BRANITI KAPITALIZAM OD KAPITALISTE
Autor Džordž Rajsman   

Džordž Soroš, mulitimilijarderski špekulant robom i hartijama od vrednosti napisao je esej nazvan “Kapitalistička pretnja”. Osnovna poruka ovog eseja je tvrdnja da danas glavnu pretnju slobodnom društvu predstavlja potpuno slobodno društvo...

Džordž Soroš, mulitimilijarderski špekulant robom i hartijama od vrednosti napisao je esej nazvan “Kapitalistička pretnja” (The Athlantic Monthly, Februar 1997). Osnovna poruka ovog eseja je tvrdnja da danas glavnu pretnju slobodnom društvu predstavlja potpuno slobodno društvo — tj. društvo laissez-faire kapitalizma.

Očigledna činjenica da je ova tvrdnja samoprotivrečna izmakla je Sorošu, jer on ne koristi termin “slobodno društvo”, već nejasan termin “otvoreno društvo”. Ipak, jasno je da kada “otvoreno društvo” smatra poželjnim, ono predstavlja slobodno društvo; kako Soroš piše: "Deklaracija nezavisnosti se može uzeti kao veoma dobra ilustracija principa otvorenog društva…”

Soroš koristi dva pravca argumentovanja ne bi li dokazao svoju tvrdnju. Prvi se može smatrati epistemološkim, drugi ekonomskim.
1. Sorošev epistemološki argument

U svom epistemološkom argumentu, Soroš tvrdi da postoji zajednička karakteristika laissez-faire kapitalizma i komunizma i nacizma: On piše: "Iako laissez-faire doktrine ne protivreče principima otvorenog društva kao marksizam-lenjinizam ili nacističke ideje rasne čistote, sve ove ideje imaju nešto zajedničko: sve pokušavaju da svoje pozivanje na apsolutnu istinu zasnuju na nauci.” Soroš je već postavio princip da: “Pošto je apsolutna istina nedostižna čovečanstvu, ove ideologije (ideologije koje tvrde da je poseduju) moraju da pribegnu sili, ne bi li nametnule svoju viziju društvu.” Soroš izgleda razume da se “fašizam i komunizam… oslanjaju na moć države da bi ugrozili slobodu pojedinca.” Pošto laissez-faire kapitalizam predstavlja apsolutnu slobodu individue od države, sem u primeni fizičke sile, može, svakako, izgledati zapanjujuće da je on stavljen u isti koš sa tim doktrinama. U jasnom kontrastu sa trenutnim sistemom masivne vladine intervencije, pod laissez-faire kapitalizmom aktivnosti države su ograničene na zaštitu individue od agresivnih dela, kao na primer, ubistva, pljačke, silovanja, prevare i napada od stranih agresorskih vlada. Država ne prelazi ovu jasno ograničenu funkciju.

Ona se ne meša u ekonomske aktivnosti ljudi; niti zalazi u njihova ubeđenja, seksualni život, ili billo koju stranu njihovih života.
Možda zato što mu je pomalo neprijatno zbog njegovih tvrdnji o laissez-faire kapitalizmu, Soroš još jednom pokušava da ih ublaži. Uz skromnu, uzgrednu, kvalifikaciju citiranu gore, u predstavljanju navodne važne zajedničke karakteristike, on piše: “Želim istaći, ipak, da ja ne stavljam laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju sa nacizmom ili komunizmom. Totalitarne ideologije namerno žele da unište otvoreno društvo; laissez-faire politike ga mogu ugroziti, ali samo nenamerno.” Ipak, posle dve rečenice, on tvrdi: ”Ja smatram da je pretnja od laissez-faire kapitalizma danas snažnija od pretnje totalitarnih ideologija.” U ovoj rečenici, Soroš veoma jasno stavlja laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju kao nacizam i komunizam, ma koliko se trudio da to porekne. Jer puko diskreditovanje komunizma i nacional-socijalizma nije dovoljno da učini laissez-faire kapitalizam većom pretnjom od totalitarnih ideologija ukoliko nema nečeg relativno zlog u njemu. Da preuzmemo analogiju iz medicine, razvoj lekova ili preventiva za oboljenje srca i raka može prouzrokovati da neko drugo oboljenje, kao šlog, postane prvorazredna pretnja ljudskom životu. Ali ovo je moguće samo zato što je šlog i bio veoma opasan.

Što se tiče navodnog zla koje laissez-faire kapitalizam deli sa komunizmom i nacizmom, naime, njegovog pozivanja na “apsolunu istinu”, Soroš izgleda nije svestan činjenice da su komunizam i nacizam filozofski nespojivi sa pozivanjem na bilo kakvu istinu, apsolutnu ili ne. Oba su počivala na varijantama doktrine determinizma i poricali su univerzalnu vrednost logike. Po marksizmu, nečije ideje nisu proizvod njegovih razmatranja, bila ona tačna ili ne, već su automatski određene njegovim pripadništvom klasi i predstavljaljaju ekonomske interese te klase. Tako su proleteri navodno imali jednu grupu ideja baziranih na proleterskoj logici i njihovim pretpostavljenim klasnim interesima, a njihovi klasni neprijatelji, buržoazija, navodno su imali drugu grupu ideja zasnovanih na pretpostavljenoj buržoaskoj logici i njihovim klasnim interesima. Po nacizmu, “interesi” i “logika” su zasnovani na rasnoj pripadnosti, a ne na pripadnosti ekonomskoj klasi. Tako su nacisti smatrali da su ideje Arijevca zasnovane na “arijevskoj logici” i interesima arijevske rase, dok su ideje njihovih neprijatelja, kao Jevreja, zasnovane na “jevrejskoj logici” i interesima jevrejske rase.

Navodna marksistička nauka, očigledno, nema utemeljenje u realnosti. U pozadini ove doktrine polilogizma i klasnog rata stoji teorija radne vrednosti, koja se tera do granice apsurda, uključujući ideju da je vrednost samog rada zasnovana na količini rada potrebnog da se proizvede rad—drugim rečima, na količini rada potrebnog da proizvede nadničareve minimalne potrebe. Na ovoj besmislenoj osnovi marksizam razvija supstancu svoje tvrdnje da su profiti zasnovani na eksploataciji rada i da pod kapitalizmom siromaštvo masa raste.

Isto tako, svaka naučna osnova nacizma je bez uporišta u stvarnosti. Ovako je ne samo zbog nacističkog polilogizma i doktrine neizmirljivih rasnih i nacionalnih sukoba, te zbog njegovog pogleda na ljudsku rasu iz perspektive uzgajača životinja, već i zbog njegovog socijalizma (primenjenog kroz kontrolu cena i nadnica) i usputnih tvrdnji u mogućnost nacionalnog ekonomskog planiranja, koje zahteva upravljanje ekonomskim sistemom od strane ničeg manje nego sveznajućeg božanstva (nacizam je, to ne treba zaboraviti, nacionalni socijalizam.).

Soroš je izgleda nesvestan svih ozbiljnih, fundamentalnih kritika marksizma i nacizma. Štaviše, sem svog negativnog pominjanja doktrine rasne čistote, jedina stvar koju pominje na tu temu je, “Jedna od Poperovih zasluga je što je pokazao da se teorija kao marksizam ne kvalifikuje kao nauka”. Kao da je Poper na to ukazao, a ne fon Mizes i Bem-Baverk. (Karl Poper je glavni filozofski uzor Soroša.)

Sorošu izgleda manjka poznavanje pro-kapitalističke, antisocijalističke teorije posle Adama Smita i Dejvida Rikarda. Najbliže pokazivanju takvog poznavanja on dolazi kada opisuje F.A. Hajeka kao “jednog od apostola laissez-faire-a”, u čemu, nažalost, greši, jer je Hajek bio branilac jedne od glavnih karakteristika države blagostanja, kakva je socijalno osiguranje. Nigde Soroš ne pokazuje da je pročitao išta od Ludviga fon Mizesa ili Ejn Rand, dva najznačajnija branioca laissez-faire kapitalizma 20-tog veka. Njegov manjak znanja o predmetu sopstvenog eseja čini se jasnijim zbog njegovog pokušaja da porekne naučnu zasnovanost laissez-faire kapitalizma, koju on tačno prepoznaje kao ekonomsku teoriju. On piše: “Ne može se prosto staviti znak jednakosti između tržišne i marksističke ekonomije.” Ali, u svojoj sledećoj rečenici, on ih izjednačava: “Ipak, laissez-faire ideologija, držim, isto je toliko izopačenje navodnih naučnih istina kao i marksizam-lenjinizam.”

Njegov osnov za ovu neverovanu tvrdnju leži u pretpostavci da je ono što utemeljuje laissez-faire ideologiju ekonomska teorija koja je zasnovana na doktrini potpune konkurencije i savršenog znanja—doktrina koje se vodeći branioci laissez-faire kapitalizma ne samo ne pridržavaju, nego je smatraju potpuno besmislenom. Na primer, glavni zaključak doktrine savršene konkurencije je da je rivalstvo suprotnost konkurenciji. (Za puno predstavljanje i kritiku ove doktrine, videti moju knjigu Kapitalizam, str. 425-437.)

On takođe pogrešno govori u prilog tretiranja ravnotežnih stanja kao postojećih, što je, kako tvrdi, bitno za ekonomiju kao nauku. On nije svestan činjenice da je još 1940. fon Mizes pokazao da ekonomija ne zavisi od stvarnog postojanja takvih stanja – ona su samo misaone konstrukcije, koje nam pomažu da razumemo način na koji bi se stvari razvijale u odsustvu daljih promena u osnovnim parametrima jednog tržišta, koje se, u stvari, neprekidno menja.

Blisko vezano s tim, Soroš tvrdi da ekonomsku teoriju potiru greške na finansijskim tržištima, koja bi trebalo da uračunaju budućnost, a mogu da sama doprinesu menjanju te budućnosti. Njemu nije jasno da ekonomska teorija pruža razumevanje efekata takvih grešaka (greške koje ono pokazuje su, uzgred, posledica od vlade podstaknutih kreditnih ekspanzija, kada se daju u velikom obimu). Na primer, kao rezultat takvih grešaka, imanje i prihod raznih investitora će biti različiti. Obim raznih industrija će biti različit. Rezultat će biti cene od kojih su neke više a neke niže, u zavisnosti od toga da li su greške povećale tražnju ili smanjile ponudu datih roba, ili su smanjile tražnju ili povećale ponudu tih roba. Soroš, u osnovi, pokušava da se otarasi naučne osnove laissez-faire kapitalizma provaljujući na otvorena vrata.

Reči kao “otvoreno društvo” ili “apsolutna istina” su nejasne. Njih Soroš koristi kao pežorative za sigurno znanje, jer je zasnovano na faktima i logici, i kao pretpostavke koje su proizvoljno, ali i nasilno, proglašene za istinite bez dokaza ili nasuprot dokazima. Jedino tako Soroš može da podvede pod jedan epistemološki kišobran naučno zasnovanu doktrinu laissez-faire kapitalizma i iracionalne doktrine nacizma i komunizma. On to čini jednostavnim uzimanjem reči “apsolutna istina” kao opis tvrdnji sve tri doktrine.

