Zasto su Vojvodjani Lale?

"U slavu smeha Banaćana koji
je lagan kao i kolo njino ali oštriji od jatagana."
Miloš Crnjanski: Apoteoza

 Banaćani su poznati po nadimku - Lale. Često, pogrešno, sve Vojvođane smatraju Lalama. A kao sto svi Vojvođani nisu Lale, nego samo Banaćani, tako ni svi stanovnici mnogonacionalnog Banata nisu Lale, već samo Srbi - starosedeoci. Poznate su, i rado slušane, šale o junacima banatskog humora - Lali i Sosi. A zašto uz banatske Srbe ide nadimak Lala, manje je poznato. Da li po cvetu istog imena? Nekoliko starih legendi, teorija i tumačenja nude odgovore na postavljeno pitanje.
 
Carica i Banaćani

   Posle pobede nacionalno šarenih trupa Marije Terezije protiv Turaka, upriličena je, negde u Bačkoj, velika vojnička smotra. Postrojeni po regimentama, vojnici su očekivali početak ceremonije. U stroju su bili prekaljeni borci - graničari iz Srema i Bačke. Nedostajali su samo Banaćani. Do tada niko od carskih oficira nije mogao sa sigurnošću da kaže: da li će uopšte oni stići. Ali, neposredno pred Caričin dolazak, uspelo je i banatskoj regimenti, posle više neuspelih pokušaja, da pređe nabujalu Tisu.
   Postrojili su se, brže-bolje, na levom krilu vojničke smotre. A onda se, sa svitom, pojavila Marija Terezija. Primivši raport, pošla je u obilazak ešelona vojnika pozdravljajući ih i deleći im odlikovanja. Među visokim oficirima i carskim dostojanstvenicima nastala je primetna zbunjenost i komešanje kada su saznali da su baš tog trenutka stigli i Banaćani. Jer, prethodnog dana bile su potvrđene informacije da Banaćanima visoke vode Tise ne dozvoljavaju prelazak. Zašto nisu predvideli odlikovanja za čuvenu banatsku regimentu. Podelivši Sremcima i Bačvanima odlikovanja, Carica je na kraju stigla do Banaćana. Videvši da za njih nema gvozdene kolajne nije se zbunila. Skinula je svoj skupoceni, zlatni carski lanac na kome je u obliku priveska bila prekrasna lala, cvet koji je u to vreme bio simbol lepote, harmonije i bogatstva. Sa osmehom i zadovoljstvom prišla je banatskom oficiru i stavila mu ga oko vrata. Sa svih strana, kažu, odjekivalo je vojničko: "uraaa...uraaa..." Tako se, eto, na ovoj smotri, među mnogim gvozdenim krstovima, našla i zlatna "lala-orden". Za vreme ručka, ljubomorni na Banaćane, vojnici i oficiri ostalih regimenti ismevali su banatske vojnike nazivajući ih - Lalama.
   Od tada, pa do danas, Banaćani ostadoše - Lale.
   Po drugoj legendi, Marija Terezija nije bila samo zaslužna za nadimak, već je Banaćanima bila i kuma.

