Ne znam, cudno mi je to tvoje misljenje....
Ako bih znala da mi je ostalo jos malo vremena sigurno ne bih sedela kod kuce kukala i plakala! Trudila bih se ili da prezdravi a ako je to ne moguce onda bih iskoristila da budem sto vise sa prijateljima, rodjacima itd...

Ipak bih vise volela da znam nego da ne znam

Smrti se bojim utoliko što ne znam kakav ću je dočekati.

Smrti se ne bojim. Pa svi cemo umreti pre ili kasnije, samo oni koji se plase iste ce sebi skratiti zivot, a to nkako ne zelim.

Kada bih imaojos godinu dan zivota radio bih sve one stvari koje sada ne sme, poput ludih voznji po maistralnim putevima, par ekstremnih stvari i sl.

E to je najtezi deo reci nekome da umirem. Nadam se da to nikada necu morati ciniti, jer ne postoji lep ncin da se to kaze. Ako bih ipak morao to da saopstim nekome, rekao bih bez imalo uvijanja, s tim sto bih odmah izneo i pozitivnu stranu toga *drugi pasus*

Apsolutno se smrti ne bojim...niti bolesti...Tu se dotice tema eutanazije...kada je bolest u pitanju,ali sam sigurna da bi bilo osoba oko mene koje bi mi ucinile tu najvecu zelju ako sam nepokretna i ako vegetiram...
Da mi kazu da mi jes ostala jos jedna godina...joj...pa gde bi mi bio kraj... .Pateticno i bizarno zvuci zaista,ali nekada imam utisak da bi u tih godinu dana prozivela takav fenomenalan zivot,da bih ga samo po toj godini i pamtila. To mi je inace i zelja,da ako umirem od neke bolesti zbog koje necu da padnem u krevet,znam koliko mi je vremena ostalo.
Kako bih rekla nekome...hm...zato i ne volim medicinu...jednostavno ne bih rekla...nasla bih nekog drugog da to uradi za mene...ako je u pitanju neka osoba koju ne poznajem. A ako je to u pitanju neka "voljenami" osoba...verujem da bih rekla...i uradila sve na svetu da taj period koji je ostao provedem sa njom/njim u najlepsim trenucima...Jer...ruku na srce,osoba bi provalila posle nekog vremena,osetila bolove ili neke simptome koje nagovestavaju smrt. A do tada bi vec proslo dosta vremena koje je za tu osobu dragoceno.

Najvažnije što treba učiniti jest prihvatiti smrt kao nešto neizbježno i tada nema straha. To lijepo i lako zvuči, no stvarnost je drugačija. Tako se svi bojimo da će smrt možda pre-rano doći i nećemo učiniti sve što smo htjeli i mogli, no paradoksalno je da se svakodnevno dovodimo u smrtnu opasnost.

Pravoslavni vernik (pod uslovom da je pravi) se ne boji smrti vec samo tezi da dobar odgovor da na strasnom Hristovom sudu.
Zadnju godinu bih proveo u manastiru!
A nekom drugom bih probao da kazem da umire sa sto vise ljubavi!

Smrt ima uticaja samo na nas ovodimenzionalni oblik postojanja. Nase "umorne oci", zatvaraju se na zavrsetku procesa odumiranja nasih celija - necelijsko ili nematerijalno nema rok trajanja "definisan od strane proizvodjaca" - prema tome strah, kao konstrukcija misli, uslovljena izlisnom hemijskom reakcijom istog onoga oblika na putu odumiranja; ima veliku sansu da ostane isti i posle zavrsetka procesa. U takvom obliku niti je dobrodosao niti ima svoje opravdanje.
Eutanazija bese spomenuta ?!

1. same smrti, kao necega sto je izvesno i neizbezno se ne plasim... frka mi je samo kako ce to da se dogodi... Secam se da sam se kao klinka sablaznjavala kad neko kaze "Blago njemu... umro je u snu... nema lepse smrti..." Sada kapiram poentu...
2. godinu dana? Proputovala bih svetom... provela sto vise vremena sa prijateljima i porodicom... Pokusala bih da pronadjem mir sa drugima i sa samom sobom. Jednom recju: spokoj.
3. to je gadno... zavisi kakva je dijagnoza... recimo da bih im posavetovala da urade drugi deo onoga sto sam navela pod 2. Da nadju svoj mir. Ne bih ih lagala pricama da medicina napreduje, da je moguce da ce sve biti OK. Jednostavno, sve je u Bozjim rukama. Zato je unutrasnji mir najbitniji...

najvise se plasim smrti...uzasava me...iako je moj zivot tek poceo vec se sad plasim kako ce da se zavrsi...nerazumem u cemu je poenta..rodis se..ides u skolu..ucis..posle radis mucis se celog zivota da bi tebi bilo bolje...odes u zasluzenu penziju i mislis napokon cu da se odmorim od svega...zivis jos par godina...i nema te * u najboljem slucaju( nesto moze da te strefi i pre toga...) i stvarno onda u cemu je poenta...sve sto si radio sticao...sve tvoje stvari..ljudi koji su ti dragi..sve ostavljas za sobom..nista nemozes da poneses u grob...i gde onda ides...sta se onda desava...niko nezna...to neznanje me ubija..ok mozda zvuci sebicno..ali kad bi postojao nacin...stvarno bi zelela da zivim zauvek..nezelim da umrem..ali niko od nas nezna..kad ce mu se desiti...neizvesnost stvarno ponekad ubija...koja je svrha uopste ljudskog zivota...produzetak vrste...osecam se ko jedna bubica u ovom velikom ljudskom mravinjaku...i jos uvek neznam sta ce me zgaziti...