Soroš izgleda veruje da je racionalna izvesnost jednostavno nemoguća. Ovo implicitno proizlazi iz njegove tvrdnje da je suštinski element “otvorenog društva” prepoznavanje ljudske sklonosti ka greškama: “Ja vidim otvoreno društvo kao društvo otvoreno za napredak. Mi počinjemo sa prepoznavanjem naše pogrešivosti… umesto da tvrdimo da su oni principi (principi obzanjeni u Deklaraciji nezavisnosti) očigledni, mi treba da kažemo da su oni u skladu sa našom pogrešivošću… Može li prepoznavanje našeg nesavršenog razumevanja poslužiti da se uspostavi otvoreno društvo kao poželjna forma društvene organizacije? … Mi moramo promovisati veru u našu pogrešivost do statusa koji uobičajeno dajemo veri u apsolutnu istinu.

U jednom trenutku, Soroš ide toliko daleko da kaže: “Zašto niko nema pristup apsolutnoj istini? Odgovor je jasan: Svi mi živimo u istom univerzumu koji pokušavamo razumeti, i naše viđenje može uticati na događaje u kojima učestvujemo. Da naše misli pripadaju jednom univerzumu a njihov predmet drugom, istina bi možda bila na dohvat ruke: mogli bismo da formulišemo iskaze koji odgovaraju činjenicama, a činjenice bi služile kao pouzdan kriterijum za utvrđivanje tačnosti iskaza.”

Ova izjava, koja sugeriše element platonizma, izgleda, implicira da smo u pogledu sticanja znanja u boljoj poziciji povodom uslova u udaljenoj galaksiji, nego uslova koji se tiču stanja ovde na Zemlji.

U svom sledećem paragrafu, Soroš tvrdi: “Postoji oblast u kojoj ovi uslovi (dakle, dva sveta, jedan posmatračev, drugi posmatranog) preovlađuju: prirodne nauke. Ali…u društvenim i političkim stvarima, činjenice ne moraju neophodno da predstavljaju pouzdane kriterijume za procenu istinitosti tvrdnji.” Kasnije, on izgleda tvrdi da su takozvane društvene nauke, kao ekonomija, hronično u istom položaju kao fizika u prostoru kvantne mehanike, gde vlada Hajzenbergov princip neizvesnosti. On obznanjuje: “Teorije društvenih nauka i njihov predmet proučavanja imaju refleksivan odnos, tj., one mogu imati uticaja na događaje na način na koji prirodne nauke ne mogu. Hajzenbergov čuveni princip neizvesnosti podrazumeva da činjenica posmatranja može uticati na ponašanje kvantnih čestica; ali posmatranje stvara taj efekat, a ne sam princip neizvesnosti. U socijalnoj sferi, teorije imaju mogućnost da promene predmet na koji se odnose.”

Ovde je istina da se ekonomija, kao i bilo koji drugo učenje čije ideje utiču na svet u kome čovek živi, poput, pre svih, filozofije, ne razlikuju u svojoj osnovnoj epistemologiji od fizike i drugih prirodnih nauka. Ekonomija i filozofija su u poziciji da razumeju efekte ljudskih postupaka koji nastupaju kao uzroci. Što će reći, one su u stanju da razdvoje svet kakav je čovek stvorio sada, od sveta kakav bi mogao biti u budućnosti ako bi bio vođen drugačijim idejama koje stvaraju drugačije efekte.

Kvalitetna ekonomija, na primer, razlikuje efekte pogrešnih ideja, kao onih koje bi uzrokovale ekonomsku stagnaciju, masovnu nezaposlenost, inflaciju, kontrole cena i socijalizam, i efekte ispravnih ideja, kao onih koje bi stvorile ekonomski napredak, slobodna tržišta rada i proizvoda, pouzdan novac, i privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju, svega što isključuje efekat loših ideja. Jednostavno, apsurdno je tvrditi da činjenica da ideje i postupci čoveka menjaju svet na bilo koji način sprečava čoveka u razumevanju sveta. On posmatra razlike u spoljnim uslovima i razlike u ubeđenjima i logički ih povezuje na osnovu principa izvedenih iz iskustva i introspekcije, kao što je u ekonomiji slučaj sa principom da, u slučaju nepromenljivosti ostalih elemenata, pojedinci više žele visok prihod od niskog prihoda, i da plaćaju po nižim a ne višim cenama.

U fizici i prirodnim naukama uopšte, jedini način kako se dolazi do saznanja jeste putem čovekove interakcije sa svetom, od bebinog udaranja kašikom po ivici svoje visoke stolice, do najkompleksnijih kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata. Čovek uvek uči pronalazeći veze između svojih postupaka i njihovih efekata na spoljašnji svet i procesom uopštavanja od pojedinačnog ka univerzalnom.

Čovekovi fizički postupci u svetu ne menjaju zakone fizike, niti njegovi ekonomski postupci menjaju zakone ekonomije. Na primer, kontrola cena koja primorava snabdevače da obezbede robu bez profita, ili sa manjom stopom profita od tržišne, predstavlja kršenje prirodnog zakona, na sličan način kao kada zakonodavci traže od prizvođača da proizvede nešto od neupotrebljivog materijala, recimo da proizvede benzin iz peska a ne od nafte, ili da sagradi kuće od vazduha i vode, umesto od čelika i betona. Ekonomski zakon pokazuje da dobro neće biti obezbeđeno na dobrovoljan način pod takvom kontrolom cena, kao što i fizički zakon pokazuje da ono fizički ne može biti proizvedeno iz takvih materijala.
Nasuprot Sorošu, upravo je čovekova sposobnost da poseduje racionalnu izvesnost suštinski element slobode pojedinca. Pouzdanost razuma podvlači vrednost razuma i, na taj način, podvlači posebnu vrednost čoveka, čije je fundamentalno svojstvo, naravno, posedovanje razuma. A budući da razum poseduje individualno ljudsko biće, pouzdanost razuma uspostavlja i vrednost i pouzdanost individualnog ljudskog bića. Vrednost i sposobnost individue je osnov njenog posedovanja individualnih prava. To simboliše "zvečarka" na zastavi Američke revolucije, sa svojim upozorenjem arbitrarnoj vlasti: "Ne gazi po meni" – zato što sam ja, kao racionalno biće, biće najveće vrednosti i sposobnosti i snaga koje se treba paziti kada se moja prava krše. Princip da vlast mora da poštuje prava individue jeste, naravno, ono što utemeljuje slobodu pojedinca od države.

Činjenica da razum omogućava čoveku da spozna istinu sa verovatnoćom – sa sigurnošću – jeste ono što slobodu čini saveznicom razuma. Zato što razum daje čoveku moć da spozna istinu, istini nije potrebna pomoć fizičke sile. Ona ima moć razuma uz sebe. Kao glavni istorijski primer, Galileju nije trebala sila da utvrdi istinu da se Zemlja okreće oko Sunca. Utvrdio ju je putem činjenica i logike. Ali, onima koji su želeli da nastave da tvrde da se Sunce okreće oko Zemlje, trebala je fizička sila, zato što nisu imali nijedan drugi način da brane svoju tvrdnju. Racionalna sigurnost branilaca laissez-faire kapitalizma u istinitost svoje stvari samo služi da pojača njihovu posvećenost poštovanju prava i slobodi individue koje zahteva sama priroda njihovih ideja i programa.

Toliko o Soroševom epistemološkom argumentu protiv laissez-faire kapitalizma.


“Otvoreno društvo” protiv slobodnog društva


Pre nego se okrenem ka njegovim ekonomskim argumentima, želim da istaknem kako je Soroševo upotrebljavanje koncepata “pogrešivosti” i “apsolutne istine” primer epistemološke netačnosti. To jest, oba ova koncepta su drugorazredni, izvedeni koncepti. Oba pretpostavljaju fundamentalniji koncept istine – istine za koju sa sigurnošću znamo da je istina. Oni ne bi bili mogući bez bazičnog koncepta istine. Uprkos tome, Soroš ih koristi da negira koncept istine.

Niko ne bi prepoznao primer greške, to jest, primer kada je pogrešno verovao da je u pravu kada je u stvari grešio, ako ne bi znao istinu i imao moć da je razlikuje od greške. Na primer, ja mogu da netačno saberem niz brojki ne primetivši to. Ali jedini način kako mogu da prepoznam svoju grešku jeste da tačno saberem brojke. Samo utvrđivanjem i prepoznavanjem tačnog rešenja mogu prepoznati da je moje prethodno rešenje pogrešno. Ako ne bih mogao utvrditi i prepoznati tačan odgovor, ja ne bih mogao znati kada grešim. Ne bi postojao standard o tome šta predstavlja grešku ako ne bi postojala istina i čovekova sposobnost da je prepozna sa sigurnošću.

Sorošev koncept “otvorenog društva” je još jedan primer iste greške. Koristeći ga, on ne samo da – tvrdeći da je glavna pretnja slobodnom društvu potpuno slobodno društvo – vrši kontradikciju koju sam opisao ranije, već negira postojanje svih sloboda. On piše da u otvorenom društvu “Ljudi moraju biti slobodni da misle i čine, ograničeni samo opštim interesima. Gde su granice treba biti utvđeno putem pokušaja i pogreške.” (podvukao autor) Tako, on otvoreno zagovara da sloboda individue treba biti ograničena od strane neodređenih opštih interesa, čija priroda, prema njemu, ne može biti pouzdano spoznata, i da se razmere ograničenja slobode određuju pokušajem i pogreškom. Standard koji Soroš nudi za razumevanje postupka pokušaja i pogreške je ovaj:

“Na žalost, u ljudskim odnosima činjenice ne daju pouzdane kriterijume istine, ali ipak su nam potrebni neki opšteprihvaćeni standardi po kojima se postupak pokušaja i pogreške može ocenjivati. Sve kulture i religije nude takve standarde; otvoreno društvo ne može bez njih. Inovacija u otvorenom društvu je da, dok većina kultura i religija tretira svoje vrednosti kao apsolutne, otvoreno društvo, koje je svesno mnogih kultura i religija, mora da tretira svoje vrednosti kao stvar debate i izbora. Da bi debata bila moguća, mora biti opšteg slaganja po makar jednoj stavci: otvoreno društvo je poželjna forma društvene organizacije.”

Iz ove izjave proizilazi da ako je naš standard procenjivanja procesa pokušaja i pogreške taj "da je otvoreno društvo poželjan način društvene organizacije", što nije nikakav standard, nama preostaje da takav standard obezbede "kulture i religije", čije će različite standarde i zajedničke vrednosti biti predmet "debate i izbora", o čemu ne odlučuje nikakav poznati pricip. Ovo znači da u Soroševoj viziji "otvorenog društva" sloboda individue može biti povređena iz bilo kakvog razloga, ako bude dovoljno ljudi koji tvrde da njihovi nedokazivi, nedefinisani i subjektivni zajednički interesi to zahtevaju.

