Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpočeo u VI veku pljačkaškim upadima u Vizantiju Slovena naseljenih na levoj obali Dunava,a okončao se u prvoj polovini VII veka dolaskom Hrvata i Srba i trajnjim naseljavanjem velikog broja Slovena na Balkansko poluostrvo.Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar poluostrva međutim trajao je još cela dva veka i okončan je krajem VIII i početkom IX veka kada se javljaju i prve države kod Balkanskih Slovena.

Raspad Atiline država Huna

Sredinom V veka hunska država se nalazila na vrhuncu svoje moći,ali je ona sa Atilinom smrću 453.godine nestala u vihoru pobuna koje su potlačeni narodi podigli protiv Huna.Gepidi i Istočni Goti srušili su hunsku državu stvorivši svoje u:
Panoniji Goti
Dakiji Gepidi

Vođa Gota Teodorik je uskoro postao saveznik Vizantije i sa svojim ljudima je čuvao severnu granicu Carstva od varvarskih pljačkaških upada.Međutim u jesen 488.godine po Zenonovom(474.-475.,476.-491.) nalogu Teodorik sa svojim Gotima odlazi na Apeninsko poluostrvo ostavljajući severnu granicu nebranjenu i prostor u Panoniji nenaseljen.

Odlazak Gota iz Panonije pokreće novo pomeranje naroda,a u Vizantiju počinju upadati Bugari i Huni,među kojima je verovatno bilo i Slovena.

Bugari su stepski narod iz Azije koji su sa sobom povukli Huni.Živeli su na prostoru današnje kubanske oblasti u Rusiji,a predstavljali su mešavinu više stepskih naroda o čemu svedoči i koren njihovog imena bulgha što na turskomongolskom znači mešati.

Pljačkaški napadi tokom prve polovine VI veka

Smrt vizantijskog cara Zenona 491.godine dovodi do krize u carstvu i pobuna.Sve to ne prolazi neopaženo i varvarski narodi na donjem Dunavu 493.godine prave veliki upad u Vizantiju.Anastasije I(491.-518.) je protiv njih poslao jaku vojsku,ali ona 499.godine biva potučena na reci Curti od strane Bugara(od 15.000 vojnika poginulo je 4.000 sa 4 zapovednika).Bugari 502.godine pljačkaju Trakiju,da bi 505.godine potukli do nogu Vizantince kod reke Marge(Morave).

Posle Anastasijeve smrti 518.godine novi car postaje Justin I(518.-527.),zapovednik njegove telesne garde.Vizantijski izvori su zabeležili da su varvari pored velikih upada,svake godine pravili manje pljačkaške pohode.Među tim varvarima tadašnji hroničari pominju Slovene i Ante za koje kažu da su praktično isti(jednokrvni) i da naseljavaju najveći deo prostora na levoj obali Dunava.Izbegavajući otvorenu borbu i koristeći se lukavstvima i skrivanjem Sloveni i Anti su uspešno pljačkali vizantijske krajeve bez preteranih problema i gubitaka,pošto je tek carev nećak German uspeo da im jednom prilikom nanese veći poraz.Justina nasleđuje njegov sestrić Justinijan(527.-565.),kao i rat sa Persijom koji će mu vezati ruke za odbranu severnih granica Vizantije.

Posle Germana,koji se koliko toliko uspešno nosio sa Slovenima i Antima na Dunavu,novi zapovednik severne granice postaje 531.godine Hilvud(odnosno Hilbuldije),koji je poreklom bio Ant.Iako sa malom vojskom,on je kao dobar strateg uspešno vodio borbu sa Slovenima i Antima uspevši čak i da pređe u ofanzivu prezimevši jedne godine na levoj obali Dunava.Međutim on gine prilikom jednog prelaska Dunava 533.godine,nakon čega severna granica ponovo ostaje nebranjena.

Hilvudovu pogibiju i nestanak ozbiljnog protivnika na desnoj obali Dunava iskoristili su Bugari da prodru na Balkansko poluostrvo,dok su Sloveni i Anti u to doba zauzeti međusovnim ratom.Posle obnove sukoba Vizantije i Persije 540.godine Bugari i Huni ponovo prave strahovit upad na Balkansko poluostrvo.Tom prilikom su zauzeli i opljačkali 32 grada u Iliriku odvevši sa sobom oko 120.000 ljudi u roblje.Justinijan se nakon toga okreće Slovenima nudeći im grad Turis koji je podigao Trajan i zemlje oko njega da se nasele za šta će dobiti i finansijsku podršku,za uslugu čuvanja severne granice od varvarskih upada,ali su oni to odbili.Već u to doba pominju se u vizantijskoj vojsci koja se pod Velizarom borila na Apeninskom poluostrvu vojnici,ali i zapovednici koji su Sloveni i Anti.Tokom trajanja gotskog rata Sloveni su nastavili da upadaju na Balkansko poluostrvo stigavši i do Drača,a hroničari su zabeležili da ih je bilo toliko da se vizantijska vojska koja je brojala 15.000 vojnika nije smela suprotstaviti.

Slovenski upadi nisu jenjavali,tako da je 548.godine jedna grupa koja je brojala oko 3.000 bez borbe je prešla Dunav,a potom i Maricu.Tu se razdvojila krenuvši da pljačka Trakiju i Ilirikum.Vizantijska konjica na čelu sa dvorjaninom Azbadom koja je bila stacionirana u tvrđavi Curul u Trakiji pokušala je da razbije Slovene,ali bi potučena:
 „bez ikakve muke“

i
 „poubijana u najsramnijem begu“

Sam zapovednik je zarobljen i okončao je život tako što mu je odrana koža sa leđa nakon čega je bačen u vatru.Već tada su Sloveni upoznati sa vizantijskim načinom borbe i opsadne sprave im nisu strane jer već tada napadaju i osvajaju utvrđene gradove.Tokom tog pohoda zauzeli su i egejski grad Toper,nedaleko od Soluna.Posle zauzeća žene i decu su odveli u roblje,dok su oko 15.000 muškaraca pobili.Hroničari su zabeležili da su pobijeni u gradu stradali nabijanjem na kolac ili premlaćivanjem,a da je stoka koju nisu mogli sa sobom da povedu živa spaljena u stajama.

