Изгледа да анализа српских реаговања на признавање независности Јужне Осетије и Абхазије од стране Русије полако прераста у серијал. Дакле, једно од локалних издања у чланку насловљеном „Косово због Јужне Осетије још даље од Србије“ наводи поред осталих и мишљење професора Факултета безбедности Зорана Драгишића који тврди да би Русија могла да умањи подршку у Савету безбедности УН у вези са Косовом. Уз то, по Драгишићу, „подршка Русије у одбрани Косова и није била тако ватрена, а на примеру Грузије се видело како изгледа права подршака када су САД подржале Грузију“. Придружује му се и војни аналитичар Александар Радић који сматра да је Русија искористила Косово за своје потребе. Шта рећи на ово? Добро, да пођемо од чињеница. Да није било претње улагањем руског вета, Косово би данас заиста било међународно призната држава са својом столицом у УН, а резолуција 1244 СБ као једини документ који потврђује припадност ове покрајине Србији отишла би у историју. Без Русије Србија не би могла ништа да супротстави тежњи својих западних „пријатеља“ да јој испоставе незамисливи рачун за то пријатељство у виду дела њене исконске територије. На тај начин, Русија је, без обзира на невероватан притисак којем је била изложена, на делу доказала своју подршку Србији. А сад да се осврнемо на активности САД у подршку њиховом грузијском савезнику. Да почнемо од најватренијег заштитника грузијских интереса. Дакле, републикански председнички кандидат Џон Макејн изјавивши како смо „сви ми данас Грузијци“, и већ по инерцији запретивши Русији искључивањем из осморке, упутио је у Тбилиси сопствену супругу. Шта рећи, заиста озбиљна подршка очувању територијалне целовитости Грузије. Сам Макејн, наравно, није напуштао САД јер је резултат све ове бурне делатности био невиђени до сада успех републиканаца, који су успели да заобиђу Барака Обаму за пуна два одсто. Зачудо, јел да? То у прилог тези о искориштавању туђих проблема у свом интересу. А сада о акцијама званичног Вашингтона. Иста реторика, покушаји формирања антируске коалиције у Европи, изјаве у стилу „нећемо допустити“ и „одбранимо слободу Грузије“ и брод Обалске страже САД „Далас“ који скренуо за луку Батуми, јер би се у Потију, куда је првобитно требао да пристане све са некаквим наводно хуманитарним теретом, амерички морнари нашли у опасној близини својих руских колега. Има наравно у Црном мору још пар америчких бродова који, истина, служе као декорација у театрализованој представи названој „очување територијалне целовитости Грузије“. А на делу имамо руско признање независности Јужне Осетије и Абхазије, понуду руководства ових република о размештању руских војних база на њиховој територији и изјаву Владимира Путина о томе како се чланство Русије у „осморки“ не може плаћати животима њених грађана. Ово последње као одговор на некакве претње о примени санкција према Русији. А сад пар питање за љубитеље поређења ситуације на Кавказу и на Косову – ко има већи коефицијент корисног дејства? Да ли ће Грузија успети да очува макар привид територијалне целовитости са руским базама у Јужној Осетији и Абхазији? И да ли ће Србија без подршке Русије успети да очува бар резолуцију СБ УН 1244, која једина потврђује њену територијалну целовитост? Са тим у вези, желела бих да схватим шта заправо хоће поменути аналитичари? И да ли би заиста више волели да њихове интересе бране САД, а не Русија? Може, а како то изгледа сви смо имали прилике да видимо 1999. године.
Tema: 