Ironično, Soroš je izgleda spreman da primeni iste kolektivističke moralno-političke principe za ograničavanje slobode individue kao nacisti. Nacistički princip je: Gemeinnutz geht vor Eigennutz (Zajedničnki interes dolazi pre ličnog). Nacistički princip je praktično identičan Soroševom pricipu, sadržanom u rečima: “Ukoliko nije ublažen prepoznavanjem zajedničkog interesa, koji treba da ima primat nad ličnim, naš sadašnji sistem – koji, ma koliko on bio nesavršen, kvalifikujemo kao otvoreno društvo – podložan je raspadu.”

2. Soroševe ekonomske tvrdnje
Sada se okrećem različitim ekonomskim tvrdnjama koje Soroš iznosi protiv laissez-faire kapitalizma. Pored onih koje sam već uzeo u obzir prilikom bavljenja njegovim epistemološkim tvrdnjama, recimo onima koje se odnose na “potpunu konkurenciju”, nedostatka ravnoteže i greškama koje se dešavaju na finansijskim tržištima, postoje još četiri tvrdnje koje mogu da razaznam. One se tiču navodnog konflikta između ekonomske konkurencije i društvene kooperacije, navodne potrebe za preraspodelom bogatstva zbog postojanja ekonomskih nejednakosti, reklame i navodnog kvarenja vrednosti novcem i finansijske krize.


Konkurencija


Tvrdnja povodom konkurencije je prosto potpuno nepotvrđena pretpostavka da “[p]reviše konkurencije i premalo kooperacije mogu izazvati nepodnošljivu nejednakost i nestabilnost.” Ova izjava je, naravno, neposredni osnov, pre njegove upotrebe epistemološkog argumenta, koji Soroš daje za proširenje pretnji “otvorenom društvu” od fašizma i komunizma na laissez-faire kapitalizam. Predstavljena je rečenicom: “Ja tvrdim da otvoreno društvo može biti ugroženo iz suprotnog pravca – od preteranog individualizma.” Soroš izgleda misli da je istinitost njegove tvrdnje o konkurenciji i kooperaciji očigledna. Ovo, čini se, potiče otuda što on, kao i ogromna većina današnjih intelektualaca, uzima zdravo za gotovo da je priroda ekonomske konkurencije ista kao konkurencija u životinjskom carstvu, naime, zakon džungle i opstanka najačih. Ustvari, u svojoj kasnijoj raspravi o preraspodeli, on piše: “Argument laissez-faire kapitalizma protiv preraspodele priziva doktrinu opstanka najačih.” Njegovu potpunu konfuziju oko ovog pitanja pokazuje činjenica da u svojoj sledećoj rečenici on izgleda potpuno prihvata koncept opstanka najačih. On piše:”Argument (opstanka najačih) je potkopan činjenicom da se bogatstvo prenosi nasleđivanjem, a drugo pokoljenje je retko tako sposobno kao prvo.” Implikacija je, naravno, da ono što fali principu opstanka najačih jeste da ne može biti dovoljno primenljiv, zato što naslednici nisu dovoljno sposobni.

U rečenici posle ove, pak, Soroš opet obrće stvar i obznanjuje: "U svakom slučaju, ima nečeg pogrešnog u prihvatanju pricipa opstanka najjačih kao vodilje civilizovanog društva."

Istina je da je ekonomska konkurencija potpuno drugačija od konkurencije u životinjskom carstvu. Kao prvo, to nije konkurencija u prigrabljivanju retkih prirodnih zaliha, kao u životinjskom carstu. To je pre konkurencija u pozitivnom stvaranju novog i dodatnog bogatstva. Suprotno od lava u džungli, koji mora da se sa drugim životinjama takmiči oko ograničene količine prirodno datih potrepština, koje nema mogućnosti da umnoži, konkurencija između poslovnih firmi je konkurencija u stvaranju novih i poboljšanih proizvoda i efikasnijih načina proizvodnje. Na primer, Dženeral Motors i Tojota se nikako ne takmiče u prigrabljivanju ograničene količine prirodno datih automobila od automobilskih krda ili sa automobilskog drveća. Naprotiv, oni se takmiče u pronalaženju novih, boljih automobila, proizvedenih sve efikasnijim načinima proizvodnje. Njihovo delanje, i delatnost poslovnih firmi uopšte, tako služi povećanju snabdevanja proizvodima.

Kao proizvod svoje osnovne prirode, veoma daleko od toga da bude proces opstanka najačih, ekonomska konkurencija je osnova preživljavanja skoro svih, uključujući i one koji sa čisto biološke tačke gledišta uopšte nisu mnogo “sposobni”. Samo pomislite na efekte konkurencije među farmaceutskim proizvođačima, tvorcima naočari i slušnih pomagala, itd., na bolesne i ljude koji imaju loš vid ili sluh. Pomislite na efekte komkurencije među farmerima i proizvođačima opreme za farme na gladne. Zamislite efekte konkurencije među raznim vrstama proizvođača mašina na uslove svih sljudi koji bi inači bili zamoreni i iscrpljeni.

Dalje, kao što su Rikardo i fon Mizes pokazali, usled zakona komparativne prednosti ima mesta za sve u konkurenciji u kapitalističkom društvu, uključujući one čije su produktivne mogućnosti skromne u svakom pogledu. Ima mesta za te ljude ako se oni koncentrišu u ona područja u kojima je stepen njihove manje sposobnosti najniži, ostavljajući sposobnije ljude da se usredsrede na područja gde je stepen njihove veće sposobnosti najveći.

Na primer, možemo pretpostaviti da je Bil Gejts, uz njegovu izvanrednu sposobnost u vođenju i razvoju velike industrije, tako obdaren da bi mogao obavljati skoro svaki posao bolje od bilo kog drugog. Čak i tako, Gejts ni izbliza ne pokušava da radi sve te poslove. On se radije koncentriše na onaj posao gde je njegova proizvodna superiornost najviša. Iako bi mogao raditi posao svojih podpredsednika bolje i efikasnije od njih, da ne pričamo o poslu svoje sekretarice i čak svojih domara u Majkrosoftu, on ne radi sve ove poslove. Isplati mu se da ostavi ove poslove ostalima, zato što mu to ostavlja vremena da se koncentriše na područje svoje najveće prednosti, a to je upravljanje Majkrosoftom.

Svakako, Gejts je u stvari nadmašen od ovih manje sposobnih ljudi za posao koji uspešno obavljaju. On je nadmašen čak i od svojih domara – za posao domara. Na primer, činjenica da on može da počisti pod za pola vremena koliko je potrebno bilo kojem od njegovih domara, ne vredi ništa prema činjenici da mu upravljanje Majkrosoftom omogućuje da ima prihod koji je na hiljade puta veći od domarevog. U stvari, domar je sposoban da postigne pola posla u datom vremenu, ali po cenu koja je hiljade puta manja od one koju Gejts mora da zahteva da bi zarađivao koliko dobija upravljanjem Majkrosofta. Iako je domaru potrebno dva puta više vremena da uradi isti posao kao Gejts, on to čini za daleko manje novca, i on tako lako nadmaši Gejtsa i svakog drugog između sebe i Gejtsa, za posao domara.

Krenuvši dalje, zato što Gejts i mnogobrojni drugi stvaralački geniji mogu da se posvete trajnom poboljšanju proizvodnje, postaje moguće domarima ovog sveta da poseduju stvari kao što su kompjuteri i automobili, i praktično sva druga dobra koja čine moderni standard života, uključujući, naravno, rastuće obilje hrane, odeće i smeštaja.

Kao što je fon Mizes pokazao, ekonomska konkurencija, daleko od toga da bude u konfliktu sa društvenom kooperacijom, jeste upravo onaj mehanizam koji organizuje sistem društvene kooperacije. Ona, izborom pravih individua za prave poslove, u skladu sa principom komprativne prednosti, organizuje društvenu podelu rada, koja je osnova i srž društvene kooperacije. U isto vreme, ona određuje koji će proizvodi ići na koja tržišta i koji će metodi proizvodnje biti korišćeni za proizvodnju raznih proizvoda. Jedini element “opstanka najačih” koji je prisutan jeste opstanak najboljih proizvoda i najboljih metoda proizvodnje, radi opstanka i prosperiteta svih ljudskih bića. Ko god tvrdi da ekonomska konkurencija predstavlja “opstanak najjačih” u smislu zakona džungle, pruža najjasniji mogući dokaz svoga neznanja ekonomske nauke.


Ekonomska nejednakost i preraspodela bogatstva


Takav manjak znanja, nažalost, jednako je očigledan u Soroševom viđenju ekonomske nejednakosti i navodno sledstvene potrebe za preraspodelom bogatstva. O ovoj temi on piše: ”Bogatstvo se skuplja u rukama svojih vlasnika, i ako ne postoji mehanizam preraspodele, nejednakost može postati nepodnošljiva. `Novac je kao prljavština, ne vredi ukoliko se ne raširi.' Frensis Bejkon je bio mudar ekonomista.”

Ko god se drži ovakvih pogleda nesvestan je činjenice da podela rada, kapitalističko društvo, privatna svojina nad bogatstvom u obliku kapitala, rade u korist svih – ne-vlasnika kao i vlasnika. Na primer, fizički korisnici fabrika automobila nisu vlasnici nego kupci automobila. Štaviše, ovaj princip važi za sva prizvodna sredstva u privatnoj svojini koja služe tržištu – npr., za radnje i skladišta, farme i rudnike, kao i za fabrike. Fizički korisnici su kupci proizvoda, koji nemaju potrebu da poseduju niti jednu akciju u firmama koje prizvode dobra koja kupuju. Štaviše, razmera u kojoj se potrošna dobra kupuju od vlasnika i kreditora poslovnih firmi, kao od akcionara i vlasnika obveznica, od profita, kamata i dividendi, sasvim je mala prema proporciji koja je kupljena od nadnica i plata – oko deset posto ukupne potrošnje.

Blisko povezana s korišću kupaca proizvoda je i korist prodavaca rada od kapitala u privatnom vlasništvu. Kapital automobilskih kompanija i svih drugih poslovnih firmi je osnov potražnje za radom. Što je veći kapital, veća je potražnja za radom, a time nivo nadnica. Tako postoji dvostruka korist koju ne-vlasnici proizvodnih sredstava dobijaju od kapitala koji je u vlasništvu drugih: naime, takav kapital je izvor i ponude proizvoda koje kupuju i potražnje za radom koji prodaju.