Justinijanovi veliki planovi za obnovu Rimskog carstva odnosno zauzetost Vizantije na svim stranama davala je Slovenima dovoljno prostora da gotovo bez borbe pljačkaju po Balkanskom poluostrvu.O tome svedoči i činjenica da su se 550.godine sukobili sa vizantijskom vojskom tek kada su pretovareni plenom krenuli kući,stigavši prethodno i do carigradskog trakijskog bedema.Bitka se odigrala nedaleko od Hadrijanopolja i tom prilikom su Vizantinci potučeni do nogu.Sloveni su posle toga nastavili sa pljačkom odlučivši da te godine i prezime u Vizantiji.Jedan odred vizantijske vojske uspeo je nešto kasnije da pobedi deo tih Slovena i povrati deo opljačkanog i oslobodi deo robova,ali je velika većina plena i roblja završila sa druge strane Dunava.

Potrebe gotskog rata i stalni napadi Slovena,koji su se uvek poklapali sa sukobima sa Totilom i Gotima primorali su Justinijana da obnovi i ponovo izgradi niz utvrđenja na Dunavu iz kojih bi njihove male posade mogle da kontrolišu i sprečavaju prodor Slovena na Balkansko poluostrvo odnosno u Trakiju.Ovo je sprečilo Slovene da upadnu u Trakiju,ali ne i na Balkansko poluostrvo,jer 552.godine Sloveni upadaju na prostor današnje zapadne Srbije i istočne Bosne.Na povratku su Sloveni prošli preko teritorija koje su kontrolisali Gepidi(današnji Srem) i tom prilikom su za svakog čoveka(Slovena ili zarobljenika) koji je prebačen preko Dunava platili Gepidima po jedan zlatnik,što govori o količini plena koji su sa sobom nosili.

Uskoro je između Gepida i Langobarda izbio rat u koji su se uključili Vizantinci i Bugari na strani Langobarda,željni da spreče ponovnu saradnju Gepida i Slovena.Sukob se okončao porazom Gepida.

Poraz Gota kod Tagina i Totilina pogibija 552.godine koji su doveli do kraja gotske države odrešili su Justinijanu ruke na neko vreme,što je on svakako iskoristio da pojača Dunavske garnizone,jer posle toga neko vreme nema vesti o upadima Slovena.

Međutim to je kratko trajalo,jer se preopterećena carska blagajna okrenula drastičnim merama smanjivši drastično stajaću vojsku(sa 645.000 na 150.000) i napustivši deo utvrđenja kako u Meziji na Dunavu,tako i u Aziji.Ovaj potez pokazaće se kao koban,kao što je sličan potez pola milenijuma kasnije,stajao na Vizantiju glave,jer je smanjenje stajaće vojske bio ključni uslov koji je doveo do kobne 1071. što je kasnije prouzrokovalo slom Vizantije.

Velika zima 558.godine toliko je zaledila Dunav da su preko njega bez problema mogli prelaziti ne samo ljudi i konji,već i kola sa tovarnim životinjama.To je iskoristio kutrigurskih Bugara Zavergan koji je prešao Dunav i krenuo da pljačka po Trakiji.Iste godine Carigrad je pogodio jak zemljotres koji je dodatno povećao pukotine i procepe na Trakijskom bedemu,tako da su Bugari bez borbe došli do samog Carigrada i Teodosijevih bedema.Carigrad je zahvatila panika pošto se u gradu nalazila samo carska garda,a sam Justinijan je neke dragocenosti prebacio preko Bosfora pojačavši tako paniku.Na čelo odbrane grada postavljen je ostareli i iskusni Velizar.Predvodeći kombinovane trupe sačinjene od carske garde,slobodnih vojnika,veterana i seljaka uspeo je da odbije Bugare od grada,posle čega je Justinijan prihvatio da Zaverganu plati novčane nadoknade za prestanak pustošenja.

Dolazak Avara    

Sredinom VI veka dolazi do novog elementa u Panoniji,pojavljuje se narod srodan Hunima poznat kao Avari ili Obri(Avar na turskom znači begunac,dok je Obar slovenski naziv).Oni su 552.godine pobegli ispred turskih sablji ka Crnom moru i dalje ka Dunavu.Tokom nekoliko vekova,koliko su proveli na istorijskoj sceni Evrope,Turci su stalno naglašavali da su oni njihovi podanici.

Stalni varvarski upadi i rimska taktika zavadi pa vladaj doveli su 558.godine do dogovora Justinijana i Avara o tome da oni ratuju protiv neprijatelja Vizantije,dok će im car plaćati za te usluge.Dogovorene obaveze Avari su izvršavali uspešno boreći se sa Antima,Zalima,Sabirima i Utigurima.Međutim oni se 562.godine obraćaju Justinijanu tražeći od njega zemlju na kojoj mogu da se nasele.Car im je,prema predlogu stratega Justina,ponudio nekadašnje zemlje Herula,što su oni odbili.Justinijan je uskoro,preko Justina,doznao da su Avari zapravo bacili oko na zemlje Vizantije radi pljačkanja,a ne da bi se naselili,nakon čega otpočinje prekid isporuka novca,a Avarima koji su po Vizantiji kupovali oružje ono biva konfiskovano.Postalo je jasno da će uskoro doći do otvorenog sukoba,zbog čega je car naredio da se ojačaju utvrđenja na Dunavu.