Cvećem na Banaćane

   Posle mnogih junački odbijenih napada turske vojske na granicama Austrougarske, u kojima su visoko junaštvo pokazali graničarski pukovi sastavljeni od Srba, Marija Terezija je odlučila da krene na put i vidi te, tada već slavne junake. Putovala je, kao i uvek, diližansom i sa velikom pratnjom. Put do Petrovaradina vodio je preko Slovenije, Slavonije i Srema, gde se zaustavila da se odmori. Posto nije želela da prelazi Dunav, koji je te godine valjao velike vode, znajući i da putevi do banatskih i bačkih karaula nisu u dobrom stanju, odlučila je da smotru graničarskih pukova izvrši u Sremu.
   Komandantima pukova iz Banata i Bačke naređeno je da odaberu najbolje vojnike i da ih odmah prevezu na sremsku stranu i pripreme za smotru. Za mesto parade izabrana je udolica, koja vijuga od padina Fruske Gore do Dunava. Tu udolicu danas preseca stari put Novi Sad - Beograd u blizini Gladnoša.
   Bio je, legenda kaže, divan, sunčan, prolećni dan. Pukovi su rano pre podne postrojeni a Marija Terezija se, posle mise, dovezla na smotru. Dočekali su je uparađeni graničari postrojeni u tri ešalona: banatski, bački i sremski. Komandant je, kao i uvek u ovakvim prilikama, podneo raport predavši carici veliki buket lala, tada veoma skupocenog cveća, jer su ga imali samo bogati ljudi s obzirom da je lukovica dovožena čak iz Holandije. Primivši raport i cveće Marija je pošla u obilazak graničara. U prvom ešalonu čekali su je, u stavu mirno, Banaćani. Stigavši do njih, impresionirana njihovim izgledom i vojničkim držanjem, spontano je počela da baca lale na graničare govoreći: "Šta će meni ove lale? Ovo su - moje lale (pokazujući na Banaćane), ovi junaci brane moju carevinu." Posle smotre, najboljim graničarima su, na improvizovanom prijemu, uručena mnoga odlikovanja i nagrade.
   Tako je ostala priča o lalama kao cveću, carici i Banaćanima kao lalama, a na mesto smotre kasnije je postavljen spomen-kamen.

Lala - gardijsko obeležje

   Legenda govori da je car Franja Josif imao običaj da za svoju telesnu gardu uzima u službu odabrane Banaćane. To su morali da budu zdravi, hrabri momci, vični sablji i pištolju, dobri jahači, sposobni da izvrše svaki zadatak. Po nacionalnosti nisu bili samo Srbi, već i pripadnici drugih, u carevini, nacija. Sve gardiste spajale su visoke sposobnosti vojnika i specifične oznake na reveru uniforme - cvet lale. Zbog takvih oznaka i kitnjastih uniformi gardisti su bili rado viđeni na balovima i zabavama. A na ulicama, videvši ih u prolazu, mnoge su dame uzdisale izgovarajući: "Eno naših Lala!..."

   Legende su uvek zanimljive, mada nedovoljno pouzdane da se prihvate kao odgovor na postavljeno pitanje: kako su Banaćani postali Lale?
O tome smo pitali mnoge naučne radnike.
Svi su izjavili da nauka nema precizan odgovor, već da postoje hipoteze. Ukazivali su na dva puta koji vode ka odgovoru: lingvistički i etnološki.

Lala je - gazda

   Kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu Marija Banski upućuje na Srpski riječnik Vuka Karadžića: "Lale, f. pl. ponajviše u pjesmama: Lale i veziri:
Turci braćo, lale i veziri
Lale šćau biti Bugarina
bude njega lale i vojvode."
   Sudeći po ovome, reč lala označava uglednog čoveka, gazdu, dobrog domaćina. Da je to najverovatnije značenje nadimka Lala, vidi se i u Riječniku hrvatskog ili srpskog jezika (Zagreb, 1898-1903. godine). U njemu se za reč lala kaže da je tursko-persijskog porekla i da u tim jezicima označava velikaša, dvoranina. "Turski je car, kao od milja ovim imenom zvao dvoranine." A u mnogim narodnim pesmama, navodi se u rečniku, reč lala upotrebljava se upravo u ovom značenju.
   Dakle, sasvim je verovatno da su Turci u Banatu, zalazeći u kuće imućnijih porodica pozivali domaćina sa Lalo i da se taj naziv među Srbima odomaćio, pa su se oni, u početku svakako u šali i podsmehu, na ovaj način oslovljavali a kasnije su ih i drugi tako nazivali.