Soroš i drugi redistribucionisti izgleda misle da sredstva za proizvodnju u privatnoj svojini kao da su to potrošna dobra postoje van konteksta društvene podele rada. Samo ako je sve bogatstvo vrsta potrošne robe, kao, recimo, ogromna činija špageta, ili ako se sredstva proizvodnje ne koriste za prizvodnju za tržište, nego jedino za ličnu upotrebu vlasnika i njihovih porodica, ono ne bi bilo od koristi drugima “osim ako se ne raširi.” U kontekstu podele rada kapitalističkog društva, ogromna većina bogatstva kapitalista postoje u obliku proizvodnih sredstava koja služe tržištu. Preraspodela takvog bogatstva bi samo služila da prouzrokuje trošenje takvog kapitala i sprečavanje njegove akumulacije. Ovi rezultati bi bili potpuno protiv interesa svih, uključujući veliku masu ne-vlasnika nad sredstvima za prizvodnju.
Ja sebe u praksi smatram ne-vlasnikom sredstava za proizvodnju, jer ja svu moju potrošnju izdržavam iz plate koju dobijam a ne iz profita, dividendi, ili kamata. Uprkos činjenici da nisam vlasnik sredstava za proizvodnju, ja bih bio na priličnom gubitku ako bi, na primer, vlada pokušala da me učini vlasnikom sredstava za proizvodnju, nacionalizujući ih i proglašavajući svakog građanina jednakim vlasnikom. Čak pored potpunog ekonomskog haosa koji bi nastao usled pratećeg gubitka sistema cena, efekat bi bio da, umesto motiva profita-ili-gubitka i slobodne konkurencije i lične inicijative, koje rade u moju korist u postupcima mojih snabdevača, ja od tada imam samo nezainteresovane vladine monopoliste i birokrate kao snabdevače.

Ja bih isto bio na gubitku ako bi vlada povećala poreze koje razrezuje poslovnim firmama – ili bogatim pojedincima koji puno štede i ulažu u poslovne firme – i raspodelila primanja prosečnom građaninu. Ako, na primer, vlada poveća poreze na dobit korporacija ili na lična primanja koja bi inače bila većinom upotrebljena za štednju i ulaganja, za, recimo, 100 milijardi dolara i onda da 1000 dolara godišnje meni i ostalim od 99,999,999 nevlasnika proizvodnih sredstava, ja bih imao priličan gubitak. Naravno, imao bih neke koristi od 1000 dolara koje bih lično dobio. Ali ne bih dobio ništa od 1000 dolara koje dobija svaki od drugih ne-vlasnika sredstava za proizvodnju – tj., od 99,999,999,000 dolara koje su zajedno dobili. Jer oni bi, kao i ja, sigurno potrošili skoro sve što su dobili. Istovremeno, ja bih imao priličan gubitak od povlačenja 100 milijardi dolara iz proizvodnje dobara koje kupujem i iz tražnje rada koji prodajem. Povlačenje ovih fondova bi smanjilo tražnju i za radom i za kapitalnim dobrima. Smanjenje tražnje za radom bi uzrokovalo pad nivoa plata ili povećanje nezaposlenosti. Smanjujući tražnju za kapitalnim dobrima, dok potrošnja primalaca novca uzrokuje povećanje tražnje za potrošnim dobrima, ona bi uzrokovala pad tražnje za kapitalnim dobrima u odnosu na tražnju za potrošnim dobrima, i time smanjila odnos proizvodnje kapitalnih dobara prema potrošnim dobrima. Ovo bi smanjilo stopu po kojoj bi ekonomski sistem mogao akumulirati kapitalna dobra. Dalji rezultat bi bilo smanjenje stope rasta produktivnosti rada, a time i realnih nadnica, jer ove vitalno zavise od broja kapitalnih dobara po glavi radnika. Ovi rezultati bili bi pojačani smanjenjem podstreka za poboljšanje proizvodnje koje takvo oporezivanje stvara. Ako se to tera do krajnjih granica, proces preraspodele stvara ekonomsku stagnaciju i ekonomsko nazadovanje. To je isto kao klanje vola za kilo mesa.

Toliko o Soroševim tvrdnjama o potrebi za preraspodelom da si se suprotstavilo navodno nepodnošljivoj situaciji u kojoj bogati vlasnici sredstava proizvodnje imaju previše bogatstva uloženog u proizvodnju dobara koje se ogromnom večinom prodaju ne-vlasnicima proizvodnih dobara, čime povećavaju tražnju za radom koji ne-vlasnici proizvodnih dobara prodaju.


Reklamiranje i navodno kvarenje vrednosti novcem


Soroš kaže da “Reklamiranje, marketing, čak i pakovanje, ciljaju na oblikovanje ljudskih preferencija, pre nego, kako tvrdi teorija laissez-faire, samo reagovanje na njih. Nesigurni u svoju vrednost, ljudi se sve više pouzdaju u novac kao merilo vrednosti. Što je skuplje smatra se boljim. Vrednost umetničkog dela se može proceniti po ceni koju dobija. Ljudi zaslužuju poštovanje i divljenje zato što su bogati. Šta je nekad bilo sredstvo razmene sada je uzurpiralo mesto osnovnih vrednosti, preokrećući odnos pretpostavljen po ekonomskoj teoriji.”

Soroševa izjava o reklamiranju, koliko god bila široko prihvaćena, potpuno je pogrešna. Tačno je da reklamer želi da nagovori ljude da kupe prizvod. Ali, uspešnoj reklami je obično potrebno da je, kada mušterija zbilja kupi proizvod, taj proizvod bude takav da će joj se dopasti, pa će ga ponovo kupovati i preporučiti ostalima. Reklama takvih proizvoda je sigurno ekonomski isplativa. S druge strane, reklamiranje proizvoda koji se ne dopadaju ljudima nakon što ih kupe, koje neće ponovo kupovati i za koje će govoriti drugima da ih ne kupuju, skoro sigurno će biti ekonomski neuspeh. Drugim rečima, ključ uspešne reklame je mogućnost da se ponude i reklamiraju proizvodi koji efektivno zadovoljavaju mušterijinu tražnju i potrebe.

Soroš je sigurno u pravu da su mnogi ljudi nesigurni u sebe. Kako bi bili sigurni pred stalnim kulturnim talambasanjem koje razglašava upravo Sorošev princip pogrešivosti i time sumnje u sebe?

Ipak, ma koliko to danas bilo istinito u kontekstu filozofskih i moralnih principa, još uvek je slučaj da, u sferi ličnih materijalnih zadovoljenja, ljudi skoro uvek jako dobro znaju šta se njima dopada a šta im se ne dopada. Nikakva količina reklame u korist kulinarskih vrednosti kuvanog povrća ne može naterati mnogo ljudi da preferiraju njihov ukus u odnosu na ukus čokolade ili sladoleda. Nikakva količina reklame u korist sveća i fenjera ne može uspeti da nagna mnogo ljudi da odustanu od električnog svetla. Nikakva količina relame u korist konja ili bicikala ne može uspeti u ubeđivanju mnogo ljudi da odustanu od svojih automobila.

Razumljivo, ljudi imaju i treba da imaju bitnu meru poštovanja i divljenja prema onima koji su bogati. Dok ljudi postaju bogati proizvodnjom i razmenom, oni postižu stvarno dobro velikih razmera, dobro za sebe i one s kojima posluju. Svakako, ima slučajeva u kojima nas poštovanje za finansijski uspeh može odvesti u krajnost i previdu inače drastičnih nedostataka. Veliko bogatstvo Dž. Soroša, na primer, može ljude navesti da primene manje stroga merila nego što je oubičajeno na stavove koje on izražava u stvarima kao što su ekonomska teorija i politička filozofija.


Finansijske krize


Soroš piše: ”Istorija je pokazala da finansijska tržišta mogu doživeti slom, stvarajući ekonomsku depresiju i društvene nemire. Slomovi su vodili nastanku centralnog bankarstva i drugih oblika regulacije. Laissez-faire ideolozi vole da tvrde da su slomovi izazvani pogrešnom regulacijom, a ne nestabilnim tržištima. Ima nečega u tim tvdnjama, jer ako je naše shvatanje inherentno nesavršeno, regulacija mora imati mana. Ali njihove tvrdnje su isprazne, jer ne objašnjavaju zašto je regulacija uopšte postavljena. Time se izbegava jedno pitanje korišćenjem druge tvrdnje: zato što su regulacije nesavršene, neregulisana tržišta su savršena.”

U ovom pasusu, Soroš tvrdi da su depresije i masovna nezaposlenost rezultat laissez-faire kapitalizma i da je kao odgovor na ovu činjenicu nastala vladina intervencija u novčane i bankarske tokove. On izgleda veruje da je prvo bilo laissez-faire kapitalizma, a onda su se desile depresije, čime je intervencija vlasti postala neophodna. Isti navodni sled događaja je prisutan u mnogim argumentima koji se često čine protiv kapitalizma: na primer, ima siromaštva, pa vlada mora intervenisati. Ljudi sebi ne mogu priuštiti stanarinu, pa vlada mora nametnuti kontrolu stanarina. Nadnice su niske i radno vreme dugo, pa vlada mora uvesti radno i socijalno zakonodavstvo i ohrabrivati sindikate. I tako dalje. Čudno, to Sorošu izgleda ne pada na pamet – što podvlači uticaj ideja ljudi na društvenu realnost u kojoj žive – da stvaran osnov vladine intervencije nikad nisu same činjenice već ideje koje ljudi imaju o uzrocima njihovih problema i njihovo verovanje u moć vlasti da ih reši.
Osnovni razlog zašto se branioci laissez-faire kapitalizma suprotstavljaju vladinom mešanju u novac i bankarstvo, i na svim drugim mestima, jeste njihovo osnovno uverenje da je sleđenje sopstvenog materijalnog interesa od strane pojedinca isključivi način na koji ljudi mogu da zaista i ostvare svoje lične interese. Svaki pojedinac je motivisan da ostvari svoje interese, i ako smisli način, on može i uspeti, ako je slobodan da to čini, slobodan od drugih koji koriste fizičku silu, uključujući, pre svega, vladu. Istovremeno, baš zato što sloboda znači odsustvo korišćenja fizičke sile, potraga za sopstvenim interesom svake individue znači da ako želi da obezbedi saradnju drugih, kao radnika, snabdevača ili kao mušterija, on mora da istovremeno služi njihovim interesima. Jer je i on sprečen u korišćenju fizičke sile, i tako može obezbediti njihovu kooperaciju samo na dobrovoljnoj bazi, što zahteva da on njihovu saradnju sa njim učini korisnom za njih, čak korisnijom od drugih mogućnosti koje mogu imati za prodaju svog rada ili dobara, ili za potrošnju svog novca.

Napad na slobodu, s druge strane, sprečava individuu da ostvari korist koju bi inače ostvarila za sebe i druge. Rezultat je, zavisno od toga koliko je sloboda poništena, taj da je ostvarenje koristi sprečeno. Baš iz ovih razloga su najslobodnija društva i najbogatija, a neslobodna društva su, ili postaju, siromašna društva.

