Uspon i pad perika

Perike su prvi put zabeležene na reljefima i crtežima u Egiptu, u grobnicama s kraja treće dinastije, ali nema sumnje da je eksperimentisanje s umetnicima i samim perikama počelo mnogo ranije. Kako su faraoni naimenovali posebne funkcionere da nadgledaju kraljevske vlasuljare, tvrdilo se da je nošenje perika u početku bio kraljevski prerogativ. U svakom slučaju, one su postale moda za svakog Egipćanina visokog roda, muškog ili ženskog. Tokom vekova perike su rasle po veličini i složenosti, naročito one koje su se nosile prilikom svetkovina ili u zvaničnim prilikama. Vrhunac su dostigle u vreme 21. dinastije. Iz grobnice iz tog perioda sačuvan je lep, ali pretežak primerak, za koji se isprva pretpostavljalo da je pripadao dvorskoj dami Istemheb. Kao i druge ceremonijalne perike pomenute dinastije, ona se sastoji od mase uvojaka s dugim i tankim kikama koje vise pozadi. Spoljašnji deo perike napravljen je od smeđe ljudske kose, a unutrašnjost je punjena crvenkastosmeđim vlaknima koja okružuju osnovu od grančica urmine palme.

Do sredine prvog milenijuma pre naše ere izrada perika proširila se iz Egipta na Bliski istok i Mediteran. Kao i faraoni, vladari drevnog iranskog kraljevstva Medije nosili su perike kao deo zvanične odeće. Grčki pisac Ksenofon opisuje prvi susret između mladog persijskog prestolonaslednika Kira i njegovog dede po majci, Astijaga, kralja Medije: "Onda je primetio da mu je deda namazan krejonom ispod očiju, s ružem utrljanim na lice i da je ukrašen perikom od lažne kose, uobičajenom u Mediji."

Kod Aristotela čitamo da su perike unete u Anadoliju iz Persije. Sigurno su preko Persije prenete i u Grčku, ali su tamo najviše bile poznate u pozorištu, obojene tako da odgovaraju različitim karakterima: zlatne za mlade heroje, crne, zajedno s bradama, za negativce, a crvene za komične uloge.

Perike su bile izuzetno moderne među ženama carskog Rima. Za Mesalinu, nimfomansku suprugu imperatora Klaudija, tvrdilo se da je nosila plavu periku za prerušavanje kada je odlazila u pohode javnim kućama. Arhitekta Krisip zabeležio je da je plava kosa iz Germanije i Galije dostizala vrednost svoje težine u zlatu kada je prodavana u Rimu. Rimski plemići su takođe nosili perike, obično da sakriju ćelavost. Perike su ostale popularne po celom rimskom svetu sve dok rana hrišćanska crkva nije pokušala da ih ukine.

Godine 692. crkveni koncil u Konstantinopolju ekskomunicirao je jedan broj hrišćana zato što su nosili perike. Usled sve glasnijeg negodovanja crkve, nošenje perika prestalo je u srednjem veku, pa se čak i na dugu kosu kod muškaraca gledalo popreko. Perike su se i dalje nosile u pozorištu, a u Evropi su postale popularne tek pod kraljevskim patronatom. Kada je engleska kraljica Elizabeta u 16. veku počela da sakriva svoju sedu kosu perikama, one su se vratile u modu u Britaniji.