I mene to nervira.

U mom životu je postojalo nekoliko ljudi za koje sam smišljala mnogostruke i prilično brutalne načine kako bih im se osvetila. Naravno, sve je uvek bilo u domenu fantazije, znala sam da nemam ni volje ni energije za baciti na takvu stvar. I bilo kakve vesti o tim ljudima su samo podgrevale moje divljačke fantazije o osveti, posebno ako čujem da im je dobro, da su srećni. To mi se činilo kao kosmička nepravda, nešto nedopustivo. A osveta u mojim mislima je uvek bila maestralna, dramatična (kao i svako zlo, uostalom), uključivala je preklinjanje mene da se smilujem, što nije dolazilo u obzir.

Naravno, razmišljala sam o oprostu, ali sam uvek bila u fazonu - ma, to je obična glupost, hrišćansko sranje (bejah težak debil  ), onaj ko me je svesno i sa predumišljajem povredio do koske i izigrao moje poverenje (ne greškom, ne slučajnošću, nego sa jasnom željom i namerom) mora i prosto mora patiti. Sreća je što je takvih bilo izuzetno malo; to je za mene olakšavajuća okolnost.

A onda sam shvatila da stojim u mestu. Da to ne vodi baš nikuda, samo zatrovanosti, frustraciji, ogorčenosti. Nekoj zlobi, preziru. Jer, nije to mržnja, mržnja nas nagna na akciju; već sulude ideje o zadovoljenju moje pravde, frustacija što neko govedo šetka okolo i smeje se, a trebalo bi da je u strašnim mukama (naravno, podrazumevalo se da kazna bude mnooogo veća od dela za koje su krivi, to je valjda impuls svakog wanna be osvetnika).

Kad sam shvatila da su ti ljudi davno nastavili svoje živote, a da sam ja ta koja stoji u mestu kada su oni i naša nekadašnja zajednička istorija u pitanju, osetila sam se tako malom i jadnom. Ogorčena, besna mala džukela. Znala sam da postoji samo jedan način da se otarasim tih demona: da oprostim. Istiniski, ali iz potpuno narcističkih motiva. Da meni bude bolje, da održim sliku o sebi kao o nekome ko je iznad svih nekadašnjih sranja. Da jednostavno - pustim to da pripada tamo gde i treba - prošlosti, jer sam ga ja iznova oživljavala i davala mu prostor u sadašnjosti.

Trebalo je vremena i čitav proces se odvijao u mojoj glavi. Sada sam pri kraju tog puta i moram priznati da imam osećaj da sam sa leđa skinula ogroman balast, koji me je kočio, savijao i deprimirao. Sad znam da sam iznad toga, da sam dovoljno veliki čovek da oprostim nekoj gnjidici što je bila ono što jeste - gnjidica. Jer, da nisam oprostila, ne bih bila ništa bolja od te osobe. A to ne dolazi u obzir. 

meni kad devojka cedi mitisere, ja uvek  imam zelju da joj zavalim samar.
moracu jednom, cisto da vidim sta ce biti...

Tu se slažem. Mada, uvek se desi kada ti je više svejedno. Zato u životu treba da si stojik.


Pa znaš kako, prilično je teško pričati o ovim stvarima, otvarati duševne rane, jer iskreno, do nekih od tih devojaka mi je stalo. E, sada, kada krene grupa da me provocira, ja odgovaram. Dakle, ne ponosim se time, ne smatram da je to bilo "idealno", ali ono, život ide dalje, naleteće neka koja će meni odgovarati kao i ja njoj. Nemoj da misliš, svi hramovi posvećeni bivšima (onima koji se svete kao i onima koje su bile normalne) su i dalje u meni, nisam ih srušio, niti zaboravio. Oni su podsetnik na lepo, onaj deo sećanja koji na kraju ostane.

Pa da te posle Ra ne primi u svoje naručje 

Pokušaj sa kremom protiv mitesera ima u svakoj parfimeriji a mnogo je bolje za karmu 

Ra bi preporucio balansiranje.  Steta je propustiti katalizator za rast.
Krema je za slabice...