Nestanak Gepida

Justinijan I umire 565.godine,a na tronu ga nasleđuje njegov sestrić Justin II(565.-578.).Avari su pokušali da obnove stare dogovore sa novim carom,ali im je on dao do znanja da je gotovo sa Justinijanovom politikom podmićivanja varvara.Avari koji su,za nešto više od jedne decenije,okupili preostala hunska plemena i bugarska plemena u Panoniji i levoj obali Dunava nalazili su se sada na čelu jake vojne sile koja je pod moćnim kaganom Bajanom(562.-602.) pretila da postane nova hunska država sa novim Atilom.Prodor na zapad u Tiringiju i uspešni ratovi sa Francima,jasno su pokazali njihovu snagu.

Izbijanje ponovnih sukoba i početak konačnog obračuna između Gepida i Langobarda doneo je nove značajne etničke promene u južnoj Panoniji.Langobardi su u sukobu zatražili pomoć Avara protiv Gepida i Vizantije.Bajan je na to pristao,ali tek kada mu je obećana gepidska zemlja(prostor današnje Slavonije i Srema).Rat je okončan trijumfom Langobarda i praktičnim nestankom Gepida.Avari su zauzeli gepidske zemlje nasuprot vizantijskim Sirmijumu i Singidunumu.Promene stanja na apeninskom poluostrvu,doveli su do novog pomeranja stanovništva jer se 568.godine Langobardi upućuju iz Panonije na sever današnje Italije(po njima kasnije nazvana Lombardija) „sa ženama i decom i svim pokućstvom“,posle čega Avari postaju vladari celokupne Panonske nizije.

Pljačkaški napadi tokom druge polovine VI veka

Zauzimanje juga Panonije dalo je Bajanu dodatno samopouzdanje,zbog čega je on zatražio da mu se preda Sirmijum čiji su jaki bedemi i jaka posada bili nož oko avarskog vrata,vezujući im ruke.Posle neuspešnih pregovora,otpočeli su vojni sukobi u kojima su Avari bili uspešniji,iako nije bilo pravih sukoba jer se slabija vizantijska vojska nije usuđivala da se upusti u borbu.Rezultat rata bila je verovatno neka vrsta zvaničnog priznanja avarske vlasti u Panoniji i na desnoj obali Dunava,ali je Vizantija zadržala Sirmijum i Singidunum.Bajan je probao da proširi svoju vlast i na Slovene oko ušća Dunava zbog čega je zatražio od slovenskih poglavica i njihovog vođe Davrentija da priznaju njegovu vrhovnu vlast i plaćaju mu danak.Sloveni su mu kratko odgovorili:
 „Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima,koji će učiniti da se pokorimo?Pa mi smo naučili da vladamo tuđom,a ne drugi našom zemljom.A to drugačije i ne može biti,dok traje ratova i mačeva.“
(Odgovor Slovena kaganu Bajanu)

Tom prilikom došlo je i do manjeg sukoba u kome je pobijeno avarsko poslanstvo.

Ti isti Sloveni su 578.godine krenuli u pljačkaški pohod na Trakiju,znajući da je Carstvo zauzeto ratom sa Persijom.Hroničari procenjuju da je Slovena bilo oko 100.000,što dovoljno govori o njihovoj snazi i o plenu koji su nosili.Našavši se u škripcu,car se obratio Bajanu za pomoć,što je on i prihvatio.Tako su Avari ojačani sa 60.000 oklopnika preko Vizantije došli do Slovena na donjem Dunavu i udarili na njihovu zemlju nadajući se:
 „da će naći zemlju punu bogatstava,pošto su Sloveni opljačkali romejsko područije,a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda.“
(Menandar Protektor)

Pred ovim kombinovanim snagama Sloveni su se povukli „po šipražju i gustim šumama“ prepustivši zemlju Avarima na pljačku.Bajan je tada formalno primorao Slovene da mu plaćaju danak,ali čim je on otišao vratili su se na pređašnje stanje nepriznavanja Bajana i pljačkanja Vizantije.Sloveni koji su se u doba napada nalazili u Vizantiji,nisu se prenuli zbog napada,već su nastavili sa pljačkanjem.Razlog ovome je jednostavan.Sloveni su u pohode sa sobom vodili cele porodice,tako da su za sobom ostavljali samo drvena gradišta koja su mogli opet da podignu gde im se prohte.Ondašnji hroničari jasno govore da su Sloveni pljačkali gotovo neometano i da su prezimljavali na teritoriji Vizantije kao da je njihove zemlja,a mnogi su tu i ostajali,zapisao je 584.godine jedan hroničar.Car Mavrikije(582.-602.) je za Slovene i Ante zapisao da su to slobodoljubiva plemena,koja ne trpe ropstvo.

Pad Sirmijuma (582.)

Dugotrajni rat sa Persijom i novi slovenski upadi jasno su ukazali Bajanu koliko snage ima Vizantija u tom trenu.Zbog toga je on rešio da sam zauzme Sirmijum.Pošto mu je isplaćen godišnja nagrada od 80.000 nomizmata,Bajan je podigao vojsku i ulogorio se između Sirmijuma i Singidunuma.Prvo je podigao most preko Save tvrdeći da je njegova gradnja uperena protiv Slovena,da bi po okončanju gradnje zatražio predaju grada.Vizantinci su odbili,ali nemoćni da podignu vojsku za odbranu,mirno su prisustvovali hrabrom odolevanju gradske posade avarskoj opsadi koja se okončala posle tri godine 582.godine kada se izgladneli grad predao.

