Скок због „љубави”?



Када чујем вест да је нека млада особа одузела себи живот због „несрећне љубави”, верујем да сви ми који имамо децу која још нису потпуно одрасла реагујемо као родитељи и питамо се како је свима онима који су ту особу волели, а које је она напустила на такав начин. Док саосећамо са родитељима те младе особе, постајемо емпатични, и у њиховом трагичном догађају почнемо да замишљамо себе и своју децу. Питање које сами себи постављамо је: „Да ли би то могло да уради и моје дете?” А такво питање нас наводи на размишљање о начинима како можемо у сопственој породици да предупредимо такав развој догађаја.

Као што интелигентни људи покушавају нешто да науче из трагичног искуства других, тако и интелигентно друштво може да учи из трагичних догађаја који се у њему догађају. Најбоље се учи када се поставља питање: „Шта је могло да се уради друкчије, па да се то не деси?” Треба знати да се људи увек логично понашају, да је њихово понашање израз неке унутрашње логике, и да је управо та логика оно што је могло да се промени. Дакле, најчешће није реч о некаквој непроменљивој судбини појединца, већ о нечему што се могло избећи.

Са децом и младима треба разговарати како бисмо открили њихова уверења и утицали да промене она за која претпостављамо да су штетна. Доживљене или претпостављене ситуације нежељеног раскида, неузвраћене заљубљености, неочекиване преваре, и сличне, откривају како млада особа размишља. Људи никада не реагују на догађај као такав, већ увек на значење и важност коју му приписују. А у томе се веома разликујемо.

Родитељ треба да разговара са младом особом и, ако открије, да се супротстави уверењима као што су: „Ако он неће да се веже за мене, онда ја ништа не вредим”; „Шта ће ми живот без ње”; „Он је смисао мог живота”; „Кад мене више не буде било, биће јој криво”; „Од када је отишао, није ми ни до чега”; „Ако неће бити моја, неће бити ничија”; и слична. Родитељи не треба да се плаше разговора са дететом, да ће нешто погрешити и погоршати ствар, јер истраживања показују да разговор смањује вероватноћу деструктивног понашања. На основу разговора родитељ ће проценити и да ли је потребно да потражи помоћ стручњака.

Децу припремамо за живот у коме постоје и негативни догађаји. И зато од деце не треба крити негативне догађаје већ им треба помоћи да их правилно разумеју. После пете године родитељ треба да јасно изрази став поводом таквог догађаја. Изјава: „Глупо је убити се због некога”можда није политички коректна, али је важно да је дете чује у фази када формира своје ставове о животним питањима.

Зоран Миливојевић


Izvor: Politika

Mislim da problem nastaje iz bola. Bol nastaje zbog potrebe za nekim koje je "naše srce bacio na zid", koga često doživljavamo da je nama oduzeo "deo duše", Još gore je kada nemamo reakciju od te osobe, uglavnom zato što je i njoj potreban odmor od nas. Upravo tada u nama se lome pitanja i konstatacije na koje nemamo odgovor. Neki prežive to preispitivanje sebe, neki ne. U svakom slučaju poena je - svi smo mi u vezama zbog sebe, jer je nama lepo. Na žalost, većina zaboravi i na one druge koje čine tu vezu, svoje partnere. Kada oni odu, sa njima ide i naša sreća u toj vezi, ličnost se destabilizuje, i svašta ide kroz glavu.
Po meni najvažije je shvatiti sledeće, da život ide dalje. Često se desi da isplaniramo zajednički život sa tom osobom, pa njen odlazak iz veze u nama ruši idealnu sliku koju sami stvaramo, najčešće u trenutku kada mislimo da je sve besprekorno i da nema "rupa" u odnosu. Upravo tada, iza krivine nas dočeka realnost - da je veza završena.
E sada ubijanje, mislim da je to previše, zaista. Bio sam u patnji koja se razvukla kao testo za picu, bio sam i suicidan, doduše samo u afektu, jer realno svašta prođe kroz glavu, pa i to. Ali oduzeti život, razumem donekle, tu snaga volje pobeđuje, ako nje nema, svakako da nema ni volje za životom.

ja mislim da je osnovni problem nedostatak samospoznaje, odnosno u nedostatku boljeg opisa - covek ne ume da bude samom sebi najvazniji i da se okrene samom sebi u svakom smislu.

