Sećate li se one priče Artura Klarka: Napravili ljudi jednu mega-mrežu, povezali sve kompjutere u jedan sistem da bi dobili odgovor na pitanje: da li ima Boga? I dobiju: sad ima...

Znam, i ja mislim da je to samo SF priča, ali sve drugo što ću reći je prokleto stvaran život, u kome smo se sticajem kosmičkih okolnosti zatekli, samo jednom u večnosti. Taj život nam je, kao 100 poena na početku video igre, poklonjen i moramo da ga provedemo tako da nam bude prijatan i da iza njega ostavimo neki zdrav plod, jer to je jedino što će mu dati smisao.

Naravno da čovek, da bi opstao, mora da bude efikasan u ostvarivanju svojih interesa, ali je tragedija ljudskog roda u tome što ima mnogo ljudi koji smatraju da u tom ostvarivanju imaju pravo da ugroze interese drugih. Ovakav način ponašanja, koji je skoro legalan u ljudskom društvu, nikad nećete pronaći kod kompjutera. Možda ćete reći da su virusi protivargument ovome, ali njih ne uzimam u obzir jer su to bolesni programi, proizvod ljudi koji su u tragičnom raskoraku između svog nesumnjivog tehničkog talenta i psihopatske strukture ličnosti.

Mnogo volim da upoznajem arhitekture novih mikroprocesora, u njima ima puno duha i ingenioznosti. Evo, tek sam završio pisanje teksta za umetak u časopisu, o jednom sjajnom Intelovom mikrokontroleru, sa kojim najradije pravim periferale. Nešto me je podstaklo na razmišljanje dok sam pisao poglavlje o prekidima, jer tu moram da navedem ko i u kom trenutku ima pravo da prekine procesor u radu da bi bio uslužen, pa i pod kojim uslovima on može da opozove nečije pravo, jer mu treba još hitnija usluga. I to samo zbog toga što vrši posao čije odlaganje bi bilo štetno za sistem, a ne zato što će ispod ruke da mu plati 10% od prometa ili što ima kuma u opštini koji poznaje sekretara komiteta. Pa, čija hijerarhija je onda poštenija? Kompjuterska ili naša, ljudska?

Sećam se primera iz psihologije koji objašnjava upravo pojam ljudske hijerarhije. Otprilike ovako: muž se vratio s posla nervozan i svoju fizičku nadmoć demonstrirao tako što je udario ženu. Ona ne može da mu uzvrati istom merom, ali se rasteretila tako što je udarila dete. I tako dalje, dete šutne psa, pas ujede mačku, možete da idete dokle hoćete, čak i na drugu stranu: muž je bio nervozan zato što se šef izvikao na njega, a ovaj opet zato što je direktor odjutros nakrivo nasađen jer... itd.

Pa šta smo mi onda, civilizovano društvo ili džungla? Dajte mi kompjuter, s njim se uvek radije družim nego s ljudima. S njim najbolje sarađujem, govorim njegovim jezikom a ako zatražim od njega i on će progovoriti mojim. Naivan je i dobronameran kao dete, a intelektualno nadmoćan kao superčovek. Zašto mi onda ljudi, koji su u zabludi da znaju šta je to kompjuter, stalno govore da je druženje sa mašinama nehumano?

Nikad nisam voleo da sa poklonicima društvenh nauka diskutujem o tako intimnim pitanjima kao što je izbor životnog poziva, posla kojim prehranjujemo telo i dušu. Nekad sam mislio da sam suviše mlad da bih shvatio u čemu su oni toliko superiorni u odnosu na nas koji se bavimo prirodnim naukama ali, evo, ni sad u zrelim godinama ne shvatam razlog za njihovu prepotenciju. Da li nas činjenica da se bavimo mašinama a ne ljudima baš toliko degradira? Ne verujem.

Da bih izneo prvi argument u (ne samo) svoju odbranu morao bih svima koji se bave društvenim naukama da postavim pitanje ko vrši verifikaciju i procenu kvaliteta njihovog posla. Ako mi uzvrate istim pitanjem, prosto ću im odgovoriti da je u rezultatima našeg rada veoma lako razlikovati škart od kvaliteta. Kad kažem "našeg rada" ne mislim samo na konstruktore i autore programa, nego na sve "prirodnjake": lekare, meteorologe, arhitekte, da ih ne nabrajam. Pronađite mi samo jednog demagoga među njima ako možete, a da se nije odmetnuo od svoje struke i otišao u poslanike ili bar u opštinske funkcionere.

Moj drugi argument odnosi se na poštenje u poslu, ali ne na poštenje kao poštovanje zakona, jer to je pitanje za raspravu druge vrste, nego na druge forme poštenja. Poslužiću se primerom.

Poslednjih godina bili smo svedoci munjevitog bogaćenja cele armije naših novokomponovanih trgovaca. Oni su zasnivali profit na razlici između nabavne i prodajne cene, a da pritom robu nisu oplemenili radom, često ni videli.Dobro, tako se radi u celom svetu, ali to i nije ono što mi smeta - više me hvata nostalgija za vremenom kada su trgovci poštovali pravilo da je mušterija uvek u pravu, i kada su znali da nam za to što dobijaju duguju malo ljubaznosti.

A tek proslavljeni novokomponovani bankari? Znate na koje mislim, sigurno su vam u sećanju kilometarski redovi poniženih ljudi koji neće dobiti ni svoj novac a ni reč utehe u beznađu u kome su se našli. Najgore je kada pogledamo sudbinu krivaca za takvu nepravdu i shvatimo da živimo u društvu u kome se zločin isplati.

Ima li i od toga goreg? Ima: političari. Oni ne trguju ni robom ni novcem, nego ljudskim sudbinama. Nekada sam mislio da su političari pametni ljudi, Bogom dani da upravljaju društvom... a onda sam gledao prenose rasprava u Skupštini. O svemu tome ne mogu ništa više da kažem, samo ću apelovati na razum svih koji su u stanju da "vole" nekog političara. Ipak je idolopoklonstvu mesto u primitivnim plemenima.

Zašto o svemu ovome pišem? Ne znam kako da se u ovom nesrećnom društvu izborim za malo prava za one koji svoj hleb zarađuju kreativnim i poštenim radom, koji svoj posao započinju tako što se suoče sa praznim belim papirom ili crnim ekranom računara i onda se od njih očekuje da stvore nešto novo. Ivo Andrić je rekao: Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi.

Izvor:PC