Car Tiberije(578.-582.) umire 582.godine,a na prestolu ga nasleđuje njegov zet Mavrikije,sa kojim Bajan obnavlja stari ugovor.Procenjujući svoju i snagu Vizantije u tom trenu on 584.godine zahteva od cara povećanje godišnje nagrade sa 80.000 na 100.000 nomizmata.Mavrikije to odbija,što Bajan koristi i istog trena otpočinje napade.U strahovitom naletu Avari su zauzeli dunavske utvrde Singidunum,Avgustu i Viminacijum,prodrevši do Anhijala.Silovit udar primorao je Vizantince na hitne pregovore koje su vodili Elpidija,nekadašnji upravnik Sicilije, i Komentiol,zapovednik telesne straže.Bajan se smatrao toliko moćnim da umalo nije pogubio obojicu kada mu je Komentiol odgovorio kao nekom sebi ravnom.Ipak pregovori su nastavljeni i 585.godine zaključen je mir po kome su Vizantinci prihvatili avarske zahteve.

Međutim malo nakon sklapanja tog mira ponovo na Vizantiju udaraju Sloveni.Prodor je opet bio silovit,jer ga je zaustavio tek Trakijski bedem,nadomak Carigrada.Komentiol je na čelu vizantijske vojske uspeo da u dve bitke kod reke Erginije i kasnije nedaleko od Hadrijanopolja,blizu utvrde Ansin pobedi Slovene predvođene Radgostom.U jesen iste godine i Avari se priključuju pljačkanju izgovarajući se uvredom koju su Vizantinci naneli Bajanu ne predavši mu ljubavnika jedne od njegovih žena.U odbranu Carstva ponovo je stao Komentiol,ali je na zboru u Anhijalu imao na raspoloaganju svega 6.000 sa kojima je trebao da odbrani celo Balkansko poluostrvo.Međutim Vizantinci su uspeli da se dosta uspešno suprotstave neprijatelju,zamalo ne zarobivši samog Bajana jednom prilikom.Avarska brojčana nadmoć na kraju je odnela prevagu i mnoge tvrđave su pale u njihove ruke,stigavši do Hadrijanopolja.Novi nalet Avara primorava cara da podigne novu vojsku koja uspeva da porazi Avare i polako ih istera iz Trakije.

Prva slovenska opsada Soluna (586.)

Sloveni koji su pljačkali Balkansko poluostrvo osvanuli su u nedelju 22.09.586.godine pod Solunom.Prvo je na juriš osvojena mala utvrda svete Matrone.Sledeća meta bio je sam Solun koji su prvo pokušali da osvoje na juriš sa unapred pripremljenim lestvicama.Pošto nisu uspeli,otpočeli su sa njegovom opsadom.O vojnoj osposobljenosti Slovena najbolje govori činjenica da su prilikom opsade baratali svim standardnim opsadnim spravama tog doba katapultima,balistama i kornjačama,iako su bili varvari koji žive u kućicama od drveta i blata u nepreglednim dunavskim ritovima.Međutim nakon sedam dana opsade Vizantinci izvode jedan ispad iz tvrđave,čija se uspešnost prema legendi pripisuje svetom Dimitriju Solunskom,u kome su u potpunosti iznenadili Slovene i nagnali ih u beg razbivši opsadu.No to nije bio kraj tog slovenskog pohoda.Kada su se malo pribrali i shvatili da ih niko ne goni,Sloveni su se okrenuli i nastavili da pljačkaju prostor današnje Grčke sve do 589.godine,kada su se vratili preko Dunava.

Vizantijska diplomatija odnosi 591.godine veliku pobedu kada na persijski presto stupa Hozroje II,provizantijske orjentacije,koji sklapa sa Mavrikijem mir po kome Vizantija dobija veći deo Jermenije oko koje su vođeni dugotrajni ratovi.Okončanje sukoba na istoku,oslobodilo je Vizantiji veliki broj trupa i ona ih je odmah prebacila na Balkansko poluostrvo sa namerom da konačno razreši pitanje ko će gospodariti poluostrvom.O značaju koji je ovome pridavan govori i činjenica da je sam car Mavrikije lično izašao na Dunav da obiđe granicu i otprati pojačavanje odbrane.Prilikom tog puta uhvaćena su tri Slovena koji su kao špijuni izvedeni pred cara.Oni nisu bili naoružani mačevima i sekirama,već plunkama i guslama.Rekli su da dolaze od Slovena koji žive blizu nekog zapadnog okeana i da je njima Bajan poslao izaslanike tražeći njihovu pomoć protiv Vizantije.Njih trojica su predstavništvo koje je odnelo kaganu negativan odgovor pošto se njihova plemena nalaze predaleko od Vizantije.Bajan ih je nezadovoljan odgovorom zatočio,ali su oni uspeli da se izvuku i pobegli su u Vizantiju čuvši da Romeji vole muziku,pošto u njihovoj zemlji niko ne zna za oružje,već samo pevaju uz svoje instrumente,a ne uz bojne trube i doboše.Mavrikiju se dopala njihova muzika zbog čega ih je naskoro pustio da nastave svojim putem.

