Šlifenov plan
 
Šlifenov plan je strateški plan nemačkog generalštaba za pobedu na zapadnom frontu protiv Francuske. U prvom mesecu Prvog svetskog rata plan se izvršavao skoro do pobede nad Francuzima. Međutim francuski kontranapad na predgrađima Pariza u Prvoj bici na Marni okončao je nemačku ofanzivu i osigurao je godine rovovskog ratovanja. Kontraverzni plan je ostao tema sporova istoričara i vojnih analitičara.

Pregled

Šlifenov plan nosi ime po svom autoru grofu Alfredu fon Šlifenu. Plan je pretpostavljao brzu mobilizaciju, zanemarivanje neutralnosti Belgije i Luksemburga i snažan prolaz nemačkog desnoga krila kroz Belgiju i severnu Francusku u jugozapadnom smeru. Za to vreme bi se održavala defanzivna pozicija na centralnom delu i na levom krilu u Loreni, Mozelu i Vogezima. Osnovni smisao plana je da se u ratu na dva fronta pobedi tako da se najpre brzo pobedi na Zapadu pre nego što Rusija može mobilizovati i dopremiti svoju vojsku do Istočne Pruske. Plan je predviđao 39 dana do pada Pariza. Pariz nije trebao biti zauzet, nego je desno krilo nemačke armije trebalo proći zapadno od Pariza. Ideja plana nije bila da se zauzmu gradovi ili industrija, nego da se zarobi većina francuske vojske i Francuska prisili na predaju, što je ponavljanje strategije kojom je poražena Francuska u Francusko-pruskom ratu.

Plan je napravljen posle sporazuma o Antanti između Francuske i Velike Britanije. Kajzer Vilhelm II Nemački je zahtevao od načelnika generalštaba Alfreda fon Šlifena da osmisli plan o ratu na dva fronta. Od decembra 1905. fon Šlifen je predstavljao plan. Šlifen i Helmut fon Moltke Mlađi bili su zavedeni moguđnošću da eventualno izvrše dvostruko okruženje cele francuske vojske desnim krilom , koje bi dolazilo sa severa i zapada i levim krilom sa istoka. Inspiracija je bila čuvena Hanibalova bitka kod Kane 216. pne. Šlifenov plan je na neki način bio strateško obnavljanje Hanibale taktike koristeći napredak komunikacija i transporta.

Politički nedostatak plana je da je sadržavao invaziju neutralnih država Belgije i Nizozemske. Plan je predviđao izuzetno sporu rusku mobilizaciju, zbog loše železnice. Nakon brze pobede nad Francuskom nemačke snage bi prema planu bile prebačene na istočni front. Po planu 91% vojske je trebao biti poslan u Francusku, a samo 9% prema Rusiji. Cilj je bio da se Francuska pobedi za 6 nedelja, za koliko je Rusiji potrebno da mobilizira vojsku. Posle pobede nad Francuskom vojska bi bila prebačena na istočni front, pre nego što bi Rusija mogla sakupiti snage za napad.
 
Modifikacije plana 1911.

Nakon penzionisanja fon Šlifena Helmut fon Moltke Mlađi je postao načelnik nemačkog generalštaba. Fon Moltke je smatrao da je plan previše riskantan. Plan osmišljen 1905. postao je deo načina razmišljanja generalštaba, tako da ga fon Moltke nije mogao odbaciti. Umesto toga odlučio je da ga modifikuje. Helmut fon Moltke Mlađi je odlučio da desnom krilu, koje je trebalo napasti Francusku sa severa ne da toliko vojske, nego da bude više vojske u Alzasu i Loreni i na ruskoj granici. Druga promena je bila da nemačka vojska ne prolazi kroz Nizozemsku, nego samo kroz Belgiju. Te promene su postale predmet debata. L.C.F. Terner smatra da je tim značajnim promenama Moltke osudio kampanju na propast, jer je oslabio glavnu ofanzivu. Nije dao pravu šansu da se francuska armija brzo porazi i zato se sve zaglibilo u rovovskom ratovanju. Pošto se nije išlo kroz Nizozemsku stvorila se velika gužva na nemačko-belgijskoj granici. Neposedovanje holandskih železnica je stvorilo probleme u snabdevanju.

