Sjenica juče ujutru bilanajhladniji grad Evrope

SJENICA - Sa -24,5 stepena, Sjenica je juče ujutru bila najhladniji grad u Evropi. Uz žestoki mraz na Pešterskoj visoravni, juče je bilo i više od pola metra snega, nanosi na pojedinim mestima prelaze i dva metra, pa je više sela na Pešteru već nekoliko dana u snežnoj blokadi. Jučerašnji dan ipak nije najhladniji u Sjenici ove godine. Pre deset i po meseci, 9. februara, u Meteorološkoj stanici na bregu iznad centra grada izmerena je minimalna jutarnja temperaturu pri tlu od -32,2 stepena.

U poslenjih dvadeset godina najžešći mraz u Sjenici bio je 13. januara 1985, kada je temperatura pala na - 36 stepeni, samo dva stepena manje od rekordnih - 38 iz januara 1954. I po godišnjem kolebanju temperature, Sjenica je u samom evropskom vrhu. Tako je tokom 2000. zabeleženo godišnje kolebanje od čak 70 stepeni. U januaru te godine bilo je - 35, u avgustu plus 35. Po tome, Sjenica se može meriti sa gradićem Vrhojanskom u Sibiru, gde je razlika između najviše i naniže godišnje temperature - 106 stepeni.

Temperatura u Sjenici pada na minus 25 ili 30 stepeni kada je iznad šireg područja stacioniran hladan arktički vazduh i kada, zbog anticiklona, u vedrim noćima dođe do velikog gubljenja toplote. Izuzetno hladan vazduh tada se sa okolnih planina spusti u sjeničku kotlinu i donese ledenih minus trideset stepeni.


Izvor: Glas Javnosti \ Z. Š.

ma kad se oni nakrljaju cuvenoga sira, ne mere im nista ladovina 

Reporter Glasa posetio meštane Peštera, gde je temperatura najniža u Evropi

Odahnu na -18

Selima oko Sjenice, okovanim u sneg i led, nemoguće je prići i teškom mehanizacijom. Kako se boriti sa kijametom i smetovima, i kako čistiti prtine od pola metra - samo Bog zna
Pošto je naglo otoplilo, u Sjenici juče zorom su odahnuli. Temperatura je sa prekjučerašnjih minus 25 stepeni "skočila" na minus 17 ili 18, koliko je juče jutrom bilo u centru, a gore na bregu kod Meteorološke stanice na čak minus 14, pa su zorom po Sjenici rumeni meštani šetali otkopčanih jakni, sa kapuljačama zabačenim na potiljak. U kancelariji u centru grada odahnuo je i Izudin Mešić, direktor sjeničke Direkcije za izgradnju.

Prekjuče, na minus 25 stepeni, motor jednog od kamiona sa montiranim raonikom za čišćenje snega uspeli su da upale tek popodne. Ceo dan su pod kamionom ložili vatru, grejali motor i naftu, činili šta su znali... mašina je na ledenom danu otkazivala poslušnost. A direktora su ceo dan zvali iz pešterskih sela, molili i amanetisali da pošalje kamion, buldožer ili utovarnu lopatu da ih spasava iz snežne blokade. Juče ujutru, na minus petnaestak stepeni, kamion je upalio iz prve, ali je direktora Mešića snašla nova nevolja.

- Nemam u rezervi ni kap nafte. Zovu od Gonja, od Ugla, od Cetanovića, pitaju iz sela kad ćemo čistiti smetove - ja ne znam šta da kažem narodu. Sreća što po selima ima još mlađih ljudi, ima mehanizacije, uglavnom traktora, pa narod vozama sam čisti puteve kad dođe do nevolje - žalio se Mešić juče u ledenoj Sjenici.

Prošle zime njegovo preduzeće, koje čisti samo grad i lokalne puteve, potrošilo je za čišćenje snega 40 tona nafte.
- Dabogda se takva zima više ne ponovila! Na minus 32 stepena, početkom februara ledila je nafta u mašinama u radu. Desilo se 12. februara: umre čovek iz sela Žabran, a moramo da ga sahranimo u selu. Krene mašina u selo da čisti sneg, za mašinom konvoj kola; 22 sata su čistili su devet kilometara puta. Dunuo vetar, igra se velikom utovarnom lopatom kao sa dečjom igračkom. Ja strašniju vejavicu nisam zapamtio. Sad ima snega, ponegde i po pola metra, ima i smetova, ali to nije ni prići onom kijametu od proletos - pričao je Mušović.

Pola sata kasnije, kad je temperatura u ledenoj Sjenici porasla za još koji stepen, daleko iza grada i sela Raždaginja, nejaki "golf dvojka", sa kojim sam preko planine Giljeve mislio u selo Buđevo i dalje ka Karajukića Bunarima, stao je na usponu baš iznad raskrsnice sa koje put vodi ka kući Fika Cucaka i nije mogao dalje.