Tome nas uce roditelji, ako nas uce i jako je vazno za ostatak zivota..

Mene je majka sa desetak godina naucila kroz samo nekoliko jednostavnih razgovora, koliko moram voleti sebe, sta je zivot i sta on u sebi nosi, kako moram da se postavim i prema zivotu i prema sebi i prema roditeljima i prema drugim ljudima..

i premda sam bila tek dete, nisam do danasnjeg dana zaboravila smisao tih razgovora 

i kasnije, dok sam odrastala, kroz prve ljubavi i prve gubitke, prve ozbiljne tuge, uvek je znala da me podseti na to da je bol sastavni deo zivota, da se svaka tuga mora odtugovati i da je to samo period na putu ka necem boljem, a da nema onoga "klonuo sam duhom" nikada, jer mora da se tezi ka boljem, ka vrlini.

Mislim da su tinejdzerska samoubistva proisvod ispustenosti iz ruku roditelja ili staratelja    sa decom mora da se radi i mora da im se sipaju neke stvari u mozak, jer dok dodje iz dupeta u mozak, moze da bude uveliko kasno

Slažem se sa svim što si rekla. Tinejdžeri su zbog hormona, mladosti, neiskustva i male društvene moći skloniji da stvari shvataju ekstremno. Jedna meni dobro poznata devojka koja je pokušala samoubistvo i koju je spasilo što su je drugarice našle na vreme posle je suočena sa pitanjem zašto nas je sve izložila takvom strašnom teretu da je nosimo na duši odgovorila da ni sama ne zna, da u tom času nije mislila ni na koga osim na dečka koji je ostavio.

jasno, secam se kad mi je mama rekla  kad je saznala da igramo izmedju dve vatre na sred prometne ulice - "da li razumes, da ako bi se tebi nesto ruzno desilo, da bi moj zivot bio zavrsen? Mama bi zivela, ali bi bila zauvek nesrecna.. Ti ne zelis da ja budem zauvek nesrecna?  Moras da se cuvas, jer tako cuvas i mene".

koliko jedna takva tupava, bezazlena, prosta i nakaradna recenica ima mocan uticaj na deciji mozak, to je neverovatno nesto 

Upravo to. Zato roditelji treba konstantno da pricaju sa decom o problemimima koji ih more.

Mali problem je sto se to danas malo izgubilo. Roditelji su "prezauzeti" da bi radili sa decom bilo sta i bitniji im je da pogledaju seriju na TV-u nego dai da pricaju o bilo cemu sa decom a tu decu vaspitava TV i kompjuter. Kada sam bio mali, menis u moji citali, igrali se drustvenih igara tipa tablic, jamb, ne ljuti se covece itd. Danas se to svodi na to da roditelji stave klinca pred kompjuter i puste ga da se "igra" dok oni rade nesto drugo. Neke stvari su se malo izgubile pa zato i nastane neko "otudjenje" po kome se desi da roditelj kaze "pa znali smo da se krece u losem drustvu ali nismo nista ucinili povodom toga".

Pametna recenica

Meni je keva isto to govorila... najvise sto se tice skole... ali i gluposti koje sam cesto pravio.

decji zivot je u rukama rotitelja i tu nema nikakve rasprave... znam mali milion slucajeva gde su roditelji razvedeni a onda ostavili decu da se samovaspitavaju. Uzasne sudbine su se izrodile iz toga.

zato uvek govorim: nisu deca za svaku budalu

Kakav bre skok zbog ljubavi , takvi koji se samoubiju bolje ni nisu zasluzili....

zato ja svom detetu necu kupiti racunar do njegove... pa neke 13, 14 godine