Енглески научник Џон Пендри је својевремено то теоријски осмислио: претпоставио да, уколико се предмет постави испод испупченог материјала и осветли, испупчење се може сакрити и све изгледати као да је равно!


И видиш и не видиш

Са сигурношћу се може рећи да улазимо у еру у којој ћемо моћи да се скривамо и кријемо што год хоћемо испод плашта невидљивости, као у романима о Харију Потеру.

Научници су недавно први пут направили материјалкоји јестању да, користећи таласе блиске видљивој светлости, учини тродимензонални предмет невидљивим. Таласи, иначе, припадају ближем инфрацрвеном зрачењу (радијација) које се у електромагнетном спектру додирује са видљивом светлошћу, што указује да смо на прагу открића правог плашта невидљивости.

Плашт невидљивости одраније је познат у науци, али је ово откриће јединствено по томе што за разлику од претходних може тродимензионални предмет учинити потпуно невидљивим. Раније је било могуће сакрити предмет само из одређеног угла у две димензије: ако се посматра с друге стране, постаје поново видљив.

Опет ти силикони

Немачки истраживачи из Института за технологију у Карлсруеу, предвођени Толгом Ергином, заслужни за овај „тепих невидљивости”користили су материјал који је у стању да утиче на понашање светлосних зрака.

Енглески научник сер Џон Пендри, са Империјал колеџа у Лондону, који је учествовао у истраживачком тиму, својевремено је теоријски осмислио модел „невидљивог тепиха”. Он је, наиме, претпоставио да, уколико се предмет постави испод испупченог материјала и осветли, испупчење се може сакрити и тепих изгледати као да је раван!

Суштина је у промени брзине и правца простирања светлости кроз материјал или промени његовог индекса преламања. Научници су то постигли стварањем нове врсте материјала, назване метаматеријали. Метаматеријал сачињава силиконски полимер који се састоји од малих кристала у облику штапића. Мењањем дебљине штапића може се променити однос индекса преламања ваздух–полимер.

Индекс преламања ваздуха је око један, а индекс преламања полимера је 1,52. Могуће је добити било који индекс преламања између ове две вредности. Подешавањем индекса преламања површине испупчења испод које је предмет, успели су да гаучине невидљивом за широки спектар светлосних таласних дужина мало дужих од оних које можемо видети голим оком.

За подешавање индекса преламања користили су прецизно подешен ласер који је у стању да прави тродимензионални запис у полимеру.

Светлост заобилази

Ово је омогућило да предмет постане невидљив у све три димензије, за разлику од претходних скривања у две димензије, где су се уместо ласерског писања у полимерном материјалу бушиле рупице. Мале рупе су могле само да буду бушене у једном смеру, тако да је било могуће уочити предмет из било којег правца осим оног пробушених рупа.

Због промене индекса преламања, када светло падне на испупчину заобиђе је, пролази около остављајући је неосветљеном. Начин

скривања може се објаснити аналогијом с фотографисањем: када се филм развије, све што није било изложено светлости после се не види.

Ово је несумњиво огроман напредак у изради правог плашта невидљивости, мада би у почетку он морао да буде направљен од чврстог, а не флексибилног материјала. Наравно, главни изазов је направити плашт невидљивости који би био у стању да сакрије предмете видљиве голим оком, изложене видљивој светлости. Видљива светлост се простире између 390 и 780 нанометара (нанометар је милионити део милиметра). Сада је могуће начинити штапиће кристалног полимера величине 200 нанометара. Да би ствар учинили невидљивом, кристали би морали би да буду 20 пута мањи – око десет нанометара. За сада не постоје технолошки поступци израде материјала тако малих димензија, стога то остаје изазов за будућност.

Иако смо од правог плашта невидљивости удаљени, бар, десетак година, ова открића имају веома важну примену у многим областима истраживања, као што су телекомуникације, будући компјутери, чак и сеизмологија.

Испупчење на златној плочици из експеримента високо је само један, а широко 1,27 хиљадитих делића милиметра, али теоријски не постоји ограничење у величини предмета за скривање. Златна плочица је затим покривена тепихом сличних димензија. Да би начинили ласерски запис на тепиху, научници су утрошили око три сата. А за израду тепиха за покривање плочице, високе само милиметар, требало би им, чак, 125 дана.



Izvor: Politika