Po cvetu na pantalonama

   Marija Banski ukazuje i na drugu mogućnost. U 18. veku Srbi su nosili pantalone na čijim je nogavicama, u visini džepova, bila izvezena stilizovana lala. Cvet lale bio je onda u velikoj modi i veoma skup. Prelazeći u Srbiju, Banaćani su bili zanimljivi tamošnjem stanovništvu zbog svojih, lalama ukrašenih, pantalona. Stanovnici Srbije tada su se oblačili drugačije. Muškarci su nosili čakšire šivene po ugledu na Turke, takozvane poturlije. Videvši Banaćane sa izvezenim cvetovima skupocene lale na pantalonama, prozvali su ih Lalama: "Dolaze nam - Lale".
   Etnolog iz Vršca Milan Milošević takođe je pristalica "etnološke varijante". I on smatra da su Lale dobile nadimak zbog stilizovanog ukrasa na graničarskim čakširama iz druge polovine 18. i prve dekade 19. veka. Ove ukrase vezle su žene muževima ne samo na čaksirama nego i na dorocima (kabanicama), košuljama i drugim delovima odeće. Milošević ukazuje da je u razgovorima sa poslednjim vršačkim kabaničarem Milanom Janovcem, doznao da su kabanice kočijaša barona Daniela (imao je zamak u Starom Lecu) i barona Bisingena (dvorac u Vlajkovcu) bile ukrašene lalama. Odeća sa takvim vezovima bila je onovremenska moda. Širila se na mnoge strane i bila je prihvaćena u celom Banatu.
   Istog mišljenja je bio i Milivoj Milosavljević, etnolog iz Kikinde. On kaže: "Na čakširama, na rastiš, na preklopcu koji se zatvarao naviše, uvek je bio izvezen cvet lale i po tome cvetu su Banaćane, da bi se razlikovali na zboru, ili vojni, nazvali  - Lalama."
   Arheolog iz Vršca Rastko Rašajski tvrdio je da su ukrasi na čakširama Srba u Banatu deo šireg, međunacionalnog kulturnog uticaja. Kod Mađara, ovakvi ukrasi potiču još iz desetog stoleća, a možda i ranije, iz vremena seobe naroda. Odomaćili su se i kod Rumuna. I Marija Banski je bila mišljenja da su ovakva ukrašavanja deo mode mnogih naroda ne samo u našim krajevima.

I ostali kažu: po cvetu

   Direktor kikindskog muzeja Milorad Girić iznosi da se na delovima nameštaja iz prošlosti, posebno na sanducima za devojačku spremu, uvek nalazio po neki ukras, slikan ili rezbaren u obliku lale. Očigledno je, da je ovaj cvet u prošlim vremenima bio u velikoj modi.
   I etnolog zrenjaninskog muzeja Elena Petrov pretpostavlja da su Banaćani ovakav nadimak dobili zbog toga što su na nameštaju imali cvet lale. Dr Milka Jovanović, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti kaže: "Prema pisanju profesora Milenka Filipovića, Banaćani su dobili nadimak Lale zbog lala izvezenih na belim čojanim čakširama."

Oni pevaju

   Zagovornici lingvističke osnove ističu nekoliko mogućih varijanti. Po jednoj, Banaćani izgovaraju reči pevajući samoglasnike i njihov izgovor zvuči otegnuto. Dolazeći u 18. i 19. veku, Nemci su sa iznenađenjem slušali banatski izgovor srpskih reči. Iznenađeno su zaključivali: "sie lalen" - "oni pevaju!" I od nemačke reči "lalen" nastao je nadimak za Srbe koji tako govore, kao da pevaju.
   Radomir Subotić, književnik i novinar iz Novog Sada, tvrdi, da je naziv Lala za Banaćanina izveden od reči - zemljak. Za reč, zemljak, nemački je izraz - landsman. Nemačku reč Srbi su izgovarali kao lacman. Tepanjem je lacman prešao u laca, a laca u - Lala.
   Saznali smo i za "tepajuću" varijantu: bogati banatski trgovci doneli su lale iz Evrope i njima osećanje da su društveno uvaženiji. Zbog toga je ime ovog cveta korišćeno i za iskazivanje posebne pažnje, ljubavi i tepanja. Uspavljujući decu žene su pevušile: "Spavaj, spavaj, najlepši moj cvetku, spavaj, spavaj, lalo moja..."
   U radu Vere Milutinović Ornamentisani sanduci u Vojvodini navodi se: devojačke škrinje ukrašene lalama, Nemci su zvali "die lade", što je značilo upravo to - sanduk, kovčeg. Pretpostavlja da je ime izvedeno od cehovskih lada. Isti izraz prihvaćen je i u mađarskom jeziku, uz atribut tulipanos - sanduk ukrašen lalama. Ona smatra, da su za vreme kolonizacije Panonske ravnice, modu donosili stanovnici nemačke i mađarske nacionalnosti iz Evrope. Tako je preko njih lala prenesena i kao ukras. Ali, moguće je da su kalfe, koje su iz ovih krajeva u 19. veku odlazile u "frent" u razvijenije evropske zemlje, po povratku donele modu ukrašavanja iz Evrope.
   Šef katedre za etnologiju Filosofskog fakulteta u Beogradu, akademik dr Petar Vlahović, upozorava da u naučnoj literaturi ima malo podataka o poreklu naziva Lala.
   "Opšte je prihvaćeno mišljenje - kaže on - da je naziv nastao u vreme srpskog romantizma, sredinom prošlog veka, na teritoriji sadašnje Vojvodine. U nauci je takođe prihvaćena teza da se poreklo nadimka vezuje za ukras u vidu lale (tulipana) na odeći srpske etničke skupine."
   Profesor Vlahović je uveren da samo Sremci nisu Lale. Po njemu su to i Bačvani.
   Međutim, kada je reč o humoru, dileme nema: Lala je uvek stanovnik Banata! Po Banaćanima, i Bačvani bi mogli da budu Lale, samo, kada ne bi bilo reke Tise.