I put ka Fikovoj kući bio je pod snegom visokim barem pola metra, preko kosa ka kući iz koje se vio beli oblak dima vodila je samo uzana prtina. Gore, strašno je hučala planina Giljeva i pred svem tom silom hajde nazad. Dole u centru Raždaginje, na prtini ispod džamije, pitao sam za put koji iz sela uz potok vodi ka kući Ljubomira Jovanovića u selu Dujke. Da barem do njega svratim.
- Teško, skoro nikako! Visoki smetovi, gore je teško i peške izaći, a kamoli malim kolima - rekoše iz dvorišta pod putem.

Gore u Dujkama Ljubomir je svoju 75. zimu na ovom svetu zazimio sa 200 ovaca i 40 govedi. Kako će izimiti i kako će se on i njegova supruga Stoja, kojoj su 73 godine, sami izboriti sa kijametom i smetovima, kako će čistiti podine i prtine, kako će okidati oko kuće da barem do ambara mogu doći samo oni, gore na planini - Bog zna.

Lutao sam posle celo prepodne ledenim pešterskim drumovima, neverovatnim prostranstvom i snežnom belinom, gledao kuće pešterskih domaćina u daljini, ali džaba. Do njih se nije moglo. Negde je sa očišćenog puta do tih kuća vodila uzana prtina, negde nije bilo ni nje. Samo dim iz odžaka svedočio je da u tim kućama i selima po obodima brda ima živih.

Na putu ka Cetanovićima, oko pola deset ujutru, dok je zubato sunce cepalo oblake nad visoravni i bacalo prve zrake po okolnim brdima, sreo sam "pešterskog mlekadžiju" Muamera Tahirovića koji je u cisternu na prikolici koju je vukao traktor sakupljao mleko. Golim rukama dohvatao je kofe mleka i ručio u cisternu. Posle je, takođe golim prstima, popravio lance na traktorskim gumama, dok su se jagodice lepile za ledeni metal.

- Nije ovo ništa, u februaru sam ovde otkupljivao mleko na minus 33 stepena, a gazio sam jednom sa ovim mojim traktorom sneg od metra - pričao je na zaleđenom putu u pustom snežnom prostranstvu u kome sem njega, mene i domaćina Izudina Hamidovaića, koji je doneo mleko da preda, nije više bilo nikoga. Sat pre podneva, u selu Čitluk, na dvadesetak kilometara od Sjenice, usred Peštera, pošto sam sa mnogo sreće prošao planinu koju ovde zovu Debelo brdo i na njoj smetove od metar i po, u jednom očišćenom sokaku nabasao sam na kuću Nusreta Burovića.

- Progrejalo sunce, Nusret pred kuću izašao gologlav, u košulji i opancima, istinski se obradova gostima. Ne dade da kažem ni što sam došao. Veli, na prtini pred kućom - prvo u kuću, na kafu i rakiju, pa ćemo onda o poslu, "tako je to kod mene". Nusret u Čitluku živi sa suprugom, trojicom sinova, snahom i troje unuka, pa mu, kaže, zima i ne pada teško, vazda u kući ima i smeha i razgovora i zanimacije.

- Samo, da bi koliko-toliko spreman dočekao zimu, Nusret je još jesenas morao da nabavi dvadeset tovara brašna, tovar i po šećera, tri tovara soli, dve tone uglja i barem dvadeset metara drva. Osim toga, još i tri vagona sena i vagon žita za 120 ovaca koliko je u njegovim torovima...

- Bogomi, jesmo navikli, ali teške su zime ovde u nas. Prošle zime došao nekako do nas buldožer iz Sjenice, naišao uz sokak, ne vidi se od snijega, samo se čuje motor. Vjeruj da ostanemo nekad i po čitavu neđelju, ponekad i 20 dana blokirani, ne možeš iz sokaka nikud. Jeste da imam dva velika traktora i vozu, da nas u zaseoku ovde ima dosta, ali napada nekad snijega, naiđe mećava da joj ni ljudi ni mašine ne mogu ništa.

- Ne daj bože da se tada neko u selu razboli, ili umre - pričao je u toploj kući, dok smo uz ovčiji sir i kajmak i ovčiju pršutu lomili toplu pogaču. Zimski dan u kući Burovića uglavnom je isplaniran do u detalj. Jutrom, Nusret i najmlađi sin Medo izvedu ovce iz štale u tor, polože stadu sena, očiste štalu... Stariji sin Šaban, koji je inženjer hemije, i mlađi Reuf za to vreme očiste štalu u kojoj je desetoro govedi, polože kravama, pozavršavaju ostale kućne poslove, nacepaju i unesu drva.

- I nije juče prošlo ni petnaestak minuta, a Nusretova kuća, iako je bilo tek podne, bila je puna naroda. Stigli njegovi rođaci Mujo, Sead, Tufo, Faik sa sinom Aldinom, koji ima šest, da vide ko je Nusretu došao u goste, da čuju šta ima novo u Sjenici i belom svetu.

- Srećom, ima nas još u selu, ima i omladine, pa se uveče okupljamo po kućama. Jedne večeri kod jednog domaćina, druge kod drugog, nasečemo pršute, donesemo sira, dohvatimo se razgovora ili karti, pa tako skraćujemo noći - pričali su u Nusretovoj kući o dugim pešterskim ledenim večerima.



Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: Zoran Šaponjić