Neprijateljstva otpočinju 592.godine kada Mavrikije odbija da zahtev Avara za povećanjem godišnje naknade.Avari otpočinju pripreme za prelazak,angažujući Slovene da naprave gomilu brodića za prevoz preko Dunava nedaleko od Singidunuma.Vizantijska posada nije na te pripreme mirno gledala,već je stalnim ispadima uništavala pripremljenu građu i rasterivala Slovene.Združene snage su na kraju napale sam grad,ali su se posle nedelju dana povukle zadovoljivši se dobijenim otkupom(2.000 zlatnika,jedan zlatni sto i jedno skupoceno odelo).Gradnja brodova za prelaz otpočela je na drugom mestu,na Savi podno Sirmijuma.Na čelu vizantijske vojske nalazio se Prisk koji je,iako je komandovao malobrojnijim trupama,uspevao da pruža uspešan otpor,ali je na kraju morao da odstupi.Kombinovane snage su osvajala grad za gradom dok nisu stigli pod Drizperu.Posle nekoliko dana opsade Vizantinci su uspeli da nagnaju napadače u beg jednim ispadom koji je bio propraćen čudom jer se varvarima učinilo da iz grada naviru nebrojene grčke falange zbog čega su i pobegli.No kagan je uskoro uspeo da povrati kontrolu nad svojim ljudima i da nastavi sa napadima,opsevši Priska u Curulu.Ovoga puta lukavstvo je spasilo Vizantince pošto je u Bajanove ruke palo pismo koje je bilo navodno namenjeno Prisku,a zapravo spremljeno da ga Bajan pročita u kome se poručuje da vizantijska flota nadire uz Dunav i da će se uskoro iskrcati iza leđa združenih snaga u srcu avarske države.Bajan je brzo odreagovao pokupivši manji otkup,posle čega se brzo vratio da brani svoje zaleđe,koje zapravo nije ni bilo u opasnosti.

U proleće naredne godine Prisk ponovo dolazi na Dunav sa jasnom naredbom da Slovenima mora očitati lekciju koja će ih na duže odvratiti od upadanja u Vizantiju.Priskova pojava na Dunavu uznemirila je kagana,ali ga je vojskovođa izvestio da mu je cilj da pokori Slovene,a ne da se bori sa Avarima i njima podložnim Slovenima.Pod okriljem noći Vizantinci su prešli Dunav i u noćnom sukobu razbili Slovene koje je predvodio Radgost.O iznenadnosti udara najbolje govori činjenica da se sam Radgost jedva spasao skočivši na neosedlanog konja.Sloveni su se brzo organizovali i pokušali da se suprotstave neprijatelju,ali su ponovo potučeni,a sam Radgost je spas našao u preplivavanju jedne reke.Prisk je sa svojim odredima poharao taj deo leve obale Dunava posle čega je sakupljeni plen poslao za Carigrad pod pratnjom od 300 vojnika dok je on nastavio operacije protiv Slovena.Konvoj sa plenom je na šestom noćenju,u dubini Vizantije,napao jedan odred Slovena koji je krstario tim delom Carstva.Potpuni poraz Vizantinaca sprečio je ovog puta jedan drugi odred carske vojske koji se tu slučajno iznenada pojavio,odbivši slovenski udar.

Prisk je nastavio operacije protiv Slovena na prostoru današnje Vlaške,oslonivši se na pomoć jednog Gepida koji ih je odveo do skrivenih Slovena koji su izbegavali borbu navlačeći Vizantince u svoju zemlju.Iznenađeni Sloveni su pobeđeni,a zarobljenike je zapovednik Aleksandar bacio na muke,ali mu oni nisu odali ostale položaje ili druga slovenska gradišta.Vizantinci su se ponovo oslonili na onog Gepida koji je od slovenskog vođe Mužoka tražio pomoć da spase Radgosta,nakon čega je poverene trupe od oko 300 vojnika sa 150 monoksila predao Prisku.Potom je poveo Vizantince do Mužokovog gradišta.Iskoristivši trenutak kada je Mužok bratu davao daću Vizantinci su upali među pijane Slovene i bez muke ih savladali,zarobivši pri tom Mužoka.

Zadovoljan uspehom ovog pohoda Mavrikije je naredio Prisku da on i trupe prezime na slovenskoj zemlji.Ovakva naredba izazvala je pobunu u vojci i trupe su odlučile da se vrate na desnu obalu Dunava.Sam kagan bio je iznenađen uspehom Vizantije,zbog čega je odmah počeo da ispituje njenu snagu istakavši da su napadnuti njegovi podanici(iako ga Sloveni na donjem Dunavu nisu priznavali i plaćali danak i pored njegovog insistiranja) i da je on primoran da ih brani.Prisk je zbog toga bio primoran da mu preda oko 5.000 zarobljenih Slovena nakon čega mu je bio dozvoljen povratak preko avarskih teritorija u Vizantiju.Mavrikije je Priska,nezadovoljan njegovim povlačenjem i predajom zarobljenika,smenio postavivši svog brata Petra za novog zapovednika.

Slovenima nije trebalo mnogo da se oporave i oni već na proleće 596.godine opet pljačkaju po Trakiji.Tom prilikom došlo je do sukoba oko 600 Slovena koji su sa sobom nosili plen i zarobljenike sa vizantijskom konjicom koju je predvodio Aleksandar.Sloveni su od kola sa plenom napravili imrovizovani bedem,otpočevši sa ubijanjem vojnosposobnih zarobljenika unutar improvizovane utvrde.Pošto je uvideo da na konjima ne mogu probiti bedeme,a bilo mu je jasno šta se zbiva unutar njih Aleksandar je naredio svojim ljudima da sjašu i probaju na juriš savladaju Slovene koji su im nanosili svojim strelama ozbiljne gubitke.Vizantinci su na kraju uspeli da savladaju Slovene,koji su tokom borbi eliminisali i deo preostalih zarobljenika.Međutim ostali vizantijski odredi nisu bili toliko uspešni i aktivni u borbi zbog čega su Sloveni bez većih problema operisali po Trakiji.