* * *

   Banatski humor je poznat po pričama i anegdotama o Lali i Sosi. Sve šale su inspirisane mentalitetom stanovnika ravnice. Podneblje i ravničarski uslovi života izgradili su karakterološke tipove - Lalu, Sosu, Pantu, pop Jocu...
   Junak banatskih šala je stanovnik sela, koji se isključivo bavi zemljoradnjom. Prve šale su stvarane na račun njegovog nesnalaženja u gradskoj sredini. Da bi se održao, i preživeo, morao je da se brani, a odbranu je zasnivao na prilagođavanju situaciji: pravio se više neuk, nego što jeste, da ne shvata i ne razume i ono što mu je sasvim jasno. Razume se, njemu nije u interesu bilo da to shvati, pa se pravio naivan i onda, kada je duhovno i iskustveno bio superioran.
   Oduvek je Banaćanin znao da život donosi mnoge nužnosti, koje se ne mogu izbeći, već se moraju strpljivo podnositi. Da bi se lakše otrpele, malo je šta drugo toliko bilo od pomoći kao - humor. A svaki je humor suprotstavljanje postojećem stanju; podsmeh i otpor nasilju. A naš Lala, uvek daleko od vlasti, trpi razne pritiske, bolesti, poreze i kuluke, vojske i ratove.
   Nezaštićeno je izložen okrutnostima i poniženjima od predstavnika državnih moći (policajaca, oficira, birokrata i dr). Sa svim tim se teško rve i nosi. Mnogo mu je lakše kada se posluži - humorom. Na svoj račun gradi takve šale u kojima sagovornik trajno ostaje u neizvesnosti: da li je šala na njegov, ili na Lalin "trošak". A u šalama na račun onih, koji ga okružuju, u duhovnoj nadmoći nad njima, prepoznajemo samo istinsku lalinsku - samoodbranu.
  Lale su samo Srbi - Banaćani. Za stanovnike nacionalnih manjina ne vezuje se nadimak - Lala. Veoma dugo u Banatu traje proces kulturne asimilacije Srba doseljenika iz nevojvođanskih sredina. Treća, pa i četvrta generacija doseljenika iz Crne Gore, Like, Srbije i Bosne i Hercegovine, oseća se Crnogorcima, Ličanima, Srbijancima, Bosancima i Hercegovcima. Veoma retko - Banaćanima! Otuda u grupi viceva sa međunacionalnom sadržinom nalazimo i one sa Lalinim sunarodnicima iz dijaspore: Miljanom Crnogorcem, Perom Bosancem, Milojicom Srbijancem, Vukojem Hercegovcem.
   Ova vrsta banatskog humora najčešće se stvarala i stvara anonimno, prenosi se kazivanjem, pa je istoričari književnosti svrstavaju u usmeno, narodno, literarno stvaralaštvo. Razume se kazivanjem i prepričavanjem, humor se menja, dorađuje i često primenjuje na nove događaje, društvene situacije i odnose. S obzirom na prirodu vica, vremenom se mnogi od njih trajno gube, a neki se, najčešće politički i vojnički humor, sa sličnim društvenim zbivanjima ponovo javljaju. (Vicevi o posleratnoj nemaštini danas se prepričavaju kao humor aktuelne situacije.)
   Pored toga što vicevi o Lalama izražavaju životno iskustvo ove nacionalne skupine stanovništva (odnos prema politici, vojsci, crkvi, dobru i zlu) i što su laki u mnogim od njih ima iznenađujuće dubine i filosofske mudrosti. (Na primer: "Bolje je biti blesav k'o svi, neg' pametan k'o niko.")
