хан Пијесак. Управо у то време на чело Ужичке војске је постављен генерал Вукоман Арачић. Даље операције у Босни поверио је Поћорек команданту ЏВИ армијског корупса са 18. и 50. пешадијском дивизијом (осам бригада). Напад је почео 18. октобра с тежиштем на Романији и Гласинцу. До 21. октобра битка на Романији (како су је назвали Аустроугари) била је у равнотежи, када се Санџачка војска која је примила главни удар нагло повукла с положаја северно од Горажда. На то је, свакако, утицало и надирање дела аустро-угарске 3. брдске бригаде правцем Калиновик-Фоча, што је запретило одступници Црногораца. Ужичка војска је до 25. октобра одступила на десну обалу Дрине, а то су до 30. октобра учинили и Црногорци.

Упад Срба и Црногораца у источну Босну није био без ширих оперативних последица. Довео је до прекида битке на Дрини, привукао појачања Балканској војсци из позадине и одложио наставак офанзиве против Србије. Ефекат би био много већи да је правовремено отпочета и енергичније вођена.

На достигнутој линији крајем септембра и почетком октобра, од Љубовије до Мачве, противници су се укопали у тесном додиру. Понегде су ровови били на 50, па чак и на 10 метара међусобне удаљености. Тако је од краја септембра настала рововска или позицијска војна без спектакуларних догађаја, али с мноштвом ситних акција које држе трупе у сталној напрегнутости врло исцрпљујућа фаза рата, нарочито за српску војску са оскудном материјалном опремом и без икаквих резерви. Људи у ритама били су немилице изложени хладној јесењој киши, у вишим пределима и снегу. Артиљеријска муниција је била на измаку па се ватра отварала симболично.

Започета је Колубарска битка која ће после врло несрећног почетка донети српском оружју једну од највећих победа у историји.

Извор: Православље, новине српске патријаршије