Rambo Amadeus, o muzičkoj komediji, tragediji i drami

Rambo Amadeus, o muzičkoj komediji, tragediji i drami

Kritike me drže budnim

Nekvalitetni, žuti, zabavni program kao bumerang se vraća time što mi imamo generacije dezorijentisanih ljudi

Možda bi nekome delovalo pretenciozno ponuditi zvučno-scenski "demode" spektakl u Centru "Sava" po cenama od 700 do 8.880 dinara. Možda bi nekoga obeshrabrila činjenica da je koncert odložen do daljnjeg zbog slabe pretprodaje karata. Ali ne i Svetskog megacara. U slučaju Ramba Amadeusa, sve to se uklapa u "izvrnut" pristup umetnosti. Sa Rambom smo razgovarali nekoliko dana uoči nesuđenog koncerta: o muzičkoj "komediji, tragediji i drami", o klasici i "pink-kulturi", o humanosti i poverenju.

- Postao sam neka vrsta opšteg mesta. Neki uporni andergraund, koji je u međuvremenu postao opšte mesto i sinonim za alternativu. Međutim, ako ste sinonim za alternativu i opšte mesto, više niste alternativa, nego ste mejnstrim. To je velika stvar. LJudi me sad uvažavaju kao neki kvalitet u koji se ne sumnja. Mada, ja volim kritiku, bez obzira što me trenutno uzbudi. Kritika i konkurencija drže te budnim i teraju da radiš bolje.

Kako ocenjuješ trenutno stanje u domaćoj muzici?
- Ovaj narod je muzikalan, ljudi su duhoviti, i tu stvarno ima svega i svačega. Međutim, mediji daju lažnu sliku o onome što se događa. Nažalost, "Pink" je, zadovoljavajući pre svega ukus svojih muzičkih urednika, srozao muzički ukus nacije. I ne samo muzički... Ali, nisu oni krivi. Ne može pojedinac, koji nije u stanju da sagleda posledice onoga što radi, da bude kriv. Moje skromno mišljenje je da bi Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture i medija morali da imaju svoje kompetentne ljude i na državnim i na privatnim medijima koji bi blagotvorno uticali na kvalitet programa jer se ovaj nekvalitetni, žuti, zabavni program kao bumerang vraća time što mi imamo generacije dezorijentisanih ljudi koji ne znaju šta je lepo, šta je ružno, a samim tim ni šta je dobro, a šta zlo.


Lečrenje megalomanije

U Pančevu si nedavno svirao za decu sa posebnim potrebama. Postoje li neki dalji planovi vezani za humanitarne akcije?
- U susretu sa ljudima kojima je to posao shvatio da sam analfabeta za te stvari, da sam na taj način hteo da lečim sopstvenu megalomaniju. Onda sam se samo stavio na raspolaganje, dajući svoj mali doprinos time što sam dizajn za bilbord poverio udruženju mentalno nedovoljno razvijenih osoba. Deca su nacrtala mene i moj bend kako sviramo, a ja sam im platio koliko bih za to platio i profesionalnom dizajneru i taj bilbord okačio u gradu. Smatram da je to pravi odgovor na zahtev modernih stremljenja u zdravstvu i uopšte društvenih stremljenja koja insistiraju na inkluziji, uključivanju ljudi mentalno nedovoljno razvijenih u normalne tokove društva.




Muziku koju stvaraš odredio si kao muzičku komediju. Šta to znači?
- To je kada tekst - koji može da bude duhovit ili smešan - baciš sa strane, ali kada se u samim tonovima koji sviraš osećaju humor, dosetku, burlesku... Pažljivim preslušavanjem u kompozicijama Bele Bartoka ili Igora Stravinskog, čujete mnogo humorističkih momenata. To je to - reč je o tonovima, o čistoj fiziologiji. Raspored određenih tonova odsviranih jedan za drugim u svojoj ritmici stvaraju u tebi određeno raspoloženje. A sinergija teksta i muzike može da dovodi čak i do nekih apsurdnih spojeva. Kada naoko tužan tekst prati neka vesela melodija, ili obrnuto, dobijate ironijski spoj koji stvari čini dodatno grotesknim i samim tim komičnim.

Tragedija i drama domaće scene?
- Meni je jako žao što se naši klasični kompozitori ne emituju dovoljno čak ni na klasičnoj televiziji, a kamoli na privatnim. Žao mi je, takođe, što čitava džez scena stoji u medijskom zapećku. U Norveškoj Ministarstvo zdravlja finansira džez festivale, jer su njihovi najviđeniji psihijatri koji su završavali kurseve iz muzikoterapije, došli do frapantnih zaključaka da slušanje džeza smanjuje mogućnost obolevanja od psihosomatskih bolesti. Oni zato ulažu u džez muziku da bi štedeli lovu za lečenje ljudi.

Kako danas gledaš na promene od 5. oktobra?
-Za sva pitanja povodom 5. oktobra citirao bih pokojnog Zorana Đinđića - "Nikakvih ozbiljnih promena nema dok se mi sami ne promenimo, dok ne promenimo mentalitet i navike..." Jedno je živeti pod okupacijom Otomanskog carstva, gde izbegavaš plaćanje porez, gde kriješ najmilije od turskog danka u krvi, gde moraš da lažeš i budeš neiskren prema svima da bi se sačuvao. Drugo je kad živiš u svojoj rođenoj državi, gde bi ipak trebalo da navijaš da ne bude samo tebi bolje, nego i tvom okruženju. U tom smislu, čini mi se da sad imamo sve elemente postavljene dobro i da nam je potrebno samo vreme da steknemo poverenje jedni u druge. I sami u sebe da steknemo poverenje. Da shvatimo da od nas samih najviše zavisi. Da počnemo da razmišljamo na koji način da odgovorimo na to brutalno kapitalističko tržište u kome vrediš samo onoliko koliko te tržište traži.

Kako taj "odgovor" formulisati na pojedinačnom nivou?
- Na primer, da se ne bavim muzikom, a volim da putujem, na lizing bih kupio kombi i vodio popularne muzičare na koncerte. Ili bih na kredit uzeo neko malo ozvučenje, pošto volim svadbe i zabave. Ili, pošto volim more, uzeo bih neku barku da prevozim turiste. Znači, posla ima. Najvažnija stvar koja se dogodila jeste da sad možeš da dobiješ poslovni kredit. Ako imaš dobru ideju, ne treba ti veza u banci, već samo jasan poslovni plan. "Dobar dan. - Dobar dan. - Želim da otvorim kiosk sa kokicama." I, ako procene da ćeš stvarno da napraviš kiosk, dobiješ kredit jer je banci u interesu da ti ga da pošto živi od kamate. Dakle, potrebna je unutrašnja vera da sami možemo da doprinosimo. LJudi moraju da shvate važnost mentalne higijene. Da ne misliš stalno loše i zlo i da se iza nečeg nešto krije. Jer to je psihijatrijska dijagnoza - to kad stalno imaš neku teoriju zavere.

Izvor: Glas Javnosti \ Ana Kalaba