STARA JALOVOST
Nenad Prokić |

Uz političke elite, koje naravno ne narastaju ni iz čega, već naprotiv, iz nečega, glavni krivci za civilizacijski neuspeh srpskog društva, jesu "bolji" delovi intelektualnih krugova. Oni gori "intelektualni" krugovi, upravo iz tog razloga, uvek su bili "uspešniji", uporniji, verniji - pa zato i imaju "ostvareniji" saldo i sveukupno razmatrajući, "bolji " završni račun u okvirima srpskog društva i svih njegovih praktičnih "ostvarenja".

Ovako mnoštvo komplikovanih znakova navoda predstavljaju verni odraz svih izjava za koje je savremeno srpsko društvo uopšte više sposobno.

Bolji delovi obrazovanog dela stanovništva uvek su uzimali sebi za pravo da se prvi umore, da posustanu u podršci već na prvoj krivini u nizu vratolomnih serpentina na strmoglavom i opasnom putu koji stoji pred svakom političkom energijom koja želi da modernizuje ovo posustalo i neuspešno društvo. Dok se vozi po ravnom putu, kojih je tako malo u Srbiji, taj zajednički nastup nekako još i uspeva. Već posle prve krivine kreću sumnje, nepoverenje, optužbe, kletve i neprijateljstva. Upravo iz tog razloga napredak i modernizacija srpskog društva, njegovo držanje koraka sa mnogobrojnim novinama koje svet neprestano nudi, uvek ponovo pate i stradaju, pa su zato i kontinuirano neuspešni.

Ne postoji politička energija koja je sposobna sama, bez podrške intelektualne elite u prvom redu, da napravi bilo kakav pomak u takvoj beznadežno zaparloženoj sredini. Na taj način, teška optužba pada na taj tanki sloj stanovništva. Njihova ohola odluka da život proborave u sebičnoj kuli od slonovače, žaleći se svetom Petru na sve i svašta i "svekolici plačući", postaje sopstveni teški greh.

Postoji duga tradicija takve neuspešnosti. A posle je uvek kriv neki Milošević, neki Šešelj, neki Koštunica, neki Tomislav Nikolić, koji bez njihove jalovosti nikada ne bi ni dobio šansu. Da nesreća bude veća, takav neki Nikolić ima uvek na raspolaganju daleko strpljiviju klijentelu u svom biračkom telu, spremniju i živahno uporniju da odbrani onu bednu politiku koja je trenutno okuplja.

Da uskrsne Zoran Djindjić danas, posle niti dva dana počeo bi taj jalovi intelektualni krug sasvim sigurno da mu zamera što nije uskrsnuo ranije, već je čekao toliko dugo i na taj način teško iskušavao njihovo strpljenje i prepoštenu potporu. A onda bi mu zamerili auto, kuhinju, odelo i kravatu, kao i prijatelje iz trenutno aktuelnog kriminalnog klana, kao i sve ostale stvari iz srpskog krvavog Diznilenda. Baš isto onako kako su to već jednom nedavno učinili. A zatim nakon neibežno nadolazećeg Djindjićevog dvostrukog i ponovljenog ubistva koje sledi (ili će to ovog puta možda biti i samoubistvo), moraćemo još i da slušamo svu tu nepravovremenu apoteozu njemu i njegovom delu. Na taj način nastavićemo da se vrtimo u krug, a za to vreme kurdžonska Srbija će dobiti još niz šansi za obnovu svojih životom poraženih ideja.

Pohvaljujem ovom prilikom za ustrajni kukavičluk i sebičnost, a naročito za tradicionalnu glupost i jalovost, sve "bolje" delove srpskog društva koji su svojim napisima i ponašanjem omogućili Vučiću i Nikoliću da pobede na Voždovcu. Ona dva ili tri "bolja" javna glasila su pristupili opet proverenoj "copy-paste" varijanti, samo je na rdjavoj strani "Kurir" zamenio "Identitet", a na onoj boljoj kopiranoj su ostali oni provereno isti.

Sto sedamdeset nedostajućih glasača da LDP prodje cenzus pronalazim pre svega i u toj tradiciji jalovosti, gluposti i sebičnosti. Očigledno je da će sve političke snage koje žele da unesu promene u jedno katastrofalno društvo, morati da računaju na takav doček. A one koje to već čine, moraće da potraže nove saveznike i da objave raskid sa onima koji ih uvek napuste na prvoj krivini u gudurama balkanskih puteva koji obiliju serpentinama.

Da konfuzija bude veća, ni oni koji su, sa druge strane, saveznici na putu Srbije u Evropu, i koji pri tom drže vlast - ne pokazuju veći stepen suvislosti. Rečenica "centralizacijom do decentralizacije", podsetila me je na Joneska i na politički miting koji vodi ogromna ženetina majka Pip, čuvateljica javnih gusaka:

"Majka Pip: Narode, ti si mistifikovan, Ti ćes se demistifikovati.