Na Dunavu se Petar dugo ustručavao da pređe reku i krene u nepoznato,na šta ga je nagonilo raspoloženje u vojsci,kao i rana koju je zadobio tokom lova.Međutim naredbe i prekori koji su stizali iz Carigrada naterali su ga da krene u akciju.Prvo je poslao 12 vojnika u izvidnicu na drugu stranu reke,ali su izvidnici zaspali i bili uhvaćeni od strane Slovena,kojima su potom otkrili Petrov plan napada.Zahvaljujući tome je vođa Slovena Pirigost sačekao da Vizantinci krenu da prelaze reku,razbivši u iznenadnom udaru prethodnicu Petrovih trupa,njih oko 1000.Petar je brzo reagovao i naredio opšti napad,nakon čega su se Sloveni povukli iz borbe.Vizantinci su polako nastavili pohod,ali su na prostoru današnje Dobrudže ostali bez vode.Pored upornog traženja nisu uspeli da nađu nikakav izvor ili tekuću vodu,zbog čega su od jednog urođenika zatražili da ih povede do vode.Domorodac ih je odveo do jedne reke,ali čim su se Vizantinci bacili u reku da piju vode,iz šume sa druge obale na njih je krenula da pada kiša strela.Pošto nisu uspeli da nateraju Slovene na otvorenu borbu,Vizantinci odustaju od gonjenja i usiljenim maršem se vraćaju na desnu obalu Dunava.

U proleće 598.godine vraća se Prisk na čelo dunavskih trupa.Na njegov prelazak Dunava Bajan je odgovorio zauzimanjem Singidunuma.Prisk je pohitao u pomoć gradu,odlučivši da proba da privoli kagana da ga vrati.Njih dvojica su na Dunavu vodili oštre pregovore sa Priskom na lađi i Bajanom na obali.Pregovore je okončao Bajan koji se iznerviran Priskovim nastupom okrenuo i otišao doviknuvši mu da će putem Singidunuma uskoro poći i drugi vizantijski gradovi.Prisk je potom naredio jednom od svojih zapovednika,Guduju da uz pomoć flote i trupa povrati razrušeni grad oko koga su Avari podigli bedeme od transportnih kola.Vizantinci su uspeli da zauzmu grad,posle čega su otpočeli sa obnavljanjem gradskih bedema,što je Bajan iskoristio kao povod da Vizantiji objavi rat.

Kombinovane trupe upale su u Dalmaciju i u tom pohodu su opljačkali preko 40 gradova.Vizantinci nisu imali dovoljno vojnika da se suprotstave ovom upadu,ali je Prisk za pljačkašima poslao Guduja sa oko 2.000 vojnika koji su uspešno napadali delove protivničke vojske,komore i karavana sa plenom.Ovom upadu su se pridružili i stari avarski saveznici Langobardi,a pohoda nije ostala pošteđena ni Istra.

U zimu 599.godine okrenuo se Bajan na istok.Prilikom opsade Tomija Bajan je za Uskrs predložio petodnevno primirje poslavši hranu izgladnelim Vizantincima,čime je moral branilaca naglo opao.Drugi odredi kombinovane vojske razbili su iznenada nedaleko od Jatra Vizantince koje je na putu ka Nikopolju predvodio Komentiol.Iznanadni napad pomutio je samog Komentiola koji je svojim konfuznim naredbama dodatno doprineo katastrofi Vizantinaca.Prilikom bekstva pred Avarima nisu mu kao izdajniku dozvolili da uđe u Drizperu,već su ga kamenicama najurili.Pojava ostataka razbijene komentiolove vojske i njega samog u Carigradu izazvala je opštu paniku.Mavrikije je na brzinu skupio svoju gardu i nešto građana i požurio na trački bedem da zaštiti grad,ali Avari se nisu pojavili.Bajanove snage su zauzele Drizperu,ali ih je tada snašla velika bolest koja je izazvala pomor među njima,a samom Bajanu je za dan pomrlo sedmoro dece.Obe strane su se u ovaj mah našle nesposobne za dalji sukob,zbog čega je u Drizperi zaključen mir po kome je Dunav ostao granica između zemalja podložnih Avarima i Vizantije,a snagama Carstva su dade slobodne ruke da prelaze Dunav i bore se sa Slovenima oko njegovog ušća koji nisu priznavali Bajanovu vlast.

Međutim Mavrikije je bio odlučan da dovrši svoj posao i očita jednom za svagda lekciju varvarima da se drže podalje od Vizantije.Sa tim ciljem poslao je ponovo Komentiola na Dunav sa vojskom.On se u Singidunumu spojio sa Priskovim trupama i u leto 600.godine velika vizantijska vojska je prešla Dunav i krenula u rat.Iskusni Prisk je u dve bitke potukao neprijatelja,da bi u trećoj odlučnoj bici iz stroja izbacio oko 15.000 varavara među kojima je bilo i Bajanovih sinova.Prisk je nastavio da goni neprijatelja po Banatu i potukao ih u još jednoj borbi.Potom je poslao jedan odred od oko 4.000 ljudi preko Tise.Oni su sa druge strane reke naleteli na tri naselja Gepida u kojima su pobili sve živo.

Posle ovog niza poraza Bajan je oformio novu vojsku i pokušao da savlada Priska,ali je ovaj ponovo ubedljivo trijumfovao.Kagan se posle toga obratio caru tražeći milost prema zarobljenicima i zaključivanje novog mira.Mavrikije je pristao na to i iz Tomija je oslobodio sve zarobljenike među kojima je bilo oko:
8.000 Slovena
3.000 Avara
6.200 drugih varvara podložnih Bajanu

Pored velikog uspeha koji je Prisk postigao Mavrikije ga smenjuje,a na njegovo mesto postavlja ponovo svog brata Petra.Velika glad koja je zahvatila Carigrad,kao i vest da je mesto velikog pobednika Priska zapovednik ponovo nesposobni Petar,dodatno su povećali nezadovoljstvo koje je narod osećao prema Mavrikiju.Stvar je dodatno pogoršala i glasina da je Mavrikije odbio da otkupi zarobljene vizantijske vojnike koje je nakon toga Bajan u besu pobio,tako da je narod bio na ivici pobune.

