poz
ja mislim da bi bio ko ovaj iz drugog klipa sto ju je udraio nogom samo sto bi j ato odmah ucinio bez razmisljanja 

Ovo sa sminkanjem mrtvaka je haos... 
A svi se plase toga da li ce mrtvak da "ustane" 

Većina ljudi su iracionalni

Ove brazilske su nameštene.

A za devojčicu, ja bih se štrecnuo pa bih prišao da vidim da li joj je dobro. Ako bi krenula da me ujede odma' metak u glavu

Iskreno, kad bi ja naisao sam ovako na ovu malu devojcicu, posle silnih horora sto sam odgledao, ne verujem da bi se usudio da se priblizim Mozda posle par minuta

 

Zato ne gledam glupave filmove koji podstiču bolesne instikte 

Kad jarići utihnu.

Razumljivo. Pa mnogi strahovi potiču iz detinjstva kad se kao seme zasadilo neko dešavanje koje se nakon mnogo godina razvilo.
Takozvani razvojni strahovi.
Za razliku od urođenih i nekih, po meni, nazovi prirodnih strahova koje deli većina ljudi i potiču od nekih instinkata.

Što se tiče ovih razvojnih, sve zavisi kako dete interpretira određenu situaciju.
Počevši od sasvim male dece koja, primera radi recimo žele da pomaze psa i roditelja koji iznenadno preseku tu želju uz možda neki vrisak i otimanje ruke detetu. Klinac naravno nema pojma šta se dogodilo al' jasno je da dožvljava to bojažljivo i traumatično zbog iznenadnog vriska i ishitrenog pokreta i neobične reakcije.
Na taj način se vrlo lako razvije strah prema psima.
Ova moja drugarica, o kojoj sam pisao u prethodnom post-u... se inače mnogo plaši pasa, a to konkretno je videla neko bolesno kuče ili unakaženo možda od borbe. U celoj toj večernjoj atmosferi koja je vladala ona je nekako uvrnuto skapirala celu tu scenu - i kao što rekoh, nema teorije da prođe tuda.

Ovaj drugar što se plašio igračke, koju je na kraju izbacio.
Stvar je u tome da su deca mnogo podložnija strahovima od odraslih, iz prostog razloga što su nezreli i pritom mnogo teško razdvajaju stvarnost koja ih okružuje od svog sveta fantazija koji su stvorili.
Ko zna na koji način je ta groteska od figurice njega uznemiravala, možda boje, možda oblik, možda i neka uznemirujuća personifikacija, nešto mu je smetalo. Još ako dodaš mrak, a u mraku su velike i uši i oči...   morao je da izbaci to napolje.

Na isti način kao što si ti prisustvovao klanju koze za koju si se vezao i osećaš se danas nelagodno i neprijatno pored koza ...isto tako moja drugarica inače svaštojed, izbegava živinu da jede. 
Njeni su imali tako neku živinu, koke patke šta znam, al' ona se s njima družila, kasnije odrasla preselila se u BG, i sve jede al' izbegava živinu. (to ti je onaj fazon, sve jedem al' neću, šta znam, konje... to su plemenite životinje i ti fazoni )
Samo što je to tvoje mnogo zajebanije  , to kad se kolje jare i jagnje, vrište ko da kolješ decu. Dobro, jeste da nikad nisam prisustvovao klanju dece. xD al znam kako se ovo dvoje dernjaju.

Naravno strahovi su i sjajna stvar da se kontrolišu deca.  A i vala manipulišu odrasli. 
Pa kad se pogledaju samo ovi snimci, nije razumno da odrastao čovek od 70 do 110 kila oseća pretnju od devojčice ispod 40 kila.  Al' eto. Što kaže Sim, ljudi su iracionalni.

Kad sam bila dete često smo išli u selo u dedovinu. Stari su već pomrli ali su okolo sve bili rođaci uglavnom stariji ljudi bez unučadi ili daleko od unučadi koji su nas klince gledali ko svoje. Sećam se kako smo deda Mile i ja davili miševe u kofi. Pucali smo u vrane da obesimo jednu ko strašilo da ne kljuju šljive. Baba Mica je tražila da joj uhvatimo tu kokošku da je očupa (prethodno joj zavrne šiju)  ko detetu meni ti postupci nikad nisu izazvali neku averziju ili traumu. Naprotiv kokošku sam povezala sa ukusnim paprikašem, miševe smrdljive štetočine sa grebanjem po košu i mišjakinjama. Valjda je sve do psihe. 

Doduše nikad mi nisu dali da se družim sa kokoškama, kozama, prasićima ili ovcama, to su bili proizvodi. Mogla sam da se družim sa kučetom, mačetom, konjem ili kravom koji nisu bili predviđeni za klanje.

Na selu nas nisu učili da se bojimo ljudi.

U detinjstvu sam stekla strah od bubašvaba i podmornica koji me i dan danas prati, a većina normalnih ljudi kad čuje da počinjem da razvijam panični napad pri realističnom pogledu na podmornicu koja izranja umire od smeha.

Da vidim malu devojčicu u beloj spavaćici i sa crnom kosom... bah, ne plašim se takvih prizora, mada sve zavisi od konteksta. Da je vidim usred noći u hodniku umrla bih od straha, na primer, dok bi me sretanje iste u gradskom prevozu nagnalo na ravnodušnost ili makar pomisao ''ima li ovo siroto dete roditelje kad je puštaju napolje u spavaćici?!''. 

mene bi klinka isprepadala na smrt

tacnije, da sretnem bilo koga ko samo stoji i zuri u mene, a usput i da je mrak...
horor...stoji nepomicno bilo ko u noci ispred mene i gleda...gleda...i samo gleda...

i...razumijem Bambinin strah od bubasvaba...generalno insekti...ali bubasvabe su za mene azdahe...troglave.