   Duhovitost Lala je dobrodušna, lišena pakosti i zlobe, što je opšta karakteristika banatskog humora. Popularni Lala je tolerantna ličnost. To se opaža u svim njegovim životnim situacijama, kao i u odnosima sa okolinom. Ponekad se čini da on i preteruje u tolerantnosti (vicevi o seksu) i da njome želi da izazove sažaljenje. Ali, kao da je u takvoj samokritičnosti i njegovo superiorno shvatanje relativnosti života. U takvim, ali i u mnogim drugim šalama, u kojima je Lala izložen nasilju, inteligentno otkriva svet onakvim kakav jeste, i vedro ga koriguje u svet kakav bi želeo i kakav bi trebalo da bude.
   U međunacionalnoj komunikaciji mnogi vicevi stvoreni u drugim sredinama, sa drugim ličnostima, ali sa sličnim osobinama glavnih junaka, prelaze u lalinski humor, kao što se i vicevi iz lalinskog humora preuzimaju u humor drugih sredina. Ne retko, ličnost Lale, njegove zgode i nezgode, prepričavaju se kao doživljaji Bosanca, seljaka iz Zagorja, ili zemljoradnika iz Gabrova (Bugarska). Dakle, vicevi se pričaju i prenose, međusobno razmenjuju, mnogi sa sličnom sadržinom se prožimaju, preuzimaju i žive u raznim narodima. Njihovi glavni junaci nose različita imena, ali iste karakterne crte. (Gabrovac u Bugarskoj, po karakternim crtama, kao da je Lalin rođeni brat!)
   Istorijsko iskustvo je naučilo Banaćane da je bavljenje politikom najčešće "opasna rabota". Zbog toga je odnos Lale prema političkim temama krajnje uzdržan. Sve će učiniti da izbegne izjašnjavanje (Kad ga pitaju koja je stranka najbolja, on odgovara: "Najbolje je kad je čovek zdrav!") A ako dođe u situaciju da ne može da sakrije sopstveni stav, pribeći će nekakvom slikovitom odobravanju, koje će samo na izgled da bude u saglasnosti sa stavom i mišljenjem sagovornika. (Na pitanje kako živi, prvih posleratnih godina, odgovara: "Divno, nikad bolje, čak i - bogato! Tamo di sam nekad' drž'o so, sad' držim brašno.") Jer, kao što je poznato, reč u politici ume da bude izdajnička. Dobro znajući to, Lala je u odgovorima uzdržan. Iskustvo ga je naučilo, da reč ume i slučajno da izleti, pa da bude okrutno upotrebljena protiv njega. Zato prikrivajući reči, sakriva znanje, a ono provokatora uspešno navodi na pogrešan put.
   U političkim anegdotama Banaćanin se do vrhunca koristi sposobnošću da izigrava neveštog čoveka. (Na priču da je Jugoslavija jednom nogom u kapitalizmu a drugom u socijalizmu, Lala pita: "Dokle ćemo stajati tako raskrečeni?") Mnoge ovakve šale zrače višprenošću. Ona se opaza u mnogobrojnim vicevima čehovljevskog humora iz vremena otkupa poljoprivrednih proizvoda i torture seljaka zbog nemogućnosti da udovolje zahtevima države. Svi ti vicevi, zbog svojih žaoka, bili su dugo godina označeni kao - reakcionarni. Jer, čuvši šta sve treba da se uradi, da bi se lepo i bogato u socijalizmu živelo, Lala kaže: da sve to i treba što pre uraditi, da bi se "gospocki" i bogato živelo - "k'o pre rata". Ili, na pitanje, da li bi preživeo još jedan rat, odgovara: "Možda bi' ... al' oslobođenje - ne bi'". Ali, iako Banaćanin ne mesi hleb od politike, već ga ona najčešće "mnogo košta", on u svakoj prilici iskazuje svoje rodoljublje. (Lala i Serjoža Rus, Lala i rodoljubiva pesma, Lala i Džon Amerikanac i dr).