Priskova smena dala je nadu Bajanu da će uspeti da se osveti Vizantincima,zbog čega je otpočeo sa grupisanjem svojih snaga u reonu Đerdapa.Grupisanje Avara i glasine da će Bajan krenuti na sam Carigrad nagnale su Mavrikija da naredi Petru preventivni udar na neprijatelja.Vizantijski komandant se odlučuje da umesto direktnog udara protiv Avara pošalje jednog od svojih zapovednika,protiv Slovena koji su priznavali Bajana.Vođa pohoda bio je oprobani Guduj koji je uspeo da potisne lokalne Slovene uz pomoć Anta i drugih varvara koji su krenuli da napuštaju Bajana,nakon velikih poraza koje mu je Prisk naneo.Zadovoljan uspehom Mavrikije naređuje da se obavezno prezimi na slovenskoj zemlji,napomenuvši da se vojska za hranu snalazi na terenu pošto je u Carstvu velika glad i nema odakle da im se doprema hrana.Ova Mavrikijeva naredba bila je kap koja je prelila čašu.Pobesnele trupe su podigle pobunu,a za novog cara proglasile su jednog od svojih vođa Foku(602.-610.).Pobuna je zahvatila celu zemlju i Mavrikije je zbačen sa vlasti,a Foka je 22.11.602.godine proglašen za cara.

Persijanci koji su po Mavrikijevom zbacivanju sa vlasti stupili u rat sa Vizantijom pod izgovorom da čuvaju stari poredak stvari,delovali su novom caru kao veća pretnja i on zbog toga povlači trupe sa Dunava i prebacuje ih u Malu Aziju.Tokom Fokine osmogodišnje vladavine,granica na Dunavu ostaje praktično nebranjna(izuzimajući male posade u tvrđavama).Avari nesmetano pljačkaju po Vizantiji,dok Sloveni uz pljačkaške pohode počinju praviti i veće selidbe na teritoriju Vizantije.Fokina vladavina biva okončana početkom oktobra 610.godine,a za novog cara biva proglašen Iraklije(610.-641.).

Pohodi tokom prve polovine VII veka

Rat sa Persijom koji se razbuktao od Fokinog dolaska na vlast,bio je glavna Iraklijeva preokupacija,jer su Persijanci već 614.godine zauzeli Jerusalim,a 619.godine Aleksandriju.Zbog toga on odmah po stupanju na presto on povlači sve preostale trupe sa Dunava i napušta sistem odbrambrenih utvrđenja,smatrajući da mu sačuvana severna granica neće biti od neke koristi kada Persijanci osvoje Carigrad i ostatak Vizantije.Od tog trena Sloveni koji su živeli na levoj obali Dunava,mogu slobodno i nesmetano da se naseljavaju po Vizantiji ili da je pljačkaju.Zbog toga se 610.godina uzima kao početak velikih slovenskih naseljavanja na Balkansko poluostrvo,iako je bitno istaći da su oni i pre toga živeli na poluostrvu odnosno na prostoru Vizantije u velikim brojevima,ali raštrkani i neorganizovani.

Čim se okončala zima 610./611. Sloveni su upali u Istru,a jedna druga grupa u današnju Grčku opsevši Soluna.

Druga slovenska opsada Soluna (611.)

Jedna zajednica od nekoliko slovenskih plemena,među kojima su bili:Drugovići,Sagudati,Velegeziti,Vajuniti i Brziti,se nakon pustošenja Tesalije,Epira,Ahaje,Kikladskih ostrva i dela Male Azije pojavio 611.godine pred Solunom.Izgleda da je cilj ovih Slovena bio,prema tumačenjima ondašnjih hroničara,da grad zauzmu i tu se trajno nasele.U prilog tome,pored činjenice da su se kretala cela plemena sa ženama,decom i pokućstvom,idu i zapisi da su slične sudbine već zadesile mnoge gradove u današnjoj Grčkoj,tako da je moguće da su Sloveni nakon što su poharali okolinu Soluna rešili da zauzmu sam grad i trajno se nasele na tom područiju.Sloveni su opet pokušali da opštim jurišem sa kopna i mora(pomoću svojih brodova i monoksila) osvoje grad.Napad sa mora je u potpunosti propao velike međusobne blizine plovila,koja su se sudarala i prevrtala,što je za posledicu imalo neuspeh celog napada.U borbama je zarobljen i vođa Slovena Hacon,koji je kasnije usmrćen kamenovanjem,dok su se Sloveni posle poraza povukli od grada i naselili po okolini.

Združena vojska Slovena i Avara ustremila se posle 610.godine na Dalmaciju,zauzevši je u potpunosti oko 614.godine.U toj najezdi stradali su i porušeni su mnogi gradovi,među kojima su Singidunum,Viminacijum,Dokleja,Salona,Epidaurus,Narona i druge,dok su najezde spašeni samo Zadar i Trogir.

Pad Jerusalima 614.godine primorava Iraklija na pregovore sa kaganom.Dva vladara trebala su da se sastanu u Herakleji,nadomak Carigrada radi dogovora.Međutim,Bajan(602.-617.) nije planirao da pregovara već da zarobi samog cara i u opštoj pometnji uleti u Carigrad.Iraklije je jedva uspeo da se izvuče,a gradski branioci su jasno pokazali napadačima da Carigrad neće moći da osvoje na juriš,posle čega se okreću i nastavljaju da pljačkaju po Vizantiji sve do 619.godine kada se vraćaju svojim kućama.Stanje u Vizantiji je bilo takvo,da je Iraklije morao da dođe do mira ili sa Persijom ili sa kaganom jer Carstvo nije bilo u stanju da se bori na dve strane.Zbog toga on pristaje na nove kaganove uslove.Godišnja naknada je udvostručena na 200.000 zlatnika,a povrh svega su Vizantinci morali da daju i taoce,među kojima su bili carev vanbračni sin i sestrić.