Glas mase: Dole mistifikacija! Živele guske majke Pip!

Majka Pip: Podićiću za vas gomilu demistifikatora. Oni će vas demistifikovati. Ali, treba mistifikovati da bi se demistifikovalo. Treba nam jedna nova mistifikacija!

Glas mase: Živela mistifikacija demistifikatora!

Majka Pip: Obećavam da će se sve promeniti. Da bi se sve promenilo, ne treba ništa menjati. Menjaju se imena, ne menjaju se stvari. Stare mistifikacije ne mogu da izdrže psihološku analizu, sociološku analizu. Nova će biti neranjiva. Neće biti nesporazuma. Mi ćemo usavršiti laganje. Mi ćemo otudjiti čovečanstvo. Da bi se otudjilo čovečanstvo treba otudjiti svakog čoveka ponaosob... I imaćete narodnu supu!

Glas mase: Imaćemo narodnu supu i guske majke Pip!

Majka Pip: Mi nećemo više proganjati, ali ćemo kažnjavati i izvršavati pravdu. Mi ne porobljavamo narode, mi ih okupiramo da bismo ih olsobodili. Mi nećemo eksploatisati ljude, mi ćemo ih naterati da proizvode. Prislini rad zvaće se dobrovoljni rad. Rat će se zvati mir i sve će se promeniti, zahvaljujući meni i mojim guskama!"

Kad se sve uzme u obzir, antikomadi Joneska su veliki skok u odnosu na romane Dobrice Ćosića, s tim što nije i antipojavnost sveta usvojena skupa sa tim antikomadima.

U koordinaciji sa nesuvislošću i jalovošću intelektualnih krugova i ispraznost vlasti tako postaje još veća, pa se gotove ideje izražavaju mrtvim, automatskim jezikom i svedoče o sveopštoj unutrašnjoj ispražnjenosti jednog društva. A na listi ljudskih vrednosti u takvom društvu ne uvažavaju se ni naučne, ni moralne ni estetičke norme, pa naučni dokaz i besmislica teže podjednako na skali večnih vrednosti, pošto su i podjednako arbitrarni. Govorenje da se ništa ne kaže, zato što i nema šta da se kaže, konformizam na sve strane, mehanika čoveka koji je ogreznuo u svoju sredinu, ljudi koji ne umeju više da govore, zato što ne znaju više da misle. Zato više i ne razlikuju nepostojeću kuhinju od postojeće Autorske agencije.

Na kraju i moja čestitka Peščaniku i E novinama na pobedi Nikolića na Voždovcu.
Пренето са...

---------------------------------------------Одговор Т.Панчића----------------------------------------------
Onaj koji Zna i oni koji Smetaju       
TEOFIL PANČIĆ      
18.12.2009.

Sedim tako juče ceo dan (umesto da se pentram po opasnim serpentinama, kao neki) i bavim se jednim, priznajem, prilično (u)zaludnim poslom: kopam tunele kroz planinu papirušine koja se nakupila za mog ne baš dugog odsustva, pokušavam da se razaberem u pletivu, da prozrem šta se sve to ovde desilo ovih dana, a što bi mi, kao, valjalo znati. Pa dobro, jasno je da se nije desilo ništa, ovde je Događaj po sebi nešto što nije mnogo češće od prolaska Halejeve komete, ali ipak, takav ti je posao, uvek nastojiš izbunariti bar poneku krhotinu nečega iz gomile Ničega, takvi su nam ti dnevni poslovi, daj-šta-daš, uostalom, ponekad je i glasno samoobznanjeno Ništa u neku ruku korisno, barem kao indikativan simptom.

I tako, u tom izranjanju nataložene bižuterije, pronađem da (nam) se skupštinski i blogerski as LDP-a Prokić Nenad silno iznervirao. O, majko mila, šta li smo (mu) ovaj put uradili?! Čime li smo – uostalom, ko smo to «mi»? Pa, uobičajeni sumnjivci iz redova onih koji su punili špicu Peščanika, a nisu ni Ćosić Dobrica ni Koljević Nikola – ga ovaj put ujeli za srce? A ako smo njega ujeli za srce, onda je to podli ujed za životno važni mišić cele napredne, evropske i liberalne Srbije, pa je stvar utoliko tragičnija i neoprostivija!