   Banat je oduvek bio višenacionalan, a stanje stvarnih međunacionalnih odnosa odražavalo se uvek i u humoru. Redovno, kada su se zaoštravali odnosi Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, kada su se Srbi Banaćani osećali ugroženim, i Lala je u humoru postajao nasrtljiviji. Razna su istorijska iskustva u Lalinom odnosu sa pripadnicima nacionalnih manjina. Kad god je u njima "varničilo" stvaran je banatski, lalinski vic. Istorijska međunacionalna "varničenja" možemo da merimo i brojnošću stvorenih viceva. Najbrojnije su šale sa Peterom Švabom i Pištom Mađarem. Idući tim putem, moglo bi se zaključiti, da je u istoriji Banata najmanje bilo sukoba Srba Banaćana sa njihovim komšijama iz rumunske i slovačke nacionalne grupacije. Jer, ako se negde i nađe poneki vic o Lali i Mirči Rumunu, on je uvek bezazlen. Ali, sa velikom sigurnošću tvrdimo da je teško, gotovo nemoguće, naći vic o Lali i Janu Slovaku!
   Viševekovnim zajedničkim životom stvarana je na tlu Banata kultura međunacionalnih odnosa. Ona se odlikuje uočljivim civilizacijskim vrlinama pripadnika svih nacija. Na osnovu tolerancije stvorene su mnoge šale, kojima se ne povređuju nacionalna osećanja. (Stari Crnogorac drži na krilu unuka i priča mu kakvi su mu preci bili, pa ga pita da li je sve razumeo, a on odgovara: "Igen, deda, igen!")
   U većini šala sa međunacionalnom tematikom, razume se, Lala trijumfuje. Čini to sa neskrivenim uživanjem nad pripadnicima velikih naroda, posebno svetskih supersila. (U tome je on i njegov narod, uvek - treća supersila!) A kada se naruga pripadniku malog naroda, kao da mu nije mnogo milo, dođe mu nekako isto, kao da je ismejao svoga Pantu, Živu ili Mitu. Dabome, da sa istinskom nasladom sve nadoknađuje onda, kada trijumfuje nad Džonom Amerikancem, ili Serjožom Rusom.
   Banaćani su posle Drugog svetskog rata, sa velikim zadovoljstvom stvarali viceve na račun novodošlih komšija: Miljana Crnogorca, Pere Bosanca i Mane Ličanina. Između novodošlih sunarodnika i Lala starosedelaca, vicevi su proizašli iz mnogih sukoba različitih iskustava, običaja i ambicija.
   Posebnu "aromu" nose one šale u kojima Lale upoređuju svoja ratna iskustva sa iskustvima novodošlih suseda. Banaćani se uvek drže inferiorne pozicije sa koje mogu uspešno da ismeju "herojske podvige" onih, kroz čije su krajeve prošle nemačke ofanzive. Sasvim suprotno svedočenju istorije, Lala je u anegdotama uvek pacifista i antiheroj, uvek neka vrsta - banatskog Švejka. (U pričama o ratnim strahotama Lala dodaje i banatske: "Za sve vreme rata nismo imali - kvasca!") To je i razumljivo, jer je zemlja oduvek tražila muku ratara, on je živeo od njenih plodova, a ratovi su mu redovno donosili sakaćenja i smrt i parlog njegovim oranicama. Iako se sa Pištom i Miljanom najčešće megdanči, sve vreme mu Žika Sremac čuči u podsvesti. ("Svako ima svoga Sremca!")
   Uz sve rečeno, međunacionalni odnosi nisu za Lale crne rupe u kojima treba da nestanu njegovi susedi. Oni su samo još jedna od mnogih prilika da se šalom iskaže lepota ljudskosti. A što se žaoka u njima tiče, one jesu "oštrije od jatagana", ali nisu ubojite. Razvijali su Banaćani (svih nacija) imunitet, da mogu da se smeju, pa i međusobno podsmehuju, a da se time ne razdružuju. Naprotiv, da u svim tim šalama obogaćuju svoje međunacionalne odnose.
