Slučajno otkriće jednog anesteziologa

Pre sedam godina anesteziolog Stjuart Meloj došao je do sasvim slučajnog otkrića. Prilikom rutinskog postupka otklanjanja bolova, pacijentkinji je uvukao tanku šuplju iglu u ligamente u bazi kičme, kroz koju je provukao tanke žice kako bi se kičmeni stub povezao sa gornjim delom leđa. U ovakvom postupku elektrode na krajevima žice vrše elektrostimulaciju, što dovodi do smanjenja intenziteta bola. U trenutku kada je anesteziolog uključio električni aparat, pacijentkinja je doživela orgazam.

U kasnijem razgovoru sa kolegom ginekologom, Meloj je saznao da njegov kolega u svojoj praksi sve češće beleži slučajeve gubitka seksualne želje (43% Amerikanki pati od nekog oblika seksualne disfunkcionalnosti, od izostanka želje do fizičkih tegoba, kao što su nedovoljna vlažnost vaginalnog dela i bolni odnosi) i shvatio da "orgazam incident", kome nije poklonio naročitu pažnju, zapravo možda ima veliki značaj. Tako je nastao aparat nazvan "ograzmotron", neznatno adaptiran implantat za ublažavanje bola koji je opremljen generatorom električnih impulsa u veličini uobičajenog daljinskog TV upravljača.

Ovaj aparat je još uvek u fazi kliničkog ispitivanja. Prvi rezultati su ohrabrujući. Kao najveći nedostatak orgazmatrona neke pacijentkinje navele su to što se žice pomeraju prilikom pokreta tela, što nije rizično po zdravlje, ali uzrokuje neprijatno peckanje i kontrakcije mišića većeg dela tela.

Pored toga, postoji i rizik od toga da bi ugradnja implantata u kičmu mogla da izazove izlivanje likvora (kičmene tečnosti), što bi uzrokovalo jake i dugotrajne glavobolje. Plus, kao i kod bilo koje operacije, ugradnja implantata mogla bi da dovede do unutrašnjeg krvarenja i infekcije. To se zasad nijednom nije desilo, ali mogućnost postoji.

Ukoliko ste pomislili da će uz ovaj aparat žene doći do orgazma samo pritiskom na dugme, nije baš tako. Još uvek je neophodna druga stimulacija, to jest, "saradnja" partnera, a kao i kod svih električnih aparata, potrebno je i pažljivo podešavanje, jer previše jaki i dugi električni impulsi, umesto orgazma, izazivaju neprijatne kontrakcije mišića nogu.

Još jedno pitanje koje se postavlja u vezi s ovim aparatom jeste ko bi, zapravo, trebalo da ga upotrebljava. Postoje žene sa ozbiljnim medicinskim problemima koje orgazam na drugi način nikako ne bi mogle da dožive - oštećenja nervnih završetaka, povrede kičme i slično. Međutim, njih ipak nema toliko mnogo (što, naravno, ne znači da ih treba zanemariti), a postoje strahovi od toga da bi orgazmotron koristilo mnogo više žena - one kod kojih su problemi u doživljavanju orgazma psihološke prirode, dok su fizički sasvim sposobne za uživanje. Eksperti smatraju da bi, kad se radi o psihološkim problemima, ili onim hormonske prirode, žene trebalo da otkriju pravi uzrok problema i da potom, uz pomoć psihologa i partnera, ili pomoć hormona, taj problem rešavaju - a ne da odmah posežu za "električnim rešenjem".

Neko bi se mogao upitati zašto se ne bi, i u slučaju problema psihogene ili psihološke prirode, pribeglo orgazmotronu - zar je bitno na koji se način problem rešava? Upravo o tome se i radi - orgazmotron ne rešava osnovni problem, već samo otklanja jedan simptom. Osnovni problem bi ostao i, vrlo verovatno, s vremenom uzrokovao neke druge simptome - simptome koji bi mogli biti opasniji po zdravlje od izostanka orgazma.

U svakom slučaju, priča o tome ko će sve koristiti orgazmotron je još uvek teoretska, pošto aparat još uvek ne postoji u masovnoj proizvodnji (može se kupiti samo u privatnoj ordinaciji doktora Meloja, po ceni od tri do sedam hiljada dolara). Kada do masovne proizvodnje i prodaje dođe (kao što s vremenom svakako hoće), videće se ko će sve koristiti ovaj aparat i kakav će sve uticaj imati na naš život. Vrlo je vrovatno da uticaj, na ovaj ili onaj način, neće biti neznatan.