Vizantija je potom ponovo krenula u ofanzivu prema Persiji,obezbedivši leđa prema Avarima.Persijskog cara Hozroja II je zbog toga situacija upućivala na pokušaj saradnje sa Avarima.Zajednički interes dvojice vladara razultirao je velikom opsadom Carigrada 626.godine koju su združenim snagama izveli Persijanci,Avari i Sloveni.

Slovenskoavarskopersijska opsada Carigrada (626.)

Plan napada bio je da Avari sa Slovenima i drugim sebi podređenim narodima udare sa evropske,a Persijanci sa azijske strane,dok bi udar sa mora izveli Sloveni.Glavni udar na kopnene bedeme otpočeo je 31.07. sa Avarima na jednom i Slovenima sa svojim opsadnim spravama na drugom delu.Istovremeno su Sloveni vršili udare sa mora i prebacivali Persijance preko Bosfora.Međutim vizantijska flota je bila superiornija u odnosu na slovenske brodiće i monoksile,zbog čega napad sa mora nije bio toliko jak.Vizantinci su primetili da se Avari i Sloveni na vodi sporazumevaju paljenjem vatri,što su koristili za nanošenje udara slovenskoj floti navlačeći ih.Posle jedne takve varke tokom koje su Carigradski Jermeni navukli Slovene u luku svetog Nikole nanevši im teške gubitke,kagan se iznervirao i naredio da se svi preživeli Sloveni pobiju zbog svoje nesposobnosti.Tom prilikom hroničari su zabeležili da se:
 „usled mnoge krvi zacrvene se morska voda.“

Posledica ovog avarskog masakra bilo je povlačenje odnosno razbežavanje ostalih Slovena,što je ostavilo usamljene Avare i Persijance koji posle toga 10.08. podižu opsadu i povlače se.

Kaganov postupak pod Carigradom povećava,ionako veliko,slovensko nezadovoljstvo avarskom vlašću usled čega dolazi do niza pobuna,od kojih je najveća ona u Moravskoj iste godine na čijem se čelu našao Samo.Pored Slovena podigli su se i ostali narodi,a posle kaganove smrti došlo je i do sukoba oko vlasti između Avara i Bugara.

Slom Persije 627.godine,posle bitke kod Ninive nije Vizantiji doneo toliko željeni mir na istoku,jer je Muhamed stvorio islam i 630.godine okupio oko sebe Arape,koji će postati novi protivnik Carstvu.Istovremeno prostor Balkanskog poluostrva skroz se poslovenio i oni su sredinom VII veka sačinjavali ogromnu većinu stanovništva na njemu.Slovenima nije bila naseljena samo moravska dolina,kao glavni putni pravac(Via Militaris lat: Via militaris) sa većim gradovima i prostor južno od Stare Planine i istočno od Strume,sve ostale teritorije počevši od Peloponez i Tesalije bile su naseljene Slovenima.

Odnos Avara i Slovena

Teško je sa sigurnošću reći kakav je odnos bio između Avara i njima podređenih Slovena.Ti Sloveni su zadržali svoje vođe i način života,ali su svoje akcije morali da usklađuju sa kaganovim željama i namerama,ali to ne mora da znači da nisu mogli da samostalno upadaju u Vizantiju i pljačkaju po njoj u manjim odredima.Iako su zavisili od slovenske snage i brojnosti,Avari su se prema njima ponašali osiono,o čemu svedoče i stari hroničari.Fredegar je zabeležio da su prvo u borbu terali Slovene,pa su potom ulazili u borbu ako bi ovi gubili bitku ili su pokupili plen ako bi Sloveni pobedili,dok bi preko zime odlazili među Slovene i tamo spavali sa njihovim ženama i otimali im plen.„Povest vremenih let“ zabeležio je da su žene iz slovenskog plemena Duljeba uprezali umesto konja u kola.Isti letopis je zatim zabeležio i njihovu brzu propast koja se očuvala u izreci:
 „Propadoše kao Obri. rus. Погибоша,аки Обре“
(Povest vremenih let)

Iako ove zapise ne treba uzimati kao opšte,oni ipak daju naznake o odnosima koji su često vladali među Avarima i njima podređenim Slovenima.

Dolazak Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo    Za više informacija pogledajte Dolazak Hrvata na Balkansko poluostrvo.

Podatke o poreklu Hrvata i Srba i njihovom dolasku na Balkansko poluostrvo,osim domaćih hronika sumnjivog porekla i sadržaja donosi još samo vizantijski car Konstantin Porfirogenit u svom delu „O Upravljanju Carstvom“ lat: De administrando imperio pisanog sredinom X veka.Na osnovu podataka i legendi koje iznosi Porfirogenit može se zaključiti da su Srbi i Hrvati sa područija nekadašnje Istočne Nemačke,Poljske i severa Češke stigli na Balkansko poluostrvo tokom vladavine cara Iraklija(610.-641.),preciznije u njenoj drugoj polovini odnosno nakon kombinovane opsade Carigrada 626.godine.

Najverovatnije je Iraklije ponudio Hrvatima da u njegovo ime proteraju Avare iz Dalmacije uz dozvolu da se u njoj potom nasele,što su oni i učinili.Potom su i Srbi,verovatno posle 632.godine kada se srpski knez Dervan pridružio Samovom plemenskom savezu,došli na Balkansko poluostrvo naselivši prostor između grubo povučene linije Skadar-Ras-Valjevo-Šabac na istoku i reka Cetine,Plive i Vrbasa na zapadu.

Spoljašnje veze
Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“, I Prodiranje Slovena na Balkan
Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“, II Sloveni sa Avarima
Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“, III Sloveni naseljavaju Balkan

Izvor: Wikipedia