   Najneobičniji, a najbrojniji deo banatskog humora je o Lali i seksu. Ni jedan narod na svetu, koji neguje seksi-humor, nema šale sa konstrukcijom da se glavni junak ne jedi što mu "cela Kekenda" spavala sa ženom. ("Ih, k'o da mi je Kekenda neka vel'ka varoš!")
   Koliko je ovaj humor popularan, govori i ova statistika: za četrnaest godina zapisao sam više od hiljadu viceva o Lali. Više od polovine su na temu  - Lala i seks!
   Zanimljivo je pitanje, koje zahteva posebno istraživanje: kada je, kako i zašto, u Banatu, nastala (i od koga) ovakva vrsta humora? Po nekima ovi vicevi su u prošlosti bili vezani za Petera Švabu. Mnogo je teško radio i nije se preterano jedio ako mu je Lala spavao sa ženom. Jedan od viceva, objavljen 1936. godine u Ošišanom ježu nagoveštava mogućnost ovakvog odgovora. (Vic: "Nikakve Švabe")
   U banatskim seksi šalama preovlađuje filosofski stav, da se, za neverstvo žene, ne treba jediti i da ga valja stoički primiti kao i druge prirodne nepogode, koje ne uzrokuju velike materijalne štete.
   Najveći broj šala je sa originalnom osnovom, mada ih ima i sa pozajmljenom iz svetske i naše literature. (Na primer: "Lala i zlatna ribica!")
   I u lalinskim vicevima nalazimo "tvrde" i "mekše", sa više, ili manje slobode u izražavanju. Sve do polovine ovog veka, u humorističkoj štampi u nas, izbegavani su "tvrdi" seksi vicevi, iako su rado kazivani i još rađe slušani.
   Lala je, kao što se iz mnogih anegdota može videti, spretan da skreće pažnju sa bitnih na sporedne elemente događaja. Sa takvom sposobnošću on uspeva da ukloni uzročnike eventualnih nevolja. (Na primer, na vest da mu prijatelj, u njegovom žitu povalio Sosu, on proverava, pa kaže: "Nije moje žito, nije mi ni prijatelj, a i radi ono što ne mora.")
   Banaćanin će u humoru predstavljati sebe seksualno nemoćnim. (Na pitanje šta više voli: Božić, ili seks, on odgovara - "Božić! Dolazi češće.") Predstavlja se i kao šmokljan. (Zatekavši komšiju da plače nad grobom njegove Sose, teši ga: "Ne plači, Mito, opet ću se ja oženiti.")
   A ponekad, Lalu prati i čudan sticaj okolnosti, (Vic sa vezanom kravom!) koji sam po sebi više govori, nego što bi Lala hteo i mogao da objasni. U takvim situacijama Lala se žrtvuje, diže ruke od svega, predaje se, jer šta je - tu je.
   U ovako koncipiranom humoru Sosa je zdrava i slobodna žena. Ona uvek zna šta hoće. (U bioskopu viče: "Ruke k sebi!... Ne, vi levo, viii, desno!") Sa Lalom je iskrena. Priznaje da je spavala sa komšijom, ali je to uvek u nekoj "zabludi". I ona ume da vidi samo sporedne činioce događaja a da zažmuri nad glavnim. (Zatičući golu komšinicu na Lalinom krilu, ona reaguje: "Pa, zar nemaš stida!... jutros sam ti opeglala čakšire!")
   Sve u svemu, Lale bi rekle, da od seksa ne boli glava. Zlo i jed donosi im uvek - nešto drugo.
   Dobro je poznato da se u Banatu odvajkada dobro jelo i još bolje pilo. Mnogi od viceva o napitom Lali, koji se prepričavaju u Vojvodini, su originalni. Ali, ima ih i preuzetih iz humora drugih naroda.

Izvor

a zasto su vojvodjanke Sose ?