Sasvim ozbiljno, Prokićev je tekst sa sajta LDP-a prilično konfuzan, pretenciozan i nepotrebno neproničan (ne budite zlobni, sram vas bilo, nisam ja rekao, no ste vi pomislili, da je to znak kontinuiteta njegovog spisateljskog opusa; uostalom, evo mu prilike da poentira: ma, lepo ja pišem, sočno i zdravo ko jabuka, no ti to ne umeš da pročitaš!), što je valjda posledica suzdržavanja da se predmeti kritike imenuju, što kao ličnosti, što kao institucije, sve do poslednje rečenice u tekstu, koja bi imala biti nekom vrstom  zakucavanja, kada sve maske padaju, a žrtve Prokićeve pronicljive kritičke analize grče se i uvijaju po klizavom podu njegovog teksta, u agoniji sopstvene raskrinkanosti. Doduše, ovaj put nema ni strndžovskih «konjskih repova» i sličnog, što je već pohvalan civilizacijski napredak, možda slučajan, verovatno privremen.

Kako god, ono što probija kroz ceo tekst (neku vrstu mini-eseja u pokušaju) izvesna je, zapravo, poprilično jaka ozlojeđenost autora, partijskog podvižnika i Velikog Emancipatora zaostale i kaljužne Srbije, na razne «nezavisne intelektualce» i sličnu salonsku, kukavičku boraniju «Druge Srbije» (eto nam, pored Antonić Slobodana, još jednog mamuzača ove pojmovne i sadržinske besmislice od koje se svakom osetljivijem d-uhu već odavno povraća) koja da nije pružila dovoljnu podršku LDP-u njegovome velikom obračunu sa svime mračnim i nazadnjačkim u Srbiji. A do sada bi LDP, s Prokićem kao kakvim liberalnim Kočom na čelu kolone, kanda taj obračun već i trijumfalno okončao, samo da mu verolomnici ne ubaciše klipove u točkove... Znam, sve ovo zvuči groteskno, posramljujuće i upravo preglupo, ali proverite sami: verno sledim duh izvornika.

Na kraju, autor direktno optužuje Peščanik i e-novine za pobedu post-radikala te za to što LDP nije dobacio do cenzusa na Voždovcu, ni na trenutak se ne osvrnuvši na mogućnost (pa makar i zato da je, posle nekakve analize, odbaci) kako LDP možda nije prošao jer – pu, pu, oprostite mi Bože, Popere i Haječe na Zlomisli! - nije zaslužio da prođe, jer se dogodio neki fundamentalan kvar u njegovoj politici, koji ljudi, jebi ga, osećaju, sa ili bez Peščanika, onako kako se već oseća, šta znam, miris autogume koja je «pukla». Uzgred, evo, priznajem i javno i rado, kao sticajem okolnosti voždovački glasač: i moj glas našao se, po prvi put, među onih 170 «nedostajućih» glasova. Ako je ovaj mizerni, plitki, apsolutno nereflektivni, narcisistički prokićizam autentičan i verodostojan odgovor Liberalno demokratske partije na ono što joj se događa, onda vidim da neće biti i poslednji put. Samo što to nema nikakve veze s Peščanikom, kamoli s e-novinama, nego s tim da ne volim da me neko pravi magarcem, s konjskim repom ili bez, sasvim svejedno.

Najsmešnije od svega je što je Prokić, komično uveren da je proživeo nekakvu transformaciju i prosvetljenje otkad je uplovio u profesionalne političke vode, zapravo u potpunosti konzervirao model rezonovanja solipsističkog «salonskog» intelektualca: on je, odnekud, uveren da su njegove Spoznaje sveobavezujuće, i da će Opšta Sreća nastati kada svi napokon uvide koliko je on u pravu. Prostije rečeno: Prokić je u nekom trenutku odlučio da se posveti stranačkom političkom aktivizmu, što je sasvim legitiman životni izbor, u kojem «po sebi» ne mora biti baš ničega lošeg. Međutim, njemu je nekako malo da to bude individualna odluka: on nekako drži da bi svi «mi» trebali u tome da ga sledimo, jer je on, sto mu gromova, Spoznao Istinu, i sada tačno zna kojih pet, osam ili četrnaest koraka nas sve đuture vode ka Spasenju. Samo što smo mi, ostali, tvrdoglavi i bandoglavi, batrgamo se i gicamo bez potrebe, umesto da se svi lepo stavimo u službu Ideje i Partije kao njenog ovaploćenja.

A mi ništa. Stoka raspusna, nastavljamo po svome, a sve bizarniji prokićizam nas više čak ni ne ljuti, nego nam je smehotresan. Pih, sa nama, ovakvima nikakvima, nema ni Voždovcu sreće i spasenja, a kamoli celoj Srbiji.

Peščanik.net, 18.12.2009.

Pancic kao po obicaju filozofski sere. Brate sve to je mozda imalo smisla za vreme Slobe, ali sad zvuci kao iznervirana luda Nasta koja od muke sto joj "idealna stranka" ne udje u Vozdovacku skupstinu pljuje po svemu. Bratac, to ti je demokratija. Vecina pobedjuje. Makar i luda vecina.