U skladu sa gorepomenutim osnovnim principom, branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da depresije nisu rezultat nečega inherentnog u ekonomskom sistemu. One su rezultat kreditne ekspanzije, to jest, stvaranja novog i dodatnog novca ni iz čega i njegovog ubrizgavanja u tržište putem novih i dodatnih pozajmica. Ovaj proces čini da biznismeni postaju finansijski nelikvidni, jer mogućnost lake i profitabilne pozajmice zamenjuje imanje stvarnih blagajničkih salda, i kako oni dalje upropašćuju saldo u uverenju da će rastući prihodi od prodaje, stvoreni od novog i dodatnog novca, omogućiti da lako i profitabilno pretvore inventar u gotovinu kako i kad im je to potrebno. Kad god procesu kreditne ekspanzije dođe kraj, bitno se uspori ili, čak, ne ubrza onoliko koliko to tržište možda očekuje, nastupaju »kreditna stiska« i kriza likvidnosti. Ovo stvara početak depresije. U depresiji, banke koje su stvorile velike količine novog i dodatnog novca davanjem zajmova, shvataju da je vrednost tih zajmova manja od vrednosti novca koji su stvorili. Kada njihove mušterije to saznaju, nastaje navala na banku i mnogo takvog novca prosto nestaje.

Istorijski, kreditna ekspanzija je praksa koja ima poreklo kod privatnih banki koje su prihvatale novac u zamenu za papirne banknote koje su izdavale ili za čekovne depozite koje su stvarale. U razmeri u kojoj su banke koristile novac tako predan njima, da pozajmljuju, da služi za podršku daljnjih izdavanja banknota ili stvaranje čekovnih depozita koji su pozajmljivani, i koji su učestvovali u procesu stvaranja novca i ekspanzije kredita. Jer, banknote i čekovni depoziti koje su izdali u zamenu za novac, mogli su biti potrošeni kao pun ekvivalent tom novcu. Kao rezultat, postalo je moguće potrošiti i ekvivalent novcu i sam novac, ili prvobitni ekvivalent i dalje ekvivalente, predstavljene u povećanju količine novca.
Branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da bi kreditna ekspanzija davno bila svedena na beznačajan nivo da nije zaštićena i negovana vekovnom politikom vladine intervencije u novac i bankarstvo. Ova intervencija je uključivala takve mere kao što je ograničenje konkurencije među bankama, sprečavajući time razvoj bolje upravljanih, konzervativnijih banaka; dozvoljavanje nesolventnim bankama da suspenduju plaćanja, čime im je omogućavala da izbegnu posledice njihovih postupaka i time produžavala i ohrabrivala praksu kreditne ekspanzije; korišćenje povremenih ispitivanja banaka da bi stvorila iluziju finansijske čvrstine banaka koje primenjuju kreditnu ekspanziju, promovišući javno poverenje u takve banke i time im omogućavajući da dalje postoje. U skorije vreme intervencija vlasti je uzela oblik omogućavanja osiguranja depozita i stvaranja centralnog bankarstva i korišćenja centralne banke da opet i opet obezbeđuje i promoviše kreditnu ekspanziju kroz obezbeđivanja dodatnih monetarnih rezervi banaka. Štaviše, obezbeđenje kreditne ekspanzije je bilo vodeća politika skoro svih vlasti još od kad su saznale za tu praksu.

Tako je intervencija vlasti ono što je odgovorno za nastavljanje finansijskih kriza i očuvanje potencijala da se takve krize dogode u budućnosti. U razmeri u kojoj je ponavljanje velikih finansijskih kriza bilo izbegnuto u sadašnjem dobu, to je bilo po cenu stalne inflacije količine novca, koja je bila omogućena samo stavljanjem vlasti u poziciju u kojoj ona stoji izvan ekonomskog sistema i iznad građanstva sa moći da stvara svoj novac. Ova situacija je ono što je dovelo do oslobađanja od iluzije da vlast finansijski podržava narod, da je sposobna da ih zaspe besplatnim beneficijama i da ih, istovremeno, sve učini bogatim putem povećanja količine novca koji svi mogu da zarade.

Problem finansijskih kriza potvrđuje činjenicu da ono što je potrebno jeste baš laissez-faire kapitalizam, ne neki oblik “mešovite ekonomije. ”Pokušati da se problem finansijskih kriza reši putem intervencije vlasti jeste ono što je dovelo do toga da vlada ima ogromne moći, monetarne, finansijske, i druge, koje sada poseduje. Mogućnost vlasti da stvara novac ni iz čega i da održava inflatorni bankarski sistem, jeste ono što je dovelo do ogromnog rasta njene veličine i moći. Jer, to je ono što je omogućilo vlasti da nastupi prerušena u Deda Mraza.


Laissez- faire i budućnost


Soroš opisuje moć i uticaj laissez-faire ideologije na način koji, makar isprva, izgleda veoma čudno. On ga opisuje kao trenutno postojeću bitnu kulturnu silu. Na primer, on piše, “Ako postoji preovlađujuće gledište u našem društvu danas, onda je to verovanje u magiju tržišta. Doktrina laissez-faire kapitalizma drži da opštem dobru najbolje služi neometana potraga za ličnim interesom.”

Istina je, naravno, da malo ideja imaju manje uticaja u današnjem društvu od laissez-faire kapitalizma. Njegov manjak uticaja je očigledan kada neko uzme u obzir činjenice kao đto su ove: Trenutno ima 19 miliona zaposlenih u vladi SAD, koji usklađuju četrdeset hiljada stranica federalnih regulacija i neizmerne količine federalnih, državnih i lokalnih zakona, sa brojem zakona i regulacija koji raste po hiljade stranica svake godine. Nedavni podaci pokazuju da ukupna vladina potrošnja u SAD, uključujući transfere po programima kao što su socijalno osiguranje i zdravstvena zaštita, iznosi 2.5 biliona dolara od ukupnog prihoda od 6.2 biliona dolara, tj., oko 40 procenata. Uspešni pojedinac je predmet, neposredno i posredno, kombinovanih federalnih i državnih poreza na prihod preduzeća i lica u ukupnom kumulativnom nivou od oko 70 procenata. Povrh ovoga, razmera pada u dugoročnoj kupovnoj moći svih ugovora denominovanih u fiksnoj sumi dolara, i time moguće buduće osiromašenje desetina miliona građana, može biti samo predmet nagađanja, uzevši u obzir moć vlasti da poveća kvantitet novca bez ikakvog čvrstog, spolja nametnutog limita. Takve činjenice, naravno, potpuno jasno i direktno protivreče bilo kakvom stvarno postojećem, sadašnjem uticaju laissez-faire ideologije.
Jedini način kako mogu razumeti Soroševo verovanje u uticaj laissez-faire ideologije jeste pretpostavka da je on fokusiran na njen mogući budući uticaj, više nego na sadašnji, stvarni uticaj. Ono bi bilo konzistentno sa njegovim uspesima kao špekulanta. Suštinski uslov takvog uspeha je postati svestan, pre skoro svih drugih, bitnih činjenica koje pokazuju sled budućih događaja. Ja verujem da su suštinske činjenice koje ga brinu u ovom slučaju ne samo “da su komunizam i čak socijalizam potpuno diskreditovani,” već da je, kao rezultat toga, laissez-faire kapitalizam sada logična alternativa i time stvar budućnosti. Ova mogućnost ga plaši, a njegov članak je pokušaj da, nalaženjem drugačije alternative, spreči da se to dogodi.

Ono što je Soroš shvatio, smatram, jeste da će se, zbog potpunog neuspeha socijalizma, izazvanog njegovom fatalno manjkavom prirodom, i rastućeg prepoznavanja da su problemi koji su nastali u bazično kapitalističkim društvima rezultat socijalističkih elemenata koji su nakačeni na njih, ljudi sada, sasvim razumno, okrenuti razmatranju laissez-faire kapitalizma. Jer, to je logična i dosledna suprotnost sistemu za koji su videli da je propao, i logična i dosledna stvarna primena sistema za koji znaju da je bio uspešan – kapitalizma.

Nasuprot Soroševoj nameri, pretpostavka da je laissez-faire kapitalizam stvar budućnosti bitno je ojačana njegovim esejom i dobrim prijemom koji je dobio među neprijateljima laissez-faire kapitalizma.

Ovo je zato što njegov esej i njegov dobar prijem otkrivaju da neprijatelji laissez-faire kapitalizma nemaju ništa konkretno da kažu da bi podržali svoje protivljenje. Ja sam to sigurno dokazao u slučaju samog Soroševog članka. On je potpuno konfuzan i lišen delotvornih argumenata. Činjenica da je, uprkos ovome, popularan, govori da oni koji se dive Soroševom eseju nemaju više znanja o pravoj prirodi laissez-faire kapitalizma od njega. Oni znaju toliko malo, da veruju da njegovi argumenti imaju vrednosti. Uz to, oni uzimaju da činjenica da je Soroš veoma uspešni kapitalista znači da on govori sa autoritetom nekoga ko, tako reći, poznaje sistem iznutra. Tako, ako njegova ocena laissez-faire kapitalizma odgovara njihovoj, onda oni veruju da sigurno moraju biti u pravu u vezi svoje ocene, jer on sigurno mora znati šta ne valja kod laissez-faire kapitalizma. Na njihovu nesreću, on to ne zna.
Ovo sve implicira da kada i ako bude dovoljan broj inteligentnih ljudi koji odluče da dobiju stvarno znanje o laissez-faire kapitalizmu, neće biti ničega da zaustavi njegovo napredovanje – to sigurno neće biti argumenti Dž. Soroša i onih koji veruju u iste.

Izbor da se steknu znanja predstavlja, naravno, veliko “ako”. Ljudi, čak i ono najinteligentniji, mogu izabrati da ne misle i da ne ulože napor potreban za sticanje znanja. Štaviše, takav negativan izbor ohrabruje epistemološka doktrina koju Dž. Soroš brani, naime, da je naša primarna intelektualna osobina da smo pogrešivi i time nesposobni da uopšte stignemo do pouzdanog znanja.

Ipak, ako Dž. Soroš i oni koji se slažu sa njegovim esejom, preduzmu ozbiljan napor da saznaju nešto o laissez-faire kapitalizmu, čitajući i proučavajući knjige njegovih vodećih branilaca, oni bi mogli saznati da, umesto da strepe od njega, treba da njegovo uspostavljanje dočekaju dobrodošlicom, i da se pridruže poslu uspostavljanja društva laissez-faire kapitalizma.



*George Reisman je jedan od vodećih američkih liberalnih ekonomista. U svom radu kombinuje uticaje klasične britanske i austrijske ekonomske škole. Predstavlja jednog od najznačajnijih američkih učenika i nastavljača Ludwiga von Mises-a. Među njegovim brojnim delima, izdvaja se monumentalna studija Capitalism, koja predstavlja možda najznačajniji pokušaj u poslednjim decenijama filozofske i ekonomske odbrane načela laissez-faire kapitalizma. Kod nas je od Reismanovih knjiga, do sada prevedena Government against the Economy, u izdanju Global Book-a, pod naslovom Politika protiv privrede (1998).

