Kako je bilo u Jevropi - pita šaljivi carinik na Gradini, našem graničnom prelazu između Srbije i Bugarske, početkom novembra.



Prilična ‘ladovina, reklo bi se, nema „pretresa“, a uobičajena dosadna pitanja, „gde ste bili“, „šta ste radili“, postavljena su reda radi, gotovo uz zev. Gužva nešto veća nego prilikom ulaska u Bugarsku koji dan ranije, kada smo na granici bili sami.

Ako volite istoriju, čim uđete u susednu zemlju setićete se nesrećnog kralja Milana. Prvo naseljeno mesto posle graničnog prelaza je Slivnica, gde se upravo na današnji dan 1885, vodila bitka između srpske i bugarske vojske. Naše je preko granice poslao pretposlednji Obrenović, a pohod nije uspeo pošto se srpska vojska ka Sofiji kretala suviše sporo i „sačekala“ glavninu bugarske vojske da se vrati s juga gde se borila protiv Turaka.

Iz kratkog izleta u istoriju prene vas Sofija, do koje se brzo stiže novim putem. Da je laka ironija carinika o „Jevropi“ umesna, potvrđuju slike grada koje liče na domaće. Oronule sive zgrade, stari narandžasti tramvaji, saobraćajni kolaps. Ipak, živo je kao u košnici. Kad ste u Evropskoj uniji, pa makar vas proglašavali i za njenu crnu ovcu, reklo bi se da je ipak bolje nego van nje. Priča o nezaposlenosti je možda ilustrativna: bugarski premijer Sergej Stanišev ponosno kaže da nezaposlenosti nema, a u izveštaju CIA piše da je prošle godine iznosila 7,7 odsto. Istina je verovatno negde između.

Stanovnici Sofije rado će vam pomoći da dođete do odredišta. Ipak, treba biti na oprezu, jer jezici i nisu toliko slični, mrdanje glavom gore-dole znači „ne“, a levo-desno - „da“. Na kraju, tu su i taksisti čije usluge nisu skupe. Cene drugih životnih potrepština povoljnije su nego u Srbiji, ali nije kao devedesetih godina, kada su za naše tadašnje prilike bile bagatelne. Na primer, boca kvalitetnog vina - a većina je takva - košta pet, šest leva, odnosno dva, tri evra.

Dva dana je verovatno malo da vidite sve što vredi, ali dovoljno je da makar obiđete centar Sofije. Onaj najstroži je impresivan. Tu su zgrada predsednika, Sobranje, akademija nauka, etnografski muzej, vojno pozorište. Zanimljivo je ogromno zdanje Ministarskog saveta, odnosno vlade. Na jednom njegovom kraju vijore se zastave Bugarske i Unije, dok je na drugom prodavnica.

U centru je i monumentalna crkva Aleksandra Nevskog, podignuta u slavu ruskih vojnika koji su učestvovali u ratu 1877/1878 koji je Bugarskoj doneo slobodu. Na tabli kod ulaza odato je priznanje i vojnicima iz Finske, Ukrajine, Moldavije... Oni koji misle da se Srbi neosnovano uzdaju u Rusiju mogli bi da primete da bi Bugari trebalo da je vole više, ali ne treba sumnjati da je umesto ljubavi nekadašnja imperija, a i sadašnja sila, imala prozaičnije motive.

Ispred zgrade predsedništva Ataka, ekstremno desna partija, razapela šator i traži vanredne parlamentarne izbore. Nekoliko stotina metara dalje mini sajam antikviteta i drangulija. Pažnju privlače „babuške“ i šubare s petokrakama, srpovima i čekićima, ali svastika dominira. Ima je na satovima, čuturama, tabakerama. Našao se i „ausvajs“ iz Trećeg rajha. Konačno, eto simpatičnog upaljača sa olimpijskim krugovima i ugraviranim „Berlin 1936“, kad... S druge strane opet se smeši svastika. Jesu li je nacisti stavljali i na tetrapake?

Ne treba sumnjati da u Sofiji ima dobrih restorana i kafića, ali valjda treba da ste veliki maler da na njih ne naletite za dva sata švrljanja po centru. Umesto toga, točeno pivo „kamenica“ popili smo u grand-šou ambijentu usred bela dana, a donele su nam ga konobarice, tek izašle iz školskih klupa, goluždravih stomačića i u letnjim papučama, usred jeseni.

Izvor: B92

Da se nadovežem... bio sam u Sofiji početkom septembra...
Prije svega, u ambasadi Bugarske u Sarajevu, nekoliko mojih kolega i ja smo dobili nova prezimena na vizama... valjda tete nisu gledale u monitor dobro... način na koji su ubacivali slike na vizu bolje da ne komentarišem (vidi se samo nos ili oči). Sitnice na stranu, prešli smo granu na Gradini, i krenuli put Sofije...

Moram priznati, sam prilaz Sofiji, kao i ona obilaznica oko nje su me razočarali. Ona cesta kao da nije ni magistralna, već lokalna. Krpa na zakrpu, samo za klasu iznad makadama. Ljubazna domaćica iz Radneva (drugog bugarskog grada u kojem sam boravio) mi je objasnila da nikako ne mogu dovesti ceste u red jer "prometa stalno ima, pa radnici ne mogu obavljati posao". Hmmm  Nakon parkiranja u blizini centra, sa kolegama sam se uputio u pustolovine...

Sve ono što je Belgrade napisao stoji. Svastike na svakom koraku, da. Mi smo nabasali i na nacistički šljem (sa svastikom naravno); međutim, izgleda da takve sitnice privlače turiste - dok sam razgledao te stvarčice, grupa njemačkih (ili austrijskih, ili nekih što govore njemački) turista se sa priličnim entuzijazmom zanimala i cjenkala za više artikala iz ponude. Što se tiče tipično bugarskih suvenira, ukoliko ste u žurbi i ne želite lutati, najbolje ćete proći u podzemnim prolazima u centru. Tu su smještene prilično dobro opremljene prodavnice, a cijene nisu visoke.

Ono što mi je bilo prilično neobično u Sofiji (a posebno u predgrađima i druga dva grada - Radnevu i Staroj Zagori) je pomanjkanje korpi za otpatke. Ono, ima ih, nije da nema... ali na svakih 500-1000 metara. Strogi centar Sofije je i OK, ali ostalo... 

Uglavnom, svako iskustvo i putovanje je zanimljivo i korisno na neki način, pa tako i Sofiju treba vidjeti i doživjeti.

Cela Bugarska kuburi sa putevima....video si sigurno zeleznicu lokalnu i one puteve ka Slivnici....tuga jednom recju.....meni se Sofija i ne svidja nesto....predgradje nije vredno pomena dok centar grada moze da se okarakterise kao podnosljiv...slozio bih se da treba sve videti.... ali ne i zadrzavati se preterano...