Šlifenov plan u akciji i njegov neuspeh

Postoji pet glavnih razloga neuspeha Šlifenovog plana
Belgijski otpor. Iako je Belgijska vojska bila deset puta manja od nemačke usporila je nemačko napredovanje. Nemci su koristili haubice zvane "Debela Berta" da razaraju bejgijske tvrđave. Belgijanci su stalno predstavljali pretnju nemačkim linijama snabdevanja
Prisustvo Britanskog ekspedicionog korpusa . Posle rata je otkriveno da mnogi nemački generali i političari nisu verovali da će Velika Britanija ući u rat. Ipak su ušli zbog straha od nemačke ekspanzije i ugovora sa drugim državama. Iako je Britanski ekspedicioni korpus bio neprekidno u povlačenju tokom avgusta pružio je dovoljno otpora nemačkoj prvoj armiji pod komandom generala Aleksandra fon Kluka da je pomogao da fon Kluk odustane od plana. Fon Kluk je skrenuo jugoistočno, što nije bilo predviđeno planom. Zbog toga je izložio svoje desno krilo i sve to je dovelo do čuda u Prvoj bici na Marni.
Brzina ruske mobilizacije. Rusi su se kretali brže nego što se očekivalo, tako da su iznenadili Nemce brzinom, kojom su se našli u Istočnoj Pruskoj. Ta ruska prethodnica nije predstavljala opasnost, ali je Nemce zabrinula brzina dopremanja ruskih trupa, pa su morali da povuku još vojske sa zapadnog fronta, da bi ojačali istočni front. Ta vojska nije bila potrebna, jer su te trupe bile u prolazu preko Nemačke tokom bitke kod Tanenberga u kojoj je Nemačka pobedila. Ali to je oslabilo desno krilo značajno za Šlifenov plan.
Francuske železnice. Zbog gubljenja vremena sa Belgijancima i Britancima Francuzi su dobili dovoljno vremena da prebacuju svoju vojsku iz Alzasa i Lorene. Nemci su potcenili francuske železnice i brzinu sa kojom mogu prebacivati vojsku. Kad je nemačka vojska ulazila sa severa u Francusku već ih je čekao veliki deo francuske vojske.
Promena saveznika Centralnih sila. Italija i Rumunija su se smatrale kao saveznici Centralnih sila, ali kad je izbio rat Italija i Rumunija su ostale neutralne. Šlifenov plan je računao na njih kao saveznike.

Neuspeh Šlifenovog plana rezultovao je u Prvoj bici na Marni u septembru 1914. , zatim u rovovskom ratu sa stalnim linijama fronta i u ratu Nemačke na dva fronta. Ono što se zapravo dogodilo je obratni Šlifenov plan. Ruska armija je mnogo lakše slomljena od zapadnih saveznika,a Nemačka je smatrala Rusiju opasnijom od zapadnih saveznika. Zapadni saveznici su bili bolje opremljeni od Centralnih sila ili od Rusije.

Kritika

Postoje istoričari kao David Fromkin, tvrde da Šlifenov plan zapravo nije bio plan nego memorandum. Fromkin je tvrdio da memorandum iz 1905. nije nikad razrađen u operativni plan. Tvrdi da je zapravo fon Moltke smatrao da je to puni operativni plan. Britanski vojni istoričar Džon Kigan kritikuje izostanak realizma o brzini kojom je nemačko desno krilo trebalo proći kroz Holandiju i Belgiju i stići do Pariza na vreme. Smatra da bez obzira kuda se išlo nije bilo dovoljno cesta za toliku vojsku, koja je trebala doći do Pariza na vreme.

Dodatne činjenice
Izostanak Helmuta fon Moltkea sa zapadnog frontra bilo je krucijalno, iako ne odlučan faktor za neuspeh plana. Komunikacije su bile loše, a nemačka vojska je slala nešifrovane poruke, pa su Francuzi znali kuda će dalje Nemci krenuti.
Moltke se bojao slabosti na području Alzasa i mogućnosti da Francuzi prodru kroz nemačko levo krilo, ako ima malo vojske. To je inače bio deo Šlifenovog plana, po kome se moglo žrtvovati malo nemačkog teritorija na kratku stazu, da bi se odlučno pobedila francuska vojska. Moltke nije želeo da riskira, pa je povukao nekoliko divizija sa desnoga krila na levo krilo.
Krutost Šlifenova plana je takođe predmet kritika. Plan je predviđao poraz Francuske za 42 dana. Pošto su imali precizan plan nemački generalštab nije mogao improvizovati tokom rata. S druge strane general fon Kuk je napravi o odluku da skrene jugoistočno, umesto da po planu nastavi kraj Pariza. Nemački generali su učeni da misle sami za sebe, tako da je ta odluka imala ortodoksni vojni smisao, ali je time sprečeno da Nemci započnu bitku opkoljavanja Pariza.

Literatura
Foley, Robert Alfred von Schlieffen's Military Writings. London: Frank Cass, 2003.
Fromkin, David, Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914? New York: Vintage Books, 2004. ISBN 0-375-72575-X
Landa, Manuel de. War in the Age of Intelligent Machines. 1991.
Mombauer, Annika, Helmuth von Moltke and the Origins of the First World War (Cambridge: Cambridge University Press, 2005).
Ritter, Gerhard The Schlieffen plan, Critique of a Myth, foreword by Basil Liddell Hart. London: O. Wolff, 1958.
Rothenberg, Gunther E. "Moltke, Schlieffen, and the Doctrine of Strategic Envelopment." in Makers of Modern Strategy Peter Paret (Ed.). Princeton: Princeton UP, 1986.
Zuber, Terence, Inventing the Schlieffen Plan. OUP, 2002. ISBN 0-19-925016-2

Izvor: Wikipedia