Prevod: Andreja Vražalić

     Kamaro, nisam stigao da uradim detaljniju analizu, ali ne vidim što te ovo teoretsko pitanje o suštini upotrebne vrednosti toliko pogodilo, da počneš da vređaš? Ovo je najprostija činjenica kojom su se zapadni nobelovci mnogo bavili i pravi odgovor još nije dat.
     Mislim, a verujem da će se bar neke burekdžije složiti, da razmena i kupoprodaja nisu isti pojmovi, pa ispada da pojednostavljeno objašnjenje o razmeni novina i 50 centi nije ni približno dovoljno da objasni slobodno tržište i njegove prednosti, koje su svakako ogromne u odnosu na bilo koje dirigovano tržište. U moje vreme, kad sam ja učio ove pojmove, predmet se zvao "Politička ekonomija", što nije daleko od pameti. Politika je ta koja upravlja modernom ekonomijom i u tom smislu svakako neslobodnim tržištem. Kad bih znao ove odgovore, verovatno bih sedeo u nekoj velikoj svetskoj banci ili instituciji, a ne bih na forumima postavljao teoretska pitanja.

nisam te nicim uvredio, opet procitaj post!
vec sam ti lepo napisao da sa nestrpljenjem ocekujem tvoje objasnjenje!
samo ako vec potezes temu o upotrebnoj vrednosti, ili si strucnjak samo takav ili veze nemas!
ja priznajem, ni izbliza nisam kompetentan da vodim tu raspravu, jel ovo je pre svega pitanje za ekonomsku filozofiju!

01 June, 2007
Dvostruko „hvala“ -- Džon Stosel


Neki ljudi me mrze zato što branim slobodno tržište. Jednom me je neko opsovao na ulici u Njujorku i rekao „Dabogda crk’o!“
Otkud ovo neprijateljstvo prema trgovini? Šta može da bude bezopasnije nego sloboda da čovek trguje s kim god hoće?
Pretpostavljam da neznanje ekonomije navodi mnoge da veruju da, kada dvoje ljudi razmenjuju novac i dobra, jedan dobija a drugi gubi. Ako bogati kapitalisti profitiraju, siromašni i slabi pate.
To je mit.
Koliko puta ste platili 1$ za šoljicu kafe i na kasirkino „Hvala“ odgovorili „Hvala vama“? Pravo bogatstvo ekonomske mudrosti krije se u tom čudnom dvostrukom hvala. Zašto se to događa? Jer vi želite kafu više nego dolar a radnja želi dolar više nego kafu. Oboje dobijate.
Ekonomisti odavno razumeju da dvoje ljudi trguje jer svako od njih želi ono što drugi ima više nego ono što sam ima. U glavi svakog od njih, stvari koje razmenjuju imaju nejednaku vrednost. Ali ovo znači da oboje dobijaju, jer daju nešto što žele manje za nešto što žele više. Jednostavno nije istina da jedan dobija a drugi gubi. Da je tako, gubitnik ne bi trgovao. To je win-win situacija, ili kako to kažu ekonomisti, igra sa pozitivnom sumom.
Upravo to se događa svaki put kada se dvostruko hvala čuje u prodavnici ili restoranu.
Nebitno je što želite da cena kafe bude niža. Svi mi želimo da cene svega budu niže (izuzev cene onoga što sami prodajemo, bilo da su to naši proizvodi ili radna snaga). Ono što je bitno to je da ste kupili kafu za dolar.
Situacija je potpuno ista i ako kafu kupite od nekoga iz drugog grada ili druge savezne države. Ne menja se čak ni ako je kupite od nekoga iz druge zemlje.Zato me zabrine kad čujem političare da kažu „Ja verujem u slobodnu trgovinu, ali to mora da bude poštena trgovina“. Ovo je citat predsedničkog kandidata Majka Hakabija, bivšeg guvernera Arkanzasa.
„Poštena trgovina“ je šifra za protekcionizam maskiran u osvetu prema drugim zemljama koje možda praktikuju protekcionizam, i to što čak i republikanci govore o „poštenoj“ a ne o „slobodnoj“ trgovini predstavlja loš znak.
Mi treba da praktikujemo slobodnu trgovinu bez obzira na to šta rade drugi. Zašto? Zato što je sloboda dobra sama po sebi. To što strane vlade žele da naude svojim građanima nije razlog da naša vlada naudi nama.
Ljude koji žive u različitim zemljama deli politička granica, ali granice su istorijski incidenti ili ishodi arbitrarnih odluka političara. Političke granice su ekonomski irelevantne. Ako ih ostave na miru, ljudi trguju preko granica između zemalja isto kao što trguju preko granica saveznih država. Trgovina je trgovina. I kupac i prodavac su na dobitku. „Hvala.“ „Hvala vama.“
Ako vas brine trgovinski deficit sa, na primer, Kinom, zamislite da Kina postane 51. savezna država. Istog momenta bismo potpuno zaboravili na takozvani trgovinski deficit. Koga je briga da li Njujork ima trgovinski deficit sa Pensilvanijom? Kao što je pisao Adam Smit, „Ništa ... ne može biti apsurdnije nego ova cela doktrina trgovinskog bilansa.“
Šeldon Ričman diskutuje o ovim idejama u magazinu The Freeman, pa kaže, „U stvarnosti, ne postoji uvozna i izvozna roba. Postoji samo ono što ja proizvodim i ono što svi drugi proizvode. ... Vrlo malo ljudi bi želelo da živi koristeći samo ono što su sami u stanju da proizvedu.“
Kada jednom izaberemo da trgujemo umesto da sve što nam treba pravimo sami, sve o čemu ostaje da diskutujemo je kolika treba da bude zona slobodne trgovine. Pošto je trgovina uvek obostrano korisna, odgovor je: Što veća zona slobodne trgovine, to bolje.
Globalna je najbolja.

    Nisam nikakav ekonomski stručnjak, niti pretendujem da budem, jer bih onda od tog znanja živeo, a ne od znanja elektronike i medicine, ali sam mnoge stvari u životu napravio od nule i svojim umnim i fizičkim radom im dao upotrebnu vrednost. Za mene, to je jedina ispravna ekonomska filozofija i jedini način da čovečanstvo ide napred, a ne nikakvo spekulativno pravljenje vrednosti iz ničega. Puno sam pratio razvojni put Gyerg Sersh-a sticajem okolnosti što sam svoje aktivnosti razvijao u zemljama u kojima je i on svoje nekako istovremeno, pa sam pohvatao konce o njegovim vezama sa engleskoim dvorom, o čemu sam već pisao na jednoj temi. NJegova (njihova) početna teza i program o otvorenom društvu se, kao i sve ideje koje imaju skrivenu nameru polako ali sigurno pretvara u svoju suprotnost, tj. prihvatanjem od malih preduzetnika, otvoreno društvo (čitaj otvoreno tržište koje se u suštini krije iza otvorenog društva, a u stvari pokušava da i vanekonomske mehanizme stavi u svoje ruke radi upravljanja nacijama) postaje opasno za njegove zagovornike, jer će pametni ljudi shvatiti ovu paralažu i početi stvarno da grade otvoreno, ali od njihovih uticaja oslobodjeno, društvo.

nadam se da si procitao tekst koji sam postavio o njemu!
ako nisi, moja je preporuka da ga procitas jel ni izbiliza nije gubljenje vremena!
to njegovo "otvoreno drustvo i trziste" ima ko zna kakvo znacenje!
u tekstu se vidi da je i on jedan od protivnika slobodnog trzista i drustva! to je prljav igrac i on i njemu slicni su takodje veliki problem koncepta globalnog slobodnog trzista.
a sto se tice njegovog bogatstva, spekulanti uvek dobro zarade. i to je deo nauke!
njegov sin je danas na celu jednog od hedz fondova u americi i medju najplacenijim ljudima je na svetu!

   Na nesreću celog sveta...

Potrošački etnocentrizam
Danijela Starčević, Ekonomist

Ljudi su u društvenom životu istovremeno pripadnici većeg broja društvenih grupa. Nekada smo svesni značaja i uticaja koji ova ili ona pripadnost ima na naš način razmišljanja i ponašanje. Ipak, da li tome pridajemo veliki značaja kada su u pitanju i neke svakodnevne, naizgled manje bitne stvari, kao što je kupovina?

Otputujmo na tren u daleku Kinu i pokušajmo da zamislimo sledeću situaciju: U kineskom gradu Nanjing, Yhang Li, četrdesetogodišnja službenica, primila je dodatni novčani bonus. Odlučuje da ovim novcem kupi CD plejer za svoju porodicu. Ulazi u veliki tržni centar i nađe se pred velikim izborom CD plejera. Na svakom od njih se nalaze: cena, tehnički podaci, robna marka i zemlja porekla. Yhang Li jedva sužava izbor na Bulong (domaću robnu marku), Gold Star (Made in Korea) i Sony (Made in Japan). Kome će se carstvu privoleti? Na scenu stupaju mnogi faktori koji utiču na konačni ishod: kupovna moć, imidž zemlje porekla, imidž robne marke, stav potrošača prema zemlji porekla (Yhang Li živi u Nanjingu, gradu koji je pretrpeo stravičnu okupaciju Japanaca za vreme II svetskog rata). Dakle, selekcijom u okviru koje Goldstar "gubi poene" zbog lošije reputacije Koreje kao zemlje porekla, Sony i pored epiteta prestižne robne marke zaostaje zbog animoziteta prema Japanu (Yhang Li ne želi da "išta japansko" bude u njenoj kući) – Bulong pobeđuje. Jedna stvar je prevagnula – Bulong je domaći, domaća robna marka. I naše putešestvije se isplatilo – stigli smo do potrošačkog etnocentrizma.

Da li je moralno kupovati strano?

Prvi put se potrošački etnocentrizam pominje u istraživanjima sprovedenim u Americi, gde se govori o uverenjima američkih potrošača vezanim za prikladnost, moralnost kupovine stranih proizvoda (Shimp, Sharma). Možda ovo i ne treba da nas čudi, jer je svojevremeno u Americi bila aktuelna marketinška kampanja "Crafted With Pride in U.S.A." Najslobodniji prevod bi bio "Sačinjeno s' ponosom u Americi". Kampanju su pokrenuli predstavnici američke tekstilne industrije, usled snažnog prodora uvoznog tekstila koji se prodavao po puno povoljnijim cenama, a po kvalitetu je mogao da parira domaćem. Cilj kampanje je bio da se kod američkih potrošača probudi svest o značaju zemlje porekla, po principu "Sa jedne strane Amerika, a sa druge – sve ostale zemlje" i da se postave osnove za dugoročnu strategiju kupovine američkih proizvoda. "Karta" na koju su igrali je bio potrošački etnocentrizam. Naime, sa stanovišta etnocentričnih potrošača je kupovina stranih proizvoda pogrešna, čak nemoralna, jer šteti domaćoj ekonomiji, uzrokuje nezaposlenost i nepatriotski je čin. Kod potrošača kod kojih je potrošački etnocentrizam jako izražen proizvodi drugih zemalja su objekti preziranja. Oni se ne ocenjuju po njihovim realnim kvalitetima. Sa druge strane, neetnocentrički nastrojeni potrošači sve proizvode vrednuju prema njihovim objektivnim karakteristikama, bez obzira na zemlju porekla.

Istraživanja potrošačkog etnocentrizma su pokazala da je izraženost potrošačkog etnocentrizma povezana ne samo sa procenom kvaliteta uveženih proizvoda, već i sa spremnošću na kupovinu uvoznih proizvoda (Sharma, Shimp, Shin, 1995). Potrošači kod kojih je jako izražen potrošački etnocentrizam ocenjuju negativnije strane proizvoda, smatraju da su oni lošijeg kvaliteta u poređenju sa domaćim i retko ih kupuju. Etnocentrični potrošači preferiraju domaće proizvode ne samo zbog ekonomskih ili moralnih ubeđenja, nego zato što oni iskreno veruju da su proizvodi proizvedeni u njihovoj zemlji zaista najbolji.

Ko više voli domaće proizvode?

U skladu sa prethodnom pričom, možda ne čudi što je u Americi utvrđena preferencija američke robe kod američkih potrošača. Domaću robu više vole i Nemci, Francuzi, Japanci (Shimp, Sharma, 1987, Netemeyer, Durvasula, Lichtenstein, 1991, prema Klein i saradnici, 1998).

Neke situacije prosto pogoduju "razvoju" potrošačkog etnocentrizma. U situacijama kada su potrošači uvereni da je njihova lična dobrobit, kao i dobrobit nacionalne privrede, ugrožena uvozom - potrošački etnocentrizam je jako izražen. One grupe čiji je način i kvalitet života osetljiviji na promene vezane za stranu konkurenciju imaju više rezultate na skali potrošačkog etnocentrizma. Tako je niža socioekonomska klasa najetnocentričnija, za njom sledi donja srednja, a najmanji stepen etnocentrizma pokazuje gornja srednja klasa (Sharma, Shimp, Shin, 1995).

Ako se u pogledu potrošačkog etnocentrizma uporede starija i mlađa radnička klasa, primećuje se da starija radnička klasa izražava jake etnocentrične tendencije. Ne čudi da je kod starije radničke klase prisutnija svest o mogućnosti gubitka posla zbog strane konkurencije i nemogućnosti da pronađu nov posao. Potrošački etnocentrizam je negativno povezan sa obrazovanjem i zaradom ispitanika. Dakle, izraženiji je kod niže obrazovanih ispitanika i onih koji imaju niska primanja (Sharma, Shimp, Shin, 1995, prema Klein i saradnici, Shimp, Sharma, 1997).

Da li vam sve ovo zvuči poznato? Kako da odolimo pitanju: Gde smo tu mi? Da li je kod nas izražen potrošački etnocentrizam i u kojoj meri? Odgovore možemo potražiti od marketinških agencija koje se već uveliko bave ovim pitanjem. Rezultati manjeg istraživanja (Starčević) u kojem je korišćena CET skala (skala koja se koristi za merenje izraženosti potrošačkog etnocentrizma), prilagođena našoj populaciji (Petrović, Kovačević) govore da nije "to ta slamka" za koju bi se mogli uhvatiti. Kod domaćih potrošača potrošački etnocentrizam nije izražen u velikoj meri. Naravno, ovi rezultati nisu reprezentativni, ali mogu biti indikativni. Kao da su potrošeni neki ranije korišćeni krediti vezani za koncept "naše", kada se o dugoročnim posledicama nije razmišljalo. Ili, pak, potrošački etnocentrizam sam po sebi nije dovoljan. Ostaje, naravno, velikim agencijama koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja da daju svoje rezultate, kao i tumačenja.

Kada imamo na umu da "potrošački etnocentrizam daje individui osećaj identiteta, pripadnosti, kao najvažnije shvatanje koja kupovina je prihvatljiva za grupu, a koja nije" (Sharma, Shimp) shvatamo da potrošački etnocentrizam može biti vešto korišćeno oružje u marketinškim kampanjama.

Dug je put ka "globalnom selu", gde pripadnost različitim grupama neće biti toliko važna. Možemo da pretpostavimo koje su prednosti na društveno-ekonomskim poljima zbog kojih bi život u njemu nekima odgovarao, a nekima ne. Možda smo napravili jedan korak ka tome da shvatimo zašto mnogima ne bi išao u korist.

Ne mešajte etnocentrizam i nacionalizam

Potrošački etnocentrizam predstavlja konstrukt kojim se objašnjavaju i proučavaju stavovi potrošača prema stranim proizvodima. Potiče iz opštijeg pojma etnocentrizma, koji predstavlja tendenciju ljudi da vide svoju grupu kao centar univerzuma, da posmatraju druge socijalne grupe iz perspektive grupe kojoj pripadaju. Odbojne su im osobe čija se kultura razlikuje od njihove. Simboli i vrednosti njihove etničke ili nacionalne grupe predstavljaju predmet ponosa, dok su simboli ostalih grupa predmet prezira (Booth 1979, Worchel, Cooper, 1972, Levin, Campbell, 1972, prema Shimp, Sharma, 1987). Ne treba ga mešati sa nacionalizmom, značajem nacionalne pripadnosti. Jedino zajedničko što ima sa njima jeste pripadnost određenoj grupi.

CEFTA u Srbiji čeka poslanike
14:38 | Izvor: B92
Beograd -- Sporazum o zoni slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi, poznatiji kao CEFTA sporazum, danas je stupio na snagu i u Hrvatskoj.

Usvajanje CEFTA sporazuma u Srbiji tokom septembra?

Međutim, van ove trgovinske zone i dalje ostaju Srbija i Bosna i Hercegovina. Parlamenti ove dve zemlje još nisu ratifikovali Sporazum i njihovo uključenje u zonu sa liberalnijim uvozno-izvoznim uslovima i dalje se očekuje. Predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić najavio je da će se CEFTA sporazum naći na dnevnom redu, odmah po povratku poslanika sa letnje pauze - narednog utorka.

Posle usvajanja CEFTA sporazuma u Skupštini, u zonu slobodne trgovine uključiće se i Srbija. Prema najavama vlasti, to bi trebalo da se desi tokom septembra. Srpski proizvodi tada će imati lakši pristup tržištima Makedonije, Hrvatske, BIH, Crne Gore, Albanije i Moldavije.

Ukoliko kašnjenje priključenja bude samo mesec ili dva u odnosu na ostale, to ne bi bilo dovoljno da kompanije drugih zemalja zauzmu čvrste pozicije na stranim tržištima, ali zaostajanje svakako šteti međunarodnom ugledu Srbije, ocenjuje Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište.

"Naravno, investitori izbegavaju da ulaze u zemlje koje izbegavaju da uđu u zone slobodne trgovine i uopšte u evroatlantske integracije kao mnogo rizičnije. Pretpostavlja se da ako neka zemlja kasni u nekom procesu ima neke razloge za to, kao i da ne postoji politička volja, tako da gubitak možda bude malo veći nego samo za pukih mesec dana", kaže Prokopijević.

On ističe da će najveću korist od sporazuma CEFTA najverovatnije imati proizvođači agro-industrijskih proizvoda. Prehrambene namirnice su u Srbiji jeftinije nego, na primer, u Hrvatskoj i Crnoj Gori, tako da bi trebalo očekivati da srpska hrana ima dobar prolaz u okolnim zemljama. Naši izvoznici su spremni, ali se nažalost još čeka da sporazum bude ozvaničen , kaže za B92 direktorka Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Vesna Perić i dodaje da trećina izvoza Srbije u ovom trenutku ide upravo na tržišta članica sporazuma CEFTA.

"Prvi su poljoprivredni proizvodi, naše voće, tu smo ipak za sada najbolji. I druge industrije imaju potencijala. To će takođe dobro uticati na nivo stranih investicija budući da će sertifikati o poreklu robe biti mnogo dostupniji i za izvoz na tržište Evropske unije. Nažalost, to što mi sve radimo u poslednjem trenutku nije dobro za Srbiju i ne šalje dobar signal, ali mislim da ćemo ipak naići na razumevanje", kaže Perićeva.

Stvaranje zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi predstavlja uvod u otvoreno tržište nalik onom u Evropskoj uniji. Zemlje potpisnice sporazuma CEFTA bi ulaskom u Uniju dobile pravo slobodnog pristupa tržištu zemlja Evropske unije, kao što je primer Bugarske i Rumunije koje su bile članice tog sporazuma samo nekoliko nedelja, pre ulaska u Evropsku uniju 1. januara ove godine.

Istorija monopola u Srbiji:
Političke i patriotske marže
deo članka koji je napisao Dimitrije Boarov u Vremenu

Po kuloarima je veoma raširena priča da Miroslava Miškovića najviše jure Amerikanci, ali još nije jasno zbog čega tačno. Teško je, naime, pretpostaviti da njih toliko muči činjenica da se Mišković suviše brzo i mnogo obogatio dok su ovde carevali "bengalski tigrovi" ili da ih zgraža utisak da on liči na srpskog Rokfelera, koji je pre 96 godina bio najkrupnija žrtva čuvenog Šermanovog zakona protiv trustova (iz 1890. godine)

Nervozne, preteće reakcije Delta grupe protiv optužbi za monopolizaciju trgovine u Beogradu i njen spor sa Komisijom za zaštitu konkurencije, zatim navodno bahato, gotovo "patriotsko" ponašanje Miroslava Miškovića, vlasnika ovog trgovinskog lanca, prema nekim novinarima "Politike", ipak ne objašnjavaju potpuno tekuću kampanju koja se protiv njih vodi – sličnom retorikom, a sa programski prilično različitih strana naše društvene scene. Čak ni Miškovićeva gorka, optužujuća epistolarna polemika sa Čedomirom Jovanovićem o tome ko je imao kakvu ulogu u poznatom kidnapovanju u Novom Beogradu i u podeli otkupnine, u suštini, ipak, još ne razjašnjavaju potpuno zagonetku da li je u svemu tome na dnevnom redu jedno pretežno ekonomsko ili pak isključivo političko pitanje, te da li je reč o unutrašnjim ili spoljnim poslovima, koji celu stvar teraju napred.
Naime, po kuloarima je veoma raširena priča da Miroslava Miškovića najviše jure Amerikanci, ali još nije jasno zbog čega tačno. Teško je, naime, pretpostaviti da njih toliko muči činjenica da se Mišković suviše brzo i mnogo obogatio dok su ovde carevali "bengalski tigrovi" ili da ih zgraža utisak da on liči na srpskog Rokfelera, koji je pre 96 godina bio najkrupnija žrtva čuvenog Šermanovog zakona protiv trustova (iz 1890. godine)
Kao što je poznato, Džon Rokfeler, mladi knjigovođa iz Klivlenda, sa 26 godina počeo je svoj mali kapital da ulaže u naftu i transport nafte (putem željeznice i naftovoda), pa je 1870. godine osnovao, kasnije famoznu, Standard ojl kompaniju. Ona će tek kroz pola veka neometane ekspanzije, 1911. godine, po presudi Vrhovnog suda SAD, a po osnovu spomenutog antimonopolskog zakona, biti osuđena na deobu. Tada je Rokfeler, po naredbi države, morao svoju kompaniju da "dekomponuje" na pet firmi, pa su nastali: Eso (ECCO), Mobil, Galf, Teksako i Sokal (kasnije nazvan Ševron). Šta se postiglo ovom "sudskom demonopolizacijom"? Postiglo se to da su ovih "pet sestara", sa još "dve sestre" iz Velike Britanije (Rojal šelom i Britiš petroleumom), nastavile suvereno da vladaju svetskim tržištem nafte sve do pada Berlinskog zida, kao klub "sedam sestara", jer je nafta bila suviše blizu strateškim političkim interesima SAD. Ipak, bilo je nekog efekta od sudske osude: nijedan Rokfeler se kasnije nikad nije kandidovao za predsednika SAD (mada je jedan bio i potpredsednik).

TRGOVCI I HAJDUCI: Ukoliko je gužvu oko Miškovićeve Delte, koja navodno sama raspolaže sa 55 odsto maloprodaje u Beogradu, doista izazvao strah od monopolizacije u srpskoj trgovini, to jest maloprodaji robe najšire potrošnje (koja obično nameće prevelike marže, vrši pritisak na proizvođače-dobavljače, sužava izbor robe, iskrivljuje kriterijume ulaganja, silno bogati vlasnike i širi zarazu korupcije u političkim vrhovima), rasprava bi se morala usmeriti ka rupama u samom sistemu koje takvu monopolizaciju omogućavaju. To doista u prvi plan i ističu i neki od Miškovićevih kritičara, ali glavne poene ipak sakupljaju oni koji igraju na staro podozrenje malih ljudi Srbije prema trgovcima, ovde obično najbogatijim i politički najuticajnijim ljudima, "koji piju krv sirotinji".

Uostalom, i sama činjenica da je u Srbiji (navodna) borba protiv monopola i u istorijskom smislu duga koliko i njena moderna politička istorija – upućuje na zaključak da su ekonomski i politički sistemi koji su ovde delovali uglavnom menjali ideološke zastave i personalno vođstvo, a da je privredni sistem večito bio sličan u jednoj stvari – to jest, uvek je bio alergičan na višak konkurencije na tržištu, pogotovu kada je ona dolazila spolja. Možda i zbog toga što su "modernu Srbiju" u XIX veku i stvarali i utvrđivali – ili trgovci, ili hajduci koji su brzo postajali trgovci.

Koliko su od samih početaka naše državnosti srpski trgovci bili uticajni u političkom životu Srbije i koliko su bili skloni monopolizaciji može se pokazati na hiljadu primera. Evo jednog koji je do danas zaboravljen. Gotovo sve do polovine XX veka u Srbiji su (čak i kada je osnovana SHS država) bili na snazi zakoni koji nisu dozvoljavali slobodno osnivanje prodavnica po selima (uprkos proglašenja načela slobode trgovine, 1838. godine). Tako, konkretno, prema Zakonu o seoskim dućanima iz 1870. godine, "seoski dućani ne mogu biti ni u jednoj opštini, ni kod crkve ili manastira, ako ta opština, crkva ili manastir nisu udaljeni od varoši ili varošica na 4 sata rastojanja" (član 2) i u njima se mogu prodavati "samo oni espapi i proizvodi koji su mesnim i okolnim žiteljima od preke potrebe" (član 4). Treba li ovom zakonskom citatu dodavati ikakvu opasku o tome kako on upućuje na zaključak da su gradski trgovci kontrolisali Narodnu skupštinu i Ministarski savet ondašnje Srbije, pa su zakonom suzbijali sitnu konkurenciju.

RADIKALI I BANKROT: Ipak, bez obzira što su beogradski trgovci imali načina ne samo da koče razgranavanje konkurencije, nego i da spreče bezmalo sve poreske reforme u drugoj polovini XIX veka, koje su bile usmerene na premeštanje poreskih tereta sa glavarine na poresku snagu, glavni monopolisti na srpskom tržištu su prvo postali stranci. Na primer, kada je 1881. godine izgrađena prva pruga u Srbiji (Beograd–Vranje), prema ugovoru o monopolskoj eksploataciji, koji je srpska država potpisala sa stranim društvom koje je upravljalo prugom (Orijentalne željeznice), ono je imalo pravo na pet odsto interesa na obrtni kapital, dva odsto amortizacije, dva odsto bruto dohotka, dodatke za vanredne vozove i naknadu štete od više sile. Ukoliko bi na dva voza dnevno imalo gubitke po tarifi koju je odobravala srpska vlada – stranom društvu se moralo davati obeštećenje. Već ove odredbe u ugovoru o monopolu na željeznici jednostavno pokazuju da pitanje monopolske "marže" nije jednostavno, to jest da je efektivna bruto-marža složena kategorija.

Stranci su kasnije monopolisali i promet osnovnih industrijskih proizvoda u Srbiji, pa su Pašićevi radikali na kampanji za oduzimanje monopola iz stranih ruku učvršćivali popularnost u narodu. Najveći borac protiv stranih monopola, koje je Srbija stranim bankama obično davala kao garanciju za uzete zajmove, bio je radikalski finansijski ministar dr Mihailo Vujić. Kada je strano društvo koje je imalo monopol na promet duvana, 1887. godine, doista drsko "iskazalo" godišnji gubitak i zatražilo od Vlade Srbije da joj se on pokrije, Vujić je naprasno pronašao nekoliko razloga za raskid ugovora i strano društvo se moralo povući, ali Srbija od toga nije imala naročite koristi, jer je monopol preuzela "Kragujevačka kompanija" u kojoj su akcionari bili stranački sponzori, koji su povećali otkup domaćeg duvana, ali i svoju maržu – pa državni prihod ne samo da nije rastao, nego je država to preduzeće još morala spasavati od skandaloznog bankrotstva, kada je zapalo u finansijske teškoće.
ŽIVOT BEZ MARŽE: I između dva svetska rata ekonomska istorija je uočila u Srbiji raznovrsno "monopolsko ponašanje". Spomenimo samo poznati "električni rat" u Novom Sadu, između 1931. i 1937. godine. Naime, dugoročne koncesije za proizvodnju i prodaju struje u Vojvodini, vremenom su prešle iz ruku mađarskih vlasnika u vlasništvo američkih i švedskih firmi – a u unosnu elektrifikaciju su hteli da se uključe i domaći ulagači i mali posednici, pa su u građanima-potrošačima, kojima je cena lokalne struje bila visoka, dobili patriotski opredeljene saveznike. Od ekonomskog, to jest monopolskog, stvoreno je političko-patriotsko pitanje. (Jednostavno, uz monopole uvek ide patriotizam.)

U suštini, i Vladi Kraljevine Jugoslavije (posle šestojanuarskog udara 1929) nisu smetali monopoli kad su bili državni ili kraljevski (na šibice), nego monopoli u privatnim ili stranim rukama. Tako je, kada je do ovih meridijana stigla svetska ekonomska kriza (1931. godine), osnovano državno Privilegovano A.D. za izvoz zemaljskih proizvoda (zloglasni PRIZAD), koje je trebalo da centralizuje i monopolizuje trgovinu osnovnim životnim namirnicima, kako bi, navodno, bilo sprečeno njihovo poskupljenje za siromašno građanstvo. Sledio je, u stvari, državni izvozni monopol za pšenicu, kukuruz i uljarice ("žitni režim"), koji je podupiralo zakonsko fiksiranje cena otkupa poljoprivrednih proizvoda na domaćem tržištu, a one su određivane na znatno nižem nivou od onog na svetskom tržištu. Ova monopolizacija je, naravno, rezultirala znatnim budžetskim "maržama", ali i još bržim padom privredne aktivnosti.

Slično spomenutom PRIZAD-u, komunisti su posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, osnovali još gori "Poljopromet", a potom i "Drvopromet", "Vunopromet", itd. U prvom propisu o trgovini 1946. godine, komunistima-zakonodavcima omakla se i klauzula da trgovci ne smeju uvećavati cenu robe koju su kupili radi preprodaje – to jest, marža je bila zabranjena? Rečju, u totalnom državnom monopolu, marža ne samo da nije bila monopolska, nego nije ni postojala, što je naravno bilo apsurdno i što je širilo teške nestašice? Ceo socijalizam se može oceniti kao sistem monopola, ne samo političkog nego i ekonomskog. Valjda je zato i propao, kada se za njegovo održanje više nije moglo dodavati ni sile, ni propagande, ni nacionalnih ciljeva.

Kada je posle privredne reforme 1965. godine u SFRJ uveden "tržišni socijalizam" i kada su trgovačka preduzeća osumnjičena da u maloprodajne cene ugrađuju prevelike marže, što je tobože izazivalo inflaciju, pokušalo se da se marže odrede zakonom ili uredbama (ostatak ove prakse imamo i danas u trgovini sa derivatima nafte). Bilo je i pokušaja da se ograniči broj posrednika (na dva ili tri) u veletrgovini, kako svaki učesnik u trgovačkom lancu ne bi zaračunavao svoju maržu – a one su se kumulirale u završnoj ceni. Svi ti pokušaji su bili uzaludni, jer su zabrane izigravane na različite načine – a problem stalne inflacije u suštini i nije bio u trgovini nego u netržišnom sistemu i centralnoj banci (kao i emisionoj, i investicionoj, i komercijalnoj banci).

I danas se, u slučaju Delte, raspreda da li je ova kompanija zloupotrebila svoj dominantni položaj na maloprodajnom tržištu Beograda, tako što zahvata preveliku maržu, ili je uvećava kroz različite oblike pritiska ili na dobavljače ili na potrošače. Ta diskusija je u suštini besmislena, jer je najefikasniji lek za obezbeđivanje neke "ravnotežne marže" (ma šta to značilo) u konkurenciji među trgovcima. To bi teorijski trebalo da znači da bi vlada Srbije, ili vlada Beograda, ili nekog drugog grada, ako smatra da trgovac sa dominantnom pozicijom na njenom tržištu zloupotrebljava svoj položaj, pa obračunava prevelike marže – trebalo "nepatriotski" hitno da ukloni sve barijere za dolazak novih trgovaca na to tržište, a oni bi, opet teorijski, trebalo tu da se pojave upravo privučeni velikim maržama dotadašnjeg monopoliste. U realnom životu sve to se odvija nešto drugačije – pa otuda i toliko vatre oko položaja jedne kompanije koja je postala prevelika za Srbiju, a preslaba da, sa starim "brendom" Srbije na leđima usamljenog vlasnika, koji se obogatio još u Miloševićevim vremenima, krene u ozbiljniju